Na član 10. Predloga zakona o elektronskim komunikacijama iza reči: „direktor“, dodati reč: „regulatora“.

Opet dolazimo do toga da bi ipak trebali da vodimo računa o pravopisu srpskog jezika i načinu na koji pišemo naše zakone. Zbog čega na to ukazujem?

U članu 10. se definiše da su organi regulatora savet regulatora i direktor, a u članu 18, naslov tog člana 18. glasi: „direktor regulatora“. To jesu jezičke finese, ali pomažu ljudima koji ne poznaju dobro pravo, koji žele da primenjuju ovaj zakon, da ne traže nekog direktora na drugom mestu nego da se tačno odnosi na direktora regulatora. To je jedna mala stvar.

Amandman potpomaže da imamo jedan usaglašen stil u pisanju zakona i mislim da je on neophodan da bi uopšte i inače upotrebili taj stil u pisanju zakona tako da ljudi koji ne poznaju dovoljno pravo mogu to da razumeju onako kako je njima potrebno, da bi mogli da vrše svoju pre svega privrednu funkciju.

Ukazao sam odmah po učinjenoj povredi Poslovnika. Sada moram da kažem da je to član 103. Niste mi tad dali kada se to desilo, a hteo sam da ukažem. Stvarno ne znam.

I 106. i 107. član. Razumem da dobacujemo, razumem da možemo da budemo šaljivi i treba da vežbamo da budemo vispreni, ali ovo je stvarno nevaspitanje. Govoriti majmun, vole, šta već, govedo, stoko bezrepa, to su stvari stvarno neprimerena za ovaj dom.

Molim vas da reagujete i kada mi to uradimo, ako uradimo, do sada nisam video da smo to uradili ili bilo ko drugi.

Ovo je jedan vrlo zanimljiv član. To je Savet regulatora, stav 3. člana 11. glasi – član Saveta se imenuje na pet godina i može biti imenovan još dva puta. Što znači da neko može da bude i 15 godina član Saveta.

Da skratimo neke muke sa tim izborima i da prosto prihvatite moj amandman i zajedno glasamo za njega i da bude izabran doživotno, jer 15 godina i doživotno to sada je već relativna stvar. Imamo Zorana Pašalića koji će verovatno, ako Bog da možda i ko zna koji put biti izabran, znači biće doživotno. Imamo i mnoge druge članove koji žele da budu doživotno, pa da im omogućimo. Prosto, znate gubimo dosta vremena, gubimo resurse iz budžeta, zamajavamo narod, zamajavamo javnost. Kada postoje konkursi, ljudi se bezveze na to javljaju, ionako vi imate samo svoje kandidate. Nemamo mogućnosti da imamo neku varijantu da gledamo baš struku i činjenice.

Pokazali smo u prethodnim sednicama da dokumenti nisu toliko važni, nego je važno vaše lično opredeljenje da glasate za nekoga ko će sutra isključivo sprovoditi vašu politiku. I zašto sada da zamajavamo bilo koga, lepo napišemo – doživotno, prosto vežbajte, i sami ste predlagali da predsednik bude doživotan. Nemojte da se krijete od toga, slobodno to stavite. Vi možete sve da izglasate. Nema razloga da to krijete u nekim formulama – pet godina, puta dva, puta tri itd.

To je amandman na član 14. Predloga zakona o elektronskim komunikacijama, jer sam predložio da se u stavu 2. briše reč „uglednih“.

Kada pogledamo taj član zakona, predlaže da se biraju kandidati od uglednih stručnjaka. Pošto smo imali problem generalno da i ustanovimo šta su istaknuti pravnici, imaćemo problem da ustanovimo šta su to ugledni stručnjaci. Mislim da je ta reč potpuno nepotrebna. Ovde smo imali među nama raspravu o tome je li neko istaknuti pravnik zbog toga što ga poznaje narod ili što ga poznaju samo isključivo njegove kolege u pravosuđu i pravu, tako ćemo imati problem i sa ovim uglednim stručnjacima. Potpuno je nepotrebno. Zašto ostalo?

Mi prosto kitimo ne što želimo ljudima da damo do značaja da su istaknuti pravnici ili da su ugledni stručnjaci, a na kraju ti ljudi sprovode neki posao koji se tiče svih nas, primenjujući zakon, naravno, u okviru onih svojih ovlašćenja koje njima zakon daje, radeći u okviru komisija gde mi njih biramo. Baš zbog toga taj, da kažem, ugledni stručnjak ili, što smo ranije imali istaknuti, pravnik neće imati nikakvu vajdu od toga, niti će imati neki benefit što će on takav, kao ugledni, raditi u toj komisiji koju biramo.

Prosto, mislim da treba da izbacujemo ovakve kvalifikacije, jer mi nismo u stanju da definišemo šta znači to ugledni i da na osnovu te definicije, neke metodologije i argumenata izaberemo ljude, a bez da to bude neka međustranačka borba koja nema nikakvog smisla.

Vidite, član, da kažemo i 106. i 107. vrlo je zanimljivo zašto niste opet reagovali. Kako vi znate kome se ona obraća i sada imate neki svoj afinitet i ako procenite da zaista po vašem mišljenju neko jeste izdajnik, onda to može da kaže. Ne može ni tad. Morate da reagujete. Vi morate da reagujete. Morate reći. Nas je Staša ozbiljno iznenadila. Mi smo mislili da ima intelektualni kapacitet, jedan takav drugačiji, da će doći do izražaja neka argumentacija, ali ovakvui ličnu kvalifikaciju, da su ljudi sa ove strane izdajnici to već slušamo mesecima. Tražili smo i interpelaciju zbog toga. Zašto niste reagovali? Mislim, stvarno morate reagovati. Ovo su stvarno bezvezne stvari. Nedopustivo u Skupštini. Molim vas neko obrazloženje. I ne moramo da glasamo uopšte.

Meni je drago da imate vrlo oštro oko i vidite da tražim Poslovnik, da listam itd.

Kao što ste primetili, uvažavam vaše predloge. Pa sada reklamiram član 27.b koji sam prošli put ubacio. Rekli ste da treba da upišemo, ne da izglasamo Poslovnik.

Smatram da, član 27, da niste dobro vodili ovu sednicu. Ubacivali ste se sve vreme dok je govorio gospodin Milivojević. Raspravljali ste sa mnom dok je on govorio umesto recimo da ste njemu rekli da ne treba da govori određene reči koje ste vi morali da navedete. To niste uradili.

Znači, nije moj posao da budem na vašem mestu. Biću jednog trenutka, to sigurno, i videćete kako se onda vodi Skupština.

Taman kad smo orni za sednicu da budemo malo jači. Malopre ste me kritikovali da sam tih, sada najviše radim i najbolje pred ponoć. To je demokratski mrak.

Amandman jedan u članu 1. Predloga zakona o bezbednosti i zdravlju na radu u stavu 1. reč: „ovim zakonom uređuje se unapređivanje i sprovođenje“ zamenjuju se rečima „ovim zakonom se uređuje sprovođenje i unapređivanje“.

Zbog čega? Zbog toga zato što ovakav redosled reči teksta ide i kasnije u samom zakonu koji se primenjuje.

Moram da primetim i u vezi sa celim zakonom i ovim članovima koje imamo pred sobom da nije konzistentan, nije dobro napisan, u svim članovima se nalaze pravopisne greške, nalaze se problemi u razumevanju onoga što je napisano. Ne može se dobro primeniti, pogotovo videćete u nekim drugim članovima i amandmanima koje smo predložili.

Smatram da je ovaj zakon izuzetno važan i načelno da dam jednu ocenu koja je vrlo važna, pošto pričam u načelu, sada za 1. član, ali da kažem generalno za ceo zakon. Nalazimo se u situaciji da imamo veliki problem u privredi, a u smislu obezbeđivanja zdravlja zaposlenih na radu, pogotovo u onim oblastima koje se tiču građevine i moramo da se nađemo u situaciji da te stvari lagano, lagano usvajamo i donosimo zakone vezane sa tim.

Apelujem na to da razmišljamo o ovome zato što ćemo vi biti izloženi dejstvu ovog zakona, pogotovo radnici, odnosno zaposleni, a i njihovi poslodavci.

Govorim kao neko ko dvadeset i nešto godina radi u privredi. Ovo su stvari koje ne treba da lomimo preko kolena. Jeste da je sada ponoć, ali vas molim da u narednim amandmanima koje donosimo obratite pažnju na ono što će za nas biti izuzetno važno.

U članu 2. stav 2. Predloga zakona o bezbednosti i zdravlju na radu reči "državne organe, organe autonomnih pokrajina, organe jedinica lokalne samouprave, privredna društva, druga pravna i fizička lica u svim delatnostima" zamenjuju se rečima "sve državne organe, sva lica i sve delatnosti".

Zašto ukazujem na ovo? Upravo zbog toga što pretrpanost reči koje se koriste često u nomenklaturi vezano sa izradom zakona i sa pravnim propisima dovodi do toga da ljudi koji to čitaju uopšte ne razumeju. Opet ukazujem na situaciju koja se dešava u realnom životu. Moramo da se potrudimo da govorimo i da pišemo usko rečima, široko mislimo, da ljudi to shvate, da prihvatimo bar neke pravno-tehničke škole, još od Valtazara Bogišića ili nekih drugih pravnika kojima se nekad često dičimo, ali ne umemo da primenimo ono što oni govore.

Nadam se da razumete ovo što kažem, jer ako imamo i državne organe napisane, i organe autonomnih pokrajina, i organe jedinica lokalne samouprave, to je čisto samo taksativno nabrajanje koje nema nikakvog smisla. Ako kažemo - sve državne organe, zaista znamo o čemu mislimo. Ako kažemo - sva lica, to su ona pravna i fizička lica. Ako kažemo - sve delatnosti, mi smo na taj način skratili tekst ovog člana, a napravili smo jedan pomak u samom pisanju i simbolici onoga što je važno za ovaj zakon.

Pored toga, mislim da je važno da, vezano sa ovim članom koji se odnosi i objašnjava na šta se sve on odnosi, se navede posebno, da se posebno ukaže na to da se vezane stvari koje su u samom zakonu, od prvog do poslednjeg člana važne i da se uvek napomene, ne samo za zaposlene, nego i za poslodavce. Imaćete kasnije u nekim amandmanima, pa ću ukazati baš na tu razliku.

Član 3. ima naslov „uređivanje prava, obaveze i odgovornosti“ i ono što je u Nacrtu predviđeno da piše jeste „prava, obaveze i odgovornosti u vezi sa bezbednošću i zdravljem na radu, utvrđene ovim zakonom, bliže se uređuju kolektivnim ugovorom, pravilnikom o bezbednosti i zdravlju na radu ili pravilnikom o radu“, u daljem tekstu kaže „opšti akt, odnosno ugovorom o radu“.

Ja predlažem da dodamo jedan drugi novi dodatni stav, stav 2. koji bi glasio „odgovornost u vezi sa bezbednošću i zdravlja na radu utvrđuje se ovim zakonom“.

Gde je razlika? Smatram da bi trebali ove odgovornosti da utvrđujemo zakonom, da zakon treba da se bavi tim pitanjima, a da se ta odgovornost ne prebacuje na kolektivni ugovor.

Zbog toga i predlažem ne samo da se doda taj drugi stav, nego da se reči „prava, obaveze i odgovornosti“ zamenjuju rečima „prava i obaveze“, zato što bi u prvom stavu mogli da definišemo prava i obaveze, a u drugom stavu da definišemo odgovornost.

Zbog čega to kažem? Neko iskustvo koje moje kolege i ja imamo govori o tome da su to nekako ipak razdvojene stvari. Prava i obaveze su jedna stvar. Imate neko pravo, na vašem pravu zasniva se obaveza na nekog drugog odnosno konkretno na pravo zaposlenog postoji neka obaveza poslodavca. Ali, odgovornost može biti i solidarna. I jednog i drugog i zato bi to trebalo izdvojiti, to ima i pravnog smisla.

U tom pogledu, smatram da je ovo jako važno i da se ovim zakonom definiše odgovornost, da ne ostavljamo to na kolektivnim ugovorima jer će u zavisnosti od onih stranaka koje potpisuju te kolektivne ugovore, ona koja bude bila jača, ona će dobiti povoljnije uslove o samim odgovornostima.

A što se tiče odgovornosti, ona bi trebala da bude jednaka za sve ne na bazi toga koliko je ko jak u pregovorima, da napravi kolektivni ugovor povoljniji za sebe, nego bi trebao da bude važan u odnosu na argumente koji se dešavaju kada pravimo neku kvalifikaciju odgovornosti.

Dobro veče svima.

Na član 4. Predloga zakona o bezbednosti zdravlja na radu u stavu 1. tačka 22. predlažem da se brišu reči „upotrebom informaciono-komunikacionih tehnologija“.

Smatram da rad od kuće ne treba nužno povezivati sa upotrebom informaciono-komunikacionih tehnologija. Rad na daljinu podrazumeva upravo upotrebu informaciono-komunikacionih tehnologija, ali rad od kuće ne treba oslovljavati sa njim.

Imamo jednu novu formulaciju u zakonu koja je doneta ovim Nacrtom i to jeste dobro. Smatram da to treba podržati u smislu teorijskog pristupa, ali onako kako je to napravljeno i predviđeno zakonom, mislim da nije dobro i adekvatno rešenje. Zašto? Zato što upravo vezujemo rad od kuće za informacione i komunikacione tehnologije, a vi sada sami razmislite u praksi da li je to baš uvek tako.

Sa druge strane, imamo i rad na daljinu i moramo da napravimo neku razliku između te dve vrste posla. Mislim da ovaj amandman duboko ima smisla, samo razmislite o budućnosti kada budu poslodavci angažovali svoje zaposlene, jer ceo svet i uopšte pružanje usluga i servisa ide ka tome da se radi i rad na daljinu, ali i rad od kuće.

Oni ne moraju nužno biti vezani za ove informaciono-komunikacione tehnologije. Nadam se da ćete imati sluha da prihvatite ovaj amandman.

Sada smo počeli da skraćujemo, više nisam Miodrag Gavrilović, nego Gavrilović, malo energije.

Ekstra.

Najbolje radim oko ponoći.

Naslov člana 8. pokazuje onaj primer na koji sam ukazivao od mog prvog amandmana, znači, da postoji jedna konzistentnost u primeni terminologije u samom zakonu. Ako primenimo i prihvatimo da se naslov člana 8. promeni i da glasi: „Odnos obaveza, prava i odgovornosti“, znači, odnos obaveza i odgovornosti.

Zašto to navodim? Zbog toga što i u samom članu 8. stoji ovako: „Odnos obaveza i prava“, a pazite kako…

Šta vam je? Ode čovek.

Pa, ne navikao sam na Orlića, prirastao mi srcu, znači, on i ja imamo tu komunikaciju.

Ali da probam da budem bar malo ubedljiv i da objasnim nešto što mislim da jeste važno, samo poslušajte.

Odnos obaveza i prava, to je naslov člana 8. Mi možemo da stavimo da su odnos obaveza, prava i odgovornosti. Zašto? Zato što u samom članu 8. mi kažemo da obaveze poslodavaca, u smislu ovog zakona i propisa donetih na osnovu ovog zakona, istovremeno predstavljaju i prava zaposlenih, a u drugom stavu mi već pominjemo princip odgovornosti poslodavaca. Zato je važno da sve ono što se čita u članovima i stavovima zaista kao suština postoji i u naslovu. Znači, u članovima i stavovima se govori i o pravima i o obavezama i o odgovornostima. Zato bi trebalo to i da napišemo. Prosto, oni ljudi koji pročitaju treba da budu upućeni.