Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, kao što se krivično zakonodavstvo menja sledeći savremene tendencije i potrebe društva, tako se i prekršajno zakonodavstvo menja poslednjih decenija sa ciljem da postane efikasno u borbi protiv ove vrste delikata.
Ustavni osnov za donošenje novog zakona o prekršajima proizilazi iz člana 97. Ustava Republike Srbije u kom je između ostalog propisano pravo da se zakonima uređuje postupak pred sudovima i drugim državnim organima i da se propišu delikti, postupak za utvrđivanje krivaca i odgovornosti za određenu vrstu delikta, kao i sankcije njihovim učiniocima.
Prekršajni organi u nekadašnjoj saveznoj državi i RS decenijama su imali status organa uprave. Organi za prekršaje u RS su u svom radu dugo primenjivali nekadašnji Savezni zakon o prekršajima i Republički zakon o prekršajima. Ta činjenica, kao i potreba za izmenom statusa prekršajnih organa uticali su na donošenje novog prekrštajnog zakonodavstva.
Tako je 21. novembra 2005. godine objavljen novi Zakon o prekršajima kojim je bilo određeno da će se primenjivati nakon što istekne nešto više od godinu dana, odnosno od 01. januara 2007. godine, ali je njegova primena bila naknadno odložena do 01. januara 2010. godine, tako da je zakon počeo da se primenjuje posle četiri godine od donošenja. Do početka primene zakon je dva puta menjan i dopunjavan i to prvi put 2008. godine i drugi put 2009. godine.
Same po sebi te činjenice ukazuju da su već tada uočeni nedostaci ovog zakona. Ali je postojala i potreba da se zakon dalje usklađuje sa novonastalim organizacionim promenama. Prekršajni organi su konačno dobili status sudova i kao deo jedinstvenog pravosudnog sistema RS od 01. januara 2010. godine počeli su sa radom organizovani kao prekršajni sudovi koji sude u prvom stepenu i jedan viši prekršajni sud kao drugostepeni sud.
Početkom rada prekršajnih sudova, prekršajna odgovornost izmeštena je iz nadležnosti uprave u sudsku vlast. Prekršajnu odgovornost prema međunarodno pravnim zahtevima i proklamovanju našeg Ustava, a posebno kažnjavanje za najteže vrste prekršaja i izricanja kazni zatvora mogu učiniti samo nezavisni sudovi. Na ovaj način ostvareno je i u ovoj oblasti pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama koje je prihvatio i naš Ustav iz 2006. godine.
No, bez obzira što je nadležnost prekršajne odgovornosti iz uprave kao dela izvršne vlasti izmeštena i poverena nezavisnim sudovima, samo je delimično izvršena reforma u oblasti prekršaja jer je samo postavljen institucionalni okvir. Rešavanje nagomilanih i raznovrsnih problema u oblasti prekršaja kao preka potreba prepoznata je još od prethodnog Ministarstva pravde koje je oformilo Radnu grupu za izradu Zakona o prekršajima u decembru 2011. godine. Ministarstvo pravde i državne uprave naložilo je Radnoj grupi da nastavi rad tako da se na izradi ovog zakona radilo od decembra 2011. godine pa sve do njegovog upućivanja u skupštinsku proceduru pre nešto više od mesec dana.
Namera zakonodavca prilikom donošenja važećeg Zakona o prekršajima, s obzirom da je usvojen 2005. godine kada je bio usvojen i novi Krivični zakonik, očigledno je bila da se kazneno-pravni sistem uskladi tako što će novi Zakon o prekršajima koju bi trebalo u svom radu da primenjuju sudije za prekršaje prihvatiti rešenja iz materijalnog i procesnog krivičnog zakonodavstva.
Međutim, neodgovarajuće prihvatanje nekih nedovoljno dobrih rešenja otežavali su primenu zakona u praksi.
Pored toga, specifičnosti prekršaja, kao posebnih kaznenih delikata, imajući u vidu obim tih delikata koji se svakodnevno vrše i samim tim potrebu za efikasnom reakcijom društva, iziskuje efikasan, ali i specifičan poseban sudski postupak.
Istovremeno sa efikasnošću sudskog postupka, potrebno je na odgovarajući način zakonski uskladiti i zaštitu osnovnih prava okrivljenog lica sa međunarodnim standardima koji se odnose na zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
U cilju rešavanja problema u radu prekršajnih sudova bilo je potrebno izraditi novi zakon o prekršajima, koji će regulisati i rešavanje prekršajnih predmeta na ekonomičan i efikasan način i u skladu sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, odlukama Evropskog suda za ljudska prava i drugim važećim međunarodnim dokumentima. Potreban je savremeniji, svrsishodniji, efikasniji i ekonomičniji postupak koji mnogo uspešnije uspostavlja ravnotežu između opštih, odnosno društvenih i pojedinačnih interesa.
Zakonodavnih motiva za donošenje novog, a ne za izmene i dopune postojećeg Zakona o prekršajima, ima više. Dozvolite mi da istaknem samo neke od njih. Postojeći zakon o prekršajima odlikuje nesvrsishodnost ili, možemo reći, nefunkcionalnost postupka. Postupak je komplikovan, a zakonska rešenja koja ga regulišu su nedorečena u toj meri da sudu i učesnicima u prekršajnom postupku nije omogućeno da postupak na zakonit i efikasan način okonča u razumnom roku za ovu vrstu delikata.
Izveštaji o radu prekršajnih sudova pokazuju da se pred prekršajnim sudovima u kojima radi 593 sudija godišnje primi oko 600.000 predmeta, što je sa nerešenim predmetima iz prethodne godine, na kraju 2011. godine, činilo 1.108.990 nerešenih predmeta, a na kraju 2012. godine 1.025.826 predmeta.
Problem nije samo u broju nerešenih predmeta, jer je situacija sa procentom uredno izvršenih pravosnažnih odluka i naplatom novčanih kazni u prekršajnim sudovima, možemo slobodno reći, katastrofalna. Tako prekršajni sudovi izvršavaju izrečene kazne u procentu od 14,3% u Beogradu, 32,5% u Zrenjaninu, u Valjevu 16,8%, Kikindi 30,6%, Leskovcu 23,7%, Aranđelovcu 16,3% itd. Statistički podaci ukazuju da je procenat neizvršenih predmeta od 70% do 86%.
Pri ovakvom stanju rada prekršajnih sudova postavlja se pitanje svrhe njihovog rada, celishodnosti njihovog postojanja i uopšte svrhe vođenja prekršajnog postupka, ako isti zastarevaju i kazne se ne naplaćuju u procentu od 70% do 86%. Ako ove procente primenimo na broj rešenih predmeta, od 644.845, videćemo da je gotovo potpuno uzaludan rad u najmanje preko 450.000 predmeta. Kakvu poruku ovo šalje potencijalnim učiniocima prekršaja, o tome ne treba ni govoriti.
Pri ovakvom stanju stvari, u izvršenju prekršajnih predmeta nema ni govora o pojedinačnoj ili generalnoj prevenciji. Postojeći Zakon o prekršajima svojim rešenjima u delu mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog za uspešno vođenje prekršajnog postupka, dostavljanje pismena itd, su učesnicima u postupku omogućavale niz zloupotreba koje su dovodile, i još uvek dovode, do zastarelosti prekršajnog gonjenja.
Dakle, bilo je potrebno ne samo osavremeniti načine obaveštavanja okrivljenog u prekršajnom postupku, nego ih učiniti i životno realnim, a sve u cilju disciplinovanja učesnika u postupku i omogućavanja zakonito i efikasno povedenog prekršajnog postupka.
Motiv za donošenje novog zakona o prekršajima je i činjenica da postojeći omogućava potpunu pasivnost podnosiocima zahteva za pokretanje prekršajnog postupka, jer se njihova aktivnost i zainteresovanost završavala podnošenjem prekršajne prijave ili zahteva. Šta će biti sa prijavom i kako će se postupak okončati, to nije njihova briga, nego suda koji vodi postupak.
Pored toga, poseban motiv za donošenje novog zakona predstavlja i nastojanje da se zakonskim rešenjima pojača generalna i specijalna prevencija i tako utiče na smanjenje vršenja ove vrste delikata.
Prevashodni zadatak je bio da se izradi tekst zakona kojim će se unaprediti postojeća zakonska rešenja, pre svega u pogledu pozivanja i obezbeđivanja prisustva okrivljenog i drugih učesnika u postupku, uočenim teškoćama u vezi sa kratkim rokovima za postupanje, zatim rešenja u vezi sa izvršenjem sudskih odluka i isplatom novčanih kazni i sudskih troškova, kao i radi usklađivanja rešenja iz Zakona o prekršajima sa odgovarajućim odredbama zakona u oblasti krivične materije i materije izvršenja, s obzirom da su u međuvremenu, od donošenja poslednjih izmena važećeg Zakona o prekršajima, realizovane normativne aktivnosti i u ovim oblastima.
Izradi zakonskog teksta prethodila je analiza o problemima dostavljanja poziva i naplate kazni, što je ukazivalo na potrebu izmena zakona, koje bi unapredile stopu naplate novčanih kazni, ali i da se prekršajni postupak učini jednostavnijim i pravičnijim za građane. U izradi zakona bilo je potrebno naći pravu meru dosadašnjeg razvoja u ovoj oblasti, regulisanja, uvažavanja tradicije i usklađenosti materijalno-pravnih i procesno-pravnih odredaba sa evropskim standardima i propisima.
Ovaj predlog zakona je kreiran od onih koji ga primenjuju, ali su na izradi zakona učestvovali i predstavnici nauke. Dakle, svi oni koji poznaju i koji se bave ovom oblašću. Tokom rada na ovom zakonskom tekstu, intervenisano je u većem broju članova, počev od otklanjanja nedoumica u primeni važećeg Zakona o prekršajima, tako da su brojnim izmenama sadašnjih zakonskih rešenja uvedeni i novi instituti, nova poglavlja, a neka postojeća izostavljena.
Radna verzija zakona objavljena je na sajtu Ministarstva pravde i državne uprave. Javna rasprava posebno organizovana dana 23. oktobra 2012. godine kada je detaljno predstavljena radna verzija zakona, kao i ekspertski izveštaji uglednih profesora pravnih fakulteta o usklađenosti radne verzije zakona u određenom delu sa Krivičnim zakonikom. Na javnu raspravu su, u skladu sa zaključkom Odbora Vlade, posebno pozvani zainteresovani predstavnici organa, organizacija, ovlašćenih podnosilaca zahteva za pokretanje prekršajnog postupka, pravosudnih organa, MUP, Ministarstva finansija i privrede, Ministarstva rada, ministarstava nadležnih za infrastrukturu, za spoljnu i unutrašnju trgovinu i telekomunikacije, predstavnici međunarodnih organizacija, ambasada, stranih država, Poverenika za ravnopravnog polova, nevladinih organizacija i udruženja, Agencije za borbu protiv korupcije, Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, DRI, profesori, kao i drugi zainteresovani organi, ustanove i organizacije.
Pored toga, na zahtev zajednice preduzetnika Privredne komore Srbije, u Komori je posebno predstavljena radna verzija Zakona o prekršajima, zbog velike zainteresovanosti preduzetnika i njihove želje za učešćem u rapsravi.
Posebno je predstavljen Nacrt zakona i u prisustvu najvećeg broja sudija svih prekršajnih sudija na redovnom godišnjem savetovanju sudija prekršajnih sudova i omogućena je diskusija o predloženim zakonskim rešenjima, a radna verzija zakona je predstavljena predstavnicima svih prekršajnih sudova i u okviru godišnjeg savetovanja koje organizuje Vrhovni kasacioni sud.
Rezultat sprovedene javne rasprave je predlog zakona koji je danas pred vama, a nakon što je svaki predlog, sugestija, primedba prethodno razmotrena, pri čemu je veliki broj unet u konačnu verziju Nacrta, odnosno sada predloga zakona.
Dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da ukažem na značajna pojedina rešenja ovog predloga zakona.
Na samom početku Predlog zakona sadrži definiciju prekršaja kao protivpravnog dela koje je zakonom ili drugim propisom nadležnog organa određeno kao prekršaj i za koje je predviđena prekršajna sankcija. Ova definicija prekršaja koncepcijski odgovara rešenjima prihvaćenim u drugim pravnim sistemima koja imaju sličnost sa kaznenim sistemom Republike Srbije i usaglašena je sa osobenom prirodom prekršaja, koji najčešće iz nehata i propuštanjem čine, kako fizička, tako i pravna lica. Ranija definicija se odnosila isključivo na prekršaje fizičkih lica.
Bilo je potrebno na odgovarajući način regulisati prekršajnu odgovornost pravnih lica kako bi se dalje sprečila praksa da pravna lica, putem izmena u svom statusu, izbegavaju prekršajnu odgovornost ili obavezu plaćanja kazne. Preciznijim uređenjem rada u javnom interesu stvaraju se uslovi da i ova sankcija dobije širu primenu, što bi bilo od nesumnjive koristi, kako za učinioce prekršaja, tako i za državu.
Obaveza suda da utvrdi materijalnu istinu je zamenjena odredbom, da je teret dokazivanja obeležja prekršaja i prekršajne odgovornosti na podnosiocu zahteva za pokretanje prekršajnog postupka. U sadašnjem tipu postupka, celokupan teret dokazivanja je zapravo na sudu, što ga dovodi u izuzetno nepovoljnu situaciju, s obzirom na poslovičnu neaktivnost stranaka u postupku, uz često izbegavanje prijema poziva ili pojavljivanja na ročištima.
Uvođenjem osnovnog pravila, da je stranka dužna da pribavi dokaze, čije je izvođenje predložila, značajno će se poboljšati procesna disciplina stranaka, s obzirom da je u nesumnjivom interesu stranaka da sudu pribave dokaze u korist svojih tvrdnji. U cilju zaštite prezunkcije nevinosti, kao i radi poštovanja načela jednakosti pred sudom, sud može pribaviti dokaze u korist okrivljenog, ako on nije u stanju da to sam učini.
Neuspešna dostava predstavlja jedan od najvećih problema prekršajnog postupka. U velikim gradovima, kao što su Beograd, Novi Sad ili Niš, procenat uspešnih dostava ne prelazi 20%, što posledično dovodi do neopravdano dugog trajanja postupka, kao i do čestog nastupanja zastarelosti postupka. Zbog ovih razloga, odredbama o dostavi je poklonjena posebna pažnja sa ciljem njihovog detaljnog uređivanja, kako bi se svela na minimum mogućnost zloupotrebe i izbegavanja prijema u cilju odugovlačenja postupka i izbegavanja prekršajne odgovornosti.
Dostavljanje je regulisano detaljnije. Pismena će se dostavljati preko pošte ili druge službe ovlašćene za dostavu, čime se uvodi mogućnost konkurencije pošti, kao načina da pošta podigne nivo uspešnosti dostave. Uvodi se nov način dostavljanja, kada za to postoje uslovi, i to elektronsko dostavljanje. Posebno je regulisano dostavljanje na kućnu adresu, dostavljanje na radnom mestu i dostavljanje odsutnom licu.
Jedna od ključnih novina u ovom predlogu zakona je prekršajni nalog, prekršajni nalog koji predstavlja nov pravni institut koji se uvodi ovim zakonom. Prekršajni nalog našao je svoju primenu u zakonima susednih zemalja, kao i većini evropskih zemalja u kojima je pokazao vrlo dobre rezultate u praksi. Njime se pojednostavljuje procesuiranje blažih prekršaja, uz značajno smanjenje troškova za državne organe, kako se učiniocima prekršaja izdavanjem naloga nudi mogućnost da u slučaju plaćanja polovine izrečene kazne, u roku za dobrovoljno plaćanje, ostvare značajnu uštedu. Za očekivati je značajno povećanje broja dobrovoljno plaćenih kazni, a samim tim i povećanje ukupnog prihoda za budžet Republike Srbije, po osnovu naplate ovih kazni.
Primenom prekršajnog naloga prestaće mogućnost za plaćanje fiksne novčane kazne na licu mesta, čime se smanjuje mogućnost korupcije policijskih i inspekcijskih organa. Kako bi se stekli svi potrebni uslovi za njegovu primenu, zajedno sa nekim drugim odredbama ovog zakona, ovaj institut počeo bi da se primenjuje protekom primene zakona i to godinu dana nakon početka primene. U tom periodu sprovela bi se odgovarajuća obuka ovlašćenih organa i obezbedili bi se drugi uslovi za nesmetanu primenu ovog instituta. Prekršajnim nalogom organi uprave će dobiti efikasno sredstvo za sankcionisanje blažih prekršaja, za koje je propisana novčana kazna u fiksnom iznosu. Izdavanjem naloga ovlašćeni organ direktno će primenjivati zakone i svoje nadležnosti, s obzirom da nalogom izriče novčanu kaznu čija je visina unapred zakonom utvrđena.
Za sve druge prekršaje za koje je propisana novčana kazna u rasponu ili predviđena neka druga prekršajna sankcija za čije izricanje je neophodna individualizacija propisane kazne, uz procenu svih konkretnih olakšavajućih i otežavajućih okolnosti i činjenica, organi upravi biće u obavezi da nadležnom prekršajnom sudu podnesu zahtev za pokretanje prekršajnog postupka. Za razliku od postojećeg zakona, organi uprave više neće moći za određene prekršaje da pokreću i vode prekršajni postupak i odlučuju, odnosno izriču prekršajne sankcije. Time je ovaj predlog zakona otišao korak dalje ka usaglašavanju sa međunarodnim standardima, da se postupci u kojima se izriču kaznene sankcije vode od strane nepristrasnog suda, uz poštovanje procesnih prava učesnika u postupku, u skladu sa međunarodnim standardima koji se odnose na vođenje sudskih postupaka.
Iz odluka Evropskog suda za ljudska prava proizilazi stav da Međunarodno pravo ne pravi razliku između prekršajnog i krivičnog postupka, da vođenje jednog isključuje mogućnost vođenja drugog, po pravilu "Ne bis in idem" te da za oba postupka važe isti pravni standardi, kada su u pitanju položaj i prava okrivljenog u postupku.
Pored dostave, naplata novčanih kazni predstavlja drugi najveći problem prekršajnog postupka. Dosadašnja praksa prekršajnih sudova ukazuje da se naplata novčanih kazni od fizičkih lica i preduzetnika gotovo isključivo vrši tek pod pretnjom izvršenja kazne zatvora, a nakon što se sprovede postupak zamene neplaćene novčane kazne kaznom zatvora. Ovo često dovodi do nastupanja zastarelosti izvršenja kazne, a kada bi se kazna i naplatila, dosuđeni troškovi postupka su po pravilu ostajali nenaplaćeni i tako padali na teret sudova, s obzirom da se oni ne mogu zameniti kaznom zatvora. Na ovaj način zamena kazne je postala redovno sredstvo prinudne naplate, bez pokušavanja stvarne prinudne naplate i bez obzira da li su za to postojali realni uslovi ili ne.
U poslednje vreme, usled sve jače ekonomske krize, sve veći broj građana rađe pristaje na izdržavanje zatvorske kazne, nego na plaćanje novčane kazne, čime se troškovi države značajno povećavaju, umesto da se naplatom novčanih kazni ostvaruje realan prihod. Pored toga, s obzirom da su zatvorski kapaciteti nedovoljni, postoji realna opasnost da mnogi učinioci prekršaja čekaju da budu pozvani na izdržavanje kazne zbog nastupanja zastarelosti, nikada i ne izdrže zatvorsku kaznu, dok dug po osnovu izrečene novčane kazne i troškova postupka nikada ne biva naplaćen.
Imajući to u vidu, odredbe o prinudnoj naplati novčanih kazni i drugih novčanih iznosa su pretrpele značajne promene u cilju jačanja nadležnosti, a sa tim i veće odgovornosti prekršajnog postupka, prekršajnog suda koji je izrekao novčanu kaznu, da tu kaznu i naplati.
Ovim zakonom ustanovljena su dva jedinstvena registra, kao elektronske baze podataka o okrivljenom i o izrečenim prekršajnim sankcijama. Zakonom se uspostavlja registar sankcija kao jedinstvena evidencija izrečenih prekršajnih sankcija i registar neplaćenih novčanih kazni kao jedinstvena evidencija neplaćenih novčanih kazni i drugih dosuđenih novčanih iznosa.
Registri su uvedeni radi centralizovane evidencije o svim izrečenim prekršajnim sankcijama i učiniocima, o čemu do sada nije postojala precizna i jedinstvena evidencija, kao i radi vođenja evidencije o neplaćenim novčanim kaznama i drugim dosuđenim novčanim iznosima, a radi njihove efikasnije naplate.
Odredbe zakona koje regulišu registre sačinjene su u skladu sa načelima Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, uzimajući u obzir primedbe od strane Kancelarije Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, koje su u radnoj grupi za izradu ovog zakona predočene tokom javnih rasprava.
S tim u vezi, zakon sadrži odredbe o uvođenju i formiranju registara, o tome ko je rukovodilac podataka u registru, a ko obrađivač podataka, koja je svrha registara, ko će imati pristup podacima iz registara, ko će moći podatke da koristi, koliko će podaci čuvati, kao i druge potrebne odredbe.
Na kraju, želim da vam se zahvalim na pažnji i da izrazim nadu da će nakon rasprave u načelu i pojedinostima Narodna skupština usvojiti Predlog zakona o prekršajima. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, osvrnuću se prvo na temu zbog koje sam došao u Narodnu skupštinu kao predstavnik predlagača, odnosno Vlade Republike Srbije, da govorim o Predlogu zakona o prekršajima.
Pre toga, moram da se osvrnem na nešto što je ovde provejavalo u prethodnoj diskusiji sve vreme, tokom koje sam se i nasmejao, kad čujete od narodnog poslanika, pa još i diplomiranog pravnika da priča stvari koje su protivustavne, da priča stvari koje ne stoje, da priča stvari koje su recidir neke prošlosti od pre 10, 15, 20 godina, onda se nekada i nasmejete.
Na kraju, jeste tužno i tu mogu da se složim, stvarno je tužno dosta toga što se čulo. Prvo, o Predlogu zakona o prekršajima. Kaže se – previše restriktivan zakon, kao da smo se dogovorili sa ministrom finansija kako da popunjavamo budžet, pa onda posle toga da su kazne koje su predviđene veoma oštre. Ko je želeo da sedne, da pročita, da se uveri, video bi da su kazne prepisane iz važećeg zakona, video bi da te kazne važe već četvrtu godinu. Dakle, sednete pa pročitate ono što je danas na snazi, pa vidite ono što se predlaže, upredite to i lepo govorite u Skupštini ono što je istina, a ne ono što nije.
Kaže – kažnjava se okrivljeni. Naravno, ali recite do kraja – okrivljeni se kažnjava kada daje netačne, odnosno lažne podatke o samom sebi, ne o prekršaju, već kada laže. Da li mislite da ne treba neko da se kazni ako laže? Mislim da treba. Svedok koji se ne odaziva na poziv, koji ne poštuje sud, treba da se kazni, i te kako treba da se kazni.
Međutim, meni ne pada na pamet da ovde istupam u ime Visokog saveta sudstva, jer u tom svojstvu nisam došao. To je prva stvar. Druga stvar, hvala vam na komplimentu ako mislite da sam toliko moćan da mogu da upravljam sa devet ljudi koji su odrasli, iskusni, stručni ljudi, u tom poslu mnogo duže od mene i da istupam u ime svih njih. Kao što rekoh, nisam kao takav došao.
Ono što je neustavno i što je ovde izrečeno, na šta sam se nasmejao, kaže – vi kao predstavnik izvršne vlasti odgovorni ste za rad pravosuđa. Ko može to da izrekne, za rad? Posle toga je došlo do ispravke, pa je rečeno – reforma. Pokušali smo da se ispravimo malo. Rečeno je – rad. Može da se ostvari uvid u transkript. Kaže – ja kao predstavnik izvršne vlasti, odgovoran za rad pravosuđa. Sedite, pročitajte Ustav. U Ustavu lepo piše ko je odgovoran za rad pravosuđa.
Kao diplomirani pravnik, kao neko ko je diplomirao na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, radio jedno vreme tu, imam svoje mišljenje i moje mišljenje kao pravnika ne mora da obavezuje, ali bio bih srećan da Srbija zaista nije izabrala ovaj jedan probni put regulisanja pravosuđa, pa da, recimo, kao u razvijenim demokratijama, kao što je to u Nemačkoj, Austriji, Češkoj, da sudije imenuje ministar pravde, pa da onda ministar za to i odgovora.
U Srbiji nije takva situacija. Možda je nekad u prošlosti faktički to bilo tako, pa je to još jedan od recidiva prošlosti koji provejava kroz čitavu ovu diskusiju. Šta je evropski standard za broj sudija? Dajte mi taj evropski standard. Ne postoji, zato što sudija u Španiji i sudija u Švedskoj i sudija u Srbiji, sudija u Moldaviji ne rade isti posao. U Španiji na jednog sudiju dolazi od tri do četiri sudijska pomoćnika. Oni pišu presudu. On samo vrši njenu konačnu korekciju i kaže ovo može ili ovo ne može da ide. To nije posao sudije u Srbiji.
Po tom standardu koji Komitet Saveta Evrope plasira kao neki standard o broju sudija, ali je to vrlo relativno, po tom standardu, recimo, jedna Slovenija ima tri puta više sudija nego što propisuje standard. Budite iskreni, pa to recite. Ako mene iskreno pitate, na osnovu podataka, procena kojima raspolažemo, Republici Srbiji je potrebno sudija i na to ukazuju svi relevantni podaci. Ali, ne postoji evropski standard koji će reći koliko na 100.000 stanovnika dolazi sudija.
Pomenuo sam Sloveniju. Slovenija na eks-Ju prostoru ima najviše, zatim Hrvatska. Tek na trećem mestu je Srbija, a obe zemlje koje sam prvo pomenuo su članice EU. Valjda bi bilo uputno da one ispunjavaju evropski standard.
Očekivani su do leta da budu završeni zakoni. Zakoni, predlozi, odnosno nacrti zakona su završeni ima već četiri meseca. Zašto nisu u Narodnoj skupštini? To je već posebna priča. Izuzetno mi je drago kada čujem nekoga ko se na rečima zalaže za evropske vrednosti, a onda kroz priču u potpunosti negira to svoje zalaganje. Nisu zato što je Evropska komisija svojim mišljenjima blokirala za sada usvajanje tih zakona. Zbog čega? Zbog političkog pitanja broj jedan u Srbiji, a to je pitanje razgovora o KiM u Briselu. To otvoreno kažem pred građanima Srbije, građani imaju pravo da to znaju, jer smo rekli da će na proleće ti zakoni biti pred narodnim poslanicima. Jesu li bili? Nisu bili. Da li je to van domašaja naših moći? Mogli smo to da uradimo, ali to bi za sobom nosilo mnoge posledice, a onda bi oni koji se danas pozivaju na evropske vrednosti prvi skočili što se to tako radi.
Moram nešto da kažem što je potpuno paušalno izneto. Kaže – 400 sudijskih pomoćnika. Nije tačno. U Srbiji radi 1.527 sudijskih i tužilačkih pomoćnika. Među njima se nalazi veliki broj izuzetno dobrih, stručnih, sposobnih kadrova. Kada je donet Zakon o Pravosudnoj akademiji, donet je kao neka vrsta "leks specijalisa". Niti sam radio na njegovoj izradi, niti sam ga predlagao, na funkciju ministra sam stupio kada je taj zakon bio na snazi. Bila je jedna rečenica, kaže – pogledajte vaše zakone. Nema ovde mojih ili vaših zakona, ovo su zakoni Republike Srbije, koji nas sve obavezuju i po svima smo dužni da postupamo.
Kada već iznosite podatke o broju kandidata koji su predloženi za izbor, onda budite iskreni do kraja. Znate, poluistine su najopasnije stvari na svetu. Ako hoćete da kažete istinu, recite je celu a ne pola.
Ponosan sam što sam kao član Visokog saveta sudstva prethodne nedelje mogao da prisustvujem na sednici kada su se prvi put posle 2009. godine birale sudije. Bilo je upražnjeno 21 sudijsko mesto u Upravnom sudu, Privrednom-apelacionom sudu, dakle u Upravnom devet, u Privrednom-apelacionom sudu tri i još devet sudijskih upražnjenih mesta u privrednim sudovima. Dakle, ukupno 21 mesto. Od devet mesta u Upravnom sudu, na tri mesta su došle sudije, na šest mesta je predložen Narodnoj skupštini izbor šest savetnika iz nekadašnjeg Vrhovnog suda, danas Vrhovnog kasacionog ili Upravnog suda. Najmanje godina savetničkog staža ima kandidatkinja koja je osam godina savetnik u Vrhovnom kasacionom sudu, a najviše ima ljudi sa po 13 godina.
Nepodeljeno je mišljenje sudija da su ti savetnici možda stručniji i od nekih sudija, a predloženi su da budu izabrani. Pazite, odnos šest naprema tri, dve trećine savetnici, jedna trećina sudije.
Kada su u pitanju privredni sudovi, od devet upražnjenih mesta u privrednim sudovima u Beogradu, Pančevu, Somboru, Subotici, Novom Sadu i Valjevu, na devet upražnjenih mesta pet sudijskih pomoćnika, četiri sudije. Mislim da to govori o nečemu vrlo pozitivnom. Naravno, za Privredni apelacioni sud kao drugostepeni sud, kao sud republičkog ranga su ipak birani ljudi iz privrednih sudova koji imaju sudijsku funkciju trenutno.
Dajte, budite jednom fer i iskreni i okrenite medalju na obe strane, pa kada je nešto dobro, recite – to je dobro.
Kaže se da kroz ove odredbe, iako kažem da neću preći tu granicu i neću komentarisati niti govoriti o ovoj tački dnevnog reda za koju nisam pozvan da ovde govorim, ali sam prozvan kao odgovoran što poštujem zakon koji je ova Narodna skupština usvojila. Upravo EU zahteva "favorizovanje" kandidata koji su prošli kroz početnu obuku Pravosudne akademije. Upravo je EU Pravosudnu akademiju jedino pozitivno ocenila u prethodnoj reformi pravosuđa do kraja i nedvosmisleno.
Ovog puta se predlažu kandidati koji su upisali Pravosudnu akademiju dve godine pre nego što sam stupio na funkciju ministra. Dakle, dve godine pre nego što sam stupio na funkciju su ti ljudi upisali akademiju. Da li mislite da sam mogao da utičem na njihov prijemni ispit, na kriterijume njihovog izbora? Verovatno koliko i vi, ali sam uveren - i manje od toga.
Kada je reč o Predlogu zakona o prekršajima, molim vas da sednete i da ga pročitate bolje. Ako kažete – kažnjava se okrivljeni, kažnjava se u kom slučaju? Ne u vezi sa prekršajem, već kada iznosi netačne podatke o sebi. Ako kažete da je zakon restriktivan, uzmite nešto što je u uređenom svetu praksa. Ovde to nismo uradili, a nismo uradili zbog teške ekonomske situacije u kojoj građani Srbije žive. Pogledajte stopu inflacije pre četiri godine kada su vršene izmene i dopune važećeg Zakona o prekršajima, kolika je ona bila u prethodne četiri godine, šta se to izdešavalo, pa je bilo negde i za očekivati da se za taj iznos povećaju i kazne. To nije urađeno.
Prekršajni sudovi su sudovi sa kojima se najveći broj građana Srbije najviše i najčešće susreće. Ona moraju da budu lica efikasnosti pravosuđa. Stvarnost u prekršajnom sudstvu u Srbiji je sasvim obrnuta. Uveren sam da će ovaj predlog zakona tu stvarnost poboljšati i da će tu efikasnost poboljšati. To je ono gde ja kao ministar pravde i državne uprave mogu da utičem na efikasnost pravosuđa, da putem Vlade Republike Srbije predložimo bolje zakonsko rešenje koje će omogućiti da pravosuđe i kasnije radi. To je, možda, jedina stvar u kojoj ste bili u pravu. Mislim da ovim zakonom pravimo jedan korak u dobrom smeru da do povećanja te efikasnosti i dođe. Hvala.

Prvo, osvrnuću se na ono – mojih dva minuta  na vaših 15 minuta, mojih 15 minuta je bilo na vaših 20 minuta.
Što se tiče poštovanja dostojanstva Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, uveren sam apsolutno da niko od građana Srbije nije glasao za bilo koga od vas, niti za nas koje ste vi birali u izvršnu vlast da bi ovde iznosio neistine.
Notorna je neistina, ko nije dobro čuo, notorna je neistina, tri puta Bog pomaže, notorna je neistina da je ministar pravde u Srbiji odgovorno lice za rad pravosuđa. Ko to kaže, tome nisu dobro poznata ustavna rešenja važećeg Ustava. Na neistinu ću uvek tako da reagujem, sa punim uvažavanjem ovog doma u kome se nalazimo, kao što sam to radio od početka. Uvažavam i poštujem svakog narodnog poslanika, kao javnog funkcionera, i smatram da narodni poslanici dužno poštovanje prema funkciji predstavnika Vlade, ko god da je, koji dolazi u Narodnu skupštinu treba i da uzvrati.
Dakle, ni jednog jedinog trenutka se ne obraćam sa rečima omalovažavanja i veoma vodim računa šta govorim. Kome se pričinjava neki prst, samo mu se pričinjava. Toga nije bilo, niti će biti.
Što se tiče tačke dnevnog reda za koju nisam ovlašćeni predstavnik, rekao sam o njoj neću govoriti i nisam govorio. Replicirao sam u delu koji se tiče poštovanja važećeg zakona Republike Srbije. Izvinite što sam prekoračio 15 sekundi u ovih dva minuta.

Ostajem dužan za nešto što je malopre izrečeno.
(Predsedavajući: Molim vas, strpite se za par minuta, otišao je sekretar da se konsultuje.
Izvolite, gospodine ministre.)
Prvo, izneta je još jedna neistina. Ja sam tačno rekao 1527 sudijskih i tužilačkih pomoćnika, a ne 2500.
Što se tiče pominjanja Boga, ovde je Ustav Republike Srbije, "Službeni glasnik", izdanje 2007. godine, a na kraju kaže – himna Republike Srbije. Iz tog razloga mi dozvolite da ustanem pa da pročitam, ko ne zna. Himna se zove "Bože pravde", napisao je Jovan Đorđević, komponovao Davorin Jenko, komad sa igranjem i pesmom "Markova sablja", izveden prvi put u Narodnom pozorištu. Kaže: "Bože pravde, ti što spase od propasti do sad nas, čuj i od sad naše glase i od sad nam budi spas. Moćnom rukom vodi, brani, budućnosti srpske brod, Bože spasi, Bože hrani, srpske zemlje, srpski rod.".
Toliko o tome koliko je ovde zabranjeno pominjati Boga. Ja sa tim nemam problem. Pitao me je neko. Da ste pažljivije slušali, čuli biste da je pitao.
Dakle, narodna izreka – tri puta Bog pomaže, kome smeta, ne mora da je koristi. Još jednom kažem, i to utiče na uvažavanje prilikom obraćanja. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Poštovana gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, danas je izuzetno važan dan za Ministarstvo pravde i državne uprave. Uveren sam da će dobrim delanjem narodnih poslanika, svih nas danas zajedno, i usvajanjem predloga strategija ovo postati veoma bitan dan za srpsko pravosuđe.
Prvi su pred poslanicima istovremeno dva dokumenta od strateškog značaja za uspostavljanje kvalitetnog i efikasnog i pravosudnog sistema za jačanje vladavine prava u Republici Srbiji, Predlog nacionalne strategije reforme pravosuđa i Predlog strategije za borbu protiv korupcije i obe za period od 2013. do 2018. godine.
Dozvolite da ovo obraćanjem započnem pričom o Predlogu nacionalne strategije reforme pravosuđa. Kada je 2006. godine usvojena prethodna Strategija reforme pravosuđa za period od 2006. do 2011. godine, predviđanja onih koji su ovu reformu kreirali i sprovodili bila su da će nova mreža sudova i tužilaštva rezultirati smanjenjem broja zaostalih predmeta, kraćim trajanjem sudskih postupaka i nižim budžetskim rashodima.
Nažalost, rezultati analize koja je pre početka rada na tekstu nove strategije sprovedena sa ciljem preciznog merenja i procene rezultata primene prethodne strategije i akcionog plana koji je pratio, potpuno su poražavajući: nezadovoljavajući rad Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, višestruko manjkava novoformirana mreža sudova i javnih tužilaštava sa višemilionskim zaostatkom u rešavanju predmeta, nejednakom opterećenošću sudova i sudija brojem predmeta i predugim trajanjem sudskih postupaka, zamenom velikog broja prvostepenih sudova sudskim jedinicama, enormno su povećani putni troškovi učesnika u sudskim postupcima, troškovi održavanja i obezbeđenja objekata u kojima su se nekada nalazili sudovi, a građanima je povređeno pravo na pristup pravdi, naročito kada su u pitanju ugrožene kategorije stanovništva, poput starih, siromašnih ili bolesnih.
Otvoreno je pitanje reintegracija u pravosudni sistem sudija, javnih tužilaca i njihovih zamenika koji su tri godine bili lišeni sudijskih i tužilačkih funkcija. Zahvaljujući tome, država je imala ogromne budžetske izdatke uz istovremeno povećanje broja nerešenih predmeta. Započinjući rad na novoj strategiji, kao prioritete u narednom petogodišnjem periodu izdvojili smo sledeće: reintegracija sudija i javnih tužilaca koji nisu izabrani 2009. godine u pravosudni sistem, rešavanje zaostalih predmeta i ubrzanje sudskih postupaka, unapređenje statusa Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, uz ekvivalentno uređenje pitanja njihove odgovornosti, ujednačavanje sudske prakse i uspostavljanje sistema E-pravosuđa, elektronskog pravosuđa.
Naš cilj je izgradnja nezavisnog i nepristrasnog pravosuđa u kome se postupa stručno, odgovorno, kvalitetno i efikasno, pravosuđa koje zaslužuje poverenje građana i koje im pravdu čini dostupnom i dostižnom. Najveći izazov na ovom putu nije dostizanje ovih pet ključnih principa, već postizanje idealne ravnoteže među njima. Samo u situaciji gde je nezavisnost pravosuđa praćena srazmernom odgovornošću i gde efikasnost ne podrazumeva smo brzinu, već i zakonito, stručno i nepristrasno postupanje uz racionalnog raspolaganje resursima, možemo govoriti o uspešnom i funkcionalnom pravosudnom sistemu.
Ova vrsta ravnoteže se ne postiže naglim i dramatičnim rezovima, kakav je napravljen 2009. godine, već stalnim praćenjem funkcionisanja kako pojedinih segmenata tako i čitavog sistema kao celine, uz sprovođenje mera kojima se postiže njegovo postepeno ali stalno poboljšanje.
Izgradnja ovakvog sistema je dugotrajan i mukotrpan proces koji zahteva maksimalno angažovanje, kako na institucionalnom, tako i na individualnom nivou. Mere koje uz mnogo napora podrazumevaju i mnogo muka i teških iskušenja stoje pred nama. Ne kaže se bez razloga – ljuta travka na ljutu ranu. Uzimajući u obzir tu činjenicu, ministarstvo je već u periodu koji je prethodio izradi strategije, kao i paralelno sa njenim nastavkom, preduzimalo mere koje su neophodne za rešavanje problema koje smo izdvojili kao prioritete.
U tom smislu u prethodnih godinu dana se intenzivno radilo na projektovanju nove pravosudne mere koja bi ujedno otklonila probleme sa povećanim troškovima i otežanom pristupu pravdi, koje je donela reforma 2009. godine, i omogućila se reintegracija sudija i javnih tužilaca koji su vraćeni na funkcije, sledeći odluke Ustavnog suda.
Imenovana su i sa radom su počela 82 izvršitelja, a trenutno je u toku imenovanje još njih 28. Javno-beležnički ispit su do sada položila 92 kandidata, čime je dostizanje broja potrebnih kandidata za osnivanje komore javnih beležnika postalo izvesno. Ovo će omogućiti uspostavljanje jednog od sistema, čija je uloga u rasterećenju sudova od ključnog značaja.
Iako period od devet meseci, koliko je trajala izrada teksta nove strategije i reforme pravosuđa naizgled nije toliko dug, put koji smo za to vreme prevalili je bio izuzetno složen i u njegovom savladavanju su učestvovali svi subjekti od važnosti za proces reforme pravosuđa. Na tom putu je trebalo, s jedne strane, odgovoriti na zahteve koje pred nas postavlja zabrinjavajuće stanje u pravosuđu, dok je, s druge strane, bilo neophodno dostići ciljeve definisane u okviru procesa evropskih integracija.
Istovremeno, svest o limitiranim resursima je predstavljala ograničavajući faktor i terala nas je da izanaliziramo rešenja koja bi pomirila potrebe i mogućnosti. Kada smo pre devet meseci analizom rezultata sprovođenja prethodne strategije započinjali rad na tekstu o strategiji koja je pred nama, pred nama je stajalo ne samo more gotovo nerešivih problema u srpskom pravosuđu, već i ogromno nepoverenje stručne i naučne javnosti, ali i građana i predstavnika međunarodne zajednice. Ovo je razumljivo, ako se ima u vidu da potresi koje je i tako poljuljano naše pravosuđe preživelo usled loše osmišljene i još gore sprovedene reforme 2009. godine. Sumnje su postojale, kako u stvarnoj rešenosti ministarstva da sprovede temeljne i kvalitetne promene, tako i u otvorenosti ka sugestijama koje su pristizale kako od sudija i tužilaca, tako i od međunarodnih stručnjaka.
S ponosom ističemo da je Predlog strategije koju je prošle nedelje Vlada usvojila i prosledila Narodnoj skupštini rezultat predanog rada radne grupe formirane 3. januara ove godine, a koja je u svom sastavu obuhvatila sve subjekte koji su od značaja za uspešno kreiranje reforme, uz stalnu podršku Ministarstva pravde i državne uprave, kao i tima konsultanata Svetske banke.
Prva radna verzija strategije je objavljena 4. marta. Od tada pa sve do utvrđivanja Predloga strategije, dakle, gotovo puna četiri meseca, koliko su stalno unapređivane verzije teksta bile dostupne za komentare na internet stranici ministarstva, na njegovu adresu su pristigli brojni komentari i sugestije kako sudija, tužilaca i predstavnika akademske zajednice, ali i od profesionalnih udruženja i stručnjaka EU, predstavnika međunarodnih organizacija i nevladinog sektora. Kako su svi ovi predlozi temeljno razmotreni i u najvećoj meri uvaženi i uneti u tekst strategije, ona je na taj način postala plod rada mnogo šireg kruga ljudi nego što je onaj koji obuhvata članove radne grupe.
U periodu izrade strategije je održana najpre javna rasprava o prvoj radnoj verziji teksta 20. marta u Beogradu, a potom i okrugli stolovi u drugoj radnoj verziji teksta strategije, u sedištima apelacionih sudova u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu, 18. i 19. maja, kao i druga javna rasprava od 22. maja u Beogradu.
Na navedenim stručnim skupovima su učestvovale sudije iz sudova različite vrste i stepena, javni tužioci, odnosno zamenici javnih tužilaca iz javnih tužilaštava različitih vrsta i stepena, predstavnika naučnih institucija, civilnog društva, relevantnih državnih organa, predstavnika međunarodne zajednice, naročito predstavnici Kancelarija OEBS-a, Evropske komisije i Saveta Evrope, ali i drugi predstavnici stručne javnosti.
Na kvalitet teksta strategije je značajno uticala i činjenica da je paralelno sa radom na strategiji održano i 28 sastanaka radnih podgrupa za izradu Akcionog plana za sprovođenje strategije, kroz čije aktivnosti su se jasnije iskristalisala brojna pitanja u vezi sa kojima su postojale izvesne nedoumice.
Ovakav pristup u radu na tako važnom dokumentu i otvorenost za sugestije je naišao na odobravanje kako stručne javnosti, tako i međunarodnih partnera. Na ovaj način smo kreirali sistem reformskih koraka koji predstavlja piramidalnu strukturu sačinjenu od Strategije i Akcionog plana, na čijem se vrhu nalazi ideja o stvaranju efikasnijeg i kvalitetnijeg pravosuđa, a koja se potom, kroz osnovna načela, strateške ciljeve, strateške smernice i konkretne mere i aktivnosti razvija u složen ali konzistentan sistem delovanja svih subjekata relevantnih za sprovođenje reforme, uz precizno određene rokove u kojima oni treba da sprovedu predviđene mere, ali i preciznim izvorima finansiranja.
Najzad, vodilo se računa i o nečemu što se u našoj praksi neretko zanemaruje, a to je izbegavanje raskoraka između ciljeva, odnosno mera za njihovu realizaciju predviđenih Strategijom i Akcionim planom do kojih može doći, s obzirom na poprilično dug petogodišnji period na koji se dokumenti i odnose. Stoga je predviđena mogućnost periodičnog ažuriranja Akcionog plana koja će doprineti njegovom kvalitetu kao i uspešnoj realizaciji zadatih ciljeva.
Ovom strategijom se savladavaju tri vrste problema. Reforma pravosuđa je proces svojstven svakoj državi koja je okrenuta svojim građanima i omogućavanju uslova za njihov bolji život. Pravo teži životu a ne samom sebi. Promena prava za posledicu mora da ima i promenu pravosuđa. Drugo, naše društvo je društvo u tranziciji. Promena društveno-ekonomskog sistema je nametala kao nužnu i promenu prava, naročito građanskog. Sa promenom prilika se mora menjati i pravo. Nevolja srpskog društva leži u činjenici da se, nažalost, društvo menjalo mnogo brže od pravde. Treći problem koji ovom strategijom treba da se prevaziđe jeste prethodno neuspešno sprovedena reforma pravosuđa.
Ovom strategijom predviđa se dalje jačanje nezavisnosti pravosudnih institucija, kroz jačanje kapaciteta koje bi omogućilo preuzimanje nadležnosti od strane Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca. Takođe, kao jedan od ključnih ciljeva u ovoj oblasti je predviđeno slabljenje uticaja zakonodavne i izvršne vlasti na proces donošenja odluka u okviru Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, kao i izbora sudija i javnih tužilaca. Predviđa se i uspostavljanje karijernog sistema za nosioce pravosudnih funkcija. Do kvalitetnog i efikasnog pravosuđa je nemoguće doći bez uspostavljanja ravnoteže između nezavisnosti i odgovornosti nosilaca istih funkcija, ali i njihovih saveta.
Ovo je ostvarivo samo kroz konačno razvijanje objektivnih i transparentnih standarda za ocenu vršenja pravosudne funkcije, bavljenje pravosudnih progresijama kao i administrativnim i pomoćničkim poslovima.
Kada je u pitanju unapređenje nepristrasnosti kvaliteta pravde, strategija u narednom periodu kao prioritet uspostavlja ujednačavanje sudske prakse kroz osnivanje sertifikovanog tela koje bi se bavilo odabirom najbolje prakse. Jedna od glavnih odlika srpskog pravosuđa mora da postane pravna predvidivost, koje danas ima samo u obrisima ili je gotovo nema, koja predstavlja jednu od glavnih odbojnih karakteristika naše države za ozbiljna strana ulaganja.
Pored toga, između ostalog, predviđa se formiranje sveobuhvatnih besplatnih i u skladu sa relevantnim propisima svima dostupnih elektronskih baza propisa iz sudske prakse, kao i uspostavljanje službi za pomoć i podršku oštećenima i svedocima. Ova strategija predviđa značajno jačanje položaja pravosudne akademije. Jačanje njenih kapaciteta od ključnog je značaja za uspostavljanje okončane početne obuke kao neophodnog preduslova za izbor na sudijsku i tužilačku funkciju.
Važno je napomenuti da nećemo ostaviti na cedilu brojne sudijske i tužilačke saradnike i pomoćnike, već ćemo im omogućiti da se integrišu u novi sistem, bilo preko izbora karijernog poziva pomoćnika, bilo kroz pravosudnu akademiju.
Novina je uvođenje stalne kontinuirane obuke, ne samo sudija i javnih tužilaca, već i njihovih saradnika i pomoćnika, kao i administrativnog osoblja.
Kao što nam je već svima dobro poznato, srpsko pravosuđe suočava se sa problemom ekstremne neefikasnosti. Rešavanje ovog problema je u strategiji prepoznato kao najurgentnije pitanje, jer je upravo ovaj problem ono što se najneposrednije tiče jednog građanina, običnog čoveka koji je došao pred sud da traži pravdu. U tom smislu u strategiju je ugrađen kompleksan sistem mera koji će uz dosledno sprovođenje neizostavno dati rezultate u vidu ubrzanja sudskih postupaka i smanjenja broja zaostalih predmeta.
Ove mere podrazumevaju najpre inicijalnu korekciju mreže sudova i javnih tužilaštava. Potom i konstantno praćenje njene efikasnosti putem novog metodološkog modela koji će biti razvijen do kraja ove godine. Ovako praćenje omogućiće njeno konstantno ispravljanje i korigovanje. Na taj način dobićemo mrežu koja se unapređuje iz godine u godinu, bez negativnih posledica koje su pratile reformu iz 2009. godine, a koje su nastale upravo zbog nasumičnih rezova zbog realne analitičke podloge.
Pored korekcije mreže strategijom su predviđene izmene procesnih zakona. Rasterećenje sudija od administrativnih poslova koje sada obavljaju kao i ulaganja u infrastrukturu. Jedna od najurgentnijih mera biće izrada i sprovođenje jedinstvenog programa za rešavanje starih predmeta koji će se primenjivati na teritoriji čitave zemlje. Slični programi su ranije u saradnji sa USAID, sprovođeni u nekolicini sudova i dali su izuzetne rezultate.
Ogroman doprinos efikasnosti pravosuđa daće i razvoj elektronskog pravosuđa. Pa je paralelno sa strategijom reforme pravosuđa i strategijom za borbu protiv korupcije, ministarstvo radilo i na izradi tzv. IKT strategije. Najzad deo ovog sistema mera od koga se očekuje ogroman doprinos rasterećenju pravosuđa i povećanju njegove efikasnosti, a koji je kao što sam ranije pomenuo, već započeo intenzivan razvoj, jeste uspostavljanje funkcionalnog sistema pravosudnih profesija, izvršitelja javnih beležnika, i medijatora.
Poučeni lošim iskustvom vezanim za sprovođenje prethodne strategije, ovoga puta ćemo sve snage usmeriti na uspostavljanje takvih mehanizama koji će obezbediti da sprovođenje mera predviđenih ovom strategijom i akcionim planom, kao i kontrola nad efikasnošću toga procesa, budu nezavisni od volje pojedinca i dnevno političkih dešavanja.
Od početka rada na strategiji nastojali smo da kod svih aktera reforme, razvijemo svest o tome da se izradom i usvajanjem strategije i akcionog plana naš posao na reformi pravosuđa ne završava, već da će ukoliko ne damo sve od sebe da kreiramo funkcionalan i održiv sistem njihovog sporovođenja u delo, tekstovi koje smo izradili ostati samo mrtvo slovo na papiru.
S tim u vezi, pored već pomenutog preciziranja subjekata nadležnih za sprovođenje konkretnih mera, kao i određenja preciznih rokova i izbora sredstava za njihovo sprovođenje, treba posebno istaći mehanizme za obezbeđenje efikasnog sprovođenja koji su predviđeni strategijom, a koji podrazumevaju formiranje mešovite komisije u kojoj će biti zastupljeni svi ključni subjekti reforme, čime će se obezbediti održivost njenog funkcionisanja i onemogućiti favorizovanje interesa pojedinih činilaca pravosudnog sistema. Osim o ravnopravnoj i širokoj zastupljenosti prilikom definisanja ovih rešenja vodilo se računa o operativnosti komisije, pa je u tu svrhu predviđeno i osnivanje sekretarijata koji će joj pružiti podršku u radu.
Uverenje da je ova strategija sprovodljiva i da gradi, a ne razara sistem, je činjenica da je konačno prevaziđena stalna boljka neusklađenosti Vladinih politika i strateških akata koji se donose. Prvi put je usklađeno pet strategija i to Strategija za reformu pravosuđa, Strategija za borbu protiv korupcije, Strategija reforme javne uprave, Strategija izvršenja krivičnih sankcija i Strategija razvoja i informacionih i komunikacionih tehnologija.
Na kraju želeo bih da istaknem da sam uveren da je Ministarstvo pravde i državne uprave svojom otvorenošću za saradnju i angažovanjem u procesu izrade strategija i akcionog plana poslalo jasnu poruku o istinskoj posvećenosti reformskom procesu, kao i rešenosti da se ne ponavlja nijedna greška bilo kog predhodnika. Umesto da ih ponavljamo učimo se na njima. Nismo i nećemo dozvoliti da strategija bude projekat koji ignoriše realne potrebe i mogućnosti našeg pravosudnog sistema. Nije uloga ministarstva da reformu nameće drugima kao što se to ranije neretko dešavalo u čitavom našem sistemu. Ministarstvo nastoji da ispuni ulogu koja mu u ovom procesu pripada, a to je da bude stožer reformskog procesa koji pruža podršku svim drugim subjektima koji imaju ulogu u reformi pravosuđa, istovremeno menjajući i unapređujući i sebe.
Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, drugi akt pred vama je Predlog strategije za borbu protiv korupcije. Prva Strategija za borbu protiv korupcije je usvojena odlukom Narodne skupštine od 08. decembra 2005. godine. Vlada je tek krajem 2006. godine donela Akcioni plan za primenu Nacionalne strategija za borbu protiv korupcije. Iste godine Vlada je obrazovala Komisiju za primenu strategije i preporuka grupe država za borbu protiv korupcije "GREKO".
Dakle, od donošenja ova dva dokumenta prošlo je osam godina. Da li su važeća Strategija i Akcioni plan valjani dokumenti? Da li su ovi dokumenti ispunjeni i da li su iskorišćeni svi kapaciteti važeće Strategije? Važeća Strategija je nepotpuna. Ne bavi se mnogim temama. Primera radi, obrazovanje i zdravstvo gotovo da uopšte i ne pominje, kao da u ovim delovima društva i nema korupcije.
Aktuelni Akcioni plan ne konkretizuje ciljeve iz strategije. Jedan od razloga za to verovatno jeste i vremenski raskorak koji je postojao od trenutka donošenja strategije do trenutka donošenja akcionog plana.
Ipak, najveća mana procesa dugogodišnje primene ova dva dokumenta jeste nepostojanje jasnog načina praćenja ispunjavanja obaveza koje su predviđene u ova dva akta. Zbog toga danas ne znamo za mnoge sektore, šta je zaista postignuto, u kom procentu odnosno šta je tačno otežalo primenu. Da li su to bili loši propisi, nedostatak kadrovskih kapaciteta, nedostatak materijalnih resursa ili možda nedostatak političke volje?
Koje su tačno okolnosti dovele do lakog ili teškog ostvarivanja ciljeva za obveznike ove strategije? Prema indeksu percepcije korupcije organizacije "Međunarodna transparentnost", Srbija je rangirana na osamdesetom mestu od ukupno 176 nezavisnih država, sa 39 od mogućih sto bodova. Srbija već šestu godinu zaredom nije popravila svoj skor na ovom indeksu.
Ministarstvo pravde i državne uprave oformilo je tokom prošle godine radnu grupu za pisanje nove strategije. Radna grupa formirana je po širokom obrascu. Svi obveznici strategije dali su svoje predstavnike. Prvi radni tekst predstavljen je na internet prezentaciji Ministarstva početkom marta ove godine. Odmah smo organizovali i stručne grupe za svaki deo strategije, a tada je otpočelo i pisanje akcionog plana. Dakle, ova strategija je rađeno istovremeno sa akcionim planom. Akcioni plan je danas u najvećoj meri gotov i čeka usvajanje na Vladi u najskorije vreme. Oba dokumenta rađena su sa redovnim konsultacijama sa partnerima iz EU.
Korupcija je kršenje zakona. Kada jedno društvo ima ovako visok stepen korupcije kao naše, to znači da se pojedinci ilegalno bogate, da građani sve više postaju siromašni, a institucije nestaju. Samim tim nema ni investicija, nema ekonomskog razvoja, nema ni zapošljavanja. Društvo je još siromašnije, a pojedinci sve bogatiji. Pošto je država osiromašena, njena uprava oskudeva u kadrovima. Bez dobrih kadrova nema ni dobre javne uprave. Resursi se loše koriste, ne raspoređuju se kako je potrebno, pa dolazimo u situaciju da nemamo čak i tamo gde imamo. Kao što rekoh, država je sve siromašnija, građani su sve siromašniji, a pojedinci još bogatiji.
Zato nam je potreban dobar opšti plan borbe protiv korupcije, snažan pravni okvir za borbu protiv korupcije, zakoni, podzakonska akta, obučeni pojedinci, državni službenici, sudije i tužioci, lekari, profesori, sposobni i motivisani za ovu borbu i sa jasnim smernicama. Ova strategija je, sa jedne strane, upravo to - jasna smernica, a sa druge strane najveći test za Vladu Srbije. Test da li će biti dovoljno snage i volje da se ostvari ono što je zacrtano i da li će se odvojiti dovoljno sredstava da se ova strategija u punom kapacitetu sprovede u delo.
Vlada Srbije je do sada pokazala izuzetnu volju i spremnost za razračunavanje sa korupcijom i organizovanim kriminalom. Nacionalna strategija je pokazivanje motivisanosti za nastavak sistemske borbe. Kao koren borbe strategija obavezuje državne organe da zakonito postupaju. Nismo ni malo srećni što smo prinuđeni da ovo izgovorimo, ali to je naša realnost. Prethodnih godina Narodna skupština je izglasala brojne zakone, predsednik ih je potvrdio, a posle svega toga postavljamo pitanje – da li se ti zakoni u potpunosti i dosledno primenjuju?
U Srbiji ministarstva umeju da napišu svoje zakone, Vlada predlaže, skupštinska većina ih usvoji, ali kada dođe do primene, primene nema ili je delimična. Nisu obezbeđena sredstva, nisu obučeni kadrovi i nema političke volje. Zakoni se moraju primenjivati, ali postavlja se pitanje kako? Efikasno i transparentno. Državni organi ne smeju da čekaju kada se radi o korupciji, a javnost mora da ima potpuni uvid u rad tih organa.
Politička korupcija je najgora korupcija koja može zahvatiti jedno društvo. Lako se država izbori sa korupcijom u zdravstvu, sa korupcijom u energetici ili sportu, predvide se potrebne mere i vrlo brzo imate rezultate. Ali, šta ako je korupcija zahvatila sam državni sistem, ako je leglo korupcije i u strankama, onima koje se bore za poverenje naroda, koji ulaze u Skupštinu, izglasavaju zakone i biraju ministre? Ko će tada da se bori u različitim sektorima društva, ako na samom vrhu ima korupcije?
U prethodnom periodu donet je Zakon o finansiranju političkih aktivnosti. Ovaj zakon nije dosledno primenjivan, takoreći nije nikada primenjivan. Neophodne su njegove izmene u cilju dosledne i potpune primene. Moramo da ojačamo kapacitete pri DRI i Agenciji za borbu protiv korupcije. Mora se omogućiti javnosti da uzme učešće u donošenju važnih odluka za društvo. Borba protiv korupcije ne znači samo borbu na najvišem državnom nivou. Borba mora da postoji i na nižem nivou, i na pokrajinskom i na lokalnom. Obaveze iz ove strategije odnose se i na niže nivoe vlasti, jer se i od njih mora zatražiti odgovornost.
Osnovni način finansiranja države su javni prihodi. Ako država ne vodi pravilne evidencije javnih prihoda i dozvoli da ovde postoji korupcija, ako novac, umesto u državnoj kasi, završava u tuđem džepu, onda od čistog prihoda pravimo čist gubitak. Umesto da novcem od poreza kupimo mamograf, kupimo novu školsku klupu, opremimo naše vojnike i policajce, mi nekome pravimo vikendicu, kupujemo jahtu, finansiramo nečiju privatnu poslovnu imperiju. Jednim delom ove probleme možemo da prevaziđemo jačanjem sistema e-porezi, kojim bi poreska uprava svoj rad otvorila za javnost.
Takođe, u našem sistemu evidencije o licima nisu povezane sa evidencijom o imovini i prihodima. Ovi podaci se mogu povezati putem jedinstvenog identifikacionog poreskog broja. Ovim će se mnogo lakše pratiti imovina funkcionera, ali i finansiranja političkih stranaka. Ovo se isto odnosi i na carine. Carinski propisi se moraju u potpunosti primenjiva. Carina mora da se plaća državi, a ne korumpiranom pojedincu. U okviru carine osnovaće se i specijalni odsek koji će kontrolisati primenu propisa.
U biranju prihoda nismo vešti, ali u njihovom nenamenskom trošenju, kao društvo, reklo bi se da jesmo. Kako se budžet planira, građani ne znaju. Kako se troši, građani znaju još manje. Javnost mora da ima uvid u trošenje budžeta - ko, kako i sa kojim namerama? Država svakog trenutka mora da bude sposobna da da odgovor kome i za šta su otišle pare.
Javne nabavke su bile izvor brojnih krivičnih postupaka, naravno, kada je zakon dozvoljavao široka tumačenja i brojne zloupotrebe, tumačio ga je svako kako je želeo, a sankcija gotovo nikoga nije stizala. Novi zakon je jasan. On ne ostavlja prostor za zloupotrebe. Ipak, ovde se radi o tako velikim javnim sredstvima da stalno moramo da pratimo primenu zakona i poboljšavamo propise iz ove oblasti.
Kada strategija govori o internoj finansijskoj kontroli, to treba shvatiti kao koncept. Ovde je potrebno obezbediti jasan pravni okvir za rad internih revizora, obezbediti im adekvatne uslove i plate. Rukovodioci u državnoj upravi moraju da se naviknu na ovaj koncept, da interne revizore podrže, a ne da ih ostavljaju po strani i ne slušaju njihove sugestije ili učine sve da im otežaju položaj. Državna revizorska institucija mora da pojača svoje kapacitete.
Pitanje je da li treba govoriti o privatizaciji u Srbiji. U Srbiji su reči privatizacija i kriminal postale sinonimi. Po kom kriterijumu su birani rukovodioci u Agenciji za privatizaciju? Zašto pre ulaska u privatizacioni proces nisu sačinjavani finansijski izveštaji?
Zašto je postalo pravilo kršenje Zakona o računovodstvu i reviziji? Potcenjivala se imovina, firme koje su giganti odjednom su počele da vrede šaku dinara i prodavane su za male iznose, uz stalno lebdeće pitanje u vazduhu – kome su prodavane? Posle privatizacije sledi restrukturiranje. Šta je to? Postoji definicija restrukturiranja u udžbenicima, ali ne postoji definicija restrukturiranja u zakonu. Namerno je ostavljeno da ne bude nejasno, ostavljeno tako da Agencija za privatizaciju, jednostavno rečeno, radi šta hoće. Ona ista Agencija za privatizaciju koja se bavila privatizacijom sada će da se bavi restrukturiranjem, po istim propisima sa kojima je opljačkala sve u privatizaciji, a najviše državu.
Isto se odnosi i na Zakon o stečaju. U 21. veku u Srbiji stečajna procedura regulisana je od diskrecionog do diskrecionog ovlašćenja. Kako je tek pisan Zakon o javnom privatnom partnerstvu i koncesijama? Osim dobrih zakonskih rešenja fali mu još nešto, fali mu srpski jezik. Ko li je samo doveden da piše taj zakon, u čijem interesu je to radio i kako je taj zakon pisan? Propisi po kojima je sprovođena privatizacija su loši i koruptivni i strategija predviđa njihovo nužno menjanje.
Kada imate ovakav kriminal, odnosno privatizaciju, ako vam išta u državi treba, onda je to dobro javno tužilaštvo. Oni koji su ovako radili, od pisaca zakona do pukih izvršilaca, moraju da se pozovu na odgovornost. Imovina stečena krivičnim delom po zakonu mora da bude oduzeta, da bude vraćena društvu kome i pripada. Zato kapaciteti tužilaštva moraju da budu maksimalno ojačani. Tužilaštva moraju da imaju stručnog konsultanta, dobrog poznavaoca finansija, koji će odmah još u toku predkrivičnog postupka moći da pomogne tužiocu da usmeri krivični progon.
Finansijska istraga mora da se povede odmah, još u toku pisanja krivične prijave, da bude sastavni deo krivične prijave, a ne da se vodi prekrasno kada je imovina izneta iz Srbije na egzotična ostrva.
U policiji mora da zaživi unutrašnja kontrola, moraju da se formiraju posebne jedinice kojima će jedini zadatak biti borba protiv korupcije. Znanje, obuka policije, to je upravo moć u borbi protiv kriminala, "bele kragne".
Srbija je bogata zemlja po svojim resursima. Srbija je bogata zemlja po svojim prirodnim lepotama ali Srbiji to kao da nikada nije bilo važno. Srbija ni sama ne zna šta ima, a ne zna zato što su katastri nepotpuni i neažurni. Urbanističke planovi gotovo da ne postoje. Gradi se i ruši se kako ko stigne. Našta su počeli da nam liče gradovi i sela, a to nije slučajno. To nekome odgovara. Odgovara kriminalcima da katastar nije uredan, da se ne zna šta je čije, šta kome pripada, olakšana je divlja gradnja, olakšani su i putevi pranja novca. Dok je katastar neuredan da li će iko ozbiljan planski dođi da investira u Srbiju? Da li bi neko od vas kupovao i gradio, a da se ne zna kome to pripada i ko to koristi? Kakav se tek prostor otvara za zloupotrebe sa poljoprivrednim zemljištima? Uredan katastar, urbanistički planovi, odgovornost službenika koji izidaju građevinske dozvole i inspekcija, to može da dovede investitore i to može da otvori radna mesta u našoj zemlji. Nikako izdavanje dozvola u roku o 279 dana. Neophodan nam je jednošalterski sistem za dobijanje građevinskih dozvola i elektronski katastar nepokretnosti.
Svako od vas ovde ima prijatelje, rođake, supružnike, decu, unuke. Većina njih vam se nekada požalila i zavapila kad su bili bolesni. Oni su bolesni, a neko im je tražio novac da se leče. Neko je na listi čekanja, a doći će na red tek za dve godine. Neki na red ne dođu nikada. Nekada saznate da pijete lek kome je istekao rok trajanja ili od vas traže da kupite izuzetno skup lek strane proizvodnje iako postoji domaći, znatno jeftiniji. Koliko puta ste čuli – mogu da vas lečim ali u svojoj privatnoj ordinaciji. Nisu svi naši lekari takvi ali postoji jedan broj takvih. Sistem im je dozvolio da se ovako ponašaju. Zakoni su pisani tako da oni mogu da se sakriju iza zakonskih odredbi. Nisu regulisani ni odnosi sa farmaceutskom industrijom. Sukob interesa zdravstvenih radnika, nema jedinstvenog informacionog sistema. Sve ovo je gotovo savršeno okruženje za nastanak korupcije.
Šta tek reći za korupciju školskog sistema. Od one najsitnije i najtužnije gde se iznajmljuju školski prostori za koje kakvu delatnost ili se ulazi u sumnjive dogovore u vezi sa dečijim ekskurzijama, do uzimanja novca za polaganja ispita na fakultetima ili za sumnjive postupke akreditovanja visokoškolskih ustanova. Nekada smo imali sportske klubove za ponos. Klubovi su služili za rekreaciju, za druženje, za unapređenje međuljudskih odnosa, za napredak u sportu. Tada se znalo kome klubovi pripadaju i čemu služe. Danas kada se ne zna kome pripadaju, ko ih finansira i njihovi rezultati su poražavajući. Hitno moramo da donosimo takve propise kojima će biti uspostavljena transparentnost finansiranja i vlasništva nad sportskim klubovima.
U prošlosti nismo imali nijedan propis koji se odnosio na sprečavanje koruptivne delatnosti, a korupcije je bilo daleko manje nego što je ima danas. Sada imamo i agenciju i mnoge koruptivne propise, a korupcija je postala sve jača i jača. Nije postojala jasna volja da se korupcija iskoreni, donosili su se zakoni da ne bi bili poštovani, osnivala su se antikorupcijska tela kao pokriće za korupciju, donosile su se strategije koje se nisu ispunjavale.
Sudbina ovog dokumenta ne sme i neće biti takva. Imamo volju da se razračunamo sa korupcijom i jasno smo je pokazali u prethodnom periodu. Ova strategija predviđa jasne mehanizme sprovođenja i nadzora. Ministarstvo pravde i državne uprave biće koordinator u okviru Vlade za aktivnosti predviđene strategijom. Oformićemo posebnu jedinicu koja će se baviti ovim poslom. Savet za borbu protiv korupcije je tu da blagovremeno ukaže Vladi na pojavne oblike korupcije i na propuste u borbi. Napokon Savet ima Vladu koja ga sluša.
Nadzor nad sprovođenjem pripada Agenciji za borbu protiv korupcije. Agenciji su svi obveznici dužni da podnesu izveštaje. Ukoliko to ne učine biće pozvani da u prisustvu javnosti objasne zašto ne poštuju strategijom propisane obaveze. Agencija će Skupštini podnositi izveštaje. Skupština će takođe, raspravljati o izveštajima i odgovornosti lica koja su bila obavezana akcionim planovima.
Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, sa punim ponosom ističemo da je ovo prvi put da se pred vama nalaze predlozi dve nacionalne strategije od prioritetne važnosti za državu i građane. Ministarstvo na čijem sam čelu pokazalo je spremnost da u kratkom roku okupi zainteresovane strane oko ciljeva koji u Srbiji već duže vremena vape za ostvarenjem.
Nezavisno, nepristrasno, kvalitetno, stručno, odgovorno i efikasno pravosuđe, nužno su potrebni Srbiji ako želimo da Srbija postoji, da se u nju vraća, a ne da se iz nje trajno odlazi.
Ako želimo da rešenje o zasnivanju radnog odnosa postane pravilo, a rešenje o otkazu izuzetak, ako želimo da se u njoj više rađa, nego što umire. Bez takvog pravosuđa svaka pomisao o borbi protiv korupcije, kako u jučerašnjoj raspravi reče jedna koleginica, samo je pusta želja, čiji će svaki pokušaj biti unapred osuđen na propast.
Ovim strategijama Srbija stiče priliku da na sistemski način jača svoje institucije koje će postati sposobne da štite državu i interese građana.
Ovakvo pravosuđe nije nam potrebno zbog samog sebe, već isključivo zbog građana. Neka to bude opomena, ne samo nama političarima, već i sudijama i tužiocima i njihovim zamenicima i advokatima i službenicima.
Građanin mora da bude centar naše pažnje. Građanin koji zaslužuje zaštitu i odbranu svojih prava i svojih sloboda. Ako građanin nije u centru naše pažnje, ako ove dve strategije nemaju za cilj da poboljšaju njegov odnos u odnosu na institucije i državu, ako nemaju za cilj da njegov život učine boljim i dostojnijim čoveka u 21. veku u Evropi, onda ove strategije nemaju cilj, kao ni bilo koja druga strategija pisana na desetine ili ne stotine strana.
U ime građana Srbije, pozivam vas da podržite pretakanje dva predloga strategije u dve strategije, za nacionalnu reformu pravosuđa i za borbu protiv korupcije od 2013. do 2018. godine. Hvala vam na pažnji.

Hvala.
Što se tiče primedbe narodnog poslanika, gospodina Mikovića, upravo da pohvalim i rad Narodne skupštine i odbora i ekspeditivnosti i vreme u koje sam dobio amandmane i da kažem da u ime predlagača prihvatamo amandmane i to kada su u pitanju amandmani na predlog Nacionalne strategije reforme pravosuđa za period od 2013. do 2018. godine.
To je amandman koji je podnela narodna poslanica Elvira Kovač na Glavu III i Glavu VII tačka 1. Zatim, amandman koji je podneo narodni poslanik Neđo Jovanović Glava V tačka 3. stav 3. i kada je u pitanju predlog strategije za borbu protiv korupcije, to je amandman narodnog poslanika Petra Petrovića i to u Glavi V tačka 5. 5. Zahvaljujem.

Hvala uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom na zaista veliki značaj tema o kojima je kolega Varga govorio u svom uvodnom izlaganju, dozvolite mi da, ne repliciram, nego više da razjasnim naše stanovište kao Ministarstva pravde i gledišta na ova pitanja koja su izneta.
Rečeno je da je prihvaćen ovaj jedan amandman i zaista je bio vrlo celishodan. Trebalo ga je prihvatiti i drago mi je što je na takav način poboljšan tekst Predloga strategije.
Što se tiče jedne izuzetno važne teme koja je znatno šira od dometa ove strategije a to je tema službene upotrebe jezika i pisma, svakako da podržavam ubedljivi deo izlaganja kolege Varge, činjenicu da nam je zakon zastareo, da je na snazi više od petine jednog veka, da više oslikava jedno vreme u kome je donet i usklađen sa Ustavom koji više nije na snazi, da sa tim zakonom problem ima ne samo bilo koja manjinska zajednica, već i većinski narod u Republici Srbiji s obzirom da sa važećim Ustavom taj zakon nije usklađen.
Slažem se sa onim što ste naveli kao jedno od mogućih gledišta, da takva formulacija nema svoje mesto u strategiji, ali dodajem na to da to što nema mesta u strategiji ne znači da nema mesta u Akcionom planu za sprovođenje strategije. Službena upotreba jezika i pisma u pravosudnim organima samo je jedno od mesta službene upotrebe jezika i pisma. Lično sam se u razgovoru sa svojim kolegama, pošto je podeljena nadležnost u pitanju predlaganja donošenja tog zakona, zalagala sam se da u zakonodavnoj agendi za narednu godinu taj zakon nađe svoje mesto.
Kada je u pitanju učešće nacionalnih saveta nacionalnih manjina u timu za sprovođenje strategije, više sam mišljenja da je zbog toga što je u pitanju jedno veoma značajno, ali po svom obimu u odnosu na strategiju malo pitanje, da nije potrebno formalno obavezati učešće nacionalnih saveta nacionalnih manjina, odnosno predstavnika legitimnih nacionalnih manjina u ovom procesu, ali svakako je da treba da budu uključeni i naročito u onom delu Akcionog plana koji govori o izmenama i dopunama procesnih zakona. Upravo je tu, u procesnim zakonima, neophodna službena upotreba jezika i pisma.
Kada ste govorili o uvođenju predmeta ljudska prava i etika na stranim fakultetima, moram da istaknem da je, ne na svim, ali na većini naših pravnih fakulteta ne kao obavezujući, već kao opcioni predmet prisutan predmet ljudska prava i etike, ali jednostavno, ovde je upotrebljena jedna međunarodno standardizovana terminologija. Svugde se govori o ljudskim pravima koja u sebi sadrže obavezno i manjinska prava, a u okviru tih manjinskih prava i pravo na upotrebu sopstvenog jezika i pisma. Prema tome, tako je naveden i naziv predmeta – ljudska prava i etika. Tako se navodi u međunarodnim okvirima.
Što se tiče poslednjeg amandmana o kome ste govorili, veoma značajnog, a to je poznavanje stručne, odnosno pravne terminologije na jeziku nacionalnih manjina od strane samih pripadnika manjinskih zajednica, svakako je da podržavamo tu ideju. Nalazim da je taj segment već obuhvaćen ovim delom strategije koji govori o unapređenju programa Pravosudne akademije. Ponosan sam što mi na našoj Pravosudnoj akademiji imamo polaznike koji su pripadnici nacionalnih manjina. Imamo neke koji su već i završili početnu obuku, za koje se uskoro nadam da će biti birani na funkcije u pravosuđu, ali vidim da postoji tendencija i u prilivu novih kandidata, kandidata koji dolaze iz manjinskih zajednica. U svakom slučaju, to pitanje je obuhvaćeno unapređenjem programa pravosudnih akademija. Svakako podržavam tu ideju. Zahvaljujem.

Hvala.
Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, znam da svi čekate da odemo na pauzu, ali biće i pauze, dozvolite mi da pre toga ipak izgovorim nešto što svakom predstavlja i profesionalni izazov i da to učinim i sada.
Naime, u prethodnih petnaestak minuta imali ste prilike da čujete različite neutemeljene ocene, nekada površne, nekada delimične, a nekada i potpuno neistinite. Podsetio bih one koji imaju takve stavove da mi daju jedan primer iz novije srpske parlamentarne i političke prakse kada je o nekom ozbiljnom strateškom, državnom aktu vođena ozbiljna, otvorena, transparentna javna rasprava. Javna rasprava koja je trajala bezmalo pet meseci, javna rasprava u kojoj je svako mogao da uzme udela, javna rasprava koja je vršena u nekoliko vidova i nekoliko načina od klasičnih do savremenih metoda, javna rasprava koja je rezultirala promenu početnog nacrta i davanjem novog nacrta koji je zatim utvrđen kao predlog.
Rečeno je usvajanjem ovih dokumenata neće se promeniti ništa. Znate, puko usvajanje bilo kog zakona ne mora da promeni ništa, ali primena nekog dokumenta, primena nekog zakona i to profesionalna, nepristrasna, već primena prema svakome jednako može da učini mnogo. Znate, stavite u jednu korpu dve-tri zdrave i stavite ostatak trulih jabuka pa se onda hvalite onim koje stoje na vrhu. Da, istina je. Da li je dobra stvar što je osnovana Pravosudna akademija? Jeste. Da li je to jedina institucija našeg pravosuđa koja je od strane relevantnih međunarodnih institucija ocenjena najvišom ocenom i pozitivnom? Jeste, ali nemojte da mi stavite u istu korpu sa jednom dobrom Pravosudnom akademijom, koja će postati nadamo se još bolja, sa konceptom javnog beležništva koji sam uveren da će zaživeti u Srbiji i doprineti efikasnijem pravosuđu i zadovoljnijim građanima, da mi stavite i priču o Visokom savetu sudstva i Državnom veću tužilaca.
Iskoristiću priliku kasnije da repliciram na sve ono što je izrečeno u prethodnom toku rasprave ali znate neko da vam kaže – akcioni plan ne postoji. Uzmete fino uključite vaš računar, pa odete na sajt Ministarstva pravde i državne uprave, pa pogledate kada je prva verzija Nacrta akcionog plana stavljena na taj sajt, pa je pročitate celu, a ako ne stignete evo vam ovde ceo Nacrt akcionog plana pa možete da ga pogledate i da ga pročitate.
Za mene je pravo zadovoljstvo kada čujem od ljudi koji su se idealistično zaklinjali u priču evropskih integracija da kategorično, pa i uopšte bez ikakvih zadrški, kritikuju nešto što je u jednom dugom procesu usaglašavano sa stručnjacima koje je Evropska komisija upravo poslala u Republiku Srbiju, da pomognu u izradi ovih strategija i ovih akcionih planova. Ocenila je to najvišom ocenom.
Oni koji kažu da je ovo spisak lepih želja. Da li to može da postane? Može da postane ukoliko ne bude ispunjavano, ali onaj koji tako kaže uveren sam da nema zlonamernih pa ću govoriti kao da je svako govorio dobronamerno, onaj koji tako kaže očigledno je da ne zna šta je to strategija, očigledno da ne zna kako treba strategija da izgleda i šta u strategiji može da piše, a šta ne može. Onaj koji ne zna da se strategija sprovodi na osnovu akcionog plana, da se konkretne mere pišu u akcionom planu ali da pre toga morate da imate postavljene neke ciljeve.
Znate, to vam je kao kada upisujete fakultet i cilj vam je da postanete, recimo, diplomirani pravnik. Ali, do dostizanja tog cilja morate da prođete minimum četiri godine polaganja ispita i to niza ispita, a da biste položili neki ispit pre toga bi trebalo da idete i na predavanja, i da pohađate vežbe, i da radite neke provere vašeg znanja. Tek onda kada dobijete ocenu na jednom ispitu da nastavite dalje.
Kažete nema analize troškova. U pravu ste. Nema je, a znate zašto. Zato što u tom periodu koji ste pominjali imate čitav niz sudskih jedinica, pa čak i sudova koji nisu vodili evidenciju svojih finansija. Dakle, neko ko bi trebalo građanima da ostvaruje pravdu kroz zaštitu i poštovanje njihovih prava, sam nije postupao po zakonu.
Kažete svejedno je da li će da piše sudska jedinica ili sud. Ne, nije svejedno ako ćete imati jedan sud, neću da pomenem ni osnovni, ni viši, pomenuću vam prekršajni sud u jednom gradu u centralnoj Srbiji. Od trinaest sudija toga suda, dvanaest sudija svakoga dana u nedelji putuje. Svakoga dana naplaćuje putne troškove ili koristi službeni automobil. Svakoga dana sa njim izlazi na teren i zapisničar. Da li je to normalno? Imate sudova u Srbiji u kojima sve sudije od 2010. godine uzimaju naknade za pripravnost, dakle, sve sudije, ne jedan, ne dvoje. Ne sudija koji radi istragu nego svi. Onda još i vršilac funkcije predsednika suda na to sebi doda neku imaginarnu funkciju, kaže – koordinator rukovođenja pripravnošću. Malo mu je što dobija naknadu kao vršilac funkcije predsednika suda nego uzima pare i tu.
Nema analize. Naravno da nema analize kada su se sami sudovi oteli kontroli istog tog Visokog saveta sudstva koji ste vi naveli. Kakvu analizu da damo? Krnju? Nema analize. Uvaženi gospodine poslaniče, pročitajte dobro Predlog strategije pa ćete videti da je 30 strana tog predloga analiza postojećeg stanja. I onda budite pa to lepo recite. Svejedno je da li će da piše sudska jedinica ili sud. Pa, nije svejedno. Zato što se u sudskim jedinicama ne sudi u krivičnoj materiji. Nije svejedno, zato što imate jedan grad u Srbiji u kome je 2007. godine država uložila ozbiljne pare, otvorila sud, a dve godine nakon toga neko je došao u sud i zatvorio. I u toj sudskoj jedinici sudi se jednom nedeljno. Ali, pošto je u pitanju planinski prostor, pošto se ljudi tamo greju osam meseci godišnje, a ne kao u Beogradu manje, onda ministarstvo mora da plaća troškove održavanja te nove zgrade da ne bi popucale instalacije. Hajde da saberete samo te troškove ništa drugo.
Kažete daje se Savetu za borbu protiv korupcije pravo na vršenje nadzora. Odmah znam da niste pročitali Predlog strategije. Gde to piše? Pravo nadzora nad ispunjenjem strategije za borbu protiv korupcije zakonom je dato Agenciji za borbu protiv korupcije. Sednete lepo pa pročitate zakon, pa pročitate Predlog strategija, pa se onda javite za reč, pa kritikujete nešto. Ne ovako paušalno, pa hajde sada da građani čuju i ono što jeste u nekih 5%, a onda 95% onoga što nije. Najopasnija stvar je poluistina i sa time može vrlo lako da se manipuliše.
Kažete promena vlasti je obeležena je velikom promenom velikog broja funkcionera. Žao mi je što nema doživotnih u Srbiji, a izgleda da je žao i vama. To izgleda mnogo boli, a pogotovo boli kada je u skladu sa zakonom. Znate, kada po važećim zakonima nekome istekne mandat ili kada je neko izabran protivno i Ustavu i zakonu, pa to mnogo zaboli, ali nešto ne vidim da se bilo ko relevantan od onih koji vrše nadzor nad radom naše države, a ušli smo u jedna proces takav, pre više od 10 godina da su se mnogo nešto bunili protiv toga.
Nema planova integriteta, u pravu ste, meni je žao što Generalni sekretarijat predsednika Republike nije imao plan integriteta pre tri godine ili što ga nije imao pre godinu dana, pa onda ne bismo došli u situaciju da za tri meseca jedne kalendarske godine neki generalni sekretarijat nekog predsednika Republike potroši 82% budžetskih sredstava za tu budžetsku godinu i to je velika šteta što nije bilo plana integriteta, ogromna šteta.
Malo ste zaboravili kako je to kada ste na vlasti. Znam da je mnogo lepše i lagodnije sedeti u opoziciji, naročito kada nemate ni trunčicu želje konstruktivnošću nekada da, a nekada ne, pomognete napretku svog društva.
Naveli ste neke dobre i pozitivne poteze koje ste vi i vaša stranka povukli u opoziciji. Ima mnogih u opoziciji vaših poteza koje bih ja pozdravio. Ima i onih gde ste doprineli kvalitetu nekog zakona. Budite korektni, recite, to što ste predložili, neko je o tome razmislio i neko je to prihvatio. Nešto se ne sećam da je tako bilo kada ste vi bili na vlasti. Mnogo ste se oglušivali, ćutali i niste slušali šta vam se govori, čak i onda kada je nešto bilo u interesu građana.
Još jednom, nisam čuo, da li to treba da budu doživotni funkcioneri? Gde treba da budu? Nešto se ne sećam, pre 13 godina da je iko ostao na nekoj javnoj funkciji, čak i kada su u pitanju oni državni organi i ona tela koja nemaju veze sa promenom zakonodavne ili izvršne vlasti. Motkama su i oružjem ljudi izbacivani na ulicu.
I sada, znate, narod je to navodno zaboravio. Nije zaboravio. Ponašajte se, na vlasti svakog dana, kao da ćete već sutra biti u opoziciji, davno je rečeno, ima skoro 90 godina u Srbiji. To izgleda ljudi zaboravljaju.
Dakle, ovi predlozi strategija koji su pred vama, nacrti akcionih planova koje možete da dobijete uvidom u naš internet sajt, skinete lepo ceo dokument, sednete i pročitate ga, usklađeni su sa najeminentnijim evropskim institucijama, ne samo institucijama EU, već lepo kažem, evropskim institucijama na nivou čitavog kontinenta.
Kada je u pitanju zaštita ljudskih prava, kada je u pitanju nezavisnost pravosuđa, kada su u pitanju mnoge stvari ovde. Znate, nisam ja srećan što imamo sistem kakav imamo. Svako od nas ko se politikom bavi, snosi svoj deo odgovornosti za to.
Meni je drago kada vi za godinu dana niste videli ništa, a kada neki koji mnogo više i od vas stoje, vide više i kažu otvoreno da vide više. Drago mi je što ćemo u postupku skrininga moći da se uverimo i da vidimo šta je to urađeno, a šta nije urađeno. Tu nas kao društvo, kao državu, a boga mi i kao one koji imaju dodira sa pravosuđem čeka jedan veliki, težak i mukotrpan posao.
Još jednom vas pozivam, kada se javljate za reč, nemojte pominjati ono što vam nije poznato, a dostupno je svakome. Neznanje neobavezuje, odete, kažem još jednom, na sajt i pročitate. Hvala bogu da je ovo parlament i ja sam zahvalan, ja volim da dolazim u parlament. Volim da dolazim i na odbore, ali nešto čujem da na odborima, prvim, na kojim su se žalili određeni poslanici, nije bilo predstavnika opozicije.
Znači, tada ih nije interesovalo, onda ne dođu ni na jedan odbor, ni na drugi, onda dođu ovde, vrlo rado, ali još jednom vas pitam iskreno, recite kada je to neko ministarstvo izašlo na ovako transparentan način sa izradom nekog ovako bitnog strateškog akta na državnom nivou? Ne donose se sve strategije u Narodnoj skupštini, na žalost. Bilo bi dobro da se donosi njih više u Narodnoj skupštini. Pomenuta je komisija, pa naravno, pa šta mislite, donese se strategija i o izvršavanju te strategije ne treba da brine niko.
Drago mi je što u nekim delovima, tamo gde je to bilo moguće, ove strategije jačaju ulogu Narodne skupštine. Narodna skupština i treba da ima mnogo jaču ulogu, tamo gde je neka vladajuća većina koristila ulogu Narodne skupštine ili nekog drugog državnog organa u nekom prethodnom periodu, na maliciozan način, tu imamo delove ovih strategija, tačnije jedne strategije, gde se uloga Narodne skupštine u budućnosti redukuje, da bi se smanjio politikantski uticaj na nešto što je država.
Još jednom, ako nekome nije jasno šta je to strategija, neka se malo bolje informiše o tome. U strategiji navodite ciljeve koje ćete, čijem ćete ostvarivanju u budućem periodu težiti, a kroz akcioni plan, kroz konkretne mere i poteze navodite kako ćete doći do tih ciljeva.
Da li je koncept Pravosudne akademije koncept dobar? Da li je dovoljno dobar? Nije. Treba ga usavršavati, treba ga poboljšati i na tome ćemo raditi.
Da li je ideja uvođenja javnog beležništva u Srbiji dobra? Jeste, ali ta ideja se ne vezuje ni za jedan establišment, ni za jednu vladu, ni za jedno ministarstvo. Ta ideja je razvijena u Srbiji, aktivno razvijena od 2001. godine.
Da li je ideja privatnih izvršitelja dobra? Da, ako ne bude zloupotrebljena i na tome moramo dosta da radimo. Da li je ideja uvođenja VSS i DVT dobra? Može da bude, ali ne mora da znači, videli smo na našem primeru, ali nemojte da mi pričate o tome da ne može strategijom da se predviđa promena Ustava, ako je neko prethodnu strategiju u ključnim delovima uneo u Ustav. Potpuno paušalno i onda se vraćamo na pitanje, ko je pisao tu prethodnu strategiju i kako i zašto uvodio u naš sistem nešto što nije postojalo nikada?
Ova strategija ne predviđa promenu Ustava, ona kaže da će to pitanje biti analitički sagledano, ne predviđa promenu Ustava, nego kaže, biće osnovana podgrupa koja će identifikovati da li je neophodna promena Ustava kako bi se nešto na strateškom planu ostvarilo.
Ozbiljno se pripremam za svaku raspravu ovde iz poštovanja prema ovom visokom domu, prema građanima Srbije koji ovo prate i gledaju. Voleo bih kada bi se, onaj ko mi se ključno suprotstavlja, a trebalo bi da se suprotstavi argumentima, da se makar deseti deo mog vremena za pripremu, uloži u sopstvenu pripremu. Kada kaže nešto ovde, da iza toga može u potpunosti da stane.
Ovde je Nacrt akcionog plana, a ako vas zanima, ako ne možete preko kompjutera to da pratite, izvolite, dobićete ga od mene na poklon.
Vezivati akcioni plan odlukom Skupštine, znači vezivati ruke sprovođenju strategije. Strategija predviđa vrlo dobar sistem ažuriranja akcionog plana. Da ne bismo došli u situaciju u kojoj smo bili do sada, da nešto od obaveza ne može da se izvrši, a ja vas samo pitam, kaže se, trebalo je da budu doneti kriterijumi za ocenu rada sudija i tužilaca, dakle, dve i po godine Vlade u kojoj ste sedeli vi, u kojoj su vaši predstavnici sedeli i u VSS i DVT, ti organi nisu doneli te dokumente, onda se javite i kažete, to treba doneti, dakle, dve i po godine ste sedeli tamo kroz vaše predstavnike i to nije doneto. Da li je pokrenut postupak donošenja toga? Jeste. Da li se sada završavaju i sprovode javne rasprave? Sprovode se.
Dajte, imajte malo obzira kad sa nečim izlazite i recite argumentovano i utemeljeno zašto nešto valja, zašto nešto ne valja. Meni je drago što sam danas čuo da neki koji se zaklinju u EU, evrointegracije, imaju potpuno suprotno mišljenje od EU o ovim tekstovima strategija i o Akcionom planu. To više govori o onome ko to misli nego o onome ko je ovo ocenjivao. Hvala.

Izvinjavam se lično gospodinu Mikoviću ako se našao prozvanim u ovome, ali, dozvolite, ja vas ne doživljavam kao opoziciju. Vi ste jedan od retkih konstruktivnih ljudi sa te strane koji često zna da da dobro rešenje, koji zna da ukaže na grešku. Znam da ste bili, ali, naravno, nije se odnosilo na vas jer, kao što sam rekao, vaše mišljenje i vaš stav poštujem i zato izvinite ako ste se našli prozvanim. Takođe i koleginica Batić, pošto znam da je i ona prisustvovala sednici Odbora. Kad sam dolazio na sednice Odbora, znam da ste i vi uvek bili tu i uvek konstruktivno i dobro u tome učestvovali. Prema tome, primite moje izvinjenje ako ste se našli prozvanim u onoj mojoj rečenici.

Više od 20 minuta odgovaranja – da, ali ne na primedbe vezane za strategiju, već na puke i paušalne političke ocene. Ako dajte političke ocene, o političkim ocenama odgovaram političke. Ako dajte stučnu primedbu, dobićete na to stručan i argumentovan odgovor.
Još jednom vas pozivam da sednete pa pročitate predlog strategije od prve do poslednje stranice, da ne pročitate samo prvih desetak strana pa vas dalje ništa ne zanima. Ako vam nije jasno kako će se nešto vršiti, onda čitate do kraja. Ako vam nije jasno ni kako će to da izgleda, onda lepo sednete pa pročitate Akcioni plan, pošto očigledno negirate ono što sam vam rekao, a to je da dva meseca Nacrt akcionog plana stoji na internet stranici Ministarstva. Dobićete ga posle od mene na poklon. Sednite lepo tokom leta i pročitajte.
Ono što je prethodna vlast u pravosuđu uradila za četiri godine, ne za godinu dana, nego za 44 godine u potpunosti neće moći da otkloni ni jedna buduća vlast. Mi možemo da postavimo dobre temelje kako nešto treba da se radi, a pošto opet kažete nema analize, analize ima na 30 strana u okviru strategije, pa nam je čak i zamerano što je tolika. Bila je ona mnogo veća, pa smo je smanjivali, ali je teško bilo s vesti na manji obim negativne posledice onog što je urađeno.
Analize troškova nema, ali vam obećavam da ću dati sve od sebe da, kada dođe do analize troškova onih koji su ih stvorili, ih regresiraju iz svoga džepa. Upravo oni koji su svojim radom i kroz Odbor za pravosuđe, koji su svojim radom i u Visokom savetu sudstva i u Državnom veću tužilaca i u Ministarstvu pravde doveli do toga da ova država izgubi milione evra na različite načine.
Politički ću se založiti i dati sve od sebe da isti ti koji su svojim takvim delovanjem to doprineli, ovoj državi taj novac i vrate. Evo, to vam svečano obećavam.
Vi razmislite ko bi to trebalo da radi, jer sudije i tužiocu koji su bez obrazloženja najureni s posla, državu tuže. Ti isti ljudi dobijaju presude. One će doći jednog dana u Ministarstvo. Ministarstvo će morati da postupa po sudskim presudama i da taj novac ljudima isplaćuje, ali će Ministarstvo, takođe, da zahteva pokretanje krivičnih postupaka protiv onih koji su Ministarstvo u periodu kada su ti katastrofalni potezi povlačeni, dakle, oni koji su tada vodili Ministarstvo, za to će morati da odgovaraju i da nadoknade svu tu štetu koju su svojim nesavesnim politikantskim i sebičnim delovanjem proizveli. Dok se to ne bude uradilo neće postojati garancija da će bilo koji budući ministar voditi računa o tome šta radi i kako radi.

Uvaženi gospodine predsedniče, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, zaista moram da kažem da sam svaki put sve zadovoljniji kako izgledaju rasprave. Jednog dana će verovatno neki ministar drugi u budućnosti biti zadovoljniji od mene, ali mi je drago što je napredak vidljiv u odnosu na neki prethodni period. Kada kažem prethodni period ne mislim na mandat jedne Vlade, mislim na čitav period koji je za nama. Srbija kao država koja više od vek i po baštini parlamentarizam napredovala je mnogo u odnosu na to vreme. Možda ne onoliko koliko smo mi želeli, ali da je napredovala, jeste.
Želim da izrazi i veliko zadovoljstvo time što smo kao Ministarstvo pravde i državne uprave, kao jedan važan deo sistema uspeli da za prethodnih devet meseci iznesemo izradu dva predloga strategije i, ponavljam, prvi put zajedno sa predlozima strategije i predloge akcionih planova vezanih za njihovo sprovođenje.
Dozvolite mi da se u najkraćem osvrnem na neke stvari koje su se čule tokom današnje rasprave, a zaista sam se trudio da budem i strpljiv i konstruktivan, da se ne uključujem i ne repliciram tada, ali mislim da je zbog opšte javnosti bitno da neke stvari budu razjašnjene, neke ponovljene, a neke dodatno naglašene.
Čula se jedna zanimljiva konstatacija gde mi je lično rečeno da nemam prava da komentarišem i da kritikujem sprovedene privatizacije. Spadam u generaciju ljudi koja, gle čuda, i najveći deo tima koji je radio na ovim strategijama i koji sedi sa moje leve strane pripada istoj toj generaciji, neki od narodnih poslanika takođe, je bila nažalost u prilici da pred svojim očima gleda kako se bogatstvo, koje su generacije ljudi sticale decenijama, topi za nekoliko meseci, nekada i nekoliko godina, ali uglavnom su bili u pitanju meseci. Spadam u generaciju ljudi čiji najveći broj pripadnika u Srbiji, nažalost, živi od penzije nekog od članova porodice, a ne od sopstvenog primanja, jer nema prilike da se zaposli i započne svoj emancipovan i samostalan život.
Državno i društveno bogatstvo je nemilice trošeno i države nije bilo onda kada je to trebalo sprečiti. Ne možemo da vratimo vreme unazad, ne možemo da ispravimo to što se dešavalo nekada, ali možemo da sprečimo da se takve stvari dešavaju u budućnosti i možemo kroz to sistemsko, organizovano, institucionalno sprečavanje da korak po korak gradimo neki sistem vrednosti, za koji je danas konstatovano da ne postoji ili da je iščezao.
Rečeno je da ovde ispoljeni entuzijazam nema utemljenje jer nije potkrepljen vrednosnim sistemom. Upravo je to onaj vrednosni sistem koji mora da se gradi. Nije ovde prisutan nikakav predozirani, veliki entuzijazam. Jednostavno, kada nešto dobro uradite zadovoljni ste što je to dobro urađeno. Ali, ono što smo uradili kao Ministarstvo kroz radne grupe koje nisu činili samo ljudi iz ovog ministarstva, već iz svih delova sistema, jeste značajno, ali nikako nije kraj posla.
Poklopilo se da danas na naš državni praznik čujemo jednu vest koja jeste značajna, može da bude, ali opet, kao što sam rekao, ne mora da znači, jer od nas samih zavisi koliko će ovaj dan biti značajan ili ne. Poklopilo se da upravo na današnji dan u Narodnoj skupštini raspravljamo o dva važna strateška akta za period od narednih pet godina. Kao što rekoh, dva akta za koja se neće mesecima ili godinama čekati da se izrade i akcioni planovi. Ali, značaj ovog dana može da bude veliki i ima neke simbolike u tome što se poklopio i Vidovdan i Odluka Saveta EU i ova rasprava u Skupštini, a to je što je taj korak bliže Uniji, kao što je rečeno, ili ta nešto jača veza za Uniju nešto što će nas same kao državu i institucije ove države terati da ovo o čemu smo danas ovde raspravljali i sprovodimo u delo. Ovo je naša priprema za velike ispite koji nas čekaju. Ovo je naš plan učenja pripreme tih ispita. Od nas samih zavisi koliko ćemo ga ispuniti.
Rečeno je da jedan čovek ne može da vodi borbu protiv korupcije. Svako shvata realnost i današnjicu kako ume, kako može ili kako želi. Jedan čovek može nešto da pokrene, ali borbu protiv korupcije može da vodi samo dobro organizovani sistem, jer je korupcija sistemska boljka. Kao što ne može da vas izleči lekar, već vas leče neposredno lekovi, leči vas vaše sopstveno ponašanje, leči vas vaš način života, ali lekar može da bude taj koji će vas motivisati da tom lečenju pristupite, koji će vam vratiti nadu, koji će vam ukazati na to da nije sve gotovo i da valja i vredi potruditi se i učiniti nešto dobro.
Bilo je mnogih zahteva. Recimo da ja kao ministar preispitam kako je to Ustavni sud doneo odluku pre godinu dana. Prva stvar, ja za to nemam ovlašćenja. Druga stvar, u svakoj državi Ustavni sud je ne samo pravni, već i politički organ. Treća stvar, Ustavni sud je jedna visoka instanca koja samostalno i suvereno odlučuje. Kako odlučuje, to je regulisano Poslovnikom o radu te institucije.
Da li imam pravo da se u to mešam, naravno da ne? Da li imam pravo da imam svoje mišljenje o tome? Imam, ali i pravo da ga zadržim za sebe, naročito kada obavljam javnu funkciju i kada ne mogu da iznosim tek tako lako svoje lične sudove i mišljenja.
Osvrnuću se na par pojedinosti za koje mislim da su veoma bitne. Nacionalna strategija za borbu protiv korupcije identifikovala je veoma osetljive koruptivne oblasti. Posebnu pažnju narodnih poslanika privukle su oblasti poput, recimo, urbanizma.
To me je to povuklo da se setim nečega, što kao pravnik osećam, da je velika mana našeg današnjeg sistema, i što kao građanin sam svojevremeno uvideo da je verovatno i rezultat neke korupcije i postavim jedno pitanje, neću davati odgovor na njega, samo ću ga postaviti – zašto u Srbiji više ne postoji sistem zemljišnih knjiga? Zašto u Srbiji više ne postoji znatno bolji, znatno uređeniji, znatno pouzdaniji registar nepokretnosti, kao što su zemljišne knjige, a ne katastar nepokretnosti?
Zašto to više ne rade sudovi? Zašto to radni neki drugi upravni organ? Zašto to više nije sudski postupak? Zato danas pričamo o strategiji za borbu protiv korupcije. Neko je uzeo veliki novac.
Govoreno je o ujednačavanju sudske prakse, govoreno je o tome da je u potpunosti izostala uloga apelacionih sudova u prethodnom periodu, kada je u pitanju ujednačavanje sudske prakse. Nekoliko puta na početku svog mandata rekao sam da ne kao građanin, već kao pravnik i kao pravni istoričar znam da je na ovim prostorima stvaranje pravne podvojenosti, neke pravne autonomije uvek bio realan pokazatelj nekih budućih političkih procesa koji su se dešavali.
Lično sam imao stav da Srbiji od 7,5 miliona stanovnika nisu potrebna četiri apelaciona suda. Nažalost, nisam naišao u stručnoj javnosti na odgovor koji bih podelio kao i svoj. Naravno, imao sam poverenja u stručnu javnost, zadržao mišljenje za sebe i poslušao njen glas. Ali, moram kolegama koji su ukazali na ovaj problem da skrenem pažnju da nejednaka sudska praksa u četiri apelacije na području Republike Srbije nije pokazatelj njihovog lošeg rada, već lošeg rada Vrhovnog kasacionog suda koji je praksu te četiri apelacije morao da ujednačava.
Vrhovni kasacioni sud nije radio svoj posao i zato smo došli u situaciju da su se tri godine izricale različite presude na području niške, beogradske, kragujevačke i novosadske apelacije. Šta je to imalo kao rezultat? Nešto što se u pravu zove nejednakost građana pred zakonom.
Pomenuta je Pravosudna akademija nekoliko puta u jednom kritičnom duhu i kao nešto što je zaobišlo sistem. Zarad Pravosudne akademije koja je jedina od tri pravosudne akademije u Evropi koja nije iz zemalja članica EU, a koja je u prethodnom periodu ocenjena kao najuspešnija pored dve koje su iz zemalja članica EU. Zarad ljudi koji su završili polaznu obuku u toj akademiji, ali i zarad mnogobrojnih i ne dve i po hiljade nego 1.527 sudijskih i tužilačkih pomoćnika u svim sudovima i javnim tužilaštvima u Republici Srbiji moram da primetim jednu stvar. Ubedljiva većina polaznika prve generacije Pravosudne akademije je imala pomoćnički staž u našim sudovima i tužilaštvima i to 25% njih od 7 do 12 godina je radilo u našim sudovima i tužilaštvima, preko 50% njih je radilo od četiri do sedam godina i najmanje ih je bilo koji su imali do četiri godine staža kada su ušli u akademiju. Voleo bih da to znaju i kolege sudijski i tužilački pomoćnici.
Šta može u budućnosti da predstavlja veliki problem? Može da predstavlja pitanje procedure, način ulaska u Pravosudnu akademiju. Naravno, da je to nešto što je veoma osetljivo i što može da bude problematično ali zato se i donosi strategija i prateći akcioni plan. Od onoga trenutka kada se donese akcioni plan on je obaveza svih, ne samo Ministarstva pravde i državne uprave, o bilo kojoj strategiji o kojoj govorimo, već svih, naročito kada imamo pred sobom horizontalnu strategiju, dakle, strategiju koja obuhvata nekoliko resora, nekoliko ministarstava kao što je to strategija za borbu protiv korupcije. To je nešto gde sva ministarstva i čitava Vlada moraju da stoje jedinstveno.
Žao mi je što uvažene kolege i koleginice narodni poslanici koji su u nekim stvarima najviše kritikovali tekstove strategija nisu prisutni sada ovde i da mogu da čuju moj odgovor. Nadam se da će ispratiti TV prenos, ali moram to da kažem.
Mi smo 2006. godine kada je usvojena tadašnja Strategija za reformu pravosuđa opredelili se koji je to put razvoja našeg pravosuđa. Tada sam imao svoje mišljenje i svoj lični stav o tome. Taj svoj stav nisam promenio do danas. Mislim da su glavna opredeljenja te strategije bila loša, ali ne možete kada dođete na vlast u kom god periodu da dođete, da se ponašate revolutivno. Više sam uvek bio za evoluciju nego za revoluciju, jer je to mnogo sigurniji put. Ne može se preći preko onoga dobrog što je urađeno.
Nažalost, nekoliko puta sam ovde rekao, urađene su neke dobre stvari, ali su ih loše stvari po svojim posledicama bacile u senku i ne primećujemo ih. Što je dobro zadržavamo i unapređujemo, što je loše menjamo i popravljamo i idemo dalje. Kada je prvi put u toj strategiji od pre sedam godina predviđeno da se u Srbiji osnuje telo kao što je Visoki savet sudstva, da se osnuje telo kao što je Državno veće tužilaca, da se napusti koncert koji je srpski pravni sistem baštinio više od jednog veka unazad koji je pravljen po nekom germanskom uzoru, da idemo u neki novi projekat. Ušli smo u to. Tada smo, pišući Ustav 2006. godine kada je pravosuđe u pitanju prepisali Strategiju reforme pravosuđa i uneli je u Ustav, a da pri tom ništa od toga nije bilo živo. Tada smo došli u veliki problem. Reče jedan kolega narodni poslanik kada ulazite u nešto novo, kao pravnik moram da naglasim, potrebni su vam propisi, potrebni su vam ljudi i potrebna su vam sredstva.
U tom trenutku kada smo ulazili u to, doneli smo nove propise. Uložili smo određena sredstva. Nažalost jednu stvar smo prevideli. Ako jednog čoveka školujete za sudiju u jednom sistemu, i on je u tom sistemu sudija 10, 15, 20 godina, on je dobro naučio šta znači biti sudija, ali se nikada nije spremao da vodi pravosudnu politiku jedne zemlje. Možda je mislio da ume to da radi, ali u zemlji u kojoj su tu politiku vodili političari za jednu, dve ili pet godina, nije bilo moguće prebaciti je na sudije i tužioce. Došli smo u problem u kome se nalazimo i danas, problem iz koga se ne izlazi lako. Sa jednom i po nogom smo ušli u to, sa pola noge nismo i postavlja se pitanje da li nam je lakše jednu i po nogu izvući ili i onu drugu polovinu u isti taj put pustiti da ide.
Ova strategija reforme pravosuđa jeste put u kome se u potpunosti posvećujemo izgradnji nezavisnog, nepristrasnog, stručnog, odgovornog i efikasnog pravosuđa.
Ovo je dan kada smo u jednom papiru obznanili i usvojili da ćemo pravosuđe u Srbiji prepustiti onima koji ga čine.
Ono što je uvaženi gospodin Marković rekao, za nove organe kojima se prenosa mnoga ovlašćenja, govoreći o Strategiji za borbu protiv korupcije, primer institucije koje se prenose ovlašćenja, kojima nije kadra da rukovodi i upravlja jeste rezultat prethodne reforme pravosuđa u Srbiji, gde ste dobili organe koje nisu bili na nivou zadatka da mogu da konzumiraju svoje nadležnosti i ispunjavaju ih.
Da li to nešto građaninu Srbije koji nije diplomirani pravnik, advokat, saradnik u sudu ili tužilaštvu, da li mu nešto znači ovo što sam sada izgovorio? Ne znači mu ništa. Građanin u sud ide kada ga natera nemoć i muka, kada ga natera sticaj životnih okolnosti, kada ga natera osećaj ugroženosti njegovih prava i ulaskom u sud on dolazi pred lice države i kakav je sud prema njemu, takva je država prema njemu.
Ako to ne može da zaštiti prava, za njega država ne postoji. Ne postoji u onom obliku u kome treba da postoji.
Kada sam postao svestan toga? Kada sam ušao u neki od sudova u Srbiji gde su mi rekli da u njih ministar pravde nije ušao preko 25 godina. Verujte, ima i takvih. Za ovih 11 meseci, uz obaveze koje su vezane za rešavanje gorućeg političkog problema u našoj zemlji, uspeo sam da obiđem 29 sudova i šest sudskih jedinica, što je otprilike 1/4.
Jednostavno je te ljude trebalo saslušati, trebalo je sa njima porazgovarati. Dosta je tu vrednih, marljivih i časnih ljudi i uplašenih ljudi, ali teško zemlji gde je sudija uplašen. Teško ćete da ga ohrabrite. Hajde da učinimo da ova strategija i ono što ona treba da donese sa sobom ohrabri te ljude.
Moram da se osvrnem na nešto što je rečeno i time bih okončao ovu raspravu.
Rečeno je da ovom strategijom nismo predvideli usavršavanje upravnog osoblja, administrativnih radnika. I te kako se brine, okrenete recimo tačku 3. i 4. pa kaže – unapređenje stručnosti administrativnog osoblja u sudovima i javnim tužilaštvima, bez adekvatno obučenog administrativnog i tehničkog osoblja u sudovima i javnim tužilaštvima, nema ni kvalitetnog ni efikasnog rada ovih organa, te je potrebno stalno raditi na njihovoj obuci i stručnom usavršavanju.
Imate dve strateške smernice vezano za to. Imate dalje, materijalni položaj i odmah ću da kažem, hvala na tome što ste rekli, materijalni položaj, jer upravo smo početkom ove godine uspeli da vratimo stimulacije ljudima koji rade veoma odgovoran posao, a koji su jedni od najslabije plaćenih u zemlji.
Dakle, imate četiri stranice u Strategiji koja govori o tome, imate više poglavlja o tome koja govore o akcionom planu.
Jedna stvar, zarad građana, rečeno je lepo, ako se i jedna i druga strategija usvoje u ponedeljak, da li će odmah u utorak biti bolje? Naravno da neće, a da li će biti sigurnije? Građani mogu da budu sigurniji da će se raditi predano na ispunjenju onoga što je strategijom zacrtano.
Da li je moguće strategiju primenjivati retroaktivno, unazad, pa ako kažete, evo Zakon o javnim preduzećima, po kome su birani neki direktori, da li će početi u utorak da se primenjuje, zato što je usvojena strategija.
Taj zakon je usvojen, on se primenjuje na način kako se primenjuju drugi zakoni. Ko je želeo da bude do kraja ispred, mogao je da uzme i da pročita Nacrt akcionog plana i da vidi u kom roku je predviđeno da se dobar deo tog zakona promeni.
Zašto? Zato što ne daje adekvatne i detaljne procedure za izvršenje izbora na konkursu direktora javnih preduzeća.
Možete sada da kažete, da, ali ova vlada je donela taj isti zakon, ali je taj zakon bolji od prethodnog zakona i taj zakon je za dva ili tri koraka napredniji od onoga koji je bio pre njega.
Budimo iskreni i recimo to, kada je budžet u pitanju, takođe. Samo ću vas podsetiti, bez obzira na ekonomske teškoće sa kojima se suočavamo, važeći budžet Republike Srbije posle dugo vremena donet je ne po hitnom postupku, ne dva ili tri dana uoči Nove godine, posle dugo, dugo godina, odnosno prvi put posle donošenja važećeg Ustava, donet je u zakonom propisanom roku.
Deviza koja jeste jedna od deviza ovih strategija, ali se nalazi na početku strategije za reformu javne uprave koju ćemo, bože zdravlja doneti u septembru mesecu, jer je tako planirano, jeste i načelo koje inače u modernim i savremenim državama figurira kao jedno od najvažnijih - postići što više sa što manje.
Hajde da budemo racionalni, nije Srbija prebogata zemlja, ali je Srbija zemlja u kojoj se već duže od dve decenije u nekim oblastima više, u nekim manje, a nekada u svim, ne upravlja domaćinski.
Da li će nas nemaština i ekonomska oskudica naterati da se setimo svojih predaka, kojih se sećamo na ovaj dan svake godine i da kažemo da oni nisu upravljali domaćinski verovatno mi danas ne bismo sedeli ovde.
Ako želimo da jednoga dana ovde sede naši potomci, setimo se tog domaćinskog upravljanja i pokušajmo da sa što manje postignemo što više. Ove strategije su za Vladu Republike Srbije, za Ministarstvo pravde i državne uprave, za sve institucije koje su od značaja za funkcionisanje antikorupcijskog i pravosudnog sistema, koliko već od ponedeljka ne čast i ponos, već jedna velika obaveza. Biće ovde mnogo teških stvari koje će morati da se urade, ali od onog trenutka kada te stvari budemo počeli da rešavamo uz mnogo jače partnerstvo sa EU biće nam lakše da ih završavamo. Primeri iz okruženja, primeri sa ovog kontinenta ukazuju nam da je to moguće.
Još jednom ja vam se zahvaljujem na dobroj raspravi. Zahvaljujem se na amandmanima. Zahvaljujem se svim onim ljudima koji su učestvovali u radnim grupama i uspeli da, mogu slobodno reći u rekordnom roku, daju strategije koje neće zadovoljiti čitav svet, ali treba da zadovolje one kojih se tiču. Hvala onima koji su nam pomagali, ali hvala i onima koji su nam odmagali. Da nam nisu odmagali pitanje da li bi ovi tekstovi bili ovako dobri. Hvala vam na pažnji.

U ime predlagača, prihvata se amandman koji je Odbor predložio.

Takođe, prihvata se ovaj amandman.

Prihvata se amandman.

Prihvata se amandman na član 82. Predloga zakona, koji su podneli narodni poslanici Mihajlov, Radović i Palalić.