Hvala, gospodine predsedniče.
Gospodine Mikoviću, čudi me da ste vi, koji ste dobar pravnik, koji sve minuciozno, studiozno i dobro razmatra i često konstruktivno učestvuje u radu Narodne skupštine, pobrkali jabuke i kruške, što kaže narod, u jednoj stvari. Ovde niko ne govori o prestanku sudijske funkcije. Ako Narodna skupština donese odluku o prestanku funkcije predsednika Vrhovnog kasacionog suda, ona ostaje sudija toga suda. Ali, ovde je izgleda nešto drugo u pitanju.
Hajde da napravimo jednu paralelu koja je sasvim uputna. Dame i gospodo narodni poslanici, zamislite da je predsednik Narodne skupštine izabran pre svakoga od vas koji ovde sedite. Dakle, neko vam je izabrao predsednika Narodne skupštine, a onda je izabrao narodne poslanike, a pre toga je prethodni saziv Skupštine doneo takav zakon po kome je to moguće, a po Ustavu tako nešto nije moguće. Ustavni sud je u svojoj odluci bio veoma jasan. Bio je jasan i rekao je da je odredba, na osnovu koje je aktuelni predsednik Vrhovnog kasacionog suda izabran, proglašena za neustavnu. Ko god da se nalazi na toj funkciji, bilo ko od vas ovde prisutnih, postupak bi morao da bude ovakav. Ovde nema mesta bilo kakvom personalizovanju, čemu izgleda neko teži, već je reč o postupanju po odluci Ustavnog suda.
Da se vratim na ovo što sam malopre rekao. Dakle, nikome ne prestaje sudijska funkcija, već uzmete lepo i pogledate u članu 79, na koji se i pozivamo, gde se govori o odluci o prestanku funkcije predsednika Vrhovnog kasacionog suda. Kada nekome prestane funkcija Vrhovnog kasacionog suda, ako se to nije dogodilo iz drugih razloga koji su ovde pobrojani, recimo odlazak u penziju, takva osoba ostaje sudija tog suda. Kod nas se, nažalost, u Srbiji dogodilo nešto što se u drugim državama ne događa. Donet je takav zakon i u obrazloženju svoje odluke Ustavni sud vrlo jasno kaže – zakonodavni organ vlasti je prekoračio svoja ovlašćenja time što je propisao takvu odredbu po kojoj se neko za predsednika suda može izabrati u trenutku kada nema izabranih sudija tog suda, time što je iskočio iz onih nadležnosti koje je Ustav propisao.
Malopre je neko dobacio – zašto se ne izvrši odluka tako što se promeni zakon? Pa, u kom se to zakonu menjaju prelazne i završne odredbe? Zato ja i vama to kažem, ali Ustavni zakon ne daje nikakav osnov za donošenje onakvog člana zakona. Očigledno da je tu zakonopisac hteo da predvidi prvi izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda, ali je i u tom slučaju morao da bude obavezan Ustavom, ako Ustavni zakon o sprovođenju Ustava nije drugačije to pitanje regulisao, a nije ga regulisao.
Molim vas, onaj ko kaže da ne govorimo istinu, da pravno ne potkrepljujemo ovaj predlog, neka sedne i neka pročita nekoliko odredbi zakona, neka vidi da postoji apsolutni legitimitet. Ako je Visoki savet sudstva imao legitimitet, obavezu i pravo da predloži nekoga za funkciju predsednika suda, ne može mu se osporavati, pogotovo kada je zakonom propisano kao obaveza i to pravo da uzme učešća u predlaganju odluke o prestanku funkcije.

Gospodine Jovanoviću, u svakom slučaju dramaturgija vam ide mnogo bolje od ruke nego pravo.
(Poslanici LDP negoduju.)
Možete li da sačekate da kažem lepo…
(Nenad Milić, s mesta: Vređate poslanika!)
Poslanik mene vređa sve vreme time što govori da ja govorim neistinu, a pri tome on sam govori neistinu i ja imam pravo na to da reagujem.

Neću uopšte komentarisati bilo koju odluku Ustavnog suda, a veoma je dobro kada se obraća neko širokoj masi građana Srbije, da govori istinu, a ne poluistinu. Nikoga u Ustavnom sudu ni zašta ne molim, već koristim svoje zakonsko ovlašćenje da pokrenem neki postupak ili zahtevam zastoj u nekom postupku, kada za to postoji neki osnov. Ustavni sud je izuzetno ozbiljna institucija i dovoljno kadar da vodi računa o samom sebi.
Dakle, Ustavni sud je doneo odluku. Nažalost, naši propisi ne sadrže izričitu odredbu o tome šta uraditi u situaciji kada vam je vrh, glava sudske vlasti izabrana na Ustavom propisan način. Izabran je najteži put. To je onaj put koji je identičan putu, odnosno proceduri predviđenoj za izbore. Ko ne razume, neka sedne i neka pročita. Svako ima pravo da ne razume.
Što se tiče toga da eventualno iza ovakvog predloga ne stojim ja, nemam problem da kažem da sam ja bio taj koji je pokrenuo inicijativu za donošenje predloga, to nije ništa tajno, imate sajt Visokog saveta sudstva, možete to na njemu da pročitate.
Kada je reč o aktu kojim su nekome pojedinačna prava povređena, opet postavljam pitanje – kako bi ste vi funkcionisali u Narodnoj skupštini, da vam je predsednik Narodne skupštine izabran na način protivan Ustavu? Da li bi onda bilo koje vaše pravo ovde bilo povređeno? Ako ne može prvi među vama da bude izabran u skladu sa Ustavom, pa ko može? Ko može? Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća.
Morao sam da reagujem zbog nečega što je ovde izneto, a što svakako nije istinito. Kada govorimo o manipulacijama, o zloupotrebama, naročito o zloupotrebama vlasti, o zloupotrebama ovlašćenja, onda ćemo se, dame i gospodo narodni poslanici, nažalost, vratiti u Narodnu skupštinu i to u novembar mesec 2009. godine.
Prvo, iznete je neistina da Zakon o sudijama nije stupio na snagu, a stupio je na snagu. Donet je 2008. godine. Pogledajte bolje. Dalje, u "Službenom glasniku Republike Srbije" 19. oktobra 2009. godine izašao je oglas u kome stoji – Visoki savet sudstva na osnovu člana 47, a u vezi sa članom 80. stav 1, i članom 102. stav 5. Zakona o sudijama oglašava izbor za predsednika Vrhovnog kasacionog suda. Član 102. stav 5. Zakona o sudijama.
Visoki savet sudstva je Narodnoj skupštini uputio predlog, evo ga ovde tekst predloga, gde stoji – na osnovu člana 102. stav 5. Zakona o sudijama, "Službeni glasnik Republike Srbije", broj 116/08, i člana 181. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, Narodna skupština Republike Srbije na sednici održanoj, pošto je predlog ostavljen je prazan prostor, 2009. godine donela je Odluku o izboru predsednika Vrhovnog kasacionog suda.
Dakle, u preambuli stoji – na osnovu člana 102. stav 5. A onda se nekako, volšebno, neko usudi da menja predlog ovlašćenog predlagača i zadire u njegovu suštinu, odnosno u sam pravni osnov. Dozvolite, ovo je primer žestoke zloupotrebe.
Kako je do toga došlo? Možemo da se raspitamo kod nadležnih službi Narodne skupštine. Kako je onda bilo moguće da se odstupi od zvaničnog predloga ovlašćenog predlagača? Ako se traži nečije mišljenje, to mišljenje ne daje za pravo onome ko mišljenje treba da da, da menja predlog. To je 2009. godine učinjeno.
Još jednom postavljam pitanje – kako i zbog čega? Kako je moguće da je u Odluci, koja je doneta 30. novembra 2009. godine, stajalo da se primenjuje član Ustava koji očigledno nije primenjen. To je nešto zbog čega svi narodni poslanici treba dobro da se zapitaju kako su to nadležni odbori Narodne skupštine funkcionisali kada je ovako nešto moglo da dođe na sednicu Narodne skupštine?
Dakle, menjan je tekst predloga koji je Visoki savet sudstva uputio Narodnoj skupštini, a Narodna skupština, odnosno Odbor za pravosuđe je mogao da da pozitivno ili negativno mišljenje o tome predlogu. Kako je tu došao član Ustava 144, iako se tada znalo da se taj član Ustava ne primenjuje? Ne primenjuje se, nije bilo neophodnog mišljenja opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda, jer nije ni bilo vrhovnog kasacionog suda, nije bilo ni jednog sudije vrhovnog kasacionog suda.
Kada pročitate obrazloženje Odluke Ustavnog suda, to se i navodi kao nešto što je potpuno manljivo. Dao sam primer, mislim da je primer sasvim očigledan. Zamislite da vam neko izabere predsednika Narodne skupštine, a da nemate izabranog ni jednog poslanika. To bi značilo da vam neko predsednika Skupštine nameće. Ako pričamo o nezavisnom pravosuđu, lepo stoji u zakonu da se predsednik suda bira iz redova sudija tog suda. Napravljena je žestoka zloupotreba i greška u koracima.
Ustavni zakon o sprovođenju Ustava, istina navodi prvo, izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda i sudija toga suda ima se izvršiti u roku od 90 dana. Tačno, ali pogledajte sve druge odredbe. Uvek se po značaju funkcije navode i nosioci funkcije.
Dakle, molim vas obratite pažnju na to, jer je došlo u Narodnoj skupštini do žestoke zloupotrebe. Kako i zašto, neka to ispita onaj ko je nadležan. U svakom slučaju Visoki savet sudstva se pozivao na član koji je oglašen za neustavan, što se tiče toga.

Zamolio bih vas da uzmete i pročitate ovo što sam pomenuo i da vidite da predlog u Skupštinu dolazi u jednom obliku, a da iz Skupštine izlazi kao usvojena odluka u drugom obliku. Nešto se u međuvremenu dogodilo. Neko je taj predlog izmenio i doneo ga u drugačijem obliku.
Čuli ste citat sa sednice Odbora za pravosuđe. O čemu je tu reč? Pretpostavljam da je u pitanju bio neko ko je dobar i pismen pravnik pa je već znao da je takva odredba Zakona o sudijama, član 102. stav 5, u nesaglasnosti sa Ustavom. To možete da date studentu koji je položio ustavno pravo i uvod u pravo, da pročita odredbu Ustava, da pročita odredbu člana 102. stav 5. Zakona o sudijama i da vidi da tu postoji debeo nedostatak. Onaj ko je promenio odluku u odnosu na izvorni predlog je veoma dobro znao šta čini i to je prošlo nezapaženo.
Kada sam rekao: "zloupotreba", da, ovde je u pitanju zloupotreba. Jesam za to da onaj ko je nadležan izvrši uvid u stenogram, da vidi kako je tekla ta rasprava, kako je došlo do izmene predloga i kako se predlog pred narodnim poslanicima našao u drugačijem obliku. Dakle, Visoki savet sudstva je poslao jedno, a poslanici su dobili nešto sasvim drugo. Pravni osnov je, dozvolite, jedna od ključnih stvari kada se pozivate na njega.

Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, ne verujem da postoji normalan čovek u Republici Srbiji kome je prijatno da živi u zemlji u kojoj je pre jedne decenije ubijen predsednik Vlade.
Dakle, niko ko je građanin ove zemlje ne može da odobrava. Niko ko je normalan građanin ove zemlje, savestan građanin ove zemlje, ne može da pozdravlja niti odobrava ubistvo nosioca tako visoke funkcije javne vlasti.
Prema tome, žao mi je, što dovodite mene u situaciju da pokušavate da mi inputirate, prvo u mozak, a onda i u reči odobravanja takvog nečeg. S druge strane ja sam srećan što je ta zemlja i njeno pravosuđe, smoglo snage da ubice čoveka koji se nalazio na tako visokom mestu, adekvatno osudi i kazni. Nemam apsolutno nikakav problem da to kažem. I onaj ko bi imao problem da to kaže, imao bi problem sa samim sobom. Jer je to bio pucanj u Srbiju i u nekog ko se nalazio na tako visokoj funkciji.
Ako ste pratili moje izlaganje u početku, tu personalnu notu ovom postupku, ni jednim jedinim svojim slovom nisam dao. Šta više, rekao sam aktuelni predsednik Vrhovnog kasacionog suda, ostaje sudija toga suda. Presudu koju ste pomenuli ne želim da komentarišem, jer neću da komentarišem presude. I nikako ne želim, takođe, da govorim u ime nekoga ko nije ovde, jer nisam ničiji zastupnik. Govorim u svoje lično ime. Govorim ovde pred vama i kao ministar pravde i državne uprave i kao član Visokog saveta sudstva.
Ono na šta bih vas još uputio kada se osporava legitimitet Visokom savetu sudstva, a na osnovu odredbi koje su sadržane u članu 13. Zakona o visokom savetu, koji određuje nadležnosti. I tu je dame i gospodo narodni poslanici, Ustav stariji od zakona. U članu 154. Ustava izričito stoji – da Visoki savet sudstva bira i razrešava sudije u skladu sa ustavom i zakonom. Predlaže Narodnoj skupštini izbor sudija prilikom prvog izbora na sudijsku funkciju. Predlaže Narodnoj skupštini izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda, i predsednika sudova u skladu sa Ustavom i zakonom. Učestvuje u postupku za prestanak funkcije predsednika Vrhovnog kasacionog suda i predsednika sudova na način predviđen Ustavom i zakonom, vrši i druge poslove određene zakonom.
Dakle, Visoki savet sudstva učestvuje u postupku za prestanak funkcije. To je izostavljeno u članu 13. Zakona o Visokom savetu sudstva. Još jedan od dokaza koji svedoči nepreciznost naših zakona i često činjenicu da zakoni propuštaju nešto što je element samog Ustava i ustavnih odredbi.
Što se tiče ovoga što ste malopre pričali, o nekom personalnom pristupu, ili ste ga vi nazvali političkom, ovom čitavom problemu. Znate, postoji još jedan nedostatak, koji omogućuje da u Visokom savetu sudstva sedi predstavnik iz reda advokata koji istovremeno može da se bavi svojom advokatskom profesijom. Što znači danas da sedi u Visokom savetu da bira sudije, a sutra da odlazi u sudnicu pred veće kojim predsedava, ili mu je član čovek kojeg je on izabrao juče. Sve to ukazuje na nepreciznosti, na propuste, na loša rešenja koja sadrže naši zakoni.
Ali tamo gde nemamo dobro regulisano, ili propušteno pitanje u zakonu, pogledajmo Ustav. Dakle, u članu 154. Ustava, izričito stoji da Visoki savet sudstva učestvuje u postupku prestanka funkcije, donošenju odluke o prestanku funkcije. Nikako ne stojim na tome, da je ovo politička smena, jer samim tim što neko postaje sudija Vrhovnog kasacionog suda, sutra uz poštovanje Ustavom propisane procedure, opet može da bude izabran na mesto predsednika Vrhovnog kasacionog suda.
Sada imamo opštu sednicu. Izvolite, hajde da ispoštujemo Ustav kako stoji u njemu, i da tražimo mišljenje opšte sednice. Hajde da vratimo stvari na kolosek Ustava i zakona. Da, Visoki savet sudstva ima legitimitet, da, ja sam inicirao pokretanje ovoga predloga. Zašto? Zato što sam član Visokog saveta sudstva. Jesam li ja izašao iz svojih ustavom i zakonom propisanih nadležnosti? Nisam. Sačekao sam odluku Ustavnog suda. Odluka Ustavnog suda je bila objavljena. I jedna stvar koju je ovde izrekao jedan poslanik SVM, koji zaista, želim da pomenem i da podvučem – jeste da je najprirodnije bilo posle ovakve odluke Ustavnog suda, očekivati lični gest nekoga ko je aktuelni predsednika Vrhovnog kasacionog suda.
Ako smo rekli da takva treba osoba treba da oličenje poznavanja prava, Ustava i zakona, poštovanja važećih propisa u Republici Srbiji, onda je to trebalo očekivati. Od objavljivanja Odluke Ustavnog suda, prošlo je gotovo mesec i po dana. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče, uvaženi članovi Visokog saveta sudstva iz reda sudija, ne bih govorio o nivou rasprave jer sam prisustvovao nekoliko puta raspravama za koje mogu lično da smatram da nisu bile na onom nivou na kojem to zaslužuje i tema i ovaj Dom u kome se nalazimo.
Ali, moram da pomenem nešto što je provejavalo u čitavoj ovoj raspravi pa ću čak i citirati nekoliko najupečatljivijih momenata. Iz jednog dela poslaničkih klupa čuli su se sledeći glasi – srušena je demokratska država, jasno je da su razlozi lažni, ovo je politički revanšizam, ovo je skandal bez presedana, ovo je udar na nezavisne institucije, atmosfera straha i medijsko linčovanje, šta građanima poručuje ova i ovakva vlast, bes usmeren protiv Nate Mesarović, jedna stranka staje na branik demokratije, staje na put državnom udaru, uvođenju diktature, ovo je brutalni nasrtaj na institucije, ovo je pravno nasilje, ovo je vođenje zemlje u propast, ovo je totalna pravna nesigurnost, izglasavanjem ove odluke preti da se obruka Narodna skupština jer je smenjena predsednica Vrhovnog kasacionog suda, traži se da se promeni zakon i da to bude rezultat odluke Ustavnog suda i još mnogo toga.
Između ostalog čulo se i to, da je predsednica Vrhovnog kasacionog suda izabrana na osnovu člana 144. stav 1. Ustava kao da je i Ustavni zakon rekao kako primeniti član 144. stav 1. Ne mogu sa tim nikako da se složim i mogu da kažem da je to neistina i da to ne stoji. Čulo se između ostalog da je i odredba Zakona o sudijama, član 102. stav 5. odredba koja nije stupila na snagu u trenutku izbora predsednice Vrhovnog kasacionog suda. Dakle, nije počela da se primenjuje, stupila na snagu ali nije počela da se primenjuje.
Upravo taj momenat mi daje za pravo, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, da na osnovu svega ovoga što je izneseno i što sam citirao mogu da kažem da nisam iz Srbije, da nisam politički obrazovan, da nisam pratio šta se u Srbiji prethodnih godina dešavalo, da je do večeras Srbija bila država kojom je vladalo pravno savršenstvo, država u kojoj je bila uspostavljena apsolutno vladavina prava, potpuni red, zakon, u kojoj je sudstvo nezavisno, nepristrasno, efikasno. Utisak da je Srbija, verovatno jedan od osnivača EU koju će sad da isteraju iz iste te unije zato što se ponaša kako se ponaša, jer ovde se dešava pravno čudo. To je utisak koji se mogao steći na osnovu svega iznetog.
Da se vratimo na onaj Zakon o sudijama čija navodno odredba nije počela da se primenjuje u trenutku kada je biran predsednik Vrhovnog kasacionog suda. Dame i gospodo narodni poslanici, da je to istina onda bi sve ono što Visoki savet sudstva radio do 1. januara 2010. godine bilo apsolutno ništa. A zašto?
Dopustite mi da vam to i dokažem. Ovaj član 102. se nalazi u glavi 8. naziv "prelazne i završne odredbe". Pre člana 102. je i član 100. a u članu 100 stoji – odluku o broju sudija i sudija porotnika donosi Visoki savet sudstva u skladu sa ovim zakonom, u roku od 30 dana od dana izbora prvog sastava Visokog saveta sudstva, uz prethodno pribavljenu saglasnost ministra nadležnog za pravosuđe. Stav 2. – izbor sudija u skladu sa ovim zakonom izvršiće se najkasnije do 1. decembra 2009. godine, izuzev sudija Vrhovnog kasacionog suda koji će biti izabrani u roku od 90 dana od dana konstituisanja Visokog saveta sudstva. To znači onda da su svi izabrani na osnovu zakona koji nije počeo da se primenjuje. I sa kojim pravom neko može danas da govori da se u Srbiji sprovodi pravno nasilje u situaciji kada bi ovakva primena zakona bila najočiglednije pravno nasilje koje je u Srbiji sprovođeno.
Dakle, na osnovu zakona koji nije bio primenjiv sve je rađeno. Ostaje nejasno iz diskusija jednog broja kolega, da li je uopšte odluku Ustavnog suda potrebno poštovati? Ja razumem situaciju u kojoj, recimo, aktuelni predsednik Vrhovnog kasacionog suda smatra da tu odluku ne treba poštovati. Jer, da je postojala trunčica, delić kredibiliteta koji mora da poseduje neko ko se nalazi na mestu predsednika najvišeg suda u Srbiji, posle takve odluke Ustavnog suda takav neko bi podneo ostavku. I time dokazao da je čak i dostojan vršenja takve velike i odgovorne funkcije. Ali, do toga nije došlo.
Očigledno da neko odluke poštuje, a neko ih ne poštuje. Ovde je reč o nečemu što se u pravu naziva u dobroj meri pravnom prazninom i budimo iskreni do kraja. Nijedna normalna zemlja kao što sam rekao na početku ne može ni da sanja da predsednik najvišeg suda u toj zemlji može da bude izabran na način protivan Ustavu. Da li se to u Srbiji dogodilo? Dogodilo se. Hajde da se vratimo na ono pravno nasilje i zloupotrebu prava.
Neko je uzeo kartonsku kutiju i na njoj napisao kuća – i rekao to je kuća, i danas nas ubeđuje da je to tako. Na šta konkretno mislim? Da budem krajnje precizan. Imate predlog koji je poslao Visoki savet sudstva Narodnoj skupštini, ne samo u tekstu predloga odluke već i u obrazloženju kaže se da je sve čitav postupak sproveden na osnovu člana 102. stava 5. Zakona o sudijama. Ko ne veruje, može da dobije overen prepis i da to pročita i da se uveri. Ovde se postavlja jedno veoma važno pitanje – da li je država Srbija jedina u Evropi, možda jedina u svetu u kojoj se na čelu VKS najvišeg suda u zemlji nalazi osoba koja je tu došla protivno Ustavu. Da li ima nekoga ko može da kaže da to nije tačno?
Ako nije tačno, postavljam pitanje gde je 2009. godine 30. novembra u ovoj Skupštini bilo mišljenje opšte sednice VKS, ko može da mi da odgovor na to pitanje, a ja ću dobro preispitati svoj stav i reći, možda nisam u pravu, možda je zaista izabrana na osnovu Ustava.
Možda je zaista postojao neki virtuelni Vrhovni kasacioni sud koji je dao svoje mišljenje koje niko nije video, ali dok me neko ne uveri u to, verujte mi, ja u to ne mogu da verujem.
Idemo dalje, postavilo se pitanje legitimacije VSS. Da li je VSS taj koji ovo treba da predloži? To je ono gde sam rekao, granica pravne praznine. Zašto je granica? Koji god propis da pogledate, on kaže, odluku o prestanku funkcije, odnosno dužnosti donosi Narodna skupština i to kaže Ustav, u članu 144. u poslednjem stavu, u stavu 4. Dakle, kaže, Narodna skupština donosi odluku o prestanku funkcije i to je nesporno.
Idemo dalje, sistemski tumačimo normu, šta ćemo da pogledamo, da pogledamo Zakon o Narodnoj skupštini. Zakon o Narodnoj skupštini u delu gde nabraja izborne nadležnosti Narodne skupštine, a to je član 15. stav 2. alineja 3. kaže da odluku o izboru na funkciju predsednika Vrhovnog kasacionog suda, ali i odluku o prestanku funkcije predsednika Vrhovnog kasacionog suda donosi Narodna skupština, ali opet, ne daje nam postupak kako se to vrši i šta ćemo onda da pogledamo?
Hajde da pogledamo ono što se u parlamentarnom pravu naziva "mali Ustav Skupštine", a to je Poslovnik o radu Skupštine.
I Poslovnik o radu Narodne skupštine u članu 201. navodi kako se vrši izbor na funkciju, u članu 202. navodi kako se donosi odluka o prestanku funkcije. Da li je ovo savršenstvo pravno? Nije. Da li je ovo jedini put, jer postoji jasna nit koja nam kaže da se na onaj način kako se donosi odluka o izboru na funkciju, da se na isti takav način donosi odluka o prestanku funkcije? Jeste, jedini. Da li je ovo najteži put da se donese ova odluka? Budite uvereni da jeste. Baš zato je i pravno najbezbednije.
Hajde sada da vidimo nešto o tome, kako neko zloupotrebljava svoju funkciju, ne samo 27. novembra 2009. godine, kada mu u odbor dođe jedan akt koji mora u istom obliku da izađe iz tog odbora uz propratno mišljenje koje može biti pozitivno ili negativno, a izađe sasvim drugačije. To je pitanje za nečiju odgovornost.
Postavljam sledeće pitanje, ako je neko mogao o ovako bitnoj državnoj stvari, da pribegava ovakvim zloupotrebama prava i dozvolićete pravnom kriminalu, šta li je tek radio kod nekih stvari manjeg značaja?
Ne otvaramo temu koja će doći na dnevni red. Ono što hoću da zahvalim nekim poslanicima koji su to rekli, ovo danas nije nikakav revanšizam, ovo nije nikakvo kažnjavanje, ali da neko treba da snosi odgovornost za katastrofalno urušavanje pravosudnog sistema u Srbiji, treba da je snosi.
Došli smo do paradoksa da danas kada smo zemlja u kojoj je parlamentarna demokratija na snazi, naše pravosuđe izgleda jadnije i nesrećnije nego što je izgledalo u vreme jednopartijskog jednoumlja.
Ko snosi odgovornost za to? Neće samo pokazati vreme, pokazaće i rezultati rada onih koji su to radili. Oni su vidljivi u svakom sudu, u svakom javnom tužilaštvu u Srbiji, ali hajde da se vratimo na ono šta je ovde još bitno.
Dakle, rekao sam izabran je isti pravni put, ista procedura, kao prilikom izbora na funkciju. Šta to znači? Kolega Arsić je nekoliko puta pročitao stav 1. člana 144. Ustava Republike Srbije. To bi značilo, dame i gospodo narodni poslanici, da mi večeras ovde, pored mišljenja Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu, koje je kolega Petrović izneo, treba da imamo i mišljenje opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda.
Tu dolazimo do sledećeg pitanja – zašto mi to pitanje nemamo? Još jedno pravno nasilje na delu. Narodna skupština je obavestila Vrhovni kasacioni sud, od opšte sednice zatražila mišljenja, a onda je predsednik Vrhovnog kasacionog suda sazvala kolegijum, pazite, ne opštu sednicu, nego kolegijum, gde su oni konstatovali da jednostavno oni o tome ne treba da se oglašavaju.
Na isti takav način, svedok sam, kao što su i moje druge kolege članovi Visokog saveta sudstva, da smo tražili sazivanje vanredne sednice Visokog saveta sudstva, da je namerno aktuelni predsednik Vrhovnog kasacionog suda opstuirao to, pa onda za poslednjih šest meseci, koliko sam na mestu člana po funkciji Visokog saveta sudstva, dešava se da za šest meseci nemamo nijednu jedinu sednicu Visokog saveta sudstva zakazanu po Poslovniku, dakle, pet dana pre održavanja, da bi mogla da se pripremi, sve su zakazivane dva, tri ili jedan dan pre održavanja. A onda, kada pošaljete zahtev i to ne sa imenima troje, već više članova Visokog saveta sudstva, onda vam se sednica zakaže tri nedelje unapred i odugovlači na svaki mogući način, posle donošenja odluke Ustavnog suda.
Dame i gospodo narodni poslanici, postavilo se i pitanje – zašto se ne promeni odredba zakona, kad je Ustavni sud doneo odluku kakvu je doneo? Šta da se promeni kad je Ustavni sud stavio van snage tu odredbu zakona? Celu odredbu je stavio van snage. Šta tu ima da se menja? Mi smo nekada imali jedan zakon koji je imao duži naziv i zvao se Zakon o otklanjanju posledica odluka Ustavnog suda. Tamo je jasno stajalo – kada se donese odluka da je neki član nekog zakona, neka odredba neustavna, da svi oni pojedinačni akti koji su doneti na osnovu te odredbe postaju ništavni.
Mi danas imamo drugi Zakon o Ustavnom sudu, koji takođe ovde poseduje pravnu prazninu i ne kaže šta se radi. Ovo je pojedinačni akt. Ustavni sud ne ceni ustavnost i zakonitost pojedinačnih, već opštih akata, apsolutno.
Dakle, ovo je jedini put kojim je ovde moglo da se ide. Ponavljam još jednom, ko god od nas ovde prisutnih da se nalazi na mestu na kome je danas osoba koja obavlja funkciju predsednika Vrhovnog kasacionog suda i po položaju VSS, ko god od nas da se nalazi ovakav bi postupak mogao da se sprovede.
Možemo da razmišljamo i da razgovaramo o tome, da li je ovo pravi metod? Čim smo ga predložili, mislimo da je pravi. Razmišljali smo o ovom metodu koji ste predložili, ali jednostavno, šta je tu problem? Problem je u činjenici da tu ne postoji pravni osnov. Da, svuda u svetu u pravnoj teoriji bilo bi logično. Ako je Ustavni sud doneo takvu odluku, Skupština treba da donese deklaratorni akt, kojim će konstatovati da prestaje funkcija predsedniku Vrhovnog kasacionog suda.
Šta je naš problem? Nemamo našta da se pozovemo da bi smo takav metod primenili. Zato sam i rekao da je ovaj najteži. Da li je ovo mnogo lakše? Jeste. Nemamo neposredni pravni osnov, kao što neposredni pravni osnov u skladu sa ustavom nije imala Narodna Skupština, kada je 30. novembra 2009. godine izabrala predsednika Vrhovnog kasacionog suda.
Ovde se postavlja jedno ključno pitanje, ako u državi Srbiji glava sudske vlasti ne može da bude izabrana na osnovu ustava i zakona, ako u državi Srbiji za glavu sudske vlasti odluka ustavnog suda ne znači ništa, ako u državi Srbiji neko
može posle svega šta se dešavalo u prethodne tri godine da priča u ovom ovde slučaju o narušavanju nezavisnosti, nepristrasnosti, efikasnosti pravosuđa, dozvolite mi, onda taj izgleda, nema dodir sa realnošću u Republici Srbiji.
Zato vas molim, da dobro razmislite, da imate u vidu da sam tokom čitave diskusije, svega dva puta pomenuo ime i prezime aktuelnog predsednika Vrhovnog kasacionog suda i to kada sam citirao druge.
Svako ravnanje ove tačke dnevnog reda sa nečijim likom i delom ne dolazi u obzir, osim u slučaju ako ne govori o liku i delu onoga koje donošenjem ovakvih traljavih zakona u ovom domu stvorio mogućnost za izrađavanje ovakve čudovišne situacije.
Ovo je samo jedan od dokaza da su naši pravosudni organizacioni zakoni pisani loše. Ovo je samo jedan od dokaza da moramo da pristupimo dobroj, pažljivoj i detaljnoj reviziji ovih zakona. Ovo je jedan od dokaza da se, dame i gospodo narodni poslanici, reforma pravosudnog sistema ne sprovodi za mandata jedne vlasti da toliko traje, već da traje decenijama ako je to moguće. Zato apelujem na vas, lišite se svog političkog prejudiciranja, lišite se kritizerstva u onim delovima gde je kritizerstvo postojalo, a kritizerstvo je postojalo tamo gde nešto uzmete i iskritikujete, a ni na jedan način nećete da kažete kako je to potrebno uraditi. Onaj ko to ne kaže s punim pravom mogu da sumnjam da taj ne želi da poštuje odluke Ustavnog suda i da mu ta odluka ne znači ništa.
Dajte da se oko nekih stvari maksimalno uozbiljimo. Žalosna je država u kojoj neko može u po bela dana da ubije predsednika Vlade. Bila bi još žalosnija da oni koju su to učinili nisu otkriveni i nisu sankcionisani.
Nije današnja predsednica Vrhovnog kasacionog suda sudila sama. Bilo je tu još sudija. Da li im se možda neko sveti? Da je nekome, dame i gospodo, bilo do političkog revanšizma, kako je to u Srbiji bilo prisutno pre više od jedne decenije, neko bi bio smenjen 28. ili 29. jula, ali to nikome nije padalo na pamet, jer ovde, citiram, političkoj egzekuciji i političkom revanšizmu nema mesta.
Kraj mene sede još neki od članova Visokog saveta sudstva. Koga zanima kako je funkcionisao ili kako funkcioniše Savet može svakoga od nas da pita. Kada ste pozvali predsednika Saveta da vam podnese izveštaj o tome šta je urađeno, o tome koliko je sednica održano? Kada je taj izveštaj ovde podnet?
Još ću jednom pred kraj skrenuti pažnju na nešto što mislim da je izuzetno bitno. Izrečena je jedna rečenica ovde, da se do te mere urušava nezavisnost sudske grane vlasti da će to otežati i verovatno odložiti ili možda trajno okončati negativno put evropskih integracija Srbije. To je izrekao jedan kolega poslanik.
Samo me čudi kako to da kada je partija kojoj kolega poslanik pripada bila na vlasti, srpsko pravosuđe nije dobilo ni jednu jedinu pozitivnu ocenu Evropske komisije? Kako je to moguće? Rekao bi čovek da smo, kao što sam malopre rekao, već bili u članstvu. To je toliko dobro sve funkcionisalo, da je to neverovatno, to je čudo jedno.
Da li postoje dobre stvari koje su urađene u toj reformi? Da budem iskren, postoje, ali su toliko male u odnosu na ono drugo negativno što je urađeno, da su postale apsolutno nevidljive.
Moram da reagujem na još nešto, zato što sam ne samo član Visokog saveta sudstva, već i ministar pravde i državne uprave, ovde je pomenuto da mi ovim želimo da dovedemo i do ukidanja sudova u Kosovskoj Mitrovici. To je apsolutna neistina. Ko je ukinuo sud u Prištini, sud u Peći, sud u Prizrenu, u Đakovici, u Gnjilanu, u Uroševcu, u Podujevu, u Štrpcu, sud u Istoku, u Vučitrnu, u Obiliću? Ko je ukinuo te sudove 2009. godine? Ko ih je ukinuo? To je prethodno pitanje svakog pitanja. Ti sudovi su bili izmešteni u gradove u centralnoj Srbiji. Tu su funkcionisali. Sram neka bude onoga ko je to uradio Republici Srbiji i danas daje sebi za pravo da napada vlast koja pokušava da sredi šta se srediti može, koja pokušava da spase šta se spasiti može, da mi to hoćemo da ukinemo. U te sudove su vraćene sudije.
Molim vas još jednom, razmislite dobro o svemu ovome, uzmite sve u obzir, sve dobro premerite i glasajte u skladu sa Ustavom. Ustav Republike Srbije kaže – predsednika Vrhovnog kasacionog suda, na predlog Visokog saveta sudstva, po pribavljenom mišljenju opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda i nadležnog odbora Narodne skupštine, bira Narodna skupština.
Ako je nekome toliko stalo do osobe koja je danas predsednik Vrhovnog kasacionog suda, evo, stiče se i toj osobi mogućnost da konkuriše, da izađe pred svoje kolege pred koje nije izašla 2009. godine, jer ih nije bilo, i da daju mišljenje o tome. Pozivam vas da podržite donošenje odluke o prestanku funkcije predsednika Vrhovnog kasacionog suda. Hvala.

Hvala uvažena gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici. Pred vama je Predlog zakona o potvrđivanju Konzularne konvencije između Republike Srbije i Crne Gore. Treba napomenuti da je Konzularna konvencija između Republike Srbije i Crne Gore potpisana 14. juna 2012. godine u Beogradu od strane ministara spoljnih poslova Republike Srbije i Crne Gore. Tokom ministarskog sastanka procesne saradnje u jugoistočnoj Evropi.
Svrha zaključenja ove Konzularne konvencije zasniva se na činjenici da sa Crnom Gorom od njenog osamostaljenja u oblasti konzularnih odnosa nema značajnijih kvalitativnih pomaka kao i od iskazane spremnosti obeju strana da međusobno pravno urede problematiku na koju se Konzularna konvencija odnosi. Obostrana je ocena da je zaključivanje ove konvencije predstavljalo značajan iskorak u ukupnim odnosima dve države.
Imajući u vidu brojne statusne probleme sa kojima se susreću državljani Republike Srbije na stalnom boravku u Crnoj Gori saradnja na konzularnom planu postaje sve značajnija i sve intenzivnija. Pravna saradnja između dve zemlje je veoma obimna, naročito nakon zaključivanja čitavog seta ugovora u oblasti međunarodne pravne saradnje, međunarodne pravne pomoći iz 2009. godine i odvija se u pogledu svih oblika međunarodne pravne pomoći kako u krivičnim tako i u građanskim stvarima.
Saradnja između pravosudnih organa, između Republike Srbije i Crne Gore je na najvišem mogućem nivou u regionu i služi kao primer uspostavljanju saradnje pravosudnih organa Republike Srbije sa svim drugim zemljama regiona. Radi unapređenja konzularnih odnosa, tokom konzularnih konsultacija Ministarstva inostranih poslova Srbije i Crne Gore, održanih 15. oktobra i 7. decembra 2009. godine, kao i o naknadnim diplomatskim kontaktima, usaglašen je i potpisan tekst Konzularne konvencije između dve zemlje.
Ova konvencija je u potpunosti upodobljena i prilagođena odredbama Bečke konvencije o konzularnim odnosima. Sadržani su svi osnovni konzularno pravni instituti kao pretpostavka za nesmetano odvijanje konzularnih odnosa. Pored definisanja prava i obaveza države prijema i države imenovanja, statusnih pitanja konzularnih funkcionera i konzularnih službenika, detaljno je regulisana konzularna zaštita i postupanje u slučaju smrti, telesnih povreda ili znatne materijalne štete po državljane države imenovanja, preduzimanje mera za zaštitu zaostavštine u slučaju rešavanja slobode, dostava sudskih i van sudskih akata, izdavanje putnih isprava, viza i slično.
Do sada zaključene konzularne konvencije od strane Republike Srbije sa zemljama regiona postoje između Srbije i Hrvatske, BiH i Makedonije, a Srbija je potpisnica još ukupno 20 konzularnih konvencija.
Pred vama takođe se nalazi i Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Republike Srbije i Vlade Specijalne Administrativne Regije Makao Narodne Republike Kine o međusobnom ukidanju viza. Sporazum između Republike Srbije i Vlade Specijalne Administrativne Regije Makao o međusobnom ukidanju viza je potpisan 28. februara 2012. godine. Ovim sporazumom izuzimaju se državljani Republike Srbije i Specijalne Administrativne Regije Makao, nosioci važećih putnih dokumenata od pribavljanja viza u svrhu ulaska na teritoriju države druge ugovorne strane, radi posete ili boravka u trajanju ne duže od 90 dana tokom perioda od 180 dana od datuma prvog ulaska.
Lica koja nameravaju da borave duže od 90 dana od datuma prvog ulaska ili da rade, odnosno da se bave svojom profesijom ili da studiraju, treba prethodno da pribave dozvolu za to. Zaključivanjem Sporazuma kojim se ukidaju vize za državljane dve države predstavlja značajan korak u pravcu stvaranja što povoljnijih uslova za dalje unapređenje političkih odnosa i svestrane saradnje u ekonomskoj, kulturnoj, naučnoj i drugim oblastima od značaja i interesa za obe zemlje.
Treba naročito imati u vidu činjenicu da je Narodna Republika Kina prioritetan politički i vodeći ekonomski partner Republike Srbije na prostoru azijskog kontinenta. Specijalna Administrativna Regija Makao kao sastavni deo Narodne Republike Kine i kao sedište veoma značajnih privrednih aktivnosti, od velikog je interesa i za Republiku Srbiju i međusobno ukidanje viza je izraz visokog uzajamnog poštovanja i poverenja koje postoji između dve zemlje.
Ovim sporazumom sa Specijalnom Administrativnom Regijom Makao Narodne Republike Kine su usklađene sve odredbe tipskih sporazuma o ukidanju viza i ovaj sporazum predstavlja nastavak započetog postupka liberalizacije viznog režima sa onim državama izvan teritorije EU, za koje postoji konkretan interes Republike Srbije, kao i širenje kruga tih zemalja.
Pred vama se takođe nalazi i Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Republike Srbije i Republike Argentine o bavljenju plaćenim poslovima članova porodica diplomatskog, konzularnog, administrativnog i tehničkog osoblja, njihovih diplomatsko-konzularnih predstavništava.
Ovaj sporazum između dve zemlje o bavljenju plaćenim poslovima članova porodica diplomatskog, konzularnog, administrativnog i tehničkog osoblja, njihovih diplomatsko-konzularnih predstavništva potpisan je u Beogradu 8. oktobra 2012. godine, u originalu na srpskom, španskom i engleskom jeziku. Kada je u pitanju svrha potpisivanja ovog ugovora, potrebno je reći da se sporazumima o zapošljavanju članova porodica osoblja diplomatsko-konzularnih predstavništava između dve države, ostvaruje na recipročnoj osnovi. Omogućava se zapošljavanje uz naknadu članova porodica diplomatskog i drugog osoblja države imenovanja, u skladu sa unutrašnjim propisima države prijema.
Poslednju deceniju, zaključivanje ove vrste bilateralnih ugovora je postala uobičajena međunarodna pravna praksa. Mnoge države su uočile da savremeni način života dovodi do sve češće pojave da supružnici članova osoblja diplomatsko konzularnih predstavništava odbijaju da napuste svoj posao, da bi pratili u inostranstvo svog bračnog druga, što je navelo Ministarstvo spoljnih poslova tih država da se pozabave problemom svojih zaposlenih i iniciraju zaključivanje ovakvih ugovora.
Osnovni cilj ugovora je očuvanje normalnog porodičnog života diplomatsko-konzularnih predstavnika i celovitosti njihove porodice time što će biti zadovoljene profesionalne i ekonomske potrebe članova tih porodica. Efekti rada diplomatsko-konzularnih predstavnika koji deluju u uslovima razdvojene porodice su nesumnjivo manji od onih koji funkcionišu u okruženju sređenih porodičnih prilika kada je porodica na okupu u mestu službovanja.
Druga svrha ovih sporazuma jeste da se pomenutom krugu lica ograniče privilegije i imuniteti u obimu u kojem su vezani za obavljanje plaćenih delatnosti, a koja bi im inače pripadala prema odredbama Bečke konvencije o konzularnim odnosima od 18. aprila 1961. godine i odredbama Bečke konvencije o konzularnim odnosima od 24. aprila 1963. godine. Naime, ova lica neće uživati imunitet od građansko-pravnog i upravnog postupka u vezi sa svim pitanjima koja proističu iz tako zasnovanog radnog odnosa, koja bi prema ovim konvencijama uživala.
Sporazumom se ne uskraćuje imunitet od krivičnog sudstva, koje članovi porodice uživaju prema navedenim konvencijama, već se država imenovanjem obavezuje da će ozbiljno razmotriti svaki pismeni zahtev koji podnese država prijema za odricanje od ovog imuniteta.
Na osnovu ovog sporazuma, članovi porodice osoblja diplomatsko-konzularnog predstavništva države imenovanja, zaposleni u državi prijema potpadaju pod režim socijalnog osiguranja države prijema, u vezi sa svim pitanjima koja se tiču njegovog zaposlenja u toj državi i u obavezi su da u državi prijema plaćaju sve poreze na prihod ostvaren po osnovu posla koji obavljaju u skladu sa sporazumom.
Republika Srbija je do sada potpisala ovaj sporazum sa osam drugih država i to sa: Kanadom 2004. godine, sa SAD 2006. godine, Holandijom 2010. godine, Španijom, Belgijom takođe 2010. godine, Argentinom 2012. godine, kao i sa Izraelom i Slovenijom u toku iste 2012. godine, od kojih su na snazi sporazumi sa Kanadom, SAD, Holandijom i Španijom. Sa Albanijom, Makedonijom, Portugalom, Turskom, Nemačkom, Švajcarskom, Rumunijom, Brazilom i Australijom vode se pregovori radi zaključenja ovog sporazuma.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo predsedavajuća, pred vama je i Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Namibije o saradnji u oblasti odbrane, države sa kojom Srbija ima tradicionalno dobre odnose.
Namibija nije priznala jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova i Metohije i zalaže se za očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Republike Srbije. Bilateralna vojna saradnja sa Namibijom u vreme postojanja SFRJ bila je izuzetno razvijena. Težište je bilo na vojno-ekonomskoj i vojno-obrazovnoj saradnji, kao i na pružanju vojne pomoći u oslobodilačkom ratu u Namibiji. SFRJ je pružala značajnu materijalnu pomoću antikolonijalnoj borbi, kao i nakon sticanja nezavisnosti. Obostrani je interes i Srbije i Namibije uspostavljanje nekadašnjeg nivoa saradnje.
Potvrđivanjem Sporazuma o saradnji u oblasti u Narodnoj skupštini stvara se pravni osnov za saradnju ministarstava odbrane, kao i za sve oblike saradnje u oblasti odbrane, za koje strane budu zainteresovane.
Sporazum sadrži taksativno nabrojane oblasti saradnje, finansijske odredbe, odnosno način plaćanja troškova koji nastaju prilikom njegovog sprovođenja, odredbe o medicinskoj zaštiti, građanskoj odgovornosti i rešavanju odštetnih zahteva, kao i načinu rešavanju sporova. Sporazum određuje organe nadležne za njegovo sprovođenje, izmene i dopune, kao i način stupanja na snagu.
Uvažena gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, predlažem da Narodna skupština ratifikuje kako ovaj predloženi sporazum, odnosno da izglasa zakon kojim se potvrđuje Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Namibije o saradnji u oblasti odbrane, tako i zakone kojima se potvrđuju Konzularna konvencija između Republike Srbije i Crne Gore, zatim zakon kojim se potvrđuje Sporazum o međusobnom ukidanju viza između Republike Srbije i Specijalne Administrativne Regije Makao Narodne Republike Kine, kao i zakon kojim se potvrđuje Sporazum između Republike Srbije i Republike Argentine o bavljenju plaćenim poslovima članova porodica diplomatskog, konzularnog, administrativnog i tehničkog osoblja njihovih diplomatsko-konzularnih predstavništava. Hvala.

Hvala, uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, Zakonom o budžetskom sistemu, počev od 2013. godine, Fondu za socijalno osiguranje vojnih osiguranika je određen status organizacije za obavezno socijalno osiguranje, pored već tri postojeća fonda, i to Republičkog fonda za penziono i invalidsko osiguranje, Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje i Nacionalne službe za zapošljavanje.
Saglasno tome, naplate zaposlenih u Fondu za socijalno osiguranje vojnih osiguranika bi trebalo da se primenjuju i odredbe Zakona o platama u državnim organima i javnim službama kojim se, između ostalog, određuju i plate zaposlenih u organizacijama za obavezno socijalno osiguranje. To bi zahtevalo prethodno donošenje nove sistematizacije radnih mesta, zatim, dopunu Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama i, konačno promenu radno-pravnog statusa zaposlenih lica u Fondu za socijalno osiguranje vojnih osiguranika.
Međutim, ovaj fond u pogledu organizacije predstavlja organizacionu jedinicu Ministarstva odbrane Republike Srbije u kojoj se ne obavljaju poslovi iz nadležnosti Ministarstva odbrane, a koja je organizaciono i funkcionalno vezana za Ministarstvo odbrane. Iz tog proizilazi da lica zaposlena u Fondu za socijalno osiguranje vojnih osiguranika vrše službu u Vojsci Srbije, a to su profesionalna vojna lica i civilna lica na službi u Vojsci, odnosno vojni službenici i nameštenici. Na njih se u pogledu prava iz radnog odnosa, pa i prava na platu, primenjuju odredbe Zakona o Vojsci Srbije.
Shodno tome, a kako bi se izbegle eventualne nedoumice u pogledu utvrđivanja prava na platu, dodatke, naknade i ostala primanja pripadnika Vojske Srbije, bilo je neophodno precizirati način na koji će se to činiti, odnosno da li će se nastaviti po odredbama Zakona o Vojsci Srbije ili će se primenjivati Zakon o platama u državnim organima i javnim službama, koji se primenjuje i na organizacije za obavezno socijalno osiguranje. Upravo zbog ove navedene specifičnosti Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika u odnosu na ostale organizacije za obavezno socijalno osiguranje, neophodno je isključiti primenu odredbi Zakona o platama u državnim organima i javnim službama na Fond za socijalno osiguranje vojnih osiguranika.
Konačni status vojnog zdravstvenog osiguranja, a samim tim i ovog fonda i zaposlenih u njemu, biće zaokružen donošenjem zakona o zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenom osiguranju vojnih osiguranika, za koji je u javnosti poznato da se upravo nalazi u postupku donošenja. Hvala vam na pažnji.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Dakle, želeo sam da odgovorim na pitanje i nemam nikakav problem zaista sa tim. Uveren sam da je gospodin Đurić prečuo poslednji deo moje rečenice kada sam rekao da se očekuje donošenje zakona o zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenom osiguranju vojnih osiguranika, kao što je drugi poslanik to i pomenuo.
Upravo ovim zakonom definiše se upravljačka struktura fonda koju je gospodin Đurić naveo i kao spornu. Ono što je mnogo bitno da se kaže i zbog građana Srbije i zahvalan sam na tom pitanju, to je da je u ovom fondu ranije radilo 102 lica, da trenutno u njemu radi ukupno 61 lice, od toga je 44 civila i ukupno 17 vojnih lica. Takođe, ako pričamo o tome da fondove treba da vode uspešni ljudi koji su na prvom mestu dobri menadžeri, onda je ovo fond koji svakako treba da posluži kao primer drugim fondovima. Jer, na njegovom čelu i jesu možda najstručnija lica, osposobljena za ovu delatnost, a to svedoči i činjenica da je ovo veoma stabilan finansijski fond koji je u ovu godinu preneo 1,8 milijardi dinara. Zaista bi bilo dobro da imamo i druge fondove koji posluju na takav način i koji su u prilici da se pohvale ovakvim jednim podatkom.
Što se tiče plata zaposlenih, naravno da nije nikakva tajna. Dakle, zaposleni sa visokom stručnom spremom imaju ukupno, dakle prosečnu neto platu od 57.860 dinara, zatim sa višom stručnom spremom 40.564 dinara i sa srednjom stručnom spremom 32.896 dinara. Upravo donošenjem tog novog zakona o zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenom osiguranju vojnih osiguranika, položaj o kome smo pričali da je u ovom trenutku sporan, a iskoristiću i priliku da pomenem ovo i da odgovorim i vama na pitanje koje ste postavili povodom zaposlenih u predškolskim ustanovama, verovatno ste predvideli 31. decembra 2012. godine, Vlada je izmenila uredbu i ta izmena obuhvata i zaposlene u predškolskim ustanovama koji su ovoga puta obuhvaćeni. Dakle, nisu isključeni iz toga. Hvala.

Malopre sam prevideo još jednu stvar i izvinjavam se što se nisam na početku izvinio za kašnjenje, a kasnio sam zato što sam kao ministar nadležan za poslove pravosuđa, po položaju i član Visokog saveta sudstva. Imali smo sednicu Visokog saveta sudstva, pa zbog toga nisam došao u 16,00 časova, iako mi je rečeno da će ova sednica na kojoj treba da govorim biti sutradan, pa sam u toku dana dobio to obaveštenje. Nadam se da ćete prihvatiti moje izvinjenje i izvinjenje što nisam na početku to rekao.
Ostao sam vam još dužan neke podatke zbog toga što ste postavili to pitanje, a cenim da ste ga postavili zbog građana Srbije, da bi oni znali o čemu se radi tačno radi.
Što se tiče članova upravnog i nadzornog odbora Fonda, kao i komisija koje u okviru Fonda rade, taj broj je prepolovljen. To je prvi podatak.
Drugi podatak je da su smanjena primanja tih članova toliko da je na godišnjem nivou ostvarena ušteda od oko pet miliona dinara. U poređenju sa zaradama članova upravnih i nadzornih odbora drugih fondova, ovo su ubedljivo najniže zarade. One su iznosile u proseku oko 10.000 dinara, a zatim su smanjene za još 20%, za razliku od drugih fondova, gde se one kreću od 36.000 do 40.000 dinara.
Da, složio bih se sa konstatacijom koju je jedan broj narodnih poslanika izrekao, a to je da je zaista potrebno doneti novi zakon i na njemu ozbiljno poraditi.

Na kraju su bila postavljena dva izuzetno bitna pitanja za koja mislim da zahtevaju odgovor kako bi se upotpunila tema.
Naime, bilo je pitanje – u čemu je razlika u ostvarivanju prava zaposlenih u fondu 2012. i 2013. godine, kao i da li postoji razlika u opredeljenim budžetskim sredstvima? Sredstva koja su opredeljena u tu svrhu su ista, a u celoj 2012. godini plate su isplaćivane po vojnim propisima i to je suština ove izmene zakona, pošto primena Zakona o budžetskom sistemu, u odnosu na fond, treba da počne od 1. januara 2013. godine. Bilo je potrebno predložiti ove izmene kako bi se izbegao sukob zakona, koji je očigledan, koji postoji, a sa druge strane, kako bi se uštedelo u vojnom budžetu oko 50 miliona dinara.
Što se tiče diskusija pojedinih poslanika, a koja se odnosila na pitanje razvoja, odnosno reforme sistema državne uprave, kao i poziva da se pojavi pred Odborom za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu, veoma rado ću se pojaviti pred odborom. To je izuzetno dobro za parlamentarnu praksu i jačanje demokratije u Srbiji. Biće mi drago što ću biti neko ko će tome doprineti, jer sam ubeđen da se tako vladavina prava, na najbolji mogući način, gradi, a negativan primer jeste dosadašnja praksa gde ministri nisu imali običaj da to redovno rade. Zahvaljujem.

Poštovani gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, prihvata se ovaj amandman, uz napomenu da se tehnička greška koja se potkrala u drugoj tački, gde stoji, pri kraju, pogledaj te: "… propisana Krivičnim zakonikom, odnosno drugim zakonima koji su prestali da važe.", ispravi u tehničkoj redakciji. Prihvata se amandman.  

Hvala na pitanju. Ako pažljivije pročitate amandman koji smo upravo prihvatili videćete da su krivična dela protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom podvedena pod ovaj fakultativni uslovni otpust. Prema tome, to o čemu se povela priča u javnosti tokom rasprave u načelu prihvatanjem ovog amandmana je apsolutno eliminisano.

Stvar je više nego jednostavna, kolega. Ako malo bolje pogledate u praksu razvijenih evropskih zemalja, malo pre smo konstatovali da je problem sudske prakse na prvom mestu u Srbiji izricanje blagih kazni. Da li se slažemo oko toga?
U razvijenim evropskim zemljama, uređenim pravnim sistemima imate veoma prisutan automatski uslovni otpust. Pogledajte razvijene zemlje zapada, EU i uverićete se u tu činjenicu. To je jedan od načina kako se kod sudova stimuliše pribegavanje strožoj kaznenoj politici. Upravo ovaj naš pristup sada koji imamo jeste pristup na osnovu onoga što je anomalija našeg pravosuđa, a to je da izriče konstantno u najvećem broju slučajeva blaže kazne. Pogledajte kako se to radi u ovim zemljama. Sa jedne strane, to je jedan od razloga.
Drugi razlog jeste, a vama je to kao čoveku od struke, iskusnom pravniku svakako poznato, jeste i borba protiv korupcije u pravosuđu. Vi ste do sada imali nešto što je u Srbiji veoma izraženo. Ako su advokati dobri sa sudijama, vi dobijate uslovni otpust za koji sudija po svojoj diskrecionoj proceni može da ga dopusti ili ne dopusti, a ovde imate čitav sistem, po Zakonu o izvršenju krivičnih sankcija, uslova koji moraju da budu ispunjeni da bi se razmatrao uslovni otpust, odnosno da bi se išlo na uslovni otpust.
Dakle, pogledajte malo uporednu praksu i videćete kako je to u drugim evropskim zemljama regulisano.