DRUGA SEDNICA, PRVOG REDOVNOG ZASEDANjA, 07.04.1998.

2. dan rada

OBRAĆANJA

Dragan Tomić

Socijalistička partija Srbije | Predsedava
Ima reč narodni poslanik Zlatan Peručić.

Zlatan Peručić

Socijalistička partija Srbije
Poštovani gospodine predsedniče, dame i gospodo poslanici, kada bi referendum bio pitanje formalnog čina, verovatno se ne bi ni stavljao na dnevni red ove skupštine.
Veoma je dobro što je danas rasprava u našem parlamentu pokazala sasvim transparentno, sasvim precizno o čemu se zapravo radi. Konzervativni i ekstremni delovi državnog i političkog establišmenta Sjedinjenih Američkih Država (a nešto ću više o tome govoriti upravo zbog gospode poslanika iz Liste za Sandžak) i vodećih zapadno-evropskih zemalja, kao što znate, nikada nisu iskreno prihvatili Saveznu Republiku Jugoslaviju i Srbiju kao ravnopravne partnere u Dejtonskom mirovnom procesu u Bosni i Hercegovini, niti su stvarno celinom svog moćnog uticaja dozvoljavali normalizaciju ukupnog međunarodnog položaja Jugoslavije i njenu integraciju u međunarodnu zajednicu.
Poznatom fikcijom tzv. spoljnog zida sankcija ti međunarodni faktori su se uporno trudili da internacionalizuju svako naše unutrašnje pitanje, od ekonomskog, preko izbornih, do međunacionalnih, sa krajnjim ciljem da se nametne arbitraža nad svim pitanjima u ovoj zemlji i legalizuje status srpske države i Savezne Republike Jugoslavije kao zemalja sa poznatom formulom ograničenog suvereniteta.
Celokupan napredak koji je u poslednje dve i po godine ostvaren u mirovnom procesu u Bosni i Hercegovini, saradnja Republike Srpske i njenih novih vlasti sa međunarodnom zajednicom, početak prosperiteta tog područja - ekonomski i društveni - od strane delova međunarodne zajednice nikada nije prihvaćen kao rezultat doprinosa Savezne Republike Jugoslavije i Srbije i njenog rukovodstva u mirovnom procesu, već se tretirao kao zeleno svetlo da se kriza dobro promišljenim sredstvima diplomatskog, obaveštajnog i medijskog uticaja prenese na prostor Savezne Republike Jugoslavije, odnosno Srbije i Kosova i Metohije.
Međunarodno okruženje u velikoj meri diktiralo je i unutrašnju dinamiku krize na Kosovu i Metohiji, politika cinične i prividne nivelacije između potpuno legalnih organa države, na jednoj, i separatista i terorista, na drugoj strani, objektivno znači podršku razbijanju jugoslovenske i srpske države, kao i amnestiju nosilaca terorizma od odgovornosti.
Kao i 1991. godine, legalnim organima države negira se legitimno pravo na upotrebu represije protiv terorizma, pravo koje je nesporno u svim drugim situacijama i zemljama u Zapadnoj Evropi i u svetu. Politika nivelacije dovodi do apsurdnih rezultata. Embargo na izvoz oružja formalno pogađa - kako se to cinično kaže - obe strane. Koje obe strane? Faktički, radi se o tome da pogađa legalnu državu, legalno njeno pravo i legalne njene organe, jer albanski teroristi (dozvolićete, američki izvori su u pitanju) svoje naoružanje nabavljaju van legalnih tokova i sada, posle uvođenja embarga, na zapadno-evropskim crnim tržištima, gospodo i dame, u Hamburgu i Amsterdamu, prevoze preko tranzitnih luka na Malti i Draču i unose u Jugoslaviju preko - kako američki izvori kažu - teško, objektivno teško čuvanih delova granice.
U stranoj medijskoj interpretaciji kosovske krize namerno se potencira, moram i to da naglasim, ideološko pitanje, sa pokušajima da se izazove rascep između državnog rukovodstva i naroda. Isto tako, računa se da će kvalifikacija državnog rukovodstva Srbije kao komunističkog - ili zavisno od nekih medija, koji kažu: fašističko - olakšati pripremu međunarodnog javnog mnjenja za političku, a eventualno i vojnu intervenciju.
U suštini, i to je ovde i sasvim jasno, radi se o geopolitičkom, a ne ideološkom pitanju. I verovatno bi pod istim ili sličnim okolnostima svako rukovodstvo Srbije i Jugoslavije bilo izloženo istom intenzitetu i oblicima pritiska, sa istim ili sličnim ciljevima ili zahtevima za rezultate.
Međutim, mi nismo suočeni sa prostim i uprošćenim izborom, kako to neki kažu: predaja ili rat. Naprotiv, imamo ispred sebe više opcija, od kojih ni jedna nije potpuno i do kraja određena, ali kao alternativu da vas podsetim, državnoj, ekonomskoj i investicionoj politici zapadnih zemalja - članica Kontakt grupe ili zemalja pod njihovim neposrednim uticajem - imamo prisutnu opciju koja se oslanja na komercijalne interese vodećih zapadnih kompanija, koje u procesima privatizacije i investicija u Srbiji identifikuju svoje krupne interese i koji su logikom tih komercijalnih, poslovnih interesa i nadam se, naših ubrzanih reformi, potpuno suprotstavljene politici ekonomskih sankcija njihovih vlada. Mislim da će u suštini, u našim procesima u zemlji i takvim interesima, to prevladati i pobediti.
Isto tako, procesi u savremenom svetu jasno ukazuju da se dosledna homogenizacija međunarodne zajednice protiv Srbije i Jugoslavije više nikada ne može postići u meri u kojoj je to nekada bilo. U nekoliko reči - jako prisustvo islamskih fundamentalista, delova iranskih i sirijskih obaveštajnih i terorističkih i religioznih grupa u Albaniji sa jasnim zadacima da deluju prema Kosovu i Metohiji, da obučavaju albanske terorističke grupe, u sebi nose klicu neminovnog konflikta sa interesima Sjedinjenih Američkih Država. Izvor - američke agencije i američki dijalozi i rasprave o stanju na Kosovu.
Nedavni izveštaj o sukobima između američkih i iranskih agenata, grupa i frakcija u bivšim sovjetskim republikama Tadžikistanu, Kazahstanu itd. pokazuje da je konflikt interesa veoma veliki i da Sjedinjene Američke Države, bez obzira kako se to nadali neki, neće na dugi rok posebno pozitivno gledati na jačanje bilo kakvih fundamentalističkih pozicija ma gde u svetu, a naročito ne na Balkanu.
U prikrivenoj agresiji na našu zemlju, u vrlo ranoj fazi angažovana su i sva sredstva medijskog rata, korišćena u periodu 1991. i 1992. godine. Isti mediji i isti novinari, koji su koncentrisanom serijom laži pripremali teren za međunarodne sankcije 1992. godine, potpuno isti, ponovo su aktivirani.
Tako je londonski "Tajms" u broju od 29. marta 1998. godine objavio potpuno izmišljen tekst o srpskim policajcima koji su, za vreme nedavnih sukoba sa pripadnicima tzv. Oslobodilačke vojske Kosova u selu Glođane, koristili albansku školsku decu kao živi štit ispred cevi svojih automata, kaže "Tajms". Posle nepunih sedam dana u svim vodećim medijima, odnosno pre svega CNN, prisutna je činjenica da je britanska novinarka, izvesna Meri Kolvin, izmislila i školu i učiteljicu i decu, sve sa imenima i godinama rođenja, ali "Tajms" to nije demantovao.
Isto tako, zapadni novinari - nadam se da ovo čuju - koji su za vreme sukoba u Drenici početkom marta bili na Kosovu i Metohiji, javno govore o prikolicama punim navodnih izbeglica - koje su kružile okolo naokolo sve dotle dokle ne bi izazvale pažnju bilo koje zapadne TV ekipe.
Scenario, metod, stil, način, sve je jasno. Ipak, treba reći i ovo, "Internešnel Heraldtribjun" 30. marta ove godine jasan i ubedljiv naslov ima "Kosovo je deo Srbije i Srbi na Kosovu imaju svoja prava". Šteta što nemamo taj članak, možda baš ovde. Isto tako, tekst u istom listu od 22. marta 1998. godine, u kojem autor, bivši američki ambasador u Rusiji, ozbiljno kritikuje politiku državnog sekretara, gospođe Olbrajt.
Nije situacija tako jednostavna i nije situacija tako uprošćena i nije tačno da ova zemlja, ovaj narod, ova vlast nema prijatelje i nema onih koji mogu, bez obzira gde se nalaze, da kažu i istinu o situaciji ovde.
Najzad, dinamika daljih pritisaka na Jugoslaviju određivaće dinamika njenih daljih popuštanja. Sva dosadašnja iskustva iz sličnih situacija u drugim zemljama pokazuju da su zemlje, koje nemaju unutrašnje državno i političko jedinstvo po ključnim pitanjima, koje same prihvataju neprincipijelne ustupke i koncepcije, vrlo brzo bivaju izložene daljim pritiscima i ucenama i da se ta spirala, po pravilu, ne prekida sve do potupne kapitulacije.
Naprotiv, zemlje koje čak i po cenu privremene žrtve nastavljaju da održavaju svoja elementarna i osnovna prava, i svoj kurs, manifestujući jedinstvo rukovodstva i naroda, zadržavaju prednost izazivajući respekt međunarodnih činilaca. Ono što mi danas činimo, ono što će narod učiniti, jeste upravo to i ja sam uveren u respekt međunarodnih faktora prema onome što se zove volja naroda. A ne zaboravite da zapadne vlade izuzetno polažu na ono što se zove javnost u sopstvenoj zemlji. Učili su javnost u sopstvenim zemljama da se narodna volja mora poštovati bilo gde. Teško će bilo koja vlada objasniti bilo kom svom narodu, svojim građanima i svojoj javnosti, do koje mnogo drži, da li može negirati volju srpskog naroda i volju građana Srbije koja bude izražena 23. ovog meseca.

Dragan Tomić

Socijalistička partija Srbije | Predsedava
Ima reč narodni poslanik  Živojin Stevanović, a za reč se prijavila ministar Nada Popović-Perišić.

Živojin Stevanović

Poštovani predsedniče, poštovane kolege poslanici, ceneći vaše vreme i strpljenje, dozvolite mi da vrlo kratko iznesem stavove građana, čiji sam jedan od predstavnika u ovom parlamentu.
Građani Jablaničkog okruga jednodušno su podržali i podržavaju mere Vlade Srbije u obračunu sa terorizmom i teroristima na Kosovu i Metohiji, a inicijativu predsednika Jugoslavije, Slobodana Miloševića, prihvatamo kao demokratski čin za potvrdu volje naroda u odbrani slobode, dostojanstva i istrajnosti na očuvanju sopstvenog identiteta.
Znajući za pritiske velikih sila i moćnika na našu zemlju, njeno rukovodstvo i narod Srbije, građani Leskovca pamte istoriju koja bi da se ponovi, pa podsećaju da nama ne trebaju potpisnici i oni koji prodaju Kosovo i Metohiju, ne trebaju nam posmatrači i nekakvi pomagači, kakvih se građani Leskovca ne žele ni da sete, koji su kao posmatrači i navodni saveznici 6. septembra 1944. godine, kada je grad već bio oslobođen, bombardovali i skoro uništili srpski Mančester, a sve zarad svojih interesa.
Na teritoriji Jablaničkog okruga, u opštini Medveđa, preko 30% stanovnika su pripadnici albanske nacionalne manjine. Oni imaju i koriste sva prava koja im garantuje Ustav Srbije. Oni idu u škole i školuju se na svom maternjem jeziku, izlaze na izbore, imaju svoje odbornike u lokalnoj samoupravi, žive normalnim životom u višenacionalnoj sredini, kakva je opština Medveđa. Zato sada to smeta separatistima i njihovi lideri sa Kosova i Metohije dolaze, vršeći nevidljiv pritisak na svoje sunarodnike da ta prava ne koriste, ali na njihovu žalost u tome ne uspevaju.
Na Kosovu i Metohiji nije problem položaja nacionalnih manjina, nije problem njihovih prava, već njihovo korišćenje. Selektivno bojkotovanje pojedinih, a korišćenje drugih prava nije rezultat slobodne volje pripadnika albanske manjine, koji su u dobroj većini odgovorni, lojalni, čestiti građani, to je rezultat pritisaka i ucena predstavnika, čiji je javni program otcepljenje od Srbije.
Terorističke akcije ubijanja Albanaca koji su lojalni Srbiji, kao što smo to juče videli, predstavnika vlasti samouprave, napadi na državne institucije, ubijanje policajaca, imaju za cilj zastrašivanje građana albanske nacionalnosti da se povinuju bojkotu, podizanje napetosti, skretanje pažnje međunarodne javnosti i argumentovanje zahteva za posredovanje i internacionalizacijom ovog problema.
Krajnji cilj je otcepljenje od Srbije. Srbija to jednostavno, ni pod kojim uslovima ne može i neće dozvoliti. Donošenjem odluke o referendumu mi stvaramo preduslov građanima Srbije da odluče o najvitalnijem interesu svoje države i da samostalno donesu odluku o svojoj sudbini. Ja verujem da će oni doneti pravu odluku. Život nas je naučio da pojedinci mogu i da pogreše, a narod nikada.
Prenosim poruku građana Jablaničkog okruga da oni izlaze na referendum. U isto vreme naš poziv svim građanima Srbije da izlaskom na referendum i svojim ne, ne pritiscima spolja, ne terorizmu i separatizmu, potvrde svoju rešenost da sve probleme rešavamo dijalogom, dogovorom u našoj kući. Niko nema prava da našem narodu oduzima istoriju i budućnost. Kosovo i Metohija su koren Srbije i nema stabla bez korena, ni Srbije bez Kosova i Metohije.

Dragan Tomić

Socijalistička partija Srbije | Predsedava
Zahvaljujem. Ima reč ministar Nada Popović-Perišić, a neka se pripremi narodni poslanik Bogoljub Pejčić.

Nada Popović-Perišić

 Gospodine predsedniče, poštovani narodni poslanici, veliki trenuci u političkom životu nekog naroda nikada nisu srećni trenuci. Ti sudbonosni trenuci u životu ljudi su trenuci njihovog suočavanja sa slobodom, a iskustvo slobode je najteže iskustvo, jedino nužno iskustvo. To ne znači da je sloboda stvar nekog metafizičkog entuzijazma, religioznog nadahnuća ili etničkog opredeljenja. Tu je pre reč o vrlo prozaičnom i trezvenom realizmu kome nas uči najobičnije ljudsko iskustvo, da se odluke nekada ne mogu izbeći i da odlučujući o sebi, hteli ili ne, odučujemo i o drugima.
Takozvana politička egzistencija nije ništa drugo do iskustvo ove povezanosti naše slobode sa slobodom drugih. Poštovani narodni poslanici, danas Vlada Repbulike Srbije i Narodna skupština treba da donesu odluku koja će omogućiti građanima naše zemlje da iskažu svoj stav povodom načina rešavanja kosovskog pitanja, da odluče da li to pitanje treba da ostane unutrašnje pitanje Srbije i da se rešava dijalogom i političkim sredstvima ili će njegovo rešenje, uz međunarodne predstavnike i posrednike biti internacionalizovano.
Šta je sve danas ugroženo na Kosovu - identitet i duhovnost srpskog naroda, istorijska sudbina, izvori, počeci i najviša ostvarenja srpske kulture i srpskog naroda. Kosovo je uvek bilo ono idejno jezgro, ona unutrašnja snaga, koja je naš narod spajala, inspirisala da živi za oslobođenje, da se drži zajedno i da se ne osipa.
U isti mah, ugrožena je suverena jednakost država da same odlučuju o državno-pravnom položaju dela vlastite teritorije. Šta previđa međunarodna zajednica, nastojeći da rešenje Kosova izmesti na međunarodni plan - prvo, da je istorijski pristup krupnim političkim i nacionalnim pitanjima našeg vremena pretpostavka svakog odgovornog nastojanja da se ta pitanja reše pravedno, temeljno i civilizacijski.
Jer, politički fenomeni imaju svoju istoriju, bez obzira da li to neko hoće ili ne želi da zna. Dve istine ne postoje, ali dva viđenja iste stvarnosti i te kako mogu da postoje. Biti objektivan i pravedan u toj situaciji ne znači prihvatiti unapred, ignorantski i nekritički viđenje druge strane.
Albanski nacionalizam se poziva na demografsku situaciju, na relativnu većinu albanske narodnosti u nekim oblastima, njenu teritorijalnu kompaktnost u Srbiji, pa se iz ove okolnosti postavljaju ekstremni separatistički zahtevi.
Pre 1912. godine Kosovo se pominje kao stara Srbija, jer to i jeste jezgro stare srpske države i kulture. Logika po kojoj su za status jedne oblasti presudni samo aktuelno stanje i demografski odnosi, ne može se prihvatiti ni sa humanog, ni sa moralnog, ni sa istorijskog stanovišta, jer se time ignoriše činjenica da na toj zemlji pre svega živi i srpski narod, i to kao na svojoj centralnoj i matičnoj istorijskoj zemlji.
Činjenica je da u svetu postoji znatan broj unutrašnjih sporova u državama na nacionalnoj osnovi, ali međunarodna zajednica izdvaja i internacionalizuje samo spor na Kosovu. Iz te činjenice rađa se naša sumnja i oprez kod posredovanja međunarodnog faktora - zašto ne onda i baskijsko, irsko ili neko drugo pitanje?
Kosovo i Metohija jesu srpske zemlje po srpskom narodu koji ih je hiljadu godina nastanjivao, a od toga bar devetsto godina u apsolutnoj većini. Međunarodna rešenja upravo su ovu teritoriju priključila Srbiji i Crnoj Gori, odnosno Jugoslaviji, zato što je to srpska zemlja.
Zar se danas time ne dovode u pitanje već postojeća međunarodna rešenja? Zar to ne bi značilo rušenje dokumenata sklopljenih posle Prvog i Drugog svetskog rata? Ako je tako, zašto bi se samo na primeru ove zemlje kršile međunarodne odredbe, zašto ne, recimo, na Poljskoj, kojoj je pripao deo Nemačke?
Na tlu Kosova i Metohije, u istoriji srpskog naroda, nastala su takva ostvarenja umetnosti, bez kojih se kultura srpskog naroda ne može zamisliti - zadužbine srpskih vladara i crkvenovelikodostojnika - Pećka patrijaršija, Gračanica, Dečani. Predstavljaju visoki evropski domet i svedoče o zavidnom stupnju civilizacije Srbije.
Kosovo je zato simbol srpske državnosti i kulture. Ono je postalo simbol opredeljenja za vrednosti jedne ostvarene civilizacije, simbol nacionalnog identiteta. Albanski narod živi na Kosovu i Metohiji, naravno, sa Srbima i drugim narodima, i treba tu da živi, sa svim ličnim i građanskim pravima, ali i dužnostima, kao nacionalna manjina, po evropskom i svetskom standardu, dovoljno definisanom i jasnom.
Nacionalna i politička, građanska i ekonomska, kulturna prava Kosova i Metohije, ne mogu i ne treba da budu sporna, kao što takva prava ne bi smela da budu sporna ni za srpski narod u bilo kojem kraju ove zemlje.
Ali, albanski narod na Kosovu i Metohiji ne može ostvariti na ovoj srpskoj teritoriji svoj nacionalni suverenitet, jer bi to bilo u suprotnosti sa srpskim suverenitetom. Niti se kosovo-metohijska autonomija može tumačiti kao izraz i oblik ostvarivanja takvog nacionalnog suvereniteta albanske nacionalnosti.
To bi značilo da se kategoriji narodnosti daje sadržaj i prevazilazi standarde međunarodnih prava i koji tu kategoriju izjednačuje sa kategorijom naroda. To bi značilo u širem kontekstu razbijanje Srbije, jer se ne poštuje Ustav Srbije i Jugoslavije.
Za Srbe, Kosovo je pitanje biološkog i nacionalnog opstanka, ne samo na toj njihovoj teritoriji, nego i šire - pitanje slobode i ravnopravnosti, nacionalnog identiteta i samoopredeljenja, i otuda prirodni zazor od mešanja međunarodnog faktora.
Naravno, mi jesmo za Evropu, i naše mesto jeste u Evropi, mi smo za svaku saradnju sa međunarodnom zajednicom, ali poštujući Evropu, očekujemo da i ona poštuje nas i našu istoriju. Mi smo, naravno, za dijalog, ali za dijalog koji poštuje argumente, istorijski kontekst i kulturu, koji poštuje Ustav.
Najzad, koja su to nacionalna prava, koja su uskraćena Albancima? Na to pitanje odgovor treba upravo da daje dijalog za koji se zalažemo. Mi živimo na istom prostoru i delimo jednu zemlju. U međusobnoj trpeljivosti i poštovanju ljudskih prava, u ostvarivanju civilizovanog standarda tih prava i zakonitosti, koja je pretpostavka svake i svačije slobode, jedina je perspektiva da se iz jedne stvarno konfliktne situacije izađe bez štete po narod, koji je u takvim sukobima svagda najveći gubitnik.
Zato narod treba sam da odluči na najdemokratskiji način, kroz referendum, kako vidi očuvanje vlastitog suvereniteta i teritorijalnog integriteta svoje zemlje. Jer, priznavati pravo drugome, nije moguće po cenu odricanja od svog elementarnog prava, pa ni razgovor o bilo kakvom i bilo kolikom odricanju od suvereniteta srpskog naroda u svojoj zemlji nije moguć, a da se ne dovedu u pitanje same osnove na kojima počivaju Srbija i Jugoslavija.
Ideja da bi se autonomija u okviru jugoslovenske države mogla razumeti kao element nacionalne suverenosti i narodnosti, sadrži opasnost dezintegracije Srbije i secesije cele jedne oblasti.
Otuda u jednom takvom pitanju, o Kosovu kao nacionalnoj, najjačoj identifikaciji srpskog naroda, treba da odlučuju svi građani Srbije, odnosno narod, kojeg se taj problem i tiče, i to celina naroda, a ne samo jedan njegov deo.
Na ovakvom referendumu, dakle, ne odlučuje se samo o nekom posebnom pitanju, koje bi zahtevalo nekakvu posebnu kvalifikovanost, nego se odlučuje o najopštijoj političkoj stvari, identifikuje se sam politički kapacitet naroda, sam građanski suverenitet, koji za svoju bezuslovnu pretpostavku ima slobodu.
Ne odlučuje se, dakle, samo o Kosmetu i Srbiji, o ovoj ili onoj nacionalnoj manjini, o ovom ili onom posebnom istorijskom ili faktičkom stanju, nego, naprosto, o tome - da li smo svi koji živimo na ovim prostorima spremni da se suočimo sa neizbežnošću da, odlučujući o sebi, odlučujemo i o drugima?
Ulog je dakle, sama politička egzistencija svih koji ovde žive, nezavisno od toga kakve bi među njima mogle biti individualne, grupne, etničke, jezičke, kulturne, religiozne, ideološke, stranačke, ili ma kakve druge razlike.
Tek prividno, ovaj referendum se tiče samo stava o uplitanju međunarodne zajednice u naše unutrašnje stvari. On se, kao akt suvereniteta, mnogo više tiče nas samih, u njemu se svi koji ovde žive moraju potvrditi u svome odnosu prema samima sebi. Njime se, dakle, ne odlučuje samo o tome - da li ćemo pristati na uplitanje međunarodne zajednice u naše unutrašnje stvari, nego pre svega o tome - da li će uopšte biti nekakve naše stvari, nekakvog našeg odnosa prema samima sebi.

Dragan Tomić

Socijalistička partija Srbije | Predsedava
Zahvaljujem.
Ima reč narodni poslanik Bogoljub Pejčić.
...
Srpski pokret obnove

Bogoljub Pejčić

Dame i gospodo, gospodine predsedniče, mislim da je kontraproduktivno sa ove govornice pozivati građane na referendum.
Neka se iz naših činjenica, iz naših dokaza, iz naših argumenata, građani opredele, hoće li ili neće. Zato neću da govorim da li je potrebno izaći ili ne, ni ko je krivac, kako piše štampa u poslednje vreme, koga želi da okrivi, vlast ili režim, a zna se koga. Dakle, ni ko je krivac me ne interesuje, jer ako izgubimo Kosovo i Metohiju, irelevantno i beznačajno biće ko je krivac.
Zato naš celokupni napor mora biti usmeren na odbrani Kosova i Metohije, naravno, ne ratom, već pregovorima i dogovorima sa albanskom stranom, našom medijskom promocijom istine i makar ona bila pred kamerama čitavog sveta.
Svom mlađem kolegi, ministru informacija bih predložio, da odmah Vlada formira informacioni centar u Prištini i da tamo rade mladi, talentovani novinari koji znaju jezike, a naravno znaju i Kosovo i Metohiju, koji će u kontaktima sa dopisnicima i izveštačima govoriti o stradanju našeg naroda. Jer, problem Kosova nije ni od vremena gospodina Miloševića, ni od vremena Josipa Broza, problem Kosova i Metohije je star nekoliko stotina godina.
Naši novinari moraju u razgovoru sa stranim izveštačima da kažu da danas na Kosovu i Metohiji živi preko 900 rodova poarbanašenih Srba, ljudi, koji su nekada bili Srbi i izgubili svoj jezik i svoju veru. Mora da im kažu, pod kojim su okolnostima oni to izgubili. Drenica, o kojoj se sada mnogo priča, bila je stoposto srpska do Karađorđevog ustanka. Sa propašću Karađorđevih ustanika, uz pripomoć Turaka, Arbanasi su sa svih strana pritisli Srbe u Drenici, koji nisu imali drugog izlaza, osim da prime islam i arbanaški jezik. I, sada, ostala je samo varoš Srb, koja svedoči o njihovom poreklu.
O toj tragediji Srba, ne samo u Drenici, nego i u Prizrenskoj župi, nego i u Đakovici, u Gornjoj Moravi pisali su mnogi putopisci gotovo iz cele Evrope. Neka ti novinari objasne delo Jastrebova, koji je na konkretnom primeru dokazivao kako su poarbanašeni Srbi. O tom Jastrebovu, ruskom konzulu, Vuk Drašković je napisao roman "Ruski konzul", sa primerima poarbanašenja naših Srba. Čuvena engleska spisateljica, gospođa Mekenzi, je iznosila potresna svedočanstva takođe o poarbanašavanju Srba. Neka ti naši novinari govore engleskim novinarima kako se uzbudio Dom lordova u Britaniji, kada je to čitao i predlagao da se pomogne Srbima u strašnom satiranju Srba od strane Arbanasa. I, da ne navodim dalje, to je posao tog informativnog centra, da upozna strane novinare, kako je mačem i ognjem nestajao jedan narod u najstarijoj srpskoj državi.
Verujem da ni jedan strani novinar, kada bi mu se ove činjenice predočile, ne bi ostao ravnodušan pred tom velikom srpskom tragedijom.
Imam i predlog Vladi, da već kad formira ovaj tim pregovarački, da u tom timu imenuje i jednog portparola, koji će svakog dana kontaktirati sa novinarima. I, bez obzira na maliciozna i cinična pitanja tih novinara, on treba da bude odgovoran i pametan, strpljiv i umešan da zna da odgovori na svako pitanje.
Mi smo gospodo medijski rat izgubili u Republici Srpskoj Krajini i Republici Srpskoj. Između ostalog, izgubili smo i zbog Martića, koji je vijao neke novinare pištoljem. Izgubili smo ga i zbog Sonje Karadžić, koja je po svom ukusu odabirala kome će novinaru dati akreditiv, koga će izbaciti, a koga će uhapsiti. Mislilo se da će istina o Srbima pasti sa neba, jer su ti ljudi držali da smo mi nebeski narod. Naša istina je, dame i gospodo, na zemlji, naša istina je među manastirima, naša istina je u Gračanici, Pećkoj patrijaršiji, Dečanima, naša istina je među nekadašnjim Srbima Markovićima, koji se sada zovu Markovići, među Đokovićima, koji se sada zovu Đokovići, među Simićima, koji se sada zovu Simići. Tu je, dakle, sadržana sva naša istina i naša tregedija.
Tu istinu mi moramo dokazati, da bi svet razumeo sva ta naša stradanja na tlu Kosova i Metohije, i zato, i da hoćemo, ne možemo nikome da damo i predamo staru Srbiju.

Dragan Tomić

Socijalistička partija Srbije | Predsedava
Ima reč narodni poslanik i potpredsednik Vlade Republike Srbije Milovan Bojić.
...
Srpska radikalna stranka

Milovan Bojić

Jugoslovenska levica
Poštovani predsedniče, poštovani narodni poslanici, već dugi niz godina na Kosovu i Metohiji vlasnik albanskog naroda drži taj isti narod kao taoce neke svoje vlastite, napolju utanačene istine. Vi dobro znate da je istina samo jedna i da se izmišlja samo laž. Isto tako svi dobro znamo da niko nema pravo na monopol nad istinom i niko nema privilegiju da greši.
Reka istine na Kosovu i Metohiji protiče kroz kanale zablude i tako jedni Albanci žive u zabludi, a drugi od zablude. Ja ću vrlo kratko probati da kažem šta je to istina, a šta je zabluda, šta je podvala, ko dobija, a ko gubi rešenjem kosovsko-metohijskog pitanja.
Istina je da je bilo poziva za dijalog.
Istina je da je bilo poziva za izbore.
Istina je da albanski narod na Kosovu i Metohiji koristi određena prava, naročito iz sfere penzionog, invalidskog, zdravstvenog, a od nedavno i školskog obrazovanja.
Istina je da su oni najvećim delom sami sebi amputirali, odnosno uskratili ta prava.
Istina je da postoji u državi Srbiji iskrena želja da im se ta prava reafirmišu.
Šta je zabluda?
Zabluda je Kosovo Republika i međunarodno posredovanje.
Šta je podvala? Podvala je Kosovo kao konstitutivni element SR Jugoslavije, federacije koju do juče nisu priznavali. Danas je ona idealna, samo joj fali treća članica. To je, u stvari, samo indirektni put na direktnu kapiju otcepljenja.
Ko dobija, a ko gubi rešenjem kosovskog pitanja?
Dobijaju svi, u prvom redu albanska nacionalna manjina, ali i svi koji žive na Kosovu i Metohiji, u državi Srbiji i SR Jugoslaviji, na Balkanu, u Evropi, za ceo svet je jedan problem manje.
Ko gubi? Gubi vlasnik albanskog naroda, sa svojom napolju utanačenom istinom i pogubnom politikom, čiji je kraj neminovan onda kada se budu implementirali u politički, društveni i državni sistem Republike Srbije.
Uvaženi narodni poslanici, bitku dobija samo onaj koji je čvrsto odlučio da je dobije. Iz svega ovoga država Srbija i njeni građani moraju izaći kao pobednici. Na merdevine pobede se ne penje sa rukama u džepovima, nego ofanzivnom diplomatijom, politikom, informacijom.
Trebamo, dakle, biti pametni, a pametni su samo oni koji su pametni na vreme. I, zato mislim da je ovaj referendum pametno rešenje. Šta znači međunarodno posredovanje u rešavanju unutrašnjih pitanja Republike Srbije. To znači dovođenje u poziciju stešnjenog dijaloga, gde jedna strana ne čeka, gde jedna strana samo ucenjuje, gde ima dirigovani diktat od strane međunarodnih posrednika, a onda međunarodni posrednik, neki novi Vestendorp kaže: ovolika će biti teritorija, ovolika autonomija, ovakav grb, ovakav pečat, ovakav znak.
Uvaženi narodni poslanici, to su pitanja koja nemaju ingerenciju samo kod predsednika Republike, kod Narodne skupštine, kod Vlade, nego imaju i kod građana naše Republike. Ova vlada ima svoje čvrsto uporište u Parlamentu ali je pametno da i narod kaže svoje.
Uvaženi narodni poslanici, ovako kako gospodin Gelbart, špartajući kroz Srbiju i aktivno učestvujući u predizbornoj kampanji u drugoj federalnoj jedinici , govori , Srbiji samo treba neka marionetska Vlada , namesnička vlada koja bi dovršila stvar.
Na kraju, dozvolite mi da kažem da sam jedan od onih koji je danas deseti, jubilarni put, boravio u Prištini, sa iskrenom željom da dođe do otvorenog , bezuslovnog dijaloga sa albanskom stranom na Kosovu i Metohiji. Danas je u našoj delegaciji bio Predsednik Republike Srbije, zatim bila su tri potpredsednika Vlade Republike Srbije i tri člana vladine delegacije. U ime građana Srbije, molim vas da se sledeći put razgovara u Beogradu, u glavnom gradu suverene Republike Srbije, međunacionalne složene zajednice u kojoj živi 26 naroda, gde ta republika nikada nije delila narode na velike i male , nego činila i ubuduće će činiti sve za njihov svestran i slobodan razvoj.
Hvala.
(aplauz)