Imamo prigovora da mnogo duva hladno, a ovde imamo i prigovora da je jako toplo u sali. Sada ne znam kome da udovoljim, pravo da vam kažem. Polovina traži da bude hladnije, a polovina da bude toplije. Da stavim na glasanje?
Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Da.)

Poštovani narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja je razmatrao Predlog zakona o radu Vlade Republike Srbije i 219 amandmana koje su podneli poslanici Republike Srbije. Tih 219 amandmana mogu da se svrstaju u tri grupe.
U prvoj grupi bi se našli oni amandmani koji rade i koji su bili u korist poboljšanja zakona, a odnosili su se na bolje definisanje odnosa poslodavca i radnika, kao i na veću zaštitu prava radnika.
Druga grupa amandmana su oni amandmani koji su jednostavno išli na to da se ništa novo ne desi. Prihvatanjem takvih amandmana bi u stvari koncepciju celog zakona poništili i ne bi bilo potrebno da donosimo jedan nov zakon.
Treća grupa su amandmani pisani samo zato da bi bili napisani, a amandmani koje su neki narodni poslanici podneli da bi kao i do sada, već po ustaljenom maniru, usporili rad svih nas, usporili promene za koje smo se zalagali i za koje se većina od nas i sada zalaže.
Od 219 predloženih amandmana, Odbor je prihvatio 24 amandmana i predlaže poslanicima da prihvate te amandmane. Neki su već sastavni deo zakona pa da prihvatimo i zakon u celini. Hvala.

Da li se javljaju za reč narodni poslanici koji su izdvojili mišljenje na odborima? (Da.)
Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, zakon o radu je pravi biser u reformskim zakonima koje je DOS-ovska vlast usvojila tokom 2001. godine. Posle poreskih zakona, zakona u oblasti pravnog i socijalnog zakonodavstva, Zakona o privatizaciji, ovo je krucijalni zakon koji treba da zaokruži takozvani reformski kurs Vlade Republike Srbije.

Naravno, oni pod ovim reformama podrazumevaju veće namete, veće poreze, suspendovanje ili ograničenje prava radnika, rasprodaju svega onoga što vredi u Srbiji, otpuštanje radnika, razna smenjivanja i razne kazne. Ovaj zakon je najgori zakon koji dolazi u skupštinsku proceduru i koji će imati najteže posledice po zaposlene i sve radnike.

Šta je suština Predloga ovog zakona? Suština Predloga ovog zakona je što je gazda ili popularnije rečeno poslodavac sve, a radnik gotovo ništa. Gazda odlučuje o svemu, bez ograničenja, i ko će raditi, i koliko će raditi, i šta će raditi. Poslodavac odlučuje o prekovremenom radu, godišnjem odmoru, plaćenom odsustvu, bolovanju, ocenjuje rezultate rada, ocenjuje sposobnost radnika, da li je sposoban ili nije sposoban, ocenjuje i ružno ponašanje zbog kojeg se može ostati bez posla. Gazda određuje platu, određuje sindikat koji će zastupati radnika. O višku zaposlenih gazda odlučuje sam.

Kakva su prava radnika u celom ovom zakonu? Ona su najbolje definisana članom 12. zakona o radu, u kome se kaže: "Zaposleni je dužan da odgovorno i savesno obavlja poslove koje mu odredi poslodavac".

Ako vam kažu da je ovaj zakon usklađen sa pravilima zemalja Zapadne Evrope, ne govore istinu. Tako, na primer, u Italiji, otpuštanje radnika je veoma komplikovan posao i složen čin. Krivica radnika mora biti dokaziva. Poslodavac je dužan da poštuje proceduru koja će radniku pružiti mogućnost da ospori akt otpuštanja. Čak kada je i akt o otpuštanju na snazi, radnik ima pravo da pobije taj akt otpuštanja. Kako to čini? Čini u složenom sudskom postupku, a to je tzv. dvostepeni sudski postupak. Predmet, znači, prolazi kroz složenu sudsku proceduru, u kojoj se ocenjuje ispravnost postupaka poslodavca. Zakonodavac i posle ovoga uvodi jedan novi institut, a to je institut pomirenja.

Kakva je situacija u Francuskoj? U Francuskoj, u uslovima jakih sindikata i odgovorne vlade, sama vlada, a ponekad i šef države, moraju da reaguju na otpuštanje većeg broja radnika. Taj veći broj radnika se smatra, zamislite, 100 radnika. Sto radnika kada se otpusti mora da se oglasi vlada ili sam šef države Francuske.

Šta ima u ovom predlogu od svega ovoga, ako želimo da se ugledamo na Zapadnu Evropu i zapadni svet. Nema gotovo ništa. Po čijem uzoru ili nalogu je rađen ovakav predlog zakona? Rađen je po predlogu MMF-a. Ovakve zakone MMF je pisao za sve zemlje u tranziciji, kao što su Bugarska, Rumunija, Albanija, a sada i Srbija.

Slovenija i neke druge zemlje nisu prihvatile ove predloge i zahvalile su se na dobrim uslugama MMF-a. Kako su oni prošli, znamo. Kako ćemo mi proći, mi to možemo da pretpostavimo. Šta se želi sa ovim, šta želi MMF? Žele gazde koje će doći u našu zemlju, gde će biti čist teren. Kupiće ono što vredi, a na ono što ne vredi i što nije za upotrebu staviće katanac.

I, tako će, na taj način, dobiti čisto tržište za njihove skupe proizvode. A šta će biti sa našim radnicima - oni će ostati na ulici, bez ikakve zaštite.

(Predsedavajuća: Gospodine Bušetiću, vreme.)

Njihov cilj je jasan, a ova vlast im širom otvara vrata za ostvarenje ovih ciljeva koji su duboko u suprotnosti sa našim interesima i interesima naših radnika. Kako drugačije protumačiti da su kolektivni ugovori fakultativni, da se smanjuju godišnji odmori, plaćena odsustva, bolovanja, prava porodilja, a da se pooštravaju uslovi za penziju, položaj invalida rada, a otkazi i viškovi zaposlenih postaju laka stvar za poslodavca.

Predlažem da se ovaj predlog zakona povuče iz skupštinske procedure, jer je to najbolje za sve zaposlene, najbolje za sindikate i najbolje za samu državu. Hvala lepo.

Da li se još neko od narodnih poslanika, koji su izdvojili mišljenje na nadležnim odborima, javlja za reč?
Izvolite, reč ima narodni poslanik Dragan Tomić, koji je izdvojio mišljenje na Zakonodavnom odboru.

Poštovana gospodo narodni poslanici, nadam se da ste pročitali ovaj predlog zakona i da znate šta je u ovom predlogu dato, kao projektni zadatak ove Vlade Republike Srbije. Pred nama se nalazi najgori zakon koji smo do sada dobili u proceduru.
Pored toga što standardno imamo kršenje Ustava, mi ovde možemo da konstatujemo u više članova kršenje Ustava kada su u pitanju prava na rad zaposlenih, ali definitivno moram reći da se, pored toga, zaposlenima i mladoj generaciji, koja treba da se zaposli, oduzimaju sva prava.
Ništa ne razumem kada kažete da je ukinut institut konkursa i oglasa. Kako neko uopšte da sazna gde to u Srbiji ima slobodno radno mesto. Pod kojim kriterijumima može da se zaposli, koja je neophodna stručna sprema za određeno radno mesto, ako u prvom članu ovog zakona stoji da i ne mora da postoji kolektivni ugovor.
Taj kolektivni ugovor sam po sebi ne bi imao smisla da se u njemu ne govori o pravima radnika. Kada neko ovde komentariše da su ugrožena prava poslodavaca, mislim da je i prethodni zakon olako dao velika prava poslodavcima. Možda nije trebalo ni toliko. Imam utisak da nije problem u pravima, već sa onim šta hoćemo sa tim pravima. Kako hoćemo da ta prava konstituišemo i kakve odnose da uspostavimo.
Nije tačno da smo se mi dogovorili na odborima, ni na sastancima sa predstavnicima sindikata, a posebno ne između sebe oko toga da je ovaj zakon dobar. Prvi dogovori sa sindikatima, zatim dogovor koji je nastao na početku, išao je u pravcu da se ovaj zakon, koji je ionako loš, ukoliko može nešto i popravi. Međutim, očigledno je da nikom nije stalo do popravke, već jednostavno do sile koja se već duže vreme demonstrira na svim nivoima.
Ilustrovaću to na nekoliko primera. Prvi primer je - kako je rekao ministar malo pre, da sada imamo najviše ekonomske standarade u zaštiti materinstva. To ne da nije tačno, nego smo sada i ispod svakog evropskog standarda. Prethodni zakon je regulisao standarde, a vi kada već idete po toj Evropi, pročitajte to, jer u zemljama Beneluksa, u Francuskoj, žene koje imaju troje dece ili više imaju pravo na zaključenje radnog staža sa navršenih 18 godina, punog radnog staža, i počinju da ostvaruju sva prava po tom osnovu. Kada imaju više od troje, do petoro dece, imaju pravo na penziju. Radi zaštite generacija koje dolaze oni su to posebno regulisali.
A, ovde kod nas se porodiljsko odsustvo ukida sa navršena tri meseca od dana porođaja i prelazi se na bolovanje. To je apsolutna razlika, između porodiljskog odsustva i bolovanja postoji značajna razlika. Da ne govorim o tome da su za treće dete ovim zakonom ukinute sve povlastice. Prema tome, to je pospešivanje razvoja mlade generacije i budućnosti Srbije i srpskog naroda.
Kada govorimo o otkazu od strane poslodavca u tački 1) se kaže - ako je utvrđeno da zaposleni ne ostvaruje rezultate rada. Koje rezultate rada? Ko propisuje rezultate rada? Da li je to lična volja, samovolja ili su oni propisani i određeni kao predviđeni rezultati rada. A u drugoj tački se kaže - ako nema potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi. Ta potrebna znanja i sposobnosti videli smo na primerima većeg broja radnika koji ostaju bez posla posle 15 ili 20 godina radnog staža.
Prema tome, ovaj zakon je daleko od onoga što treba ovoj Srbiji, daleko je i od socijalnog pristupa radničkoj klasi, daleko je od istine, a i od Evrope.

Zahvaljujem se. Za reč se javio narodni poslanik Đura Popović, koji je izdvojio mišljenje na sednci Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja.
Izvinjavam se gospodine Popoviću, da li mogu pre toga da dam reč ministru Milovanoviću.

Da pojasnimo, pošto se opet izlazi sa netačnim podacima i opet je, eto, priča kako smo mi surovi prema našim ženama. Izneću samo određene podatke vezane za trajanje porodiljskog odsustva u raznim zemljama. U Srbiji je to 365 dana, u Sloveniji 365 dana, u Makedoniji 270 dana, u Slovačkoj 196, Mađarskoj 168, u Italiji je 154 dana, Poljskoj od 112 do 126, u Grčkoj 105, u Nemačkoj 98, u Turskoj 84.
Znači, kada sam rekao da je kod nas najviše u Evropi, stojim iza toga. A, kada se radi o pravima, evo vam Zakon o društvenoj brizi o deci, koji kaže da za prvo troje dece u porodici naknada zarade iznosi 100%, a za četvrto i za svako naredno dete 80% od utvrđenog iznosa naknade i zarade u smislu člana 13. do 15. ovog zakona. U opštinama, odnosno delovima opština sa negativnom stopom prirodnog priraštaja stanovništva, naknada zarade za četvrto dete u porodici iznosi 100% od utvrđenog iznosa naknade ili zarade.
Prema tome, sve što ste rekli nije tačno.

Zahvaljujem. Vama se izvinjavam, gospodine Popoviću, što ste malo sačekali. Izvolite.

Dame i gospodo, poštovani narodni poslanici, uvaženi ministre za rad i zapošljavanje, gospodine Dragane Milovanoviću, tresla se gora, radio se na doradi nedorađen Predlog zakona o radu, koji nam je najzad ponudio izvršni organ naše skupštine da o njemu damo konačnu reč. Već bi ova činjenica mogla biti razlog što sam, 14. novembra ove godine, na sednici Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja, u svojstvu njegovog člana, izdvojio mišljenje.
Dakako, da za ovaj moj postupak ima daleko više razloga, tačnije čvrstih argumenata. Činjenica je da je predlagač - Vlada Republike Srbije - i ovog puta ispoljila punom merom svoje opredeljenje da i zakon o radu oblikuje shodno zapadno-evropskom zakonodavstvu.
Tome, kao i u ranijim slučajevima, ne može biti zamerki, ali je sam učinak ovog nimalo lakog posla i suviše skroman, barem ako se računa na prispele dobronamerne sugestije inostranih eksperata za radno zakonodavstvo. Takođe je teško osporiti da se u odnosu na raniji tekst konačne izmene čine nekakvom kozmetikom ili možda lektorisanjem. Naravno da i ne pomišljam da Vladu Republike Srbije upoređujem sa skupštinskom službom za lektorisanje.
Ali je zaista gotovo nemoguće razumeti da je od tolike množine amandmana gotovo zanemarljiv broj našao svoje mestu u nama predloženom tekstu, i to uprkos dobro nam poznatim reakcijama u sindikatima i, uostalom, hteli vi to priznati ili ne, u veoma značajnom delu javnog mnjenja, što podrazumeva i naše zajedničko biračko telo. Treba imati u vidu da su za slovo zakona o radu i te kako zainteresovani ne samo sadašnji i budući radnici, već i penzioneri i mnogi drugi, bolje reći svi građani Srbije.
Kada smo već kod amandmana, puno je tu svakojakih nepoznanica, pa bih da se poslužim malo i statistikom. Na primer, poslanička grupa DSS-a ponudila je, uz mogućnost da ovaj podatak nije sasvim precizan, na konačnu "redakciju" našem Odboru za rad, boračka i socijalna pitanja ukupno 42 amandmana. Možda nije čudo što je prihvaćeno svega 10 njihovih amandmana, ali su poslanici iz ove poslaničke grupe sami povukli iz procedure 24 svoja amandmana, među kojima je izvesno bilo sasvim umesnih. Šta reći o tome? Možda je reč o nekakvom ustupku predlagača, to jest da prihvatimo i grublju reč "trgovinu unutar DOS-a", što govore neki od DOS-ovih protivnika. Još kažu - baš kao da se poigravaju sudbinom naroda, kao u ruletu.
Poslanike u poslaničkoj grupi SSJ zaista ne zanima u Skupštini ovakva kuloarska kombinatorika. Nas jedino istinski brine što su, u celini gledano, ponuđena rešenja po meri novokompanovanog sveta bizinisa, a ne uvažavaju se s pravom merom naši ekonomsko-socijalni uslovi, odnosno stvarnost naše svakodnevnice.
Poštovane kolege poslanici, uz ovo što sam izrekao, nemojte zanemariti da među 14 pripadnika naše poslaničke grupe SSJ, čak 8 su poslodavaca. Njima, a i meni koji sam dvadesetak godina poslodavac, verujte, ni padale na pamet nisu ovakve privilegije koje poslodavcima nudi ponuđeni tekst zakona o radu. Možda ponuđeno mnogo više odgovara budućim poslodavcima, koje neki iz inostranstva tako nestrpljivo čekaju.
Ali, pri tome, nisu svesni činjenice da je u svetu moćnim privrednicima odavno jasno da će mnogo veći profit ostvariti ako svojim zaposlenima omoguće što bolji standard, uz visoke zarade, nego ako su okruženi radnicima na ivici gole egzistencije. Zar uz ponudu po bagatelnim cenama onoga što je građeno mukom i znojem generacija, inostranim kupcima treba da ponudimo još i jeftinu i obespravljenu radnu snagu. Zato se moramo zamisliti nad ovim zakonskim aktom.
Naravno da sam na sednici Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja izdvojio mišljenje i zbog, u najmanju ruku nekorektnog odnosa prema amandmanima poslanika iz poslaničke grupe SSJ. Neki od ovih amandmana svakako, imaju dodirnih tačaka sa amandmanima poslanika drugih poslaničkih grupa.
(Predsedavajuća: Gospodine Popoviću, vreme.)
Ali, baš ni jedan naš amandman nije prihvatio Odbor čiji sam član, a kamoli Vlada Republike Srbije. Sluha nije bilo ni za amandman 4. predsednika poslaničke grupe SSJ, narodnog poslanika Dragana Markovića, da se član 71. stav 1. menja i glasi: "Zaposlena žena ima pravo na porodiljsko odsustvo, pod jedan, do navršene godine dana života deteta, za prvo, drugo, četvrto i svako naredno dete, i pod dva, do navršene godine života za treće dete". Da ne citiram dalje tekst ovog amandmana, valjda je dovoljno.
Drage moje kolege poslanici, prosto kao da živimo usred Kine, a ne u zemlji u kojoj hara bela kuga, koja i te kako brine i mene i mnoge druge Vojvođane. Jedino ako je nekima, iz njima znanih razloga, stalo da naša severna pokrajina doživi, u pogledu etničkog sastava stanovništva, sudbinu Srba i drugih sadašnjih manjina u odnosu na albansku populaciju u južnoj pokrajini Srbije.
(Predsedavajuća: Gospodine Popoviću, već sam vas upozorila za vreme, prekoračili ste sedmi minut.)
Kolega, dr Predrag Čanović, u svom amandmanu jedan, koji se tiče člana 14. Predloga ovog zakona, a koji počinje: "Lice koje traži zaposlenje, kao i zaposleni, ne mogu se stavljati u nepovoljan položaj u odnosu na druge, bez obzira na pol, rođenje, jezik, rasu, nacionalnu pripadnost itd." Po dr Čanoviću, iza reči "rođenje", dodati "starost, invalidnost, zdravstveno stanje". Pri tome je predlagač svoj amandman obrazložio time da se predloženom dopunom uvažava sugestija koja je data na odgovarajući član ovog zakona.
(Predsednik: Molim vas da završite. Sedam minuta je prošlo.)
Vladi Republike Srbije, kao i nadležnim skupštinskim odborima, ni molba ne bi pomogla, a kamoli dobronamerna sugestija. ...
(Predsednik: Gospodine Popoviću....)
Hvala.