Reč ima narodni poslanik Dragan Marković, posle njega Toma Bušetić, a zatim Čeda Jovanović.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, govoriću o ovom zakonu kao poslodavac, a ne kao političar. Kao poslodavac kažem da je ovaj zakon veoma štetan za naše radnike. Pre tri meseca smo im oduzeli novim Zakonom o privatizaciji akcije, a kada se bude usvojio ovaj zakon oduzećemo i sva prava koja su imali naši radnici.
Stranka srpskog jedinstva kada bi pripremila neki zakon u Skupštini, mi bismo vršili prvo javnu raspravu sa predstavnicima sindikata. Tako je radila i ova skupština sa predstavnicima sindikata, tri najveća sindikata, bez jednog sindikata, a taj sindikat pripada gospodinu ministru jedino se taj sindikat složio sa ovim zakonom. Usaglasili smo 50 amandmana. Devet amandmana je prihvaćeno, a to su oni amandmani koje je predložila Stranka srpskog jedinstva i preko 20 amandmana DSS.
Samo bih Dejana Mihajlova zamolio da kada se bude javio kaže šta se to promenilo, pa ste 20 amandmana povukli i samo kažete - samo da nam prihvate onaj amandman 105, mi ćemo glasati za ovaj zakon.
Stranka srpskog jedinstva i ja lično mislimo da nije problem kod poslodavca vlasnika preduzeća. Problem je u državnim, javnim i društvenim preduzećima. Kako tamo da se zapošljavaju radnici, bez ikakvog konkursa, bez ikakvog oglasa.
Takođe, jedan član 71, u kojem se radi o porodiljskom odsustvu, gospodin ministar kaže da je dovoljno 90 dana za majke koje rađaju decu da budu na porodiljskom odsustvu, i kaže u daljem tekstu da mogu očevi da koriste bolovanje i da čuvaju decu. Zaboravio je da majke doje decu, ne očevi. Sigurno je gospodin ministar to završavao kod neke komšinice, ali nema svako naprednu komšinicu. Takođe, gospodin ministar je rekao da u Nemačkoj majke imaju negde oko 70 dana trudničkog, a zaboravio je gospodin ministar da je u Nemačkoj standard života veoma visok i da su tamo plate 10 puta veće, odnosno 15 puta veće nego što su u Jugoslaviji.
Stranka srpskog jedinstva ima primedbu na pojedine članove, kao što je član 1. Predloga - kolektivni ugovori postaju neobavezni tako da poslodavac, a takođe i saugovarači na ostalim nivoima, mogu i ne moraju da zaključe iste. Kako će to radnik da zasnuje svoja prava ukoliko ne postoji kolektivni ugovor, a znamo kako su se i za vreme dok su postojali kolektivni ugovori sprovodili.
U članu 3. istovremeno se reguliše da pravilnik o radu donosi poslodavac. Dakle, ako poslodavac pravilnikom o radu umesto kolektivnih ugovora može da reguliše odnose sa zaposlenim, jasno da će se on odlučiti za pravilnik i time sebe poštedeti neprijatnih razgovora sa radnicima, odnosno njihovim predstavnicima.
Takođe, u članu 9, - zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu. Kako će to zaposleni, da dokaže da mu je isplaćena odgovarajuća zarada, koji su to kriterijumi, sa kim on to da usaglasi, pošto se svaki poslodavac bori da isplati što manju platu, jer znamo da su doprinosi prema državi veoma visoki. U članu 12. stoji: "Zaposleni je dužan da odgovorno i savesno obavlja poslove koje mu odredi poslodavac." Kakva su ograničenja? Labava i nikakva u ovom članu. U članu 26. određuje se da radni odnos na određeno vreme može da traje do tri godine. Mislim da komentar nije potreban za ovaj član.
U članovima 43. do 48. govori se o pravu poslodavca na preraspodelu radnog vremena, tako da radna nedelja može da ima i do 60 časova. Smatramo da ovo nije u redu. U članu 62. poslodavcu se otvara mogućnost da uskrati odmor zaposlenom. Zamislite, svaki radnik unapred četiri, pet ili šest meseci zakaže, odnosno uplati da ode na letovanje, da ode na more ili u banju, uzme vaučer i poslodavac kaže - ne možete da idete iako ste prijavili, iako ste platili.
Po članu 103. zaposleni može da dobije otkaz, kako kaže tačka 4. ovog člana, "ako ne poštuje radnu disciplinu, odnosno (obratite pažnju) ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca."
Znate šta, radnik malo jače lupi vrata ili ne zatvori vrata, onda poslodavac kaže: dođite ovamo, vi se ponašate nedisciplinovano i ja ću vam dati otkaz. (Dragan Milovanović, sa mesta: To kod tebe u firmi?)
Gospodine ministre, u svojoj firmi sam privatni preduzetnik 20 godina, imam 106 radnika i više sam vodio računa o mojim radnicima, i svim ostalim radnicima, nego što ste vi vodili računa o vašem sindikatu gde ste vi bili predsednik gospodine ministre. Ovaj predlog zakona da bivši ministar predlaže pa i nekako. To je stvarno čudo. Vi izgleda da nemate kontakt sa radnicima i da vam ne daju pravu informaciju šta je budućnost ovog zakona.
Budućnost ovog zakona je veoma mračna. Mi ćemo, možda, odnosno vi da usvojite ovaj zakon. Gospodo, zapamtite da će biti socijalni nemiri u Srbiji. Da radnici nemaju od čega da žive. Da su plate veoma male. Da novih radnih mesta nema, da mala i srednja preduzeća, nova, ne mogu tek tako da se formiraju, jer treba da ih formiraju oni koji su izgubili posao. Oni koji su izgubili posao nemaju dovoljno novca, a poznato je da Vlada ne vrši nikakvo kreditiranje i da nema odakle da otvore novo malo i srednje preduzeće.
Poštovane dame i gospodo, ovaj novi zakon novi koji predlaže naš ministar je po principu - kadija te tuži, kadija ti sudi. Nadam se da ova skupština neće usvojiti ovaj zakon, jer ovaj zakon je veoma štetan za radnike i svi mi koji sedimo ovde imaćemo veliku odgovornost. Zahvaljujem.

Reč ima Toma Bušetić, a posle njega Čedomir Jovanović.

Gospodine predsedniče, poštovani narodni poslanici, da udvoravanje međunarodnoj zajednici od strane nove vlasti prisutno je na svakom koraku. Tako je čak i sa ovim zakonom. Odmah u članu 1. ovog predloga zakona, kao osnov za donošenje zakona, ističu se međunarodne konvencije, a ne Ustav sopstvene zemlje. Treba podsetiti da je dosadašnje radno zakonodavstvo, naše zakonodavstvo do sada, zasnovano bilo na ratifikovanim međunarodnim konvencijama, tako da uopšte nema razloga da se ponovo pominju međunarodne konvencije. Umesto prilično konciznog i jasnog zakona koji je do sada važio, sada imamo jedan neprecizan, širok zakon sa 183 člana, sa puno pravnih praznina, po kojima samo poslodavci mogu da imaju korist, a mogu veoma često sve to i da zloupotrebljavaju.
Šta sve ne valja u ovom zakonu ili šta je dobro? Po meni, skoro nema ničega dobroga. Prvo, kolektivni ugovori se ukidaju kao instituti, više nisu obavezni, već su fakultativni. Tako da najvažnije stvari u ovoj oblasti - zapošljavanje, otpuštanje i zarada - više se ne definišu i ne regulišu putem kolektivnih ugovora. U članu 12, već sam malo pre govorio koja su prava radnika i gde je njegovo mesto. Znači, obaveza da slepo sluša poslodavca, gazdu, to je njegovo najvažnije i najveće pravo.
Institut oglasa ili konkursa se ukida, to nije dobro. Jednostavno, tako neće zaposleni moći pod jednakim uslovima da konkurišu za određena radna mesta. Kako će jedna učiteljica u Beogradu da zna da ima slobodno radno mesto u nekoj osnovnoj školi u Beogradu, primera radi. Čak i preporuka međunarodne organizacije rada bila je da ovaj institut oglasa mora nekako da stoji i da bude u samom zakonu.
Radni odnos na određeno vreme veoma je diskutabilan, tri godine na određeno vreme. U Evropi je od jedne do tri godine. Zašto nismo uzeli jednu godinu? Ovde su moguće velike zloupotrebe od strane poslodavca, a pre svega radnika drži dugo vremena u velikoj neizvestnosti da li će ostati na tom poslu, a može da mu daje poslove koji su ispod kvaliteta njegovih stručnih znanja.
I pripravnici; član koji govori o pripravnicima nije dobro definisan. Pripravnici treba da budu u pripravničkom stažu godinu dana. Zašto godinu dana? Da li to znači da i radnik sa šest meseci kursa treba da ima pripravnički staž od godinu dana? Mislim da ta odredba nije dobra. Prekovremeni rad je 240 sati godišnje, četiri sata dnevno, isto je na neki način veoma loše rešenje.
Godišnji odmori se smanjuju, oni se sada utvrđuju u zavisnosti od radnog staža i uslova rada. Šta je sa ostalim kriterijumima koji su kod nas, u prethodnom zakonu, u važećem zakonu bili prisutni, kao što je stručna sprema, invalidnost, samohrani roditelj, invalidi rada, osobe starije od 55 godina, osobe mlađe od 18 godina. Čak i raspored korišćenja godišnjih odmora nije dobro regulisan, jer se tu kaže da se rešenje o korišćenju godišnjeg odmora zaposlenom dostavlja 15 dana pre datuma određenog za početak korišćenja godišnjeg odmora. Za 15 dana, kako će se dogovoriti na primer, sa suprugom ako želi da ide negde na odmor. To je krajnje restriktivna odredba.
Plaćeno odsustvo; smanjuje se pravo zaposlenog na plaćeno odsustvo na pet dana. Do sada je bilo sedam plus sedam jednom zaposlenom. Ljudima u toku jedne kalendarske godine može da se desi više događaja. Znači, da sklope brak, da dobiju dete, da dožive poplavu, da daju dobrovoljno krv, a pet dana je malo. Tako da je i ova odredba sasvim restriktivna.
Govorilo se o porodiljskom odsustvu, a mislim da je dosta reči potrošeno. Jasno je da je porodiljsko odsustvo skraćeno na tri meseca i nije definisano bolovanje za ovih devet meseci. Zbog toga je to tako napisano, jer će bolovanje biti manje. Krucijalna stvar, vezana za ovo pitanje, je ukidanje prava na dve godine odsustva za treće dete. Svi smo se zalagali da natalitet mora da bude veći, da je to nama veliki problem. Mi znamo da nije ekonomsko stanje najvažnije, bez obzira što vi to stalno govorite. Važno je da je dobra plata, pa će biti više dece. Nije to pravi razlog. Najviše smo dece imali, kada je reč o srpskoj državi, pre onog rata kada smo bili siromašni itd.
Zaštita invalida rada; nema zaštite invalida rada, jednostavno invalidi rada mogu da budu sada otpušteni. U prethodnom zakonu ili dosadašnjem zakonu invalid rada nije mogao da ostane bez posla. Sada će ostati vrlo lako bez posla, ukoliko ne prihvati ono što poslodavac kaže da treba da radi. Izgubiće i pravo kod zavoda za zapošljavanje na novčanu nadoknadu koju je imao do sada, jer će onda on biti kriv što je dobio otkaz i neće imati to pravo na tu nadoknadu.
Bolovanje je smanjeno na 65%, a do sada je bilo 85%, a dugo smo raspravljali šta je bruto, šta je neto i na kraju smo dokazali da je povoljnije ono naše neto sa 12 plata, nego vaše bruto sa pet plata. Druga primanja, otpremnine, pri odlasku u penziju, solidarna pomoć, jubilarne nagrade, pomoć u slučaju smrti člana porodice, to sada više nije obavezno, bar kada je reč o otpremninama. Kaže se, može da isplati, a do sada je bilo isplaćivaće se ili mora da isplati. Znači, može, ali neće biti, bar neće biti kod svih.
Prestanak radnog odnosa; radniku prestaje radni odnos kada navrši 65 godina života, ako se poslodavac i zaposleni drugačije ne sporazumeju. Pitam vas jedno prosto pitanje: da li može radnik ranije da stekne pravo na penziju? Molim vas, ko će sada sesti u avion gde treba da nas vozi pilot od 65 godina ili vozač u nekom autobusu međunarodnog saobraćaj a koji treba 500 kilometara dnevno da prelazi.
Ili, druga strana medalje, kada je reč o samim zaposlenima, da li rudari, zidari, pekari treba da rade 65 godina. Mislim da je apsurdno. Otkaz od strane poslodavca mislim da je veoma rigorozan. Moguć je otkaz u slučaju lošeg rezultata rada; ocenjuje sam poslodavac, moguć je otkaz u slučaju da poslodavac utvrdi da je odjednom radnik, koji je radio 10 ili 15 godina, nesposoban da radi te poslove. To je skroz subjektivna stvar, skroz odokativna stvar.
I najrigoroznije je ovo vezano za tehničke, tehnološke i organizacione promene. Organizacione promene poslodavac može da smisli kad god želi i radnik ostaje bez posla.
Molim vas, i kod ovog pitanja je bila primedba predstavnika Međunarodne organizacije rada, koji su rekli - prosto se vidi da u Predlogu zakona fali odredba o zaštiti radnika od poslodavaca. Otkaz bi morao da se usaglašava i sa sindikatom i sa inspekcijom rada. Ali, o tome ću mnogo više govoriti kada bude rasprava u pojedinostima.
A, kada govorimo o višku zaposlenih, to je dosta problematično, jer jednostavno za do 10% zaposlenih otkaz se može dati odmah bez ikakve konsultacije sa sindikatom. Oni koji rade u firmi do 50 radnika nemaju nikakvu zaštitu. A o drugim tehnološkim viškovima ili viškovima odlučuje poslodavac bez ikakvih kriterijuma. Gde su tu kriterijumi - stručna sprema, ostvarenje norme itd?
Same otpremnine, evo govorili smo kada smo donosili Zakon u oblasti zapošljavanja i rada, da su te otpremnine veoma niske. Sada dolazimo do toga da imamo dve plate za 10 godina, pet plata za preko 30 godina, a bilo je 12 i bilo je pet po našim rešenjima. Molim vas, ako hoćemo da pratimo Zapad, u Francuskoj i Italiji otpremnine su 24 plate. U Francuskoj postoji institut "šomaš", 80% plate dok se ne nađe adekvatan posao, pa ako želimo da se ugledamo na Zapad dajte da se ugledamo po nečemu što je dobro, a ne samo po nečemu što je loše.
Nije ništa smeštno, molim vas. Ne kažem da sada ta plata treba da bude 5.000 maraka. Neka bude 300 maraka, ali neka budu 24 plate. A ne da budu dve plate ili pet plata.
Na kraju, ovaj zakon je ipak pisao Međunarodni monetarni fond. To je veliko zlo za sve siromašne i male zemlje. Ništa dobro Međunarodni monetarni fond ne donosi nikom. Od kad su oni preuzeli sve palice u ovom svetu, od 90-tih godina, sve je veći jaz između bogatih i siromašnih. Vidite, u celoj Evropi, nismo ni moderni, odnosno vi niste moderni, diže se cela Evropa protiv globalizacije. I u Parizu, i u Đenovi i svuda diže se sindikalna radnička Evropa, a Jugoslavija i Srbija je sve više i više u kandžama tih ljudi koji vode globalizaciju.

Reč ima narodni poslanik Čedomir Jovanović.

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ovo je najkonkretniji zakon, s obzirom da su njegove posledice najjasnije već u startu ove rasprave. Ono što svakako jeste i prvi efekat dosadašnjih diskusija upravo je činjenica kojom oni koji su pre 10 godina Srbiji obećali švedski standard danas pokušavaju da nas uvere kako Berlinski zid još uvek postoji, kako je Evropa podeljena na Istok i Zapad ili kako se ujedinila po pitanju otpora prema globalizaciji.
Kada Srbiji preporučite francuski recept, objasnite i kako se do francuskog standarda stiže sa dugom od 25 mlrd. maraka, kada Srbiji preporučite francuski standard, objasnite kako se do tog standarda stiže sa penzionim minusom od dve mlrd. maraka, kako se do tog standarda stiže sa 40.000 preduzeća u stečaju, sa 1,5 milion radnika bez posla, kako se do tog standarda stiže sa bruto nacionalnim proizvodom od 1.000 dolara po glavi stanovnika.
To je naša realnost. Ona nije sjajna i stoga mi nemamo potrebu da ovo društvo varamo. Nije tačno da je sa sindikatima postignut neki dogovor koji je potom pogažen. Mi smo prva vlast koja je sa tim sindikatima razgovarala ravnopravno. Prva vlast koja je uvažila 70% njihovih zahteva i prva vlast koja je spremna da kaže - nećemo popustiti pred nerealnim zahtevom koji ima emotivno pokriće, ali koji zapravo predstavlja uvažavanje naših slabosti.
Bez obzira na cenu, mi ćemo svoju državu transformisati. Mi ćemo izgraditi tržišnu privredu. Mi ćemo uvažiti zakone zdravog i normalnog života. Sve drugo jeste utopija, u kojoj je Srbija živela 60 godina. Srbija iz tog sna mora da se probudi, jer je ovo mora. Tu moru ste nam vi ostavili i nemojte biti prepreka promenama, ako već sami niste imali hrabrosti da ih sprovedete, da to promenite.
U koliko ste preduzeća vi kao poslodavci potpisali kolektivne ugovore sa radnicima? Koliko ste materinskih dodataka vi isplatili? Koliko ste vi dali radnicima koje ste ostavili na ulicama? Trideset mesečnih dugovanja po osnovu materinskog dodatka smo nasledili 25. januara kada smo preuzeli vlast u ovoj zemlji. Stotine hiljada ljudi je na ulicama. Slažem se da tema materinskog dodatka i penzionog statusa nema veze sa ovim zakonom, jer ovaj zakon tako nešto ne tretira.
Mi ovde možemo razgovarati o realnom problemu koji pokušavamo da rešimo. Ako želimo da izgradimo Srbiju kao stabilnu, evropsku tržišnu demokratiju i ekonomiju koja poštuje principe razumnog posla, onda moramo primeniti iste one recepte koje su primenili uspešni. Ti recepti nisu laki. Ni jedan lek nije prijatan i niko od nas tako nešto i ne obećava, ali jednom zauvek ovaj zakon će razdvojiti rad od nerada, uspeh od neuspeha, jednom zauvek će se ukloniti taj anahroni znak jednakosti koji je stavljen 1945. godine, kada smo svi zatvoreni u jedan tor u kome smo formalno imali jednaka prava, ali nikada i praktično.
Dame i gospodo narodni poslanici, mi o ovom zakonu možemo razgovarati samo u onim segmentima i spremni smo da razgovaramo samo u onim segmentima u kojima se on poboljšava. Ni jedna poslanička grupa, osim poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije, nije kritikovala naš odnos prema kolektivnom ugovoru, jer je kolektivni ugovor recidiv poluvekovnog komunističkog sistema, koji do danas praktično nije primenjiv. Može se kritikovati i poslodavac sa skupštinske govornice, ali garantujem vam da u ovoj poslaničkoj grupi nema ni jednog poslodavca koji će poštovati onaj iracionalan odnos koji se ovde primećuje kao kritika svega onoga što je naša zakonska inicijativa.
Koliko ima smisla u rečenici - koji će to poslodavac, molim vas, pristati da zaposli svakog radnika koga primi u proces privatizacije. Naravno da neće. I niko od nas i ne traži nešto tako. Ali će svaki poslodavac, koji u procesu privatizacije dođe do preduzeća, zadržati one najbolje i tražiti još bolje, ako postoje.
Ideja konkursa koju vi branite je zapravo ideja koja je uništila tržište rada u ovoj zemlji. Koji je to radni odnos zasnovan na osnovu legalnog, legitimnog konkursa? Ni jedan. Kako će radnik doći do svog posla? Onako kako dolazi i u savremenoj Evropi, u moderno-tržišno uređenim društvima. Onako kako naši ljudi dolaze do posla u Nemačkoj, na Novom Zelandu, u Australiji, u SAD-u, doći će do posla i u Beogradu, preko tržišta radne snage, preko ličnog kontakta, ličnim argumentima i snagom svoje diplome koju brane. Ne partijskom knjižicom, ne legitimacijom nekog sindikata, kakav je slučaj bio do sada.
Ako bismo ušli u analizu svega onoga što je bila javna rasprava, videli bismo da je ovaj zakon doživeo devet revizija i devet promena. To nije dokaz naše slabosti, već upravo naše želje da dođemo do najkonkretnijih i najvaljanijih rešenja. Videćete da je on u potpunosti usaglašen sa međunarodnim konvencijama koje smo potpisali kao država, da on poštuje sve principe Međunarodne organizacije rada, u svakom svom segmentu, od člana do člana.
Sate smo proveli sa sindikatima analizirajući ovaj zakon. To je presedan. Mi smo na tako nešto uvek spremni. Ali, ni u jednom od članova koje smo predložili nismo pronašli nešto što bi bilo - kršenje radničkih prava. Afirmacija radničkih prava - da, ali kroz rad. Ovaj zakon tako nešto omogućava.
Nemojte očekivati od DOS-a da popusti pod pritiscima, koji sami po sebi nisu isuviše snažni, ali su za nas opominjući. Mi tako nešto vrlo ozbiljno shvatamo. Pre svega kao informaciju koja nam stiže iz društva. Ta informacija govori sledeće - da u ovom društvu postoje snage koje ne žele promene. Te snage se mogu prebrojati i, da podsetim, u dobijenim izborima, na ulici, u protestima.
Te informacije nam govore da u ovom društvu postoje i političke snage koje sputavaju te promene. Te političke snage se prepoznaju i u Parlamentu. Tu postoji izvestan konflikt. Oni koji su po svemu desno, po svom političkom karakteru desno orijentisani, brane radnička prava ne spominjući poslodavca. Oni koji su orijentisani levo zagovaraju ideju radničke klase koja je nastala pre 10 godina, osim ako ne želimo Srbima da preporučimo recept Severne Koreje.
Ali, onda to jasno recite. E, recite da mislite da u Srbiji treba da stasavaju generacije koje ne znaju kako izgleda kokoška, kako izgleda jedno jaje, koje nisu probale meso. To je cena politike koju nam vi nudite.
Ovaj zakon o radu u Srbiji stvara surov, ali jedini realan poslovni ambijent, ambijent u kojem će se snaći najbolji, ambijent u kojem će oni koji su prosek i ispod proseka morati da strepe za svoju dubinu. Međutim, to je princip svakog života i princip vašeg partijskog života. Kada izbegavate nešto tako, vi zapravo povlađujete slabostima Srbije, onima koji su od nas stvorili najnerazvijeniju zemlju u Evropi.
DOS će Srbiju promeniti sa vama ili bez vas. Mi vam nudimo da, kao ozbiljne poslaničke grupe, učestvujete u raspravi. Prihvatili smo desetine amandmana, bez obzira na predlagača. I vi sami ste svedoci toga. Ali, nismo spremni da promenimo suštinu ovog zakona, niti smo spremni da odstupimo. Srbija će se promeniti, a ovaj zakon o radu će se primeniti i ovo će svakako predstavljati osnov jednog modernog, transparentnog, civilizovanog evropskog društva, koje će znati da razdvoji crno od belog, rad od nerada. Bojim se da će u takvoj podeli oni koji odbijaju biti poraženi, sasvim sigurno, na jedan način koji nama kao poslaničkoj većini nije potreban.
Mi ne želimo nove sukobe. Nama nisu potrebni sukobi sa sindikatima "Zastave", Bora, Kolubare. Nama je potreban razum. Taj razum nam govori da jedna Kolubara ne može biti uspešna kada u njoj radi 6.000 rudara i 11.000 ljudi koji žive od rada tih 6.000. Taj razum nam govori da "Zastava" ne može biti uspešna kada u njoj radi 60.000 ljudi, sa proizvodom koji je sam po sebi potpuno bezvredan jer nije naplativ, osim ako ne govorimo o socijalnoj ulozi države, koja za nas u ovom trenutku više ne postoji na takav način.
Oni koji ostanu bez posla u procesu tranzicije biće predmet socijalnih programa ove vlade, ali neće biti predmet pažnje poslodavca, jer on na tako nešto nije obavezan niti dužan. I vi tako nešto ne primenjujete u svojim preduzećima. Ima dosta privatnika u ovom domu. Neka oni izađu i neka pokažu kolektivne ugovore koje su potpisali sa svojim sindikatima. Neka izađu i neka pokažu uslove rada pod kojima ti ljudi rade. Neka izađu i kažu da su svi prijavljeni.
Nemojte tražiti od nas da pristanemo na ono na šta vi sami niste spremni da pristanete. Uvažite realnost koja nije sjajna, ali shvatite da je to prvi korak u promenama koje su teške, od kojih mi ne bežimo, koje imaju svoju cenu, ali sasvim sigurno imaju i svoju perspektivu.

Nastavljamo rad sutra u 10,00 časova.