Po Poslovniku, vi niste imali pravo da me prekidate, osim kada se ispune poslovničke odredbe. Da biste mi odgovarali, morate sami da uzmete reč, da prepustite drugom potpredsedniku da vodi sednicu, da izađete za govornicu i da mi odgovarate, a ne ovako. Vi zloupotrebljavate mesto predsedavajućeg Narodne skupštine da bi sa mnom polemisali. To zaista ne ide.

U slučajevima kada se narodni poslanik obraća predsedavajućem, narodni poslanik je dužan da sasluša predsedavajućeg i niko nema pravo da prekida govornika osim predsedavajućeg. To je po Poslovniku Narodne skupštine.
Izvolite dalje sa svojim izlaganjem.

Ovo stvarno nema smisla. Ako me još jednom prekinete, neću znati šta sam hteo da kažem. Nemojte više. Kad vas nešto pitam, ne pitam vas kao predsedavajućeg, nego kao uglednog narodnog poslanika i uglednog pravnika sa dokazanim renomeom, iako niste završili Pravni fakultet. Vi mnogo bolje znate pravo od onih koji su završili.
Vidite, ovo su razlozi nelegitimnosti. Kada je narod glasao u septembru 2000. godine, glasao je za Saveznu skupštinu. Kad je glasao u decembru, glasao je za Republičku skupštinu, imajući u vidu nadležnosti Republičke skupštine. Da je hteo tada da glasa i za buduće savezne poslanike, onda je to trebalo da mu se kaže, da mu se saopšti, pa bi onda njegova volja drugačije izgledala.
Najgore je kada pravite ovu veštačku kombinaciju - mogu i babe, mogu i žabe, pa iz reda baba toliko i toliko, pa iz reda žaba toliko i toliko. Ali, kako ćete tu smesu posle da nazovete, to je problem. To je i nemoguća smesa, dok ih ne izmiksate. Potreban je mikser da se stvori smesa. Znate, moram ovako plastično da vam objašnjavam, jer je reč o velikim pravnim problemima, a osećam da te probleme ne razumete i nemate ni dovoljno volje da se u njih upustite.
Dalje, kažete: "U raspodeli mandata u Skupštini učestvuju političke stranke i političke koalicije, i druge organizacije koje su zastupljene u Narodnoj skupštini Republike Srbije". To je član 3. Šta to znači? Ko može biti zastupljen u Narodnoj skupštini od političkih stranaka, koalicija i drugih organizacija? Samo onaj ko je izašao na izbore.
Može i sindikat ako izađe na izbore, može i crkva ako izađe na izbore. Bilo ko da ispuni zakonske uslove i izađe na izbore, dobije određen procenat mandata, može biti zastupljen, ali ne mogu političke partije koje uopšte nisu učestvovale na izborima. U tome je problem.
Partija učestvuje na izborima, samostalno ili u okviru koalicije. Ako se koalicija u međuvremenu raspala, kao što je to bio slučaj sa DOS-om, to je vaša stvar, mi vam se u to ne mešamo. Da ste vi ugovorom predvideli, a niste koliko znam, ko napusti koaliciju ostaje bez mandata, onda biste imali pravo i da odstranite njegove poslanike. Ali, vi ste predvideli ugovorom da je svako vlasnik svojih mandata, to je vaš ugovor.
Neko se neukusno jutros pozivao na iskustvo sa Nebojšom Čovićem i Selakovićem. Nebojša Čović i Selaković su imali ugovor - prve dve godine Čovićev poslanik u Skupštini je bila ova gospođa, druge dve godine Selakovićev poslanik, odnosno on lično, pošto čitavu njegovu stranku čini on sam.
Čović je hteo da ga izigra, da ga prevari, pa da njegova kandidatkinja, njegov poslanik ostane četiri godine. Ovaj se žalio, Izborna komisija i Administrativni odbor su ustanovili da postoji ugovor, da je ugovor validan; prošle su dve godine, Čovićev poslanik je napustio, došao je Selakovićev poslanik, on sam kao jedini član svoje stranke. Dakle, tu nije bilo sporenja.
Međutim, u članu 5. vi kažete: "Poslanici se biraju srazmernu broju narodnih poslanika koji poslaničke grupe imaju u Narodnoj skupštini Republike Srbije". Ovde se nameće pitanje poslaničkih grupa.
Iz ovog poslovnika je jasno ko može da formira poslaničku grupu: može stranka koja je učestvovala na izborima; može koalicija koja je učestvovala; a može koalicija da se pocepa u više stranaka koje su je stvorile i formira više poslaničkih grupa; ali, ne mogu odmetnici iz jedne partije, koji formiraju novu partiju, da formiraju poslaničku grupu. Mogli bi mi, srpski radikali, sada da formiramo četiri poslaničke grupe.
(Glas iz sale: Ko vam brani?)
Vi lakomisleno sad govorite ko vam brani, ali to znači da bi četiri šefa imala pravo da govore po dvadeset minuta, pa četiri grupe po određenu minutažu itd. Onda biste opet haos napravili ovde. Ne može ni po Poslovniku. Kako onda mogu pet otpadnika iz jedne partije da se izdvoje, registruju novu partiju i vi je priznate kao parlamentarnu stranku.
(Čedomir Jovanović: Nova partija.)
Jeste to nova partija, ali nije parlamentarna, nije bila na izborima.
A šta je sa partijama koje su bile na saveznim izborima, pa im sada ne date? SPO je sam osvojio jedan mandat, ali jedan mandat, JUL je bio u koaliciji sa SPS, ali SPO je samostalno osvojio jedan mandat, sada ne može biti parlamentaran, a Ivković juče formirao stranku, i onda je to dvostruko parlamentarna stranka. Znate, to je vama korisno, ali i suviše vam je mala vajda od toga, koliko su opasne ozbiljne posledice. Vi rušite pravni poredak zbog jedne sitne koristi. To je sitna korist, jer se može meriti mesecima.
Oni vama trebaju za nekoliko glasanja ovde, a šta posle? Posle ćete svi biti lustrirani, što znači vešani o luster, što ste to uradili, jer nema goreg kršenja ustavnih prava i sloboda čoveka i građanina. Lepo ćemo uzeti listing i videćemo ko je glasao za ovakve stvari, taj će biti lustriran, ako bude dovoljno lustera, a sumnjam da će biti dovoljno lustera, pošto država nema para ni za penzije.
Pozivam vas da se sa ovim ne prenagljuje. Kako je, tako je, da se ovo popravi i da bude u skladu sa osnovnim principima ustavnog poretka, da se biraju za poslanike državne zajednice samo poslanici iz onih stranaka koje su na izborima dokazale svoj legitimitet. (Glas iz sale: Mi ćemo sa koalicijama.) Sa koalicijama? Ako su se raspale koalicije, neka ide svaka samostalno, to je normalno, to proističe iz ovoga. Ako imate međusobni sporazum, pokažite nam sporazum da možete da izbacite nekoga iz koalicije, da izbacivanje povlači sa sobom gubitak mandata i sve je u redu; ako imate takav sporazum.
Koliko znam, vi vašu koaliciju niste ni registrovali kao političku organizaciju, koliko me sećanje služi. Da ste registrovali kao Koalicija Vojvodina u prošlom mandatu što je bila registrovana... Jeste Veselinov prevario Čanka, ali te međusobne prevare su njihova stvar, za nas je pravno bilo čisto - ako je registracija i sve ispravno, sve iz Ministarstva pravde, sve sudski overeno.
Za nas je bilo čisto, a to što oni sebe međusobno varaju, to je njihova stvar, što bih u to neprekidno ulazio. Znam ih obojicu, ne bih obojici poverio da mi jedan orah čuvaju, a kamoli da upravljaju državom, ali to je vaša stvar kome vi to poveravate.
Dakle, ovo su vam razlozi (Pal Šandor, sa mesta: Ko njih dvojicu miri?). Ti znaš, Šandore, koga ja mirim, toga više niko živ ne sastavi. Zašto ovo nije legalno - ovaj zakon nije legalan jer dovodi u pitanje već postojeće sistemske zakone. Ovaj zakon dovodi u pitanje Zakon o izboru narodnih poslanika. Ne može, ne može ovim zakonom da se poravna vaše kršenje izbornog zakona, jer je ovaj izborni zakon stariji, on je opštiji. Stepen opštosti mu je neuporedivo viši od stepena opštosti ovog zakona.
Zakon o izboru narodnih poslanika je mali ustav. Izbor narodnih poslanika se tretira u ustavnom pravu. To nije parlamentarno pravo, nego ustavno pravo. Ovo što vi sada donosite spadalo bi u neku ruku u parlamentarno pravo, kao i skupštinski poslovnici. Dakle, to je u svakom slučaju niži stepen opštosti i niži stepen pravne snage.
Čak kada biste sada u zakonskoj proceduri ovim zakonom predvideli da se menja taj i taj član izbornog zakona, to bi moralo striktno ovde da se navede. Onda bi ovaj zakon dobio viši stepen opštosti, a vi to ništa ne pominjete. Ako ovaj zakon usvojite, imate dva protivrečna zakona u pravnoj praksi. Koji je stariji - stariji je Zakon o izboru narodnih poslanika.
Nažalost, mi nemamo Ustavnog suda. Jutros je neko izneo obrazloženje da je ovaj zakon o izboru narodnih poslanika osporen u Ustavnom sudu, a onda je neko rekao, mislim Čedomir Jovanović, da ga je Ustavni sud osporio. Nije to tačno. Neko je osporio pred Ustavnim sudom, a to ništa ne znači. Vi možete da osporite bilo šta, možete da osporite da sam živ pred Ustavnim sudom, ali ću da živim sve do onog momenta dok me Ustavni sud ne proglasi mrtvim, pa možda i posle toga.
To što neko osporava, to ništa ne znači. Nemojte se igrati prava. Ova pravna nauka je stara pet hiljada godina i ne može se baš svako sa njom tako poigravati, ko ni osnovna znanja nije o njoj stekao. Tu postoje određeni principi, koji uvek moraju biti konzistentni i koherentni. Inače, pravite haos od pravnog poretka, potpuni haos. Krajnje je nakaradan pravni poredak i sve nam je gori pravni poredak. I ranije je bilo mnogo falinki, mnogo problema, ali sve je gore i gore.
Donosite zakone sa retroaktivnom snagom, donosite zakone o obračunu sa političkim protivnicima, donosite ovakve, donosite onakve, lustracije, omnibuse, čuda... (Glas iz sale: Šinobuse)... ne bi me čudilo da i šinobus ugradite u pravni poredak.
Dame i gospodo narodni poslanici, volim da se našalim sa ove govornice, da bih vam skrenuo pažnju na ono što govorim, jer inače niko nikoga ovde ne sluša. Parlamentarna većina dolazi po zadatku da digne ruku da se nešto izglasa i ništa je drugo ne interesuje, ali se zato država time razbija, uništava se država.
Parlament mora da radi na drugim principima, morate da donosite zakone koji će odgovarati vama kad se jednog dana promene uloge. Više puta sam sa ove i sa govornice Savezne skupštine upozoravao socijaliste da moraju donositi zakone koji će odgovarati njima jednoga dana kad se promeni odnos snaga. Nije im ulazilo u glavu; pogotovu ono - izborne jedinice; te 27, te 29 izbornih jedinica na saveznim i republičkim izborima. A sada se sve promenilo. Sada kada bi im to neko predložio, popadali bi u nesvest. Kada im je odgovaralo, onda su to donosili.
Nemojte vi još gore stvari da radite, a radite ih. I sutra će, kad se promeni odnos snaga, neko tako vaše postaviti. Kada ćemo jednom izaći iz tog otimanja narodnih poslanika i poslaničkih mandata? Desila su se dva teška zločina, veoma teška zločina. Bačena je bomba na kuću Živka Selakovića i oteti su mandati narodnih poslanika. Oba su veoma teški zločini.
Po mom mišljenju, mnogo je teži zločin kada neko posle izbora veštački menja narodnu volju otimanjem poslaničkih mandata parlamentarnim strankama, nego kada neko nekome baci bombu na kuću, pogotovo što nije bilo ni ranjenih, ni poginulih. Po meni, to je mnogo teži zločin, a to su dva teška zločina. (Glas iz sale: Dozirana bomba.) Verovatno je dozirana. Rekao sam, ako vlast do kraja ove nedelje ne otkrije ko je tu bombu bacio, mi odmah znamo da je vlast, jer je Živko Selaković bio pod zaštitom policije. Ne dešava se to prvi put.

Dvadeset je minuta, narodni poslaniče. Deset minuta ste imali pri dijalogu, a tri minuta vam je dodato, to je ukupno 23 minuta.

I ranije je Jovan Glamočanin bio pod policijskom zaštitom, i Miroslav Dereta, i onaj Dušan Bošković, i raznorazni. Bili su pod policijskom zaštitom. A gde su danas - sramote ih se i deca, i unuci, praunuci itd.
Znate, sve ovo što se ovde izgovori ostaje zapisano za sva vremena, ako neko opet nekom buldožer revolucijom i ovde ne spali arhivu, kao što je spaljena u Saveznoj skupštini. To ostaje zapisano. Samo ono što je zapisano ostaje. Onaj vaš konkretni interes, koji vas je terao da kršite zakone, biće brzo zaboravljen, a ostaje činjenica da ste vi kršili Ustav, da ste kršili zakone, da ste otimali poslaničke mandate, da ste veštački stvarali skupštinsku većinu, da ste se tako veštački protivustavno održavali na vlasti itd. Čitav niz negativnih činjenica ostaje u vašem političkom testamentu.

Za reč se javio predlagač, narodni poslanik Čedomir Jovanović.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, da ne bi sve ostalo u ravni šale, pošto izgleda samo šala može biti dovoljno politički široka da bi mogli neki poslanici da nastupe za skupštinskom govornicom, želim da vam kažem da niko u ovoj skupštinskoj raspravi do sada nije naveo član Ustava Republike Srbije koji je doveden u pitanje, prekršen, makar osporen zakonom o izboru poslanika za Skupštinu državne zajednice Srbije i Crne Gore.

Ni jedan jedini član republičkog Ustava nije doveden u pitanje ovim zakonom. Iz kog to pravnog akta ovaj zakon crpi tu vrstu legitimiteta - iz Ustavne povelje. On proizilazi iz Ustavne povelje, a ne iz republičkog Ustava. Član 20. Ustavne povelje veoma precizno definiše okvire u kojima mi, kao parlament, možemo i smemo da se krećemo, a da ne dovedemo u pitanje samu Ustavnu povelju.

U tom članu je rečeno da se poslanici biraju srazmerno broju kojim su predstavljeni u republičkom parlamentu, da su izbori posredni, ne nedemokratski, nego posredni. Možemo da govorimo o tome kome su više ili manje odgovarali posredni nego neposredni izbori.

Mi kao Republički parlament moramo da poštujemo dokumenta koja smo usvojili. Usvojili smo Ustavnu povelju sa članom 20. i time smo definisali okvir u kome se krećemo. Pitanje izborne volje i legitimiteta ovog zakona u delu u kome se definiše delegiranje poslanika, odnosno pravo na to delegiranje, takođe nije dovedeno u pitanje. U Skupštini Srbije se ne nalazi ni jedan čovek koji nije na direktan ili indirektan način učestvovao u izbornoj kampanji za izbore koji su održani u decembru 2000. godine i ko iz tog učešća nije crpeo pravo da se nađe na izbornoj listi.

Dakle, svaki poslanik koji danas sedi u Republičkom parlamentu može biti predložen za predstavnika parlamenta, odnosno stranke koja ga predlaže preko poslaničke grupe u Skupštinu državne zajednice Srbije i Crne Gore. Pored republičkih poslanika, to mogu poslanici iz Veća građana i Veća republika. Ne na osnovu izbornog rezultata iz septembra meseca 2000. godine, kada su održani izbori za Veće građana i Veće republika, nego opet na osnovu političkih snaga republika koje šalju svoju delegaciju u Skupštinu državne zajednice Srbije i Crne Gore, jer je jasno da jedan deo crnogorske političke javnosti nije učestvovao na tim izborima.

Mi pokušavamo da rešimo probleme, a ne da od onoga što je naša stvarnost napravimo farsu ili da napravimo još veći problem. Oni koji su bili vlast do 2000. godine odgovorni su za politički raskorak što se javio između Srbije i Crne Gore. Da li su pokušali tako nešto da prevaziđu, to više nije tema za raspravu. Taj politički raskorak i jaz je tako veliki da se jedino kroz Ustavnu povelju može prevazići.

Ovo rešenje je demokratsko, jer je demokratski izražena volja, odnosno demokratski se o tome glasalo u parlamentu. Deset meseci je rađeno na tom dokumentu i iza tog dokumenta stoji apsolutna većina u Crnoj Gori i stoji apsolutna većina u republičkom parlamentu, bar kada je reč o Ustavnoj povelji, a iz nje proizilazi taj pravni legitimitet o kome razgovaramo.

Što se tiče Zakona o izboru narodnih poslanika, ni na kakav način ne mogu korespondirati jedan sa drugim. Ovo je zakon proizašao kao odluka prethodnog režima, tačno je da smo mi konsultovani o tome, ali samo o jednom pitanju: da li 24, koliko je bilo predviđeno zakonom iz 1993. Godine, ili jedna izborna jedinica; mi smo se kao opozicija uvek zalagali za proporcionalni sistem i jednu izbornu jedinicu; to smo i prihvatili. Suština zakona je bila jedna izborna jedinica.

Član 88. Zakona, kojim se daje pravo koaliciji, odnosno stranci da raspolaže mandatom, takođe mislim da treba ozbiljno razmotriti i on nama kao koaliciji odgovara. Mislim da u proporcionalnom sistemu stranke moraju zadržati neku kontrolu nad mandatom. Kopenhagenski dokument tako nešto ne isključuje kao mogućnost. U modernim demokratijama u Evropi postoji parlamentarna kontrola mandata i mi se za tako nešto zalažemo, ali u situacij u kojoj se na izborima pojavljuju stranke i one su nosioci izborne kampanje, ukoliko je reč o proporcionalnom izbornom sistemu.

Ako je većinski izborni sistem, neka to budu onda poslanici. S obzirom da se ovde biraju pojedinci i s obzirom da je jasno da postoje ozbiljni problemi unutar pojedinih poslaničkih grupa i da može neko ozbiljno smatrati da je dovedeno u pitanje njegovo pravo, ukoliko za mesec, dva ili tri poslanik pomisli da promeni poslaničku grupu.

Mi želimo tako nešto pravno da onemogućimo. Kako? Izmenom statusa poslanika. To je taj pravni diskontinuitet člana 19. u odnosu na član 88. Zakona o izboru poslanika. Ne politički, politički ništa ne znači, to je deklaracija. Pravni diskontinuitet se iskazuje kroz promenu statusa koja je potvrđena zakonom. Kada mi kao parlament, a verujem da hoćemo, usvojimo ovaj dokument, neće biti moguće da iz jedne partije poslanik pređe u drugu, pa da mu partija oduzme mandat. Zato vodite računa o onima koje birate, a posle toga DOS neće moći da uzima mandate drugim strankama, niti će druge stranke moći da uzimaju mandate DOS-u. Niti je to bio slučaj do sada.

Mislim da je time na najkonkretniji način potvrđena ona vrsta legitimiteta koja mora da postoji u ovakvom odlučivanju. Taj legitimitet crpimo iz Ustavne povelje, a ne iz Republičkog ustava. Pored svih teških reči koje obeležavaju našu raspravu, bilo bi dobro da neko kaže, koji je to član Ustava povređen. Bilo bi dobro da neko kaže, kako je ovaj parlament deset godina delegirao svoje predstavnike u Veće republika i ko je kada bio nosilac posla. Uvek poslanička grupa. Možemo da se dogovorimo i da predložimo amandman po kome će tri poslanika moći da predlažu kandidate, ali će opet većina odlučiti o karakteru delegacije koja ide u Skupštinu državne zajednice Srbije i Crne Gore.

Ne postoji put kojim politička većina u parlamentu Srbije može da postane manjina u Skupštini državne zajednice. Zato iza priče o demokratičnosti, o legalitetu, o legitimitetu zapravo stoji jedan pokušaj da se haos iz ovog parlamenta koji je pobeđen, ali koji postoji prenese u ovaj novi. To je nemoguće zbog toga što mi na to politički ne pristajemo.

Spremni smo da razgovaramo i samo je jedna stranka ovom podelom mandata oštećena. To je SPS. Možemo da postavimo pitanje, ko je danas SPS. Da li su to poslanici gospodina Ivkovića, koji još uvek čekaju odluku Vrhovnog suda, da li je to SPS gospodina Anđelkovića, da li je to neko treći, to je politička šteta koja je posledica raskola u vašoj stranci. Mi bi želeli da pomognemo da se to reši, ali nije moguće ni na kakav način.

Ovo je maksimum i mislim da je jasno da svi drugi, osim SPS-a, nemaju nijedan argument za ono što govore. Mandati, i u slučaju drugih opozicionih partija i u slučaju DOS-a, ostaju na nivou na kome su bez obzira ko je predlagač.

Oduzimanje mandata nije moguće zbog odluke Ustavnog suda da se otpočne rasprava o ustavnosti člana zakona koji tako nešto dopušta. To je najjasnije. Ne vidim razlog za nove tenzije po tom pitanju. Možda bi bilo korektnije da se upustimo u analizu članova ovog zakona i da vidimo šta je to sporno što može da se promeni. Ne možemo da donesemo zakon kojim će većina postati manjina u drugoj skupštini.

 

Reč ima narodni poslanik Zoran R. Anđelković, a sledeća prijavljena za reč je narodni poslanik Bojana Aleksić.

Dame i gospodo, mi smo kao poslanička grupa i kao SPS u ovom parlamentu povodom ovog zakona, posle usvojene Ustavne povelje, predložili zakon koji bi podrazumevao da se poštuje izborna volja građana Srbije izražena na septembarskim izborima za savezni parlament. Imajući u vidu da je ovde reč o parlamentu državne zajednice Srbija i Crna Gora,  na nivou onoga što je faktički nastavak ili parlamentarni život na nivou bivše savezne države, bilo bi najlogičnije da se uzme broj poslaničkih mandata ili biračka volja građana Srbije izražena septembra meseca.
Naravno, ovde smo saznali da to nije urađeno zbog činjenice da jedan broj političkih partija u Crnoj Gori nije izašao na izbore, pa bi u tom slučaju te političke partije bile oštećene. To nas naravno ne interesuje i nas to ne obavezuje. Ovde je reč o Republičkom parlamentu i obavezi Republičkog parlamenta da usvoji onaj zakon za koji misli da je najpošteniji i najkorektniji prema građanima Srbije.
Naravno, povoljnija varijanta od ovoga je bila nešto što smo mi u celokupnoj raspravi o Ustavnoj povelji zastupali, a to je da se ide na neposredne izbore. Ovde se kaže da nema potrebe, zato što su i posredni izbori na neki način predstavljanje građana Srbije, po principu poštenog pristupa koliko su građani glasali za koju političku opciju, kao i da je prošlo dve godine od poslednjih parlamentarnih izbora.
Podsećam sve poslanike i građane Srbije da smo imali i kraće mandate i u Republičkom i u Saveznom parlamentu. Bili su mandati 1990. i 1992. dve godine, pa 1992. godine u maju savezni izbori, pa u novembru ponovo, samo šest meseci, a da ne govorim da su 1992. na 1993, posle godinu dana, bili republički izbori. Znači, vreme trajanja jednog mandata nije ograničeno, nije ono što sprečava da se organizuju izbori i da se dođe do pravilne izborne volje građana Srbije za izbor u državnu zajednicu Srbije i Crne Gore.
Uostalom, ako stvarno iskreno želimo da ova državna zajednica opstane, onda je logičnije i da se na pravičan način ta izborna volja utvrdi na izborima kod građana Srbije, neposrednim glasanjem. Naravno, parlamentarna većina je i to na neki način ovde sprečila, tj. ne dozvoljava, nije dozvolila,nije se saglasila ili se nije složila, kako god hoćete, da idemo na neposredne izbore. Došla je do trećeg rešenja, da se izbor saveznih poslanika ili poslanika u državnoj zajednici biraju polazeći od izborne volje decembra meseca 2000. godine. Ni to nije problem.
Nije problem ovde čak ni to šta piše u zakonu. Ovde je problem politička praksa i nepoštovanja prethodnih zakona od ove parlamentarne većine. Kada bi te prethodne zakone ova parlamentarna većina poštovala, onda bismo o predloženom izbornom zakonu mogli da razgovaramo kao o nečemu što bi moglo da bude prihvatljivo čak za sve političke partije u ovom parlamentu. O tome je ovde reč.
Ovde se govori o tome da se, eto, ne zna šta će Ustavni sud da presudi, pa zbog te činjenice što se ne zna šta će taj sud da presudi, onda treba uvažavati i neki trenutni odnos snaga u Republičkom parlamentu, a ne ono što je volja građana Srbije.
Ako se iskreno želi da stvori stvarni odnos snaga u saveznom parlamentu, u toj državnoj zajednici, onda se mora poštovati neka volja građana Srbije. Ne može se poštovati nešto što se krši i na tim trulim temeljima graditi državna zajednica.
Nije ovde reč o tome šta je u okviru Socijalističke partije Srbije. Šta je u okviru SPS-a, to je kongres rešio, 4.000 delegata je reklo svoje, izglasali su svoje rukovodstvo, rekli su šta je SPS i to je potpuno jasno; jasno je i onima koji o tome pričaju.
Nije ovde reč ni o članu 88. Zakona koji, kao, treba da ospori Ustavni sud, ili - Ustavni sud je pokrenuo inicijativu o tome. Ustavni sud je pokrenuo inicijativu, i može i ne mora o tome da raspravlja, može za godinu ili za pet, ali za to vreme mora da se poštuje zakon.
Zamislite sada da mi pokrenemo ustavni proces, a on je pokrenut, u vezi sa tim da li predsednica Srbije tj. da li vršilac dužanosti predsednika Republike Srbije može da potpisuje dokumenta koja ova skupština usvoji, ili kažemo - nema pravo da potpisuje ta dokumenta dok Ustavni sud ne donese odluku da li na to ima pravo ili nema. To znači da nijedan zakon koji bi se ovde usvojio ne bi važio.
Naravno da to ne može tako. Do trenutka dok Ustavni sud ne ospori pravo Nataši Mićić da potpisuje dokumenta koja Skupština usvoji, ona jeste vršilac dužnosti i obavlja tu funkciju. Prema tome, do trenutka dok se član 88. Zakona o izboru narodnih poslanika ne ospori, on je važeći i on mora da se poštuje. To onda znači - mora da se poštuje kad neko podnese ostavku, da se to verifikuje i taj ne može više biti poslanik, a to je 13 poslanika koji nisu legitimni; i mora da se poštuje činjenica, ako politička partija nekoga izbaci iz partije, da on više nije poslanik.
To i piše decidirano sada, a šta će biti sutra ili nakosutra, pa ako nešto Ustavni sud presudi, od tog trenutka će se naravno tako ponašati i ova skupština i građani Srbije tj. u skladu sa tim. Prema tome, ovde je reč o prethodnoj krađi, a ovim zakonom se želi napraviti druga krađa, trajna krađa, kako bi se obezbedila i trenutna i stalna većina u narednih dve godine u državnoj zajednici Srbija i Crna Gora. O tome je reč.
I, sada se to brani kroz jedan nov princip - da se, eto, prvi put uvodi princip sigurnosti poslanika, da je poslanik nezavisan od svoje političke partije i parlamentarnog odnosa snaga, da on može, bez obzira da li jeste ili nije isključen iz političke partije, ostati poslanik. O čemu je u suštini reč?
Predlagač je potpuno svestan da će se vrlo brzo morati odreći usluga pet poslanika SPS-a, bivših poslanika SPS-a, i da će njima morati da prestane mandat. Pošto su svesni te činjenice, onda oni ta dva mandata, koja će dobiti u državnoj zajednici Srbija i Crna Gora, osiguravaju sada zakonom, da će oni ostati i posle toga u parlamentu državne zajednice poslanici DOS - Reforma Srbije; time ovaj deo DOS-a u okviru Vlade obezbeđuje sigurnu većinu u državnoj zajednici. To je suština ove priče o tome da se prvi put demokratski stvara odnos poslanika, da je on siguran, da mu se ne može oduzeti mandat u toj državnoj zajednici.
Znači, to nije zbog poslanika. To je zbog činjenice da kada bi neko bio izbačen iz partije i ostao bez mandata, da bi onda i DOS ostao bez te parlamentarne većine, koju pomoću ovog zakona želi da stvori u tom parlamentu državne zajednice Srbija i Crna Gora. Zato je ovde rasprava o tome da li se ovaj zakon može usvojiti ili ne, jer on ima dugoročne posledice ne samo po ovaj parlament nego i po lažnu većinu koja će se stvoriti na nivou državne zajednice Srbija i Crna Gora.
Zato smo mi kao SPS predložili amandman tj. predložili smo da se poštuje izborna volja iz decembra meseca 2000. godine, a u tom slučaju bi se poštovalo faktički nešto što su građani Srbije rekli - dobro, nisu posredni izbori, nisu građani izašli na izbore, ali poslednja provera izborne volje se verifikuje u ovom parlamentu i na osnovu toga se biraju poslanici. Znate, sigurnost zastupnika u jednom parlamentu može biti i ako je on biran na većinskim izborima, ako je on bio kao ime i prezime, bez obzira što je ispred političke partije, stavljen na listu kao odbornik, što je do sada i bilo pre ovog Zakona o lokalnim izborima, i onda je pobedio jer je onda i njegovo ime pobedilo.
A kako su pobedili neki ovde poslanici: nisu ni znali da su na listi za poslanike u SPS-u, pa nisu njih zaokruživali decembra meseca, nego su moje ime zaokruživali, naravno (žamor u sali), moje ime je bilo prvo na toj listi, a oni su bili negde 79. ili 230. i sada su oni poslanici i sada su oni sigurni da mogu da budu poslanici. Ne može tako. To znači, naravno, da su kupljeni od onoga kome je potrebna poslanička većina.
To je naravno poznato u svetu, nije to nepoznato da poslanička većina, da bi obezbedila sigurnost, kupuje odgovarajući broj poslanika, ali to je moguće i lako kada su većinski izbori, kada je poslanik političke partije i poslanik građana time što je pobedio kao ime i prezime; a kada je on u grupi od 250, onda je on poslanik političke partije i tu je stvar potpuno jasna; to vam je odgovaralo kada ste bili opozicija, a naravno sada sam potpuno siguran da ste svesni činjenice da je to jedino politički ispravno, jedino pravno ispravno, ali vam je važno da obezbedite parlamentarnu većinu u državnoj zajednici Srbija i Crna Gora i zbog toga ste predložili ovaj zakon, koji objektivno nije ni po volji građana, ni po političkom raspoloženju, ni u interesu ove skupštine i budućnosti ovog parlamenta.

Reč ima narodni poslanik Bojana Aleksić.