To nije tema, gospodine Baraliću. To je posebna tačka dnevnog reda.

Hteo sam samo da kažem da čovek ispunjava sve uslove i da nemam ništa protiv toga i nemojte, gospođo Mićić, biti čuvar vatre u mom slučaju. Odgovoram za ono što ovde kažem i ni u čemu ne kršim Poslovnik. Govorim uljudno i držim se teme i dnevnog reda. Ili možda želite da ne govorimo uopšte?

Samo vam kažem da je razrešenje posebna tačka dnevnog reda.

Zahvaljujem na informaciji. Hteo sam da pozdravim to što ide u penziju neko ko je zaslužio i valjda to nije ništa sporno, da se zaposli neko ko je zaslužio da se zaposli. (Glasovi: Naruči mu pesmu.)
Ja ne naručujem pesme, gospodo, i ne dobacujem vama i molim vas da se ponašate u skladu sa stanjem koje ste proglasili. Elementarno dostojanstvo nalaže da ne dobacujete, makar vi.
Što se izmene koncepta apelacionih sudova tiče, govorio sam prošlog puta kada smo ih formirali i kada ih je bilo četiri.Želim prosto da vam približim ambijent u kojem živim, Čačak mora dobiti određeni politički, kulturni i svaki drugi značaj, u Republici, jer on ga ima, bez obzira na to što mu vi ne dajete taj značaj danas na taj način. To je treći grad po veličini u Srbiji, kako bi se reklo, izvan pokrajina. Za čitav jedan Gornji Milanovac veći je od Užica, za 25.000 veći je od Kraljeva, Kruševca, Smedereva, za 3.000 privrednih subjekata veći je od Kraljeva, Kruševca, za 4.000 subjekata od Užica itd. Efikasnije puni budžet nego najveći broj gradova u Srbiji, osim Novog Sada i Beograda. Ako bi se menjao koncept i ako bi bilo više apelacionih sudova danas, onda se predlaže da bude samo jedan, a ako bi se taj koncept menjao, delegiran pred vas nešto o čemu se može razmišljati, a za nekoliko okruga u Srbiji, sedište Apelacionog suda treba da bude u Čačku. Pošto to danas nije striktna tema, ne bih o tome danas više govorio.
Još jednom molim da učinite rad parlamenta Srbije javnim, apsolutno i bez ostatka, jer valjda mi nismo nikakva pretnja nikome u Srbiji sa ove govornice. Molim vas da obezbedite da ovo što mi ovde govorimo bude viđeno i ocenjeno, nemojte se tih ocena bojati. Svako od nas nosi odgovornost za ono što ovde govori i za ono što u Srbiji radi. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Milorad Mirčić, a sledeći prijavljeni za reč je narodni poslanik Dušan Budišin.

Dame i gospodo narodni poslanici, predlog seta zakona koji se odnosi na rad i funkcionisanje pravosuđa i pravosudnih organa, konkretno vezano za početak funkcionisanja apelacionih sudova, njihova organizacija, odnosno tačka koja je vezana za meterijalni položaj sudija,  to vam je tehničko pitanje i mislim da se tu ne razlikuje kada se vodi jedna ozbiljnija rasprava, a ne rasprava koja ima neki drugi tok, jer to je čisto tehničko pitanje. To je pitanje koje se odnosi prvenstveno na donošenje odluke kada će ti sudovi da počnu da funkcionišu - ne 2003. godine u martu, kako je to bio prvobitni predlog, nego se odlaže za 2004. godinu.
Ministar je tu dao obrazloženje, u svakom slučaju prihvatljivo - materijalni uslovi, odnosno prostor je bio jedan od glavnih i osnovnih razloga. Nema tu šta puno da se diskutuje i nema šta čovek da zameri ministarstvu koje je u suštini samo jedna tehnička logistika pravosuđu i pravosudnim organima. Ono što je ministar istakao kao problem, to je problem funkcionisanja sudova, odnosno rad pojedinih sudova.
Kod nas srpskih radikala izaziva sumnju i rezervu činjenica da se set ovih zakona donosi po hitnom postupku. Zašto? Zar je tolika potreba da se sve to donosi po hitnom postupku, baš na ovom zasedanju, baš u ovakvom stanju u kojem se nalazi Srbija, kada je uvedeno vanredno stanje u Srbiji? To bi moglo i u nekom normalnijem i boljem vremenu da se donosi, jer će na snagu stupiti, kada je u pitanju funkcionisanje apelacionih sudova, tek 2004. godine.
Nameće se jednostavno zaključak svima nama, radikalima, da ste hteli ili neko je hteo, da ne grešimo dušu prema onima koji nisu imali takve namere, da iskoristi ovo u propagandne svrhe, jer običan građanin kada čuje izveštaj na televiziji, pogotovu izveštaj sa konferencija koje pojedini drže, a koji su proevropski orijentisani, onda ima utisak - evo, ovi su stvarno krenuli u žestoku borbu, vidite da sređuju sudove, vidite da vode računa o pravosuđu, a suština je svima poznata. To je čisto jedno pitanje funkcionisanja, tehnološkog funkcionisanja ove skupštine; to pitanje se rešava u roku od pet minuta i to donošenjem odluke skupštinske većine koja nikada nije dovođena u pitanje.
Ali, da se vratim na ono što je ministar izneo kao glavni problem. Mi srpski radikali smo vam govorili, mi smo vas upozoravali kada ste birali predsednika Vrhovnog suda o kojoj se to osobi radi, a niste hteli da nas slušate. Tada ste imali dogovor, trgovinu sa koalicionim partnerom DSS, mislim na vas iz ostatka DOS-a, kako se već zovete -reformisti, sa ovima iz ostatka DOS-a, ili kako se oni već zovu - izvorni DOS.
Niste vodili računa. Znači, kadrovska politika je bila produkt vaših političkih dogovora. Da li su to bili dalekosežni interesi ili neki kratkoročni - vreme je pokazalo da su bili ovi drugi u pitanju.
Uostalom, kada je u pitanju funkcionisanje pravosudnih organa i svih onih organa koji i te kako znače ovoj državi za sprovođenje prava, vi se služite istim ili sličnim metodama.
Prvo, evo vam jedan primer o razrešenju javnog tužioca iz Bačke Palanke: čovek je razrešen, zove se Trošić Milorad, i to zato što je lažni dokument dostavljen organima, da je taj Trošić Milorad, (nije bilo suštinskih primedaba na njegov rad), učestvovao u krivolovu. Ko je to dostavio? Dostavio je predsednik opštine Bač koji se zove, slučajno ili namerno, Bogunović, a zašto? Zato što je isti ovaj javni tužilac pokrenuo neke postupke protiv Bogunovića.
Bogunović je predsednik opštine, lokalni moćnik, lokalni kabadahija, ko bi njemu stao na put, on svoju političku moć koristi, ili tačnije rečeno zloupotrebljava, i da preko svoje političke partije jednostavno na bazi lažnih optužbi razreši čoveka.
To je nešto što je suština problema sa kojima se mi susrećemo. To je nešto što ne može da reši Vlada, ali može da reši ovaj parlament. Kako rešava parlament?
Prvo, za razliku od Vlade koja je dužna da stvori tehničke i materijalne uslove za funkcionisanje sudova i pravosudnih organa, mi ovde u Skupštini donosimo preko matičnih odbora odluke o razrešenju pojedinih sudova. Sada imamo problem, ministar je naveo primer ljudi koji su navršili 65 godina starosti i treba da se razreše funkcije zato što po zakonu treba da idu u penziju.
Čekajte, gospodo, mi dajemo primer u parlamentu tim organima. Uz sve uvažavanje ličnosti, bez zlih namera, mi imamo sekretara koji po važećem zakonu ispunjava te uslove, starosnu granicu od 65 godina, i treba da ide u penziju. Sada zameramo ljudima iz Vrhovnog suda koji daju obrazloženje - to je po Zakonu o organima uprave, a šta je ovo nego to isto.
Moramo svojim primerom da damo do znanja tim sudijama i tim institucijama da rade po Ustavu, po zakonu, da poštuju pravičnost, jer ako mi to ne radimo, ne možemo ni od njih to očekivati.

Izvinjavam se narodnom poslaniku Budišinu, za reč se javila narodna poslanica Gordana Pop-Lazić, zamenik predsednika poslaničke grupe SRS.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je red da se na početku moje rasprave osvrnem malo na ono što nam je gospodin Batić juče na kraju sednice rekao, kao predstavnik predlagača, Vlade, o razlozima za izmene i dopune seta pravosudnih zakona. Imalo se utisak da se ministar Batić otvorio pred poslanicima Narodne skupštine, da je svu svoju muku hteo da podeli sa nama, konstatujući loše stanje u pravosuđu i tražeći amnestiju za sebe kao nekoga ko ne može da snosi deo krivice za to.
Otvoreno nam je rekao da se ovim izmenama i dopunama zakona, pre svega Zakona o uređenju sudova, traži pomeranje roka početka rada apelacionih sudova na 1. januar 2004. godine. Mi moramo ovde da se podsetimo da su ovi zakoni doneti još 2001. godine, da smo već imali dve izmene tih zakona i da sada ponovo pomeramo rok i vršimo izmene postojećih zakona. Postavlja se jedno osnovno pitanje, kada ministar Batić govori o razlozima, sasvim iskreno, zbog čega se traži odlaganje tih rokova, da je to nedostatak finansijskih sredstava i nedostatak smeštajnih kapaciteta, da li je moguće da to 2001. nismo znali, niti 2002. godine, kada smo ponovo išli na izmene i dopune ovih zakona.
Treba da se podsetimo trenutka kada su ovi zakoni prvi put doneti 2001. godine. Situacija u parlamentu je bila takva da je donošenje seta ovih zakona, po predlogu DSS-a, bilo uslovljeno od strane ostatka DOS-a usvajanjem Zakona o radu. Bila je to jedna svojevrsna trgovina - mi ćemo vama glasati za set pravosudnih zakona, vi ćete nama glasati za Zakon o radu. Niko se nije ozbiljno upuštao u to kakve će reperkusije biti i da li će moći da se ostvari sve ono što se predlagalo ovim zakonima o pravosuđu.
Dalje, sve je nekako uslovljeno nečim. Ovo je bilo uslovljeno, kako kaže ministar Batić, donošenjem i konstituisanjem nove državne zajednice koja je trebalo da uslovi pronalaženje smeštajnih kapaciteta za početak rada specijalizovanih sudova, protiv kojih je SRS bila u načelu i u pojedinostima kada smo raspravljali o tim zakonima i pokušali da vas amandmanima ubedimo da nije svrsishodno uvoditi specijalizovane sudove, da treba da se zalažemo za jedinstven pravni sistem, jedinstveno uređen pravni poredak, zbog jedinstvene pravne prakse i da ne treba da pribegavamo nečemu što nigde u svetu u ovakvom obliku i ne postoji.
Kod nas nekako biva sve uslovljeno nekim događajima, pa čak je i izbor predsednika Republike sada uslovljen donošenjem ustava Republike Srbije. To su ili uslovi ili ucene. Što se nas tiče, ne možemo da prihvatimo ni takve uslove, a ne mislimo da prihvatimo ni takve ucene.
Žali nam se dalje ministar Batić da je razrešeno samo troje sudija i da je to trebalo da uradi ranije opšta sednica, a kasnije Veliko personalno veće, a ako ono to ne uradi, to bi trebalo da uradi opšta sednica Vrhovnog suda, a ako i ona to ne učini, onda mora da se formira neko posebno veće koje će se time stvarno baviti. Ko će formirati to posebno telo i kojim je to zakonom predviđeno, to nam ministar nije rekao. Doduše, to mogu da budu neki preki sudovi, pogotovo u situaciji vanrednog stanja. Sve je moguće. Danas smo dobili razrešenja pojedinih sudova i vidimo da tu nije Veliko personalno veće učestvovalo. To se iz obrazloženja vidi.
Ono što nam nikako ne može biti jasno, bez obzira na to što su se, očigledno, stekli uslovi da pojedinim sudijama prestanu funkcije 18. oktobra 2002. godine, 10. januara 2003, 7. juna 2002. godine, 28. avgusta 2001. godine itd, šta sa onim što su ove sudije radile od tih datuma naovamo? Mislim da bi ministar morao ovo da nam objasni. Puno je presedana kod ove vlade, pa je moguće da je i ovo jedan od presedana koji će, očigledno, imati određene štetne posledice, a ko će odgovarati za te štetne posledice, to je ono što ne znamo.
Moram da vas podsetim, kada je u pitanju jedan od uslova za prestanak sudijske funkcije, a to je da su se stekli uslovi za odlazak u penziju pojedinih sudija, na diskusiju koja je ovde vođena od strane predsednika Srpske radikalne stranke dr Vojislava Šešelja, koji vas je još tada na to upozoravao, a tek nakon dve godine vi radite ono što vam je on rekao da treba da uradite odmah. Zato ću da vam pročitam taj deo iz stenograma.
"Pre razgovora o izmenama zakona, treba oceniti zašto nije primenjen Zakon, odnosno član 52. stav 1. Zakona, kojim je predviđeno da sudiji prestaje radni vek kad navrši 65 godina života ili 40 godina staža osiguranja. Stavom 2. istog člana je predviđena obaveza predsednika suda da obavesti predsednika Vrhovnog suda koje sudije navršavaju radni vek i kada. Članom 53. stavom 1. je predviđeno da radni vek sudiji ne može biti produžen.
Sudije Vrhovnog suda (ove sudije o kojima danas čitate u novinama da im prestaje funkcija) Zoran Ivošević, Mileva Gajinov, Nikola Milošević, Aleksandar Ranković, Vladimir Danilović, Milovan Dedijer, Tomislav Šekularac, koji ima 67 godina, morali su da budu penzionisani 1.1.2002. godine, na dan stupanja na snagu ovog zakona, obzirom da prethodne odredbe zakona ne predviđaju nikakve izuzetke."
Postavlja se pitanje zbog čega predsednica Vrhovnog suda nije podnela zahtev Skupštini za njihovo razrešenje. Razlog je jednostavan: polovina članova Velikog personalnog veća odlučuje o razrešenju sudija u Srbiji. Svi oni ispunjavaju uslove za penziju i oni su tu da bi završili prljave poslove razrešenja.
Predsednik Vrhovnog suda je zasnovala radni odnos sa Savom Mandićem, bivšim sudijom u svojstvu savetnika, koji je glavni konsultant, čovek koji je na platnom spisku suda i ima preko 80 godina života. Za dalji normalan rad Vrhovnog suda, u celom pravosuđu kome Vrhovni sud daje ugled, pod hitno treba razrešiti navedene sudije i da predsednik Vrhovnog suda podnese ostavku, jer odlaže zakoniti rad suda.
To vam je rečeno 2001. godine, a vi tek sada shvatate da je dr Vojislav Šešelj bio u pravu i da je ovo tada bilo dobronamerno izneto ovde i upućeno ministru pravde, radi opšteg dobra i sređivanja stanja u pravosuđu.
Takođe nam je juče ministar pravde rekao da bi ljudi koji čine krivična dela mogli da budu procesuirani neophodno je da imamo kompetentne i kredibilne nosioce pravosudnih funkcija. Sa tim se apsolutno slažemo. Da je to tako, ne bi se dogodilo da Dragoljub Milanović bude pušten iz pritvora, kaže ministar pravde. Spominjao je slučaj Bagzi, Limar, Striković, Zabunović, a ja samo želim da vas podsetim da je u slučaju Dragoljuba Milanovića sudila sudija Radmila Dragićević, kojoj je prestala sudijska funkcija i koja je, nakon dolaska nove vlasti, ponovo imenovana na funkciju sudije Okružnog suda.
Njihov kadar, oni koji su zviždali u pištaljke su na funkcijama predsednika sudova i ako vam, gospodo, ne valjaju oni, koje ste vi doveli, ne znam kakve vam to sudije trebaju. Na kraju kažete juče da vam trebaju mladi kadrovi, oni koji znaju da uđu na Internet, koji znaju jezike, koji izučavaju međunarodnu pravnu praksu. Sve je to u redu.

 Da li želite da koristite i narednih deset minuta? (Da.) Molim vas da se vratite na temu dnevnog reda.

Ja pričam o sudovima, o opštem stanju, načelna rasprava.