Gospođo Mićić, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ne bih se bavio time ko je pisao koji zakon, ali ako ćemo istini za volju, gospodin ministar je, a bio sam svedok tome kada sam bio u Odboru za pravosuđe, u više mahova predlagao za predsednika suda članove izborne komisije i članove JUL-a. Mislim da to neće ni biti sporno. No, da se vratimo na zakone.
U novembru mesecu 2001. godine DSS je dajući svoje predloge seta zakona iz pravosuđa pošla od nekoliko osnovnih postulata, i to: prvo, da pravna sigurnost, treba da bude vrhunska vrednost jednog pravnog poretka; drugo, neophodno je stvoriti takve instrumente da bi se sudska praksa izjednačila i time stvorili uslovi da građani stvarno budu jednaki pred zakonom. Najzad, trudili smo se u tom predlogu seta zakona da reforma sudskog sistema, bude saobražena stanju pravnog poretka u državi. To je činjenica.
Najzad, ova ista Narodna skupština te zakone je usvojila. Ako nisu bili dobri, onda se postavlja pitanje zašto je skupštinska većina te zakone tada prihvatila.
Isti zakoni menjaju se posle samo godinu dana, u julu mesecu 2002. godine, i to nelegitimno, jer tada u ovoj skupštini poslanika DSS-a nije bilo. Novi predlog zakona pravda se revizijom propisa koji su se, doslovce, pokazali lošim u praks. Šta se to pokazalo loše u praksi? Pri donošenju izmena 2002. godine, kao i sada, mislim da tri karakteristike mogu da krase postupke Vlade. Prvo ishitrenost, drugo lakomislenost i treće, sasvim sigurno, izražena težnja da se sudska vlast stavi pod kontrolu izvršne vlasti. To je jako opasno.
Daću konkretne primere. Da je ishitreno, videlo se najbolje po tome što je Ustavni sud reagovao i neke odredbe tog zakona poništio. Jedan od bisera, mora se sa mnom složiti svaki pravnik, jeste odredba da predsednici sudova ne mogu da sude. Podsetiću vas, da bi neko bio izabran za predsednika suda mora da bude sudija. Ne može da bude niko izvan suda. Dakle, to mora da bude sudija. Ako to treba da bude sudija, onda mu se ovakvom odredbom jednostavno onemogućava da radi ono za šta je osposobljen. Jer još nešto moramo imati u vidu - do sada je praksa pokazala kod svih težih predmeta, naročito ako se radi o složenim krivičnim predmetima, u prvom stepenu je sudio upravo predsednik suda. To je činjenica. Neće niko moći da kaže da to nije.
Zašto sam rekao da je i lakomislenost. Evo, vidi se po tome što, sem toga što je Ustavni sud reagovao i neke odredbe poništio, sada Vlada vraća rešenja koja su bila setu zakona koji je predložila DSS. Primer: Vrhovni sud Srbije ipak odlučuje o pravnim lekovima. A, koliko su ozbiljno Vlada i onaj ko je pisao predlog zakona osmislili reforme pokazuje i to što su jula meseca 2002. godine umesto jednog apelacionog suda sa sedištem u Beogradu i četiri odeljenja, dakle, Kragujevcu, Nišu i Novom Sadu, praktično udarili na pravnu sigurnost. Zašto? Neujednačenost sudske prakse direktno ide na uštrb prava građana.
Izneću vam jedan primer iz prakse. Svojevremeno, kada je bio donet zakon koji je predviđao formu kao osnovni uslov za valjanost pravnog posla, bilo je mnogo zloupotreba. Dakle, tada se moglo desiti i u slučajevima kada je pravni posao izvršen, kada je izvršena predaja nekretnine koja je u pitanju, isplaćena kupoprodajna cena, da nesavesnošću prodavca da ugovor potpiše sve padne u vodu, zato što je zakon bio nedorečen. Šta je tada uradila sudska praksa? Hitno je intervenisala, i takve slučajeve sprečila na taj način što je uvela pravilo da u slučaju kada se nesavesna strana pozove na to da nema zakonom predviđene forme, to jednostavno neće biti moguće.
Kratko rečeno - nekretnina ni tada nije mogla da se prenese na sticatelja, nije mogla da bude izvršena ni nezakonita restitucija, odnosno onaj ko je svesno, krijući se iza tako nedorečenog zakona, hteo da ostvari to pravo, bio je onemogućen. Dakle, to je načelo sudske prakse.
Šta se htelo kada smo 2001. godine predlagali da bude jedan apelacioni sud sa sedištima? Hteli smo upravo to, da u celoj državi bude praksa jedinstvena i to je ono što je baš u našoj Republici nedostajalo.
Slobodanu Miloševiću može da se zameri hiljadu stvari i ja ću mu zameriti hiljadu i jednu, ali jednu mu stvar moram priznati. On je od tri države napravio jednu, odnosno sprečio je da pokrajine budu konstitutivni element federacije, što je bilo pogubno. To i danas neki pokušavaju i to će opet voditi ne samo pravnom haosu nego i mnogo težim posledicama. Međutim, nema veze sa ovim, pa da ne bih bio opomenut ostaviću se toga.
Gospodin ministar je u svom govoru juče rekao da su neke izmene bile nužne, jer, eto, ne samo ovaj tragičan događaj koji se desio, nego je izneo dva primera gde je sudskoj vlasti zamerio, odnosno sudijama, da nisu postupile u smislu zakona, pa su tako svesno omogućile teške povrede zakona. Naveo je dva primera. Primer osuđenog bivšeg direktora Radio -televizije Milanovića, a kod drugog primera ne znam ime tog čoveka, mislim da se zove Milenković, više sam ga zapamtio po nadimku koji je izvoran iz Čikaga za vreme mafije. Dakle, tu se sabiraju dve stvari koje se ne mogu sabirati.
Evo zašto. Složio bih se sa tim da gospodin Milanović, koji je dobio deset godina zatvora, kada je presuda postala pravosnažna zaista nije smeo da bude pušten iz pritvora. Tu ću da se složim. To je jedna od retkih stvari koja je trebalo da bude prihvaćena iz ranijih rešenja. Naime, raniji zakon je predviđao da je pritvor obavezan ukoliko se radi o osudama koje su strože od pet godina, i to ima svoju logiku. Upravo je to ovaj primer pokazao. Ako je čovek osuđen na 10 godina, to je dug period i on će naravno da reskira i da pokuša da umakne, što se ovom prilikom i dogodilo.
Druga stvar se sasvim neosnovano sudijama podmeće i to nije korektno. Gospodin ministar pri tome nije spomenuo da je sudija, odnosno predsednik suda dao obrazloženje zašto ovaj drugi nije zadržan u pritvoru. Pa, znate, ima slučajeva koji su čisti, kako mi pravnici kažemo - čisti, ali zabrlja policija pa ispadnu nečisti. Ovaj je čovek zaista trebalo da bude u pritvoru tj. trebalo je da mu se odredi pritvor, međutim, policija ga nije dovela pod sumnjom da je izvršio krivično delo za koje se posle ispostavilo da je izgleda ipak bilo pokušano, nego je bilo reči o falsifikatu i još nekom drugom krivičnom delu, a ta oba krivična dela ne predviđaju pritvor.
Prema tome, nemojmo sudijama stavljati na teret i to za šta nisu krivi. A, navešću još jedan primer iz prakse...
