Programsko opredeljenje SRS je kodifikacija zakona. Mislim da bi bilo normalno da i svaka vlada koja teži ka pravnoj državi, treba da teži i ka kodifikaciji zakona. S obzirom da se ova DOS-ova vlada bar deklarativno izjašnjava da je za pravnu državu, vrlo sam iznenađena što svake nedelje dobijamo po jedan predlog zakona koji predstavlja klasičan obligacioni ugovor.
Umesto da, eventualno, ako imate, date predlog da se Zakon o obligacionim odnosima dopuni ili negde izmeni, vi svaki put izvlačite po jedan klasičan ugovor i predlažete to nama ovde kao zakon. Još samo treba da očekujemo da ćemo dobiti i zakon o ugovoru o kupoprodaji. Materija založnog prava je u Zakonu o obligacionim odnosima regulisana, čini mi se, u 43 člana, taman toliko koliko bi i ovaj zakon imao da niste dodali neke suvišne članove kojima nije mesto ovde.
Što se tiče samog predloga zakona, moram da vam kažem, svi vi to dobro znate, da je ovaj zakon najava siromaštva u zemlji. Znate dobro da se pokretne stvari ni u jednom domaćinstvu ne daju u zalogu bez velike muke, što bi naš narod rekao, jedino za ne daj bože.
Cilj ovoga zakona ste regulisali u članu 1, a rekla bih da je cilj ovog zakona da se otkriju sve dragocenosti o kojima neko verovatno ima saznanja, kao što je svojevremeno Dinkić izvukao sve devize građanima koje su imali negde u slamaricama. Sad treba da se izvuku iz domaćinstava i sve dragocenosti koje eventualno postoje.
Mi smo na ovaj zakon dali dosta amandmana, ali ću ipak prokomentarisati neke najkarakterističnije članove. U članu 5. ste rekli da "upis založnog prava u registar mogu tražiti poverilac ili zalogodavac". Ne može da stoji "mogu", mora da stoji da to moraju, ako hoćemo nekakvu pravnu sigurnost. Šta znači "mogu", šta se krije iza toga, šta će biti sa onim ugovorom o zalozi koji ne bude upisan, ko će na taj način biti doveden u zabludu itd, to je mnogo pitanja na koje Vlada nije u obrazloženju odgovorila, a ministar očigledno nije zainteresovan da sasluša narodne poslanike.
Ovo što je regulisano članom 11. potpuno je regulisano članom 989. Zakona o obligacijama, tako da je nepotrebno. Ovo što je regulisano članom 16. predstavlja uterivanje duga. Koliko znam, uterivanje duga je krivično delo, a vi ste ga ovde legalizovali kroz član 16. Predloga ovog zakona.
Član 20. kaže: "Ako o dospelosti ne ispuni obavezu prema založnom poveriocu, zalogodavac gubi pravo na državinu". Nejasno je ko to pravo ostvaruje. To je takođe trebalo da se reguliše.
U poslednjem stavu člana 23. opet legalizujete jednu kriminogenu radnju, a to je prevara. Pročitajte ovaj član, pa ćete videti da sam u pravu. Nažalost, nemam vremena da šire obrazlažem, ali ću ukratko da pretrčim.
Član 31. već je regulisan članom 30. i potpuno je nepotreban. To je ono što sam rekla na početku - da bi vam zakon izgledao ozbiljan, dodavali ste članove kojima uopšte nije mesto u ovom zakonu. Pre svega, to se odnosi na onaj deo koji reguliše nadležnosti sudova. Propisujete nešto, ako drugačije nije određeno. Zna se na koji način rade sudovi, zna se kako se primenjuje Zakon o izvršnom postupku i ovaj zakon ne može da reguliše ništa mimo tog zakona.
U članu 32. kažete da je "poverilac dužan dokazati da je do predaje u državinu došlo pre upisa u registar". Kome on to treba da dokaže, pred kim, to takođe nikom živom nije jasno.
Član 41. je ovo što sam rekla, totalno mešanje u nadležnosti sudova i apsolutno suvišno u ovom predlogu zakona.
Član 43. je takođe suvišan.
Jednostavno ste išli na to da ovaj zakon ima više članova.
U članu 45. kažete: "Posle dostavljanja obaveštenja zalogodavcu o početku postupka namirenja, založni poverilac i zalogodavac mogu se sporazumeti da se rok od 30 dana skrati ".
Trebalo je da kažete, pa još jedanput do 30, dok jedan od njih ne umre i onda nema ništa od ugovora. Nažalost, nemam više vremena, osim još da vam kažem da je primena zakona koju ste vi predvideli od 1. jula 2003. godine, odnosno 1. januara 2005. godine ipak vama bio dovoljan rok da ste do tada mogli da napravite valjan zakon, pa kada nešto usvajate da bar liči na zakon.
