Za razliku od mojih prethodnika i predstavnika Vlade, nemam toliko milozvučnih reči koje bih mogao da uputim ovom predlogu zakona, jer smatram da je pogrešan i nepotreban.
Sve ovo već postoji u našem Zakonu o obligacionim odnosima, Zakonu koji je dobar i koji, bogami, i čuvena pravna imena i veliki stručnjaci nisu smeli da se drznu da menjaju, a pogotovu ne da ga unakaze nekim drugim posebnim zakonima, tako da postoji očigledna nesaglasnost odredaba predloženog zakona sa Zakonom o obligacionim odnosima i to je loše.
Kao što je loše da se ovde priča da u našem postojećem pravnom sistemu i u postojećem Zakonu o obligacionim odnosima nemamo odredbi o takozvanoj nedržavinskoj zalozi. To naprosto nije tačno, tako nešto već postoji u odredbama od člana 966. pa nadalje, kojima se tretira ugovor o zalozi, a da predlagači, opet verovatno zbog nekog lošeg prevoda nisu imali u vidu šta je ručna zaloga, potvrđuje i sam predlagač u Predlogu zakona.
Tako cilj zakona, to je nešto što ne sme da postoji kao naslov iznad nekog člana, jer, da ne otvaram tu temu, to nigde ne postoji, da ste rekli predmet zakona, materija koja se reguliše, ali cilj zakona, to ne postoji.
U članu 2. rekli ste - ugovor o zalozi i dali ste definiciju na suprotan način od člana 966. Zakona o obligacionim odnosima. To znači da ste u suprotnosti sa osnovama prava. Prosto ne verujem da ovakva definicija ugovora o zalozi postoji u bilo kojoj evropskoj zemlji.
Dalje, u okviru odredbe o sadržini i formi ugovora, napravili ste katastrofalnu grešku. Pobrkali ste predmet ugovora i predmet zaloge. To su dva potpuno različita pojma i to bi vam svaki sudijski pripravnik rekao da su to dve različite stvari.
Jedno je predmet ugovora, a drugo je predmet zaloge. Predmet zaloge može biti potraživanje, a vi ste pobrkali stvar i potraživanje. Prosto neverovatno da to može da prođe.
Zatim, u našem Zakonu o obligacionim odnosima postoji norma koja kaže da zaloga prelazi na založnog poverioca i to momentom predaje stvari koja je predmet ugovora o zalozi. Vi ste tu normu, to pravilo u Zakonu o obligacionim odnosima okrenuli, tako da nema tog suda koji će da protumači odredbe vašeg Predloga zakona.
Zatim, u članu 7. napuštate pravilo monetarnog nominalizma. Ne sme to da radi država, ne sme, mora da štiti svoja sredstva plaćanja i svoju valutu, mora, jer potraživanje može da glasi na strana sredstva plaćanja, uvek se izražava u domaćoj valuti.
U članu 12. unosite nešto na šta bi brucoš na fakultetu u stvari morao da vas upozori. Vi kažete ovako - suvlasnički udeo pokretne stvari ili iz zbira pokretnih stvari. Pa, ne postoji to u pravu, zbir pokretnih stvari. Na svakoj stvari pojedinačno postoji to pravo svojine, ili suvlasništvo ili zajednička svojina, a ne postoji na zbiru, već na svakom pojedinačnom od toga što vi smatrate zbirom.
Potom, pravo na predmet založnog prava, u članu 22. gde govorite o zakupu, nijedan sud neće vam to protumačiti na način kako ste vi to u obrazloženju naveli, nijedan sud, zapamtite.
Ako se pogledaju sve ove odredbe, skrenuo bih vam pažnju na ono što vi potencirate kao najveću prednost Predloga ovog zakona, a to je garancija pravne sigurnosti. Moram da vam kažem da takva garancija ne postoji u ovom predlogu zakona. A zašto? Osim odredbi o registraciji ugovora o zalozi, sve druge odredbe ovog zakona nisu potrebne.
Nijedna nije potrebna, a vi čak napuštate princip koji ste imali kod Zakona o finansijskom lizingu, koji vam je bolji nego ovaj ovde u pogledu sticanja državine od strane zajmoprimca, ukoliko se založno dobro nalazi kod založnog dužnika. Tu analogiju da ste primenili, vama bi ove odredbe bile mnogo bolje. Ovako ste uneli zabunu i ovo neće znati sud da primeni. To vam je sve od člana 41. do člana 49. To su vam potpuno nepotrebne odredbe.
Dalje, vi pričate o nedržavinskoj zalozi, kao nečemu novom, to postoji u našem Zakonu o obligacionim odnosima. Ali, kako založni poverilac da dođe u državinu pokretne stvari koja je predmet ugovora o zalozi ukoliko je nije dobio od zalogodavca, on može preko suda da traži ispunjenje ugovorne obaveze iz ugovora o zalozi.
Vi ste ubacili ovde neke kontradiktorne odredbe, pa ste čak naveli nešto što ne sme da stoji, po vama je izvod iz registra zaloge izvršna isprava, pa ne može, to može samo biti dokaz o nekim činjenica.
Ne možete vi papir koji je dokaz da predstavljate izvršnom ispravom. Ne možete. Za izvršnu ispravu zna se put kako nastaje. Opet vam ukazujem, kod ugovora o finansijskom lizingu imali ste kvalitetnije i bolje rešenje. A da ne ređam sve propuste koji su kardinalni i ne mogu da prođu, najveći plagijator na pravnom fakultetu bi vas upozorio na ovo. Ovo zadire u suštinu obligacija.
Ne pravite jasnu razliku između tzv. vrlo poznatih pojmova. Postoji lični dužnik i realni dužnik kod ugovora o zalozi i ne pravite tu razliku. Vi ne potencirate da ugovor o zalozi nastaje konsenzusom, a pravo zaloge kao realni posao predajom stvari. Ne bih da ređam dalje, ukazao bih vam samo na još neke stvari.
Službenik upisa u članu 65. to ne postoji u pravnom sistemu u našoj zemlji. Šta vam znači službenik upisa, da li će ovo biti upis? Onda ste u prelaznim i završnim odredbama, član 67, naveli šta ko mora da uradi i u kom roku. Gde vam je sankcija? Ako propisujete imperativnu normu šta neko treba da uradi, onda morate imati neku sankciju.
Nije valjda da ste samo propisali obavezu, a da nema sankcija. Ako ste to uradili, onda vam uopšte ne treba ovaj zakon, prepustite sve Zakonu o obligacionim odnosima, ako ste hteli neke stvari da pojasnite mogli ste sa dva člana da dopunite Zakon o obligacionim odnosima, član 968a i 968b i da završite ovaj posao. A ne, velika priča, velika očekivanja, ovo sudovi neće da primene, zapamtite, primeniće se samo odredbe o registraciji. Ovo drugo je u suprotnosti sa osnovama obligacionih odnosa u ovoj zemlji. Kao takav je neprimenjiv.

 Reč ima narodni poslanik Petar Cvetković, a posle njega narodni poslanik Radojko Petrić.

Dame i gospodo, danas je pred nama Predlog zakona o založnom pravu na pokretnim stvarima upisanim u registar. Čuli smo obrazloženje gospodina ministra. Ono što sam zapazio u startu da je gospodin Pitić izrekao tvrdnju da je ovaj zakon, otprilike, u paketu ekonomskih zakona koji su neophodni u cilju oživljavanja privrednih tokova. Složio bih se sa gospodinom ministrom da u ovom zakonu ima elemenata ekonomije, odnosno finansija, jer u suštini svega i u suštini sveta su finansije i ekonomija.

Međutim, ovaj zakon obuhvata veći delokrug od nadležnosti Ministarstva za ekonomske veze sa inostranstvom. Možda mnogo više obuhvata nadležnosti Ministarstva za privredu i privatizaciju, a svakako najviše nadležnosti Ministarstva pravde, jer dozvolićete, vi ste i sami tako obrazložili, ovaj zakon daje neke institute, odnosno uvodi ugovore koji su suština obligacionog prava i ugovora.

Ovaj ugovor je samo razrada, kao što smo čuli, odnosno pokušaj propisivanja posebnim zakonom novog ugovora o zalozi. O tome ću kasnije. Međutim, potrebno je ukazati da je priprema ovog zakona morala da bude, rekao bih, rezultat interministarske saradnje i da je po redosledu stvari i po tome koju materiju reguliše osnovni obrazlagač ovog zakona upravo trebalo da bude Ministarstvo pravde.

Ne postoji smetnja da zakon o založnom pravu obrazlaže i ministar za veze sa inostranstvom. Ono što bih rekao, bez ikakve uvrede, nije mi to namera ni u kom slučaju, da ukažem gospodinu ministru, jer sam takođe zapazio da u našem pravu postoje dve vrste zaloge, te da se ovim uvodi i treća vrsta zaloge, odnosno založnog prava. To je, doduše, delimično tačno, jer ako govorimo samo o ugovornom založnom pravu, tačno je da po sadašnjem pravnom sistemu i pravu postoje dve vrste ugovornog založnog prava i to je založno pravo na pokretnim stvarima, koje je regulisano Zakonom o obligacionim odnosima i založno pravo na nepokretnostima, koje je regulisano Zakonom o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima i koji se drugačije kaže hipoteka, odnosno ugovor o hipoteci.

Po redu ugovornih založnih prava, u našem pravu i ne samo u našem, u svim modernim pravima postoji i sudsko založno pravo. Postupak i ovo založno pravo je regulisano Zakonom o izvršnom postupku. Takođe, postoji i sledeća vrsta založnog prava, a to je zakonsko založno pravo, koje je regulisano raznim zakonima, pa čak i pojedinim odredbama Zakona o obligacionim odnosima.

U ovom zakonu je intencija potpuno jasna, da se založno pravo propisano Zakonom o obligacionim odnosima izmeni utoliko što se neformalni ugovor kao realan ugovor - neformalan jer nije potrebna forma za zaključenj, realan jer nastaje predajom stvari - zamenjuje novom vrstom ugovora o zalozi na pokretnim stvarima, gde je predviđen formalni ugovor koji se zaključuje momentom upisa u registar založenih pokretnih stvari. Ovo je, kao što je to gospodin Mamula rekao, u potpunosti u skladu sa modernim principima prava i u potpunosti je u skladu sa principima, odredbama i institutima Zakona o obligacionim odnosima.

Rekao bih čak da je Zakon o obligacionim odnosima, ako ne najbolji, onda jedan od najsavremenijih i najboljih zakona koji funkcionišu u ovom pravnom sistemu. Stoga bi bilo daleko pravno ispravnije i uspešnije da su odredbe Zakona o obligacionim odnosima koje se odnose na zalogu u nečemu promenjene i to je moglo da se postigne okvirno sa 10-20 odredbi, možda i ne toliko. To bi činilo celinu svih odredbi ugovornog, odnosno obligacionog prava u jednom Zakonu o obligacionim odnosima, koji je nesporno dobar, savremen i kao takav ne bi mogao pretrpeti bitnije izmene. Kad ovo govorim, mislim na celinu Zakona o obligacionim odnosima.

Što se tiče zaloge koja bi se zasnivala na ovaj način po Predlogu ovog zakona, na tome da poverilac ne uzima stvar u državinu, nego da zalogodavac i dalje drži stvar, te da se uvodi registar založenih stvari, ovakva inicijativa je postojala još prilikom pripreme, odnosno prilikom pripremanja nacrta za donošenje Zakona o obligacionim odnosima. To je, podsetiću, skica profesora Konstantinovića za nacrt zakona o obligacionim odnosima. Stajala je jedna odredba, gde je bilo moguće i založno pravo da se zasnuje na taj način, a da se ne da u državinu predmet zaloge, odnosno stvar koja se daje u zalogu.

Prilikom donošenja Zakona o obligacionim odnosima ta odredba je odbačena. Mislim da je bilo najispravnije da Vlada odnosno Ministarstvo pravde krene u izmenu te odredbe, odnosno da ubaci tu odredbu.

No, i ovako nije pravno nedopušteno, nije pravno nemoguće da se posebnim zakonom uvede potpuno drugačiji tip ugovora o zalozi u odnosu na ugovor o zalozi koji je utvrđen Zakonom o obligacionim odnosima.

Možda je ovo iz nekih razloga i dobro, jer se novim zakonom predviđa novi ugovor, moguće da će stvarati zabune u praksi, jer nosi isto ime kao i onaj ugovor po Zakonu o obligacionim odnosima. Ali, možda je i korisno, jer dati ovakvoj Vladi mogućnost prerade ili dorade Zakona o obligacionim odnosima bojim se da bi ispalo svašta. Ovako propuste koje smo uočili i koji će se verovatno ukazati i pre i posle početka primene zakona moguće je ispravljati izmenama i dopunama samo ovog specijalnog zakona u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima, a da taj zakon koji vredi u ovom trenutku bar ne pokušavamo da izmenimo, jer, kao što sam rekao, rezultat bi mogao biti znatno gori od onoga koji se očekivao.

Pozdravljam intenciju predlagača zakona i to je u pravnoj teoriji i naročito ekonomiji nesporno da ovakvo obezbeđenje kako se predlaže pruža veliku sigurnost poveriocu, u svakom slučaju jaču od one koju pruža jemstvo ili svi drugi oblici ličnog obezbeđenja. U ovoj državi, u pravnom sistemu, s obzirom na nemogućnost hipoteke i njenu ograničenost zbog toga što nemamo regulisano pitanje katastra nepokretnosti, iz svih tih razloga potrebno je predvideti zalogu na ovaj način i doneti ovakav zakon.

To je ono što je nesporno, mada ne očekujem da će u znatno većoj meri pospešiti privredni razvoj ili privući strani kapital, s obzirom da je ovde dato Ministarstvo za ekonomske veze sa inostranstvom.

Postoji osnovni problem oko toga koje su to pokretne stvari. U ovom zakonu je Vlada odnosno dosadašnja ministarstva su odstupala od jednog svog običaja da se na početku zakona označava šta je prevashodno predmet zakona, na šta se odnosi. Ovde nije označeno šta je to pokretna stvar u smislu ovog zakona. I to je dobro, jer smo onda u obavezi da primenjujemo Zakon o obligacionim odnosima, koji je veoma jasan u tome šta je pokretna stvar i kada se može smatrati pokretnom stvari.

Međutim, predlagači zakona su, to smo prevashodno amandmanima ukazali, koristili neke termine odnosno institucije i pokušali da predlože neka rešenja koja su u suprotnosti sa pravnim sistemom i pravnom praksom naše države. O tome ćemo detaljnije kada dođemo do tih amandmana, a nažalost čujem da su usvojena samo četiri amandmana.

U članu 3. stav 2. označeno je da se ugovor o zalozi zaključuje u pismenoj formi, što upućuje da postoji i nepismena forma. U duhu srpskog jezika i srpskih zakona, naročito onih predratnih, kraljevskih zakona, stoji - u pisanoj formi, jer je to srpski jezik i to odgovara pravnoj tradiciji, pravnom sistemu, regulativi i pravnim navikama u ovoj državi i građana u ovoj državi, koji su u tom pravnom sistemu.

Ima takvih primera dosta. Neke koje smo uočili pokušali smo da popravimo amandmanima. Ne smatramo da smo moćni da napravimo idealan zakon, to nije moguće, ali ne smatramo ni da smo toliko pametni da možemo ispraviti sve propuste. Međutim, smatramo da će biti bitno poboljšan usvajanjem ovih amandmana koje smo dali.

Takođe stoji jedna suštinska primedba da ovim zakonom nije predviđeno ko će voditi registar založnih pokretnih stvari. To je član 57: registar zaloge vodi nadležna organizacija, određena u skladu sa zakonom.

Dalje, nema ni naznake ni razrade u Predlogu zakona, niti u obrazloženju koje je izuzetno šturo, niti nam je ministar u svom ekspozeu dao bilo kakvu naznaku koja će to organizacija biti nadležna za vođenje registra. Onda se pitam u kom grmu leži zec. Zašto u ovom zakonu ne označimo sve namere, da vidimo ko će voditi registar založenih stvari?

U tom smislu smo na poslaničkom klubu DSS razmatrali moguće amandmane i složili se da treba predložiti da to čine opštinski sudovi po opštinama, a s obzirom da je po uvodnom članu 2. ili 3. predviđeno da se elektronski vodi na nivou države, da se onda na nivou Republike takođe vodi registar založenih stvari.

Time smatramo da smo rekli stvar koja je veoma bitna i koja treba da stoji u zakonu, a to je trebalo da kaže i ministarstvo, jer ćemo u suprotnom doći do potrebe za donošenjem novog zakona, koji bi se bavio samo time koja će organizacija biti nadležna i kako će se voditi registar založenih pokretnih stvari. A bilo je izvodljivo i tehnički moguće, i ekonomski, politički i pravno opravdano da se to reguliše ovim zakonom, kada se već ušlo u to da se ručna zaloga odnosno zaloga na pokretnim stvarima reguliše posebnim zakonom.

Postavio bih još jedno pitanje, jer sam došao do saznanja da je Društvo sudija Srbije u saradnji sa Vrhovnim sudom Srbije organizovalo 26. i 27. februara 2002. godine skup na temu "Obezbeđenje potraživanja". Učesnici skupa su bili razni, a u ime ovog ministarstva bio je gospodin Ilija Dražić, advokat i specijalni savetnik u Ministarstvu za ekonomske poslove sa inostranstvom.

Juče smo na Odboru za zakonodavstvo čuli da je predlagač zakona suštinski profesor Miodrag Orlić. Ovo pitanje postavljam zbog toga što zaključci ovog savetovanja, gde je učestvovao specijalni savetnik Ministarstva za specijalne poslove sa inostranstvom, nisu ispoštovani u celosti. Mislim da su zaključci korektni i da upućuju prevashodno na uređivanje nedržavinske zaloge preko izmene Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, nije to osnovni problem.

Problem je u tome što su ovi zaključci samo delimično uneti u Predlog zakona. Nisu u potpunosti prihvaćeni i zbog toga će stvoriti svakako i dodatne probleme. Pored toga, zakon će stvoriti zabunu, moguće da neće stvoriti zabunu samo kod onih koji se bave samo naplatom izvršnim putem, oni će uspeti da to razumeju, ali će stvoriti zabunu jer propisuje poseban način naplate u odnosu na naplatu koja je propisana postojećim Zakonom o izvršnom postupku. Nesporno je da Zakon o izvršnom postupku treba da pretrpi izmene u smislu boljeg i efikasnijeg vođenja postupka, ali prepisivanje paralelnih postupaka stvara zabunu u praksi i stvoriće zabunu u praksi.

Biće potrebno mnogo savetovanja i mnogo objašnjavanja da se građanima,pošto se uvodi institut zaloge bez predaje založene stvari, objasni kako će to moći da rade i kako će ostvarivati prava.

S druge strane, moja je ocena da nema mnogo pokretnih stvari u ovoj Srbiji, koje bi svojom vrednošću mogle da bitnije utiču na ulaz stranog kapitala i na pospešivanje privredne proizvodnje - misli se preko kredita, jer nema toliko vrednih pokretnih stvari koje bi mogle garantovati za obziljnije iznose kredita. Podsetiću da i one stvari, kojima privreda, recimo, raspolaže - pokretna stvar je neko postrojenje, da su i te stvari i tehnološki i ekonomski i po isplativosti zastarele. Hvala.

 

Reč ima narodni poslanik Radojko Petrić, posle njega narodni poslanik Srđan Petrović.

Poštovano predsedništvo, poštovani poslanici, gospodine ministre, na dnevnom redu imamo potpuno novi zakon čijim se usvajanjem obezbeđje veća sigurnost u izvršavanju dužničko-poverilačkih odnosa. Zapravo, primenom ovog zakona obezbeđuje se veća sigurnost poverilaca da naplate svoja potraživanja od dužnika.
Novina se ogleda u tome što se zakonom reguliše da se putem zaloga na pokretnim stvarima obezbeđuje poverilac da može efikasno da naplati svoja potraživanja. Do sada je postojala mogućnost zalaganja samo nepokretnih stvari. To je tzv. hipoteka.
Hipoteka kao založno pravo na nepokretnostima uglavnom se odnosila na osiguranje naplate dugoročnih kredita, znači dugoročnih potraživanja.
U cilju pokretanja privrednih tokova dobro je što se donosi ovaj zakon i to je njegova suština, koju mi socijalisti pozdravljamo. S obzirom na izuzetno loše stanje ekonomije u Srbiji, Vlada bi morala mnogo energičnije da traži puteve, načine i forme za pokretanje privrednog razvoja.
Ovaj zakon o založnom pravu na pokretnim stvarima predstavlja jedan segment koji može da doprinese ubrzavanju privrednih tokova. Kada prednje imamo u vidu, onda zaista iznenađuje odugovlačenje u postupku donošenja ovog zakona.
Kao što znamo, Predlog ovog zakona dobili smo sredinom oktobra prošle godine i, evo, tek po isteku punih sedam meseci treba da ga usvojimo. U međuvremenu, usvojeno je više zakona po hitnom postupku koji su za ekonomiju i uopšte za zemlju daleko beznačajniji od ovog zakona.
Ovaj zakon mogao je u redovnom postupku da bude donet novembra prošle godine, a dobrim delom mogao je da počne da se primenjuje od početka ove godine - znači, već od 1. januara.
Sa ovolikim odugovlačenjem, prosto je teško izvesti zaključak, šta Vlada želi - da li hoće da se donese zakon koji može da ima pozitivan uticaj na privredne tokove ili ne želi donošenje ovog zakona? Prednjoj dilemi doprinosi amandman vladajuće većine DOS-a, koji smo dobili pre nekoliko dana, jer se njime predlaže da početak primene ovog zakona usledi tek od 1. januara naredne godine.
Kako će ovaj zakon imati veliku primenu kod malih i srednjih preduzeća i preduzetnika, trebalo je sve učiniti da se on daleko više afirmiše i da o njegovoj svrsi i sadržaju budu upoznati i privrednici, i preduzetnici i što veći broj građana. Za taj vaspitni, edukativni prilaz najbolje je mogao da posluži direktan televizijski prenos ove sednice.
Ovo kažem posebno stoga što se u toku rasprave i u načelu i u pojedinostima vrše šira elaboriranja i daju stručna objašnjenja onoga što se usvaja u pojedinim paragrafima.
Nažalost, voljom skupštinske većine, vašom, kolega poslanika iz DOS-a, televizijskog prenosa nema. Da li mislite da u velikom broju privredni predstavnici, a pogotovo preduzetnici i potencijalni preduzetnici, čitaju službeni glasnik, gde će biti objavljen ovaj zakon? Da li mislite da je traženje i čitanje službenog glasnika najbolji način da budu upoznati sa ovim zakonom?
Ovom zakonu ne može se osporiti osnovna svrha da predstavlja korak napred u unošenju reda pri regulisanju dužničko-poverilačkih odnosa. Zapravo, to je zakon koji treba, u odnosu na dosadašnju dugogodišnju praksu, više da zaštiti poverioca; manje-više, dosadašnjim zakonima u prvom redu štićen je dužnik. U tržišnoj ekonomiji obrnut je prilaz i dobro je što mi sledimo sada taj tok.
Samom činjenicom da je poverilac bolje zaštićen da naplati svoje potraživanje, spremnije i brže će ulaziti u poslovne odnose sa dužnikom, jer mu preostaje manji rizik. Za savesnog dužnika stavljanje zaloga ne predstavlja nikakvu bojazan, jer je on siguran da će dug blagovremeno moći da izmiri. Normalno, ako nastanu nepredviđene okolnosti i ako je dužnik nesavestan, rizik treba da snosi on, a ne poverilac.
Ovim zakonom se zalogodavcu omogućuje daleko brži postupak da pribavi sredstva, opremu, kredit. Za dužnika posebno je bitna činjenica što i on i dalje zadržava založnu stvar, koristi se njome, stvara sa njom dohodak i, na kraju, može i dalje da ulazi u takav način pribavljanja sredstava, a sredstvo ostaje u njegovoj državini.
U samom Predlogu zakona ima dosta odredbi koje treba regulisati na bolji način. U tom smislu, potrebno je izvršiti odgovarajuće izmene i dopune.
Ukazaću samo na nekoliko odredbi za koje smatram da treba da pretrpe određene izmene i dopune. Primera radi, navodim sledeće: u članu 4. stav 2. bespredmetno je propisivati da ne proizvodi pravno dejstvo upis u Registar ako je zalagodavac založio tuđu stvar. Pa, samo po sebi se razume da treba samo založiti svoju stvar. Šta to znači - založiti tuđu stvar i sada mi propisujemo neke mere da je to bespredmetno. Valjda je to jasno u osnovi, u načelu.
U članu 5. treba izvršiti izmenu da se upis založnog prava vrši samo na zahtev poverioca, normalno uz izjavu zalogodavca da na to pristaje. U suprotnom, ako omogućimo da može i zalogodavac da vrši upis u registar, usporićemo postupak, jer će poverilac uvek proveravati, pa će tražiti da idu zajedno gde se vrši upis u registar, pa ako je on doneo neki dokumenat - ići će da proveri, da se informiše o detaljima, a to sve komplikuje stvari, to je zaista nepotrebno, tako da treba izvršiti izmenu da se propiše da upis u registar vrši poverilac, uz saglasnost, uz taj papir u pisanoj formi, pribavljenu saglasnost od zalogodavca.
U članu 19. treba predvideti da je ugovorna obaveza da predmet založnog prava mora biti osiguran kod osiguravajuće organizacije, kod koje se oni dogovore. Tako će se poverilac daleko više zaštititi, steći će više poverenja. Zašto se plašimo da ćemo napraviti neki trošak za zalogodavca? Savestan privrednik, dobar domaćin uvek osigurava svoje stvari - i pokretnu i nepokretnu. U svetu se i gleda koliko je jedna zemlja i koliko je standard uopšte razvijen, koliko je razvijeno osiguranje, a da ne govorim u privrednom smislu, čak govorim i za ličnu svojinu u domaćinstvu i ostalom.
Dalje, vezano za član 35, radi stvaranja što veće sigurnosti i korektnosti u dužničko-poverilačkim odnosima, da budu zaštićeni jednako i poverilac i zalagodavac, u slučaju ako dođe do realizacije naplate zaloga i prodaje, ako se postigne višak novca iznad ugovorene obaveze, taj novac mora da se uplati u roku od osam dana. Ukoliko se ne izvrši uplata u roku od osam dana, da se plaća kamata, u tom slučaju zalogodavcu da se garantuje poslovni odnos od strane poverioca.
Mislim da su kolege poslanici koji su pre mene diskutovali napomenuli ovaj propust, što nije regulisano ko će voditi registar zaloga. Zaista, to je bilo neophodno da se predvidi u ovom zakonu. Bilo je dobro, mislim da su kolege poslanici iz DSS-a podneli takav amandman, da se vodi kod opštinskog suda; i hipoteka se tamo vodi, i sigurnost je kod suda kad se vodi zalog, i radi poverenja i radi naplate. Što se tiče informisanja, sudovi su opremljeni ili mogu da budu opremljeni elektronski, da se uvek može doći do baze podataka, da se vidi na šta je stavljen zalog.
Dalje da ne nabrajam. Podsećam da su poslanici SPS podneli 19 amandmana na Predlog ovog zakona. Nadam se da će Vlada prihvatiti više naših amandmana, podrazumevajući da će biti prihvaćen i znatan broj amandmana drugih poslaničkih grupa, koji su, takođe, podneli amandmane na ovaj zakon.
Prihvatanjem amandmana dobićemo bolji i sadržajniji zakon.
Što se tiče poslanika SPS, to će uticati da se opredele i da podrže ovaj zakon u načelu i u celosti.
Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Srđan Petrović, a posle njega narodna poslanica Vjerica Radeta.

Poštovana predsedavajuća, poštovani poslanici, ovaj zakon praktično zaokružuje jednu tematiku koju smo imali započetu na prošlom zasedanju sa Zakonom o finansijskom lizingu i Zakonomo garantnom fondu, tako da sa već postojećim zakonom koji reguliše pitanje hipoteke dolazimo do skoro svih instrumenata koji su potrebni za ubrzavanje prometa na finansijskom tržištu. Činjenica je da posle početka primene ovog zakona, a sada smo čuli da će ta primena krenuti od 1. januara 2004. godine, imaćemo zaokružen milje za mogućnost, teoretsku mogućnost ubrzanog investiranja.
Naše privredno okruženje sigurno nije takvo da ovi zakoni mogu da donesu neki veliki pomak, odnosno nemamo nekih velikih mogućnosti da budemo optimisti. Ovi zakoni, koji su tehničkog karaktera, sigurno da će da donesu određene pomake, a pre svega, ono što je najvažnije, potrebno je da počnu da se primenjuju, znači da te institucije zažive, da agencija, koju smo imali, pa sudovi i svi drugi koji budu bili u situaciji da primenjuju ove zakone, to i počnu da rade, pa koliko rezultata u praksi bude, a sigurno ih neće biti u nekoj bližoj budućnosti.
Ovaj zakon je specifičan, s obzirom da je zaloga stara kategorija koja postoji u jednom neformalnom obliku, sigurno od početka privrednog razvoja civilizacije i imala je socijalni element. Možda je i dobro što u ovoj situaciji, kada je zemlja u recesiji, ovaj zakon i dolazi u primenu, iz jednog možda psihološkog razloga, što sigurno nije takva situacija da će građani, sitni preduzetnici i uopšte privrednici da se zatrčavaju i jure, da posežu za kreditima preko davanja u zalog svoje pokretne imovine, jer nemaju dobra očekivanja. Opet kažem da zakon treba da se primenjuje, nadležni u državi treba zakon da primenjuju, steknu određeno iskustvo za vreme, za koje se nadam da će doći, kada će ovaj zakon imati svrhu.
Do sada u praksi su se primenjivali neki oblici zaloge. Neke određene banke koje kreditiraju male privrednike su to na neki zaobilazni način i primenjivale, pa su se pojavljivali oglasi u novinama kada se prodaje imovina preduzetnika koji nisu mogli da vrate kredite. Bilo je tih slučajeva i određene strane banke su to radile, ali sigurno da to nije bilo sve po zakonu i dobro je zato da se ta oblast reguliše.
Ono što imamo sada u pravnoj praksi i o tome je moj kolega Cvetković već govorio, znači imamo Zakon o obligacionim odnosima koji nešto reguliše, tamo gde je državina na stvarima datim u zalog, a nije rečeno u tom Zakonu o obligacionim odnosima, nego je ovde data zabrana prometa društvene imovine. Znači, društvena sredstva nije moguće dati u zalog, što mislim da je dobro, a taj stari zakon će se primenjivati i na ovoj tematici u ovom zakonu.
Normalno, jasno je zašto je to dobro, jer u vreme privatizacije sigurno da nije moguće vršiti proces otuđivanja društvene svojine. Praktično bi imali poseban vid privatizacije preko korišćenja ovog zakona, hipotetički.
Ovaj zakon je dobar zato što je liberalan. Znači, dosta toga je predviđeno i nema nekih restrikcija po pitanju predmeta koji mogu da se daju u zalog. Sa druge strane, zbog stvari koje nisu dobre, primenjuje se poseban ugovor i one isključuju, što takođe mislim da je dobra stvar.
Što se tiče predmeta založnog prava, sem pokretnih stvari o kojima je već bilo reči, nova i zanimljiva stvar je da se u zalog mogu dati prava potraživanja, znači dugovi koje zalogodavac potražuje od svog dužnika, takođe njih može dati u zalog i to je jedna nova kategorija. Mislim da će to imati svoju primenu u praksi.
Takođe i suvlasnički deo je predmet koji može da se da u zalog. Ono što je sporno, i to je poslanička grupa DSS i amandmanom obradila, pravo davanja u zalog budućih stvari i prava, što je jedna malo nedefinisana kategorija i mislimo da je suviše rano da to počne da živi kroz ovaj zakon.
Važno je kako će ovaj zakon ući u našu privrednu praksu u smislu mentaliteta i poslovne kulture naših privrednika. Sigurno je da naša poslovna kultura nije u ovom trenutku na zavidnom nivou. Jasno je da nije ni imala priliku da se razvije. Prvo, imali smo netržišnu privredu, a kasnije jedno vreme opšteg bezakonja, tako da je važno da obaveze zalogodavca budu na pravi način praćene, odnosno da u ovu priču, u ove ugovorne obaveze ulaze, kao što je neko rekao i kao što u zakonu piše, stvarno odgovorni privrednici i dobri domaćini, kako ovde stoji.
Dato je obavezno osiguranje nad stvarima koje su stavljene u zalog, mada to nije uvek moguće da se primeni. Kod člana 23, to je član koji govori o pravu otuđenja predmeta založnog prava, čini mi se da ima nekih nedoslednosti i pitanja kako će se u praksi primenjivati, a naročito ovaj stav koji govori da zalogodavac i novi vlasnik predmeta založnog prava solidarno odgovaraju založnom poveriocu za štetu koja može nastati zbog njihovog propusta da u registar zaloge upišu založno pravo na teret novog vlasnika.
Ono što bi moglo da bude interesantno za širu javnost, koja nažalost ne može da prati ovo zasedanje zbog odsustva televizijskog prenosa, jeste taj poseban status fizičkih lica na koja se takođe odnosi ovaj zakon. Malopre sam govorio da imamo nesavesne privrednike, odnosno da naš privredni mentalitet i privredna kultura nisu još uvek na nekom zavidnom nivou. Sa druge strane imamo osiromašene građane, koji sigurno da imaju još veću potrebu za sredstvima, realno, a možda i psihološki tu postoje opasnosti, neke kolege su govorile o tome, i zato je dobro da postoji taj poseban status fizičkih lica kod zaloga kao stare kategorije i sigurno je da ima svoju socijalnu dimenziju u uslovima siromaštva, pa država mora da pazi kakva će biti primena.
Ne kažemo da su naši građani neodgovorni. Prošlo je već dve godine od kada su počeli da se šire primenjuju, da se dele krediti i vidimo da su građani navikli i da olako ne uzimaju kredite, tako da je to opet možda i dobra stvar.
Oni osećaju da je zemlja u recesiji i znaju kakav im je standard. Možda je zato potrebno da sada ovaj zakon krene. Ne verujem da će biti nekog velikog zatrčavanja građana za korišćenje odredbi ovog zakona, znači za davanje u zalog svoje pokretne imovine.
Najvažniji deo zakona je sigurno onaj koji se odnosi na namirenje i način namirenja zaloga. Tu su dosta dobro zaštićena prava poverioca, tako da mislim da je to dobra stvar koja će sigurno da podstakne one koji imaju višak kapitala, banke i ostale, da počnu da primenjuju, odnosno da koriste odredbe ovog zakona. Mislim da je taj deo dobro obrađen.
Ono što je takođe važno je institucija registra zaloge. Sporno je ko će ga primenjivati. Važno je da bude jedinstven, da bude dobro informatički obrađen, da postoji ta jedinstvena klasifikacija da bi on bio ono što sad popularno kažemo - transparentan, da bi zainteresovane stranke mogle lako da dođu do uvida u registar zaloge, pošto se kroz mnoge odredbe zakona vidi da će biti velika potreba uvida u registar. Praktično, svakoj kupoprodaji će morati da prethodi uvid u registar, tako da funkcionisanje tog registra može da uspori, nadam se i da ubrza sam promet pokretne imovine. Zato je važno da se taj registar dobro organizuje.
Praksa hipoteke je, kao što je rekao gospodin Cvetković, da se ona uknjižava, registruje pri opštinskom sudu. Takvo rešenje postoji. Ovde nema rešenja koja je to institucija koja će registar voditi i primenjivati. Sigurno da je potrebno to da znamo. Iz ovog zakona se vidi, otprilike, da ćemo imati poseban zakon koji će to pitanje regulisati. Ne vidim zašto to nismo mogli ovim zakonom, ali sigurno će ministar znati da odgovori na ovo pitanje.
Ovaj zakon, kao i prethodna dva, o garancijskom fondu i finansijskom lizingu, jesu dobri zakoni, ali nažalost u našoj situaciji imaju mali značaj. Sigurno su promene koje oni mogu potencijalno da donesu u privrednom ambijentu velike, ali samo potencijalno. U ovoj situaciji, nažalost, dobre efekte ovog zakona nećemo uskoro videti.
(Nataša Jovanović, sa mesta: Imam predlog po Poslovniku.)

Ne može.
(Nataša Jovanović, sa mesta: Kako Siniša može da predloži u prisustvu šefa poslaničke grupe?)

Molim vas, bez obzira što delimo volju za toleranciju, da ne bude dobacivanja iz sale, a s obzirom na nedostatak informacija, da vas obavestim da predloge po Poslovniku i povrede Poslovnika izriče predsednik i zamenik predsednika poslaničke grupe. Narodni poslanik Siniša Mitrović je zamenik predsednika poslaničke grupe DOS - Reforma Srbije.
(Nataša Jovanović, sa mesta: Ne, to je mogao da predloži samo u odsustvu predsednika.)

Reč ima narodna poslanica Vjerica Radeta, a posle nje narodni poslanik Dragiša Đoković.