Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 31. amandman je podneo narodni poslanik Boško Ristić.
Odbor za prosvetu i predstavnik predlagača nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li narodni poslanik Boško Ristić želi reč? (Nije prisutan.)
Da li neko drugi želi reč?
Reč ima narodni poslanik Gašo Knežević.

Ovo je posledični amandman. On je posledica amandmana koji je stavljen na mnogo članova ranije, jer po našem konceptu saveti i centri su organizacioni oblici institucionalizacije prosvete. Ovde je to promenjeno. Kako je naša osnovna inicijativa bila da se zadrži ona organizaciona struktura koju smo mi predložili, ovo je posledični amandman. Pošto je odbilo Ministarstvo ono, logično je da je odbilo i ovo.

Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 31. amandman je podneo narodni poslanik Sreto Perić.
Odbor za prosvetu i predstavnik predlagača nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Sreto Perić.

Dame i gospodo narodni poslanici, za vas imam jednu dobru vest. Realno dobro, jer ovo je 67. amandman koji mi već razmatramo večeras, a ostalo je još 40 amandmana.
Moram da kažem da narodni poslanik koji je u ranim večernjim satima predložio da radimo dok ne završimo sve po ovim amandmanima je bio prisutan tu sve vreme i to uvažavam.
Međutim, ima narodnih poslanika koji su iskoristili ovo vreme da pročitaju nekoliko izdanja novina, neki, naravno, da podupru zidove Skupštine, koja je, pretpostavljam, dobro učvršćena, a neki su koristili skupštinsku salu kao Knez Mihailovu da malo prošetaju. Naravno, sa ove govornice kada se obraćaju oni kažu – uvaženi poslanici.
To mislim da nije ni minimum uvažavanja narodnih poslanika koji sede u ovoj sali, a kamoli uvažavanje Poslovnika. Nažalost, taj narodni poslanik se dva puta obratio za povredu, kršenje Poslovnika, i to je baš citirao da se narodni poslanici ne uvažavaju dovoljno.
Sada ću da pređem na amandman koji sam podneo, a to je na član 31. koji je u vezi sa članom 93. zakona o izmenama i dopunama Zakona o sistemu obrazovanja. Naime, poslanici SRS su se detaljno i ozbiljno pripremili za raspravu o ovom zakonu. To ste videli i sada kada smo vas informisali do kojeg amandmana smo stigli, što znači da smo i predlog zakonskog teksta takođe pročitali.
A pogotovo su bili aktivni članovi Odbora za prosvetu, koji su učestvovali sve vreme u radu tog odbora, a i naravno večeras pokazali veliku spremnost i stručnost da komentarišu ovaj zakon i da ono što jeste, ako ima šta dobro, mada je toga bilo malo, istaknu kao dobro.
A svojim amandmanima smo pokušali da popravimo tekst ovog zakona, kako bi sistem obrazovanja, naravno, bio unapređen onoliko koliko je to moguće kada se da ovakav predlog zakona.
U članu 2. zakona o izmenama i dopunama Zakona o sistemu obrazovanja, a u vezi sa članom 10. osnovnog zakona, predviđen je nacionalni prosvetni savet i mi smo to podržali, i u načelu smo rekli da ćemo podržati i ovaj zakon, i da ćemo podneti određen broj amandmana, a to je ukupno 37, kojima želimo da popravimo tekst ovog zakona.
Dalje, u članu 2. stoji da savet može da obrazuje stalne i povremene komisije ili neka radna tela koja će doprineti da ovaj zakon, odnosno sistem obrazovanja u našoj zemlji bude što efikasniji. Kada smo u članu 2. zakona o izmenama i dopunama Zakona videli da postoji mogućnost da savet predlaže stalne i povremene komisije, računali smo da Vlada razmišlja o efikasnosti, odnosno o racionalnosti i o onom što je ušteda.
Jednom prilikom jedan poslanik rekao je da smo ukinuli neke agencije. Ukinuli smo par agencija, ali sada uvodimo zakon o agenciji, koja će imati mogućnost da osnuje neka druga tela, za koja Narodna skupština neće imati uopšte predstavu koliko će ih biti.
Zatim, u članu 17. ovog predloga uvodi se zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja i zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja.
Amandman SRS, koji sam podneo, odnosi se na brisanje u članu 31. reči - zavoda, zatim u stavu 2. reč - zavod zamenjuje se komisijom i u stavu 3. reč - zavod se zamenjuje komisijom, s tim što u ostali tekst, koji je vezan za unapređenje školstva, odnosno kvaliteta i osavremenjavanja obrazovanja i vaspitanja, vaspitnog rada, uvođenja novih sadržaja, programa obrazovanja itd, nismo zadirali.
Samo smo hteli da budemo racionalniji, da imamo korektan odnos prema građanima Srbije, da probamo i sačuvamo neki dinar, njihov dinar. Realno je pokušati.

Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj predlog zakona prepun je dokaza da nema neke značajne razlike između vlada bivšeg i sadašnjeg režima.
U članu 31, na koji je SRS podnela amandman, a odnosi se na član 93. osnovnog zakona, saveti i centri samo su jezički promenjeni u savete i zavode. Nikakve bitne razlike nema. Našim amandmanom smo predvideli da se zavodi menjaju u komisije, što nije samo jezička promena nego i suštinska, jer pedviđamo da komisije budu formirane u okviru Ministarstva. To je principijelan stav SRS. Svakako predstavlja racionalizaciju i ekonomičnost u primeni zakona.
U novom stavu člana 93. predvideli ste da inicijativu sa predlogom ogleda, po pribavljenom mišljenju zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja, razmatra minitar i po prihvatanju inicijative odlučuje o odobravanju ogleda i propisuje program ogleda. Za inicijativu koja uključuje značajne novine ministar pribavlja mišljenje saveta.
SRS smatra da ovde nije potrebno ovakvo mišljenje i da komisija u okviru Ministarstva može da obavlja ovaj posao. Ali, ovde se javlja drugi problem. Dame i gospodo, Vlada vređa dostojanstvo Narodne skupštine. U skoro svim obrazloženjima, tamo gde Vlada odbija amandmane, stoji identičan tekst; kaže se - amandman se ne prihvata jer nije u skladu sa koncepcijom Predloga zakona.
Vlada ne može na takav ponižavajući način da obrazlaže svoj stav Narodnoj skupštini. Vlada mora argumentima da ubedi narodne poslanike, da se narodnim poslanicima obraća sa uvažavanjem i da ne vređa dostojanstvo Narodne skupštine. Govorili smo noćas mnogo o tome, da narodni poslanici međusobno moraju da se uvažavaju i da moraju da uvažavaju dostojanstvo Narodne skupštine, i to je ispravno, u skladu sa Poslovnikom, i u skladu sa stavovima poslaničke grupe SRS.
Ali, upravo iz tih razloga insistiramo da se i Vlada Srbije sa uvažavanjem odnosi prema Narodnoj skupštini, narodnim poslanicima, bez obzira iz koje su poslaničke grupe.
Jer oni moraju da imaju apsolutno isti status, a to što se Vladi ne dopadaju narodni poslanici koji pišu amandmane na Vladine predloge, to je Vladin problem.
Narodna skupština probleme Vlade, te vrste, rešava na drugi način. Obično se, kada je u pitanju SRS, podnosi zahtev da li Vlada ima poverenja ili ne, a bogami je očigledno da ova vlada tog poverenja nema.

Izvolite, gospodin Knežević.

Zahvalio bih se poziciji što nam obezbeđuje kvorum, jer je to jedini doprinos koji ona daje ovom razgovoru. Ovaj razgovor koji se vodi između opozicije je eventualno neko naše teoretsko prepucavanje. Pozicija nam služi samo da se lepo osećamo. Nema nikakve reakcije ni sa čije strane, neverovatno.
Što se tiče Kosova, skrenuo bih pažnju da je 2002. godine na geografskom pojmu Kosova uvedena i devetogodišnja škola, koja se primenjuje u delovima gde je albansko etničko stanovništvo. U srpskim školama je i dalje zakon koji obavezuje na osam godina školovanja, a mi smo, dovijajući se na razne načine, to je ljudima sa Kosova poznato, nastavnike tj. učitelje obučili u novom smislu uvođenja programa za devetogodišnjeg obrazovanja i u srpskim delovima Kosova.

Da li još neko želi reč? Izvolite, Nataša Jovanović.

Zaista moram da se javim iako je pola tri. Gospodin Ljubomir Kragović nije ovde. Ovde smo čuli definiciju jednog dela teritorije, sastavnog dela Srbije i državne zajednice Srbija i Crna Gora, kao - Kosovo. Ne postoji Kosovo. Postoji Kosovo i Metohija.
Za normalne i odgovorne ljude to jeste Kosovo i Metohija i uvek će biti Kosovo i Metohija. To što je, nažalost, veći deo te teritorije okupiran, odnosno čitava južna pokrajina, i što Srbi i srpska deca ne mogu da se vrate u Prištinu, u svoje škole, što ne mogu da se vrate u Peć, u Prizren, to ne daje nikome za pravo da ovde govori o tome da je afirmativno što se na okupiranom području školuju predstavnici tj. deca albanske nacionalne manjine u devetogodišnjem školovanju.
To nas ne zanima, niti će zanimati Ministarstvo, niti Vladu ako su odgovorni. Nas interesuje i prioritet je za poslanike SRS, a verujem i za sve dobronamerne poslanike, sve odgovorne ljude, da što pre vratimo što više dece u srpske škole na Kosovo i Metohiju i da školovanje traje osam godina.