Vidite, mi smo ovo predali sa jednim kratkim i jasnim obrazloženjem - demagogija. Vraćeno nam je sa mnogo dužim obrazloženjem, u kome piše da će se uskratiti učešće učenika u radu škole, pa se prosto pitamo šta sada to znači, da li je rad učeničkih parlamenata jedini rad škole, jedini značajan rad škole, jedini bitan rad škole. Ipak su učenici u toku obrazovanja subjekti koji primaju znanje.
Šta se predlogom nudi? Nudi se ono što je i bilo ranije. Prema tome, mi sada kritikujemo ministra zbog doslednosti. Obično kritikuju nedoslednost, a mi kritikujemo doslednost. Jedan od dokaza da se i ova vlada i ovaj ministar nije mnogo udaljio od stava koje je zastupala prethodna vlada, prethodni ministar i zato onaj prefiks - DOS u našoj odluci da ovaj predlog kritikujemo.
Šta zapravo nudi ovaj član? Nudi saradnju učenika, odnosno odlučivanje učenika u završnim razredima, sedmom i osmom razredu, verovatno po analogiji onoga što sada ima u srednjim školama i na fakultetima.
U vezi sa DOS-om, mi znamo da je to na fakultetima bilo vrlo profitabilno 5. oktobra 2000. godine pa nadalje, ti studenti iz reda Otpora i drugih nevladinih organizacija, dobro organizovanih, koji su odigrali revolucionarne promene. Ne znam koliko su to uspeli da prenesu na srednje škole.
Ono što je meni poznato, u nekim gimnazijama su oni na nivou komunikacije sa organima koji treba da uče o pravilima lepog ponašanja itd. Zamislite, predlažu roditeljima, direktoru, nastavnicima lepo ponašanje. Da li su baš ta naša deca do te mere postigla sve kriterijume i obrazovanja i vaspitanja i dobrog ponašanja, da uče svoje nastavnike? Ko će da zaštiti nastavnike i roditelje od dečije kritike?
Dakle, ako prenesemo i na osnovnu školu, ono što već imamo kao, manje - više, nevažno i neuspešno u srednjoj, ne znam da li je to na fakultetima i zaživelo do kraja, ne znam šta ćemo dobiti ako deci usadimo u glavu potrebu da moraju, da mogu i da imaju pravo da ravnopravno učestvuju sa nastavnicima u ozbiljnim odlučivanjima.
Šta ako u stavu 3. predlože deca da, recimo, neće maturu? Zakon je doneo da mature mora biti. Šta ako se ne slože deca i nastavničko veće ili savet roditelja? Ko tu presuđuje? Deca traže, savet ne da, direktor se ne slaže itd. Mislim da je demagoški da deci tamo malog uzrasta, mladoj deci, deci u razvoju, ulivamo uverenje da će moći presudno da utiču u stvarima u kojima moguće da ne bi ni trebalo da se mnogo mešaju.
Oni ipak u nekom smislu jesu pasivni učesnici. Oni primaju znanja, primaju informacije.
Svoju punu zrelost, moguće, na fakultetu doživljavaju i tamo gde plaćaju svoje studiranje moguće da bi trebalo da se pitaju, ali to bi trebalo institucija gde plaćaju školovanje ugovorom da reši, odnos univerziteta ili fakulteta sa studentom koji koristi znanja. Ovo je ipak osnovna škola. Nemojmo im stavljati do znanja da umišljaju da stvaraju među sobom, među odeljenjima, različite konfrontacije.
Šta ako je to paran broj odeljenja, pa se podele, pa onda sumarni zbir uticaja tih njihovih učeničkih parlamenata bude tako podeljen da jedni žele, recimo, maturu ili žele, ne daj bože kampove. Šta ako požele u kampove, pa tamo počnu da se svlače, pa počnu ludorije, pa narkomanija itd. Mislim da je to previše liberalno, previše slobode.
Znamo mi odakle vetar duva. Verovatno je i ovo trebalo po nalogu da se sprovode. Pokušajmo da zaštitimo našu decu time što ćemo im, uslovno rečeno, limitirati prava da veruju da mogu da urade ono što u osnovi ne mogu. Gimnazijalcima se baš direktori ne raduju mnogo kad izađu sa zahtevima. Ipak nastavničko veće i direktor presudi ono što je od interesa. Nikada nismo sigurni gde će biti kraj zahteva ovih učeničkih parlamenata.
