Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Šestog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2004. godini.
Obaveštavam vas da, prema službenoj evidenciji, današnjoj sednici prisustvuje 95 prijavljenih narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja kvoruma za rad Narodne skupštine, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema utvrđeno da je u sali prisutno 95 narodnih poslanika i da, prema tome, postoji kvorum za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da su sprečeni da prisustvuju sledeći narodni poslanici: Žarko Korać, Dragan Vuksanović, Vladimir Milentijević, Goran Rakovac, Jovan Todorović, Milan Nikolić, Vuko Antonijević, Miroslav Petković i Emilija Krstić.
Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda: - PREDLOG ZAKONA O STEČAJNOM POSTUPKU (nastavak)
Reč ima narodni poslanik Slobodan Mihajlović, a neka se pripremi narodni poslanik Darko Glišić.

Poštovani predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, posle već iznetog stava DS-a u vezi sa zakonom o stečajnom postupku, ja ću obratiti pažnju samo na dva momenta u vezi sa ovim zakonom.
Dakle, obratiću pažnju afirmativno, pre svega, vezano za finansijsku pomoć koju je Evropa uslovila donošenjem ovih zakona od kojih je zakon o stečajnom postupku na prvom mestu. Dakle, zakon o izmenama i dopunama Zakona o socijalnoj zaštiti, Predlog zakona o porezu na dodatu vrednost itd. Iz tog razloga DS podržava ovaj zakon i smatra da ono što je dobro za Srbiju, dobro je za DS i u tom pravcu mislimo da je ovaj zakon izuzetno dobar.
Druga stvar je vezana za veću efikasnost prilikom sprovođenja stečaja, i to u delu, pre svega, veće sigurnosti poverilaca, a do sada je bila dosta zapostavljena i bila je u nekom drugom planu; tu je i brža reorganizacija preduzeća, odnosno brži oporavak, ako je moguć i veća mobilizacija sredstava kroz prodaju imovine i ulaganja tamo gde je to ekonomski potrebno i gde interes dozvoljava.
Iz tog razloga, DS podržava ovaj zakon i ja bih se na diskusiju mojih prethodnika nadovezao, odnosno osvrnuo samo na ova dva momenta i kažem da će DS podržati i glasati za ovaj zakon.

Reč ima narodni poslanik Darko Glišić, a neka se pripremi narodni poslanik Helijana Dragojević. Dakle, Darko Glišić nije tu, reč ima narodni poslanik Helijana Dragojević, a neka se pripremi narodni poslanik Nemanja Šarović. Ni Helijana Dragojević nije tu, pa onda reč ima narodni poslanik Nemanja Šarović, a neka se pripremi narodni poslanik Snežana Stojanović-Plavšić. Dakle, ni Nemanja Šarović nije tu.
Reč ima narodni poslanik Snežana Stojanović-Plavšić, a neka se pripremi Branimir Trajković.

Poštovani narodni poslanici, poštovani građani, reč je o stečajnom postupku i zakonu o sprovođenju stečajnog postupka. Želim odmah u startu da kažem koji je stav G17 plus o ovom zakonu. Mi smo uvereni da je ovo jako dobar reformski zakon, zakon koji je usklađen sa evropskim zakonodavstvom i koji će doprineti stabilnosti srpske privrede. Zato ćemo glasati za ovaj zakon.
Pre nego što počnem da obrazlažem zašto mislim da je ovaj zakon dobar, želim samo na trenutak da se vratim na početak naše rasprave od pre nekoliko dana kada je bilo reči o tome ko je pisao ovaj zakon i kada smo pokušali da zasluge za pisanje ovog zakona pripišemo ovom ili onom ministarstvu.
Naravno, sve u ime državnog interesa, G17 plus ima sledeći stav - zaista je nevažno ko je ovaj zakon pisao i da li je jednu rečenicu pisalo ovo ili neko buduće ministarstvo. G17 plus smatra da zakone treba da pišu stručnjaci, oni koji dobro poznaju zakonodavstvo, oni koji dobro poznaju probleme srpske privrede, oni koji dobro poznaju proces evropske integracije.
Ono što je važno, to je ko će za ovaj zakon glasati i ko će time doprineti stabilnosti srpske privrede. Oni koji to budu uradili, sigurno će uraditi za dobrobit države.
Da se vratim na sam zakon, zašto je zakon dobar? Zakon je dobar, pre svega, zbog toga što on jasno definiše probleme, za razliku od prethodnih zakona. Ovaj zakon je dobar zbog toga što predviđa precizne i efikasne rokove i samim tim skraćuje stečajni postupak. Ovaj zakon je dobar zbog toga što predviđa i mogućnost reorganizacije, a ne samo mogućnost bankrotstva.
Nije tačno ono što neki tvrde, da je proces reorganizacije isto što i radni stečaj; to nije istina, iz prostog razloga što je radni stečaj mogao trajati beskonačno dugo, što su radni stečaj često vodili stečajni upravnici sumnjivog kvaliteta i sumnjivih namera i zbog toga što je radni stečaj najčešće služio za dodatno iscrpljivanje srpskih preduzeća. To nije slučaj sa reorganizacijom, a nju će u krajnjoj liniji voditi skupština poverilaca i veoma stručan stečajni upravnik.
Ovaj zakon donosi još nešto novo a to je institucija stečajnog upravnika koji će biti stručan za svoj posao, koji će račune polagati, koji će ukoliko ne bude dobro radio biti sankcionisan, jer neće moći da obnovi svoju licencu, a ukoliko bude dobro radio, biće jasno nagrađen za svoj posao.
Dalje, ono što je u ovom zakonu jako važno, to je da on predviđa i zaštitu radnika, jer su radnici, praktično, prvi u lancu onih koji će biti namireni nakon bankrotstva preduzeća. Dakle, odmah nakon izmirenja dugova postupka, prvi na spisku poverilaca su radnici i to je ona komponenta koja daje jednu socijalnu notu.
Zatim, ovaj zakon predviđa i zaštitu države. Neko je pitao zašto je država iznad poverilaca? Zato što je država interes svih nas, to je valjda potpuno jasno. Naravno, poverioci će biti potpuno zaštićeni ovim zakonom, što nije bio slučaj sa prethodnim zakonom koji je u stvari više štitio dužnika, nego poverioce.
Da se vratimo na to kako je uopšte došlo do ovoga i zašto ovaj zakon nije ranije usvojen. Dozvolite mi da samo kratko na primeru svoga grada objasnim šta se dešavalo zbog toga što nije postojao jasno preciziran zakon o stečajnom postupku.
Vi verovatno već znate da ja dolazim iz grada koji se zove Leskovac, a koji je nekada sa ponosom nosio ime "srpskog Mančestera". Takođe, na ulazu u moj grad mogli ste videti tablu gde je pisalo - Dobrodošli u grad kozmetike. U gradu je funkcionisala hemijska industrija, fabrika lekova i imali smo brojne prerađivačke kapacitete u oblasti poljoprivrede. Danas ovaj grad ne živi, iz prostog razloga što je to siromašan grad siromašnih ljudi. Ja sam preko vikenda obišla i okolinu grada, obišla sam Vlasotince, Medveđu, Lebane i u svim ovim gradovima privreda ne funkcioniše.
Šta se desilo sa uspešnim preduzećima sa ovog područja? Desilo se to da je 90-ih godina postojala sprega politike i ljudi koji su živeli na ivici zakona, sklapani su ugovori koji nisu bili za dobrobit preduzeća i radnika, štetni poslovni ugovori. Sredstva su počela da se odlivaju u privatne džepove, umesto da idu radnicima i preduzeću.
Šta se dešavalo dalje sa preduzećima? Ta preduzeća nisu u početku bila u stanju da izmiruju svoje obaveze prema poveriocima, ali ništa zato, radila su i dalje. Poverioci su ostajali kratkih rukava, propadali su i sami.
Onda više nisu bili u stanju da izmiruju svoje obaveze prema javnim preduzećima. Niko nije plaćao struju, nisu plaćali grejanje, vodu, ali ništa zato, na čelu ovih preduzeća bilo je isto društvo. Moglo je da se ne plaća. Vremenom, uništavana su i ova preduzeća. Nije bilo remonta u EPS-u, propadala su i druga javna preduzeća. Ništa zato, preduzeća su i dalje poslovala, jer radnici nisu smeli biti na ulicama, tako im se još onda govorilo.
Šta se dalje dešavalo? Nije više bilo para za plaćanje obaveza prema državi, pre svega nije bilo para za namirenje fondova socijalne zaštite, zdravstvene zaštite, osiguranja. Onda su fondovi polako propadali. Propao je penzioni fond. Više nismo bili u stanju da uplaćujemo ni za aktuelne penzije, a kamoli za neke naredne.
` Tako se desilo da je propao Fond zdravstva, ali naravno radnici su dobijali zdravstvene usluge, jer su na čelu zdravstvenih ustanova i u ministarstvima sedeli oni isti ljudi, koji su rekli - naravno da morate da pružate zdravstvene usluge, nema veze što to nije isplativo, što zdravstvo propada, što se zdravlje nacije smanjuje, jer su lekari nezadovoljni, jer nema sredstava za rad, aparata, medicinske opreme.
Tako je propalo i naše zdravstvo, propao je penzioni fond, propao je fond socijalnog osiguranja i nije bilo ni sredstava za pokrivanje obaveza prema onim stanovnicima naše zemlje koji su bili u stanju socijalne potrebe. Jedno za drugim, propadalo je sve.
Onda su se, naravno, latili i državnog budžeta, i toga se svi dobro sećamo. Nije bilo para za poreze, pa ništa zato, tu je bio budžet. Mogle su se štampati pare. Zato smo ušli u hiperinflaciju, koje ćemo se svi do kraja svoga života sećati. Ali, to nikoga nije brinulo. Preduzeća su radila i dalje. Radnici su imali svoje fiktivne poslove i svoja preduzeća, nisu bili na ulicama, jer je to bilo jedino što je brinulo sve one koji su vodili državu u to vreme. Možemo se setiti čak i onog mađioničarskog poteza koji je bukvalno izvučen iz mađioničarskog šešira.
(Predsednik: Gospođo Plavšić, molim vas vratite se na temu. Budite ljubazni, vratite se na temu.)
Ovo je tema, jer nije bilo zakona o stečaju. Onda se dogodilo da su penzioneri umesto svojih penzija, koje bi bile isplaćene iz penzionog fonda, dobili bonove kojima su platili struju. Dakle, nepostojeći novac Elektroprivredi iz budžeta države.
Sve se ovo, dame i gospodo, vraćam se na temu, dogodilo zbog toga što nije bilo zakona o stečaju; jer će preduzeće, kao što će ovaj zakon definisati, koje 30 dana ne bude u prilici da plati svoje dugove, morati da uđe u stečajni postupak. Formiraće se skupština poverilaca, odrediće se stečajni upravnik koji će sada odrediti da li to preduzeće može da ide u reorganizaciju ili će morati da ide u bankrotstvo, iz koga će se namiriti dugovi svim onim poveriocima u ovom lancu o kome sam govorila.
Ovaj zakon efikasno sprečava mogućnost daljeg propadanja srpske privrede. Ali ne, ovaj zakon i dalje nije u interesu onih koji su se u to vreme obogatili. Mi sada, gle čuda, imamo te iste ljude koji mašu lancima i katancima i kažu da će upravo oni oporaviti ova preduzeća. To su oni isti "dobrotvori" koji organizuju dobrotvorne akcije i spašavaju nas našim rođenim novcem.
I ne samo to, ponovo se može čuti rečenica da radnici ne smeju da idu na ulice. Ova rečenica, da nije dosadna i da ne podseća toliko na vreme kojeg smo se sećali, bi bila jednostavno smešna i ukazivala bi na to da u ovoj zemlji i dalje postoje ljudi koji koriste iste floskule i koji veruju da možda još uvek ima mogućnosti da se dodatno iscrpi srpska privreda i radnici koji su zaposleni u ovim preduzećima. Ne, dame i gospodo, G17 plus veruje da je takvo vreme prošlo.
Ja ću za kraj samo ponuditi jednu analogiju. Nažalost, u životu se dešavaju jako teške situacije. Možete se razboleti od jako opasne bolesti koja je zahvatila jedan organ vašeg tela i možete se sresti sa dve vrste lekara. Jedan će vam reći da to nije baš tako strašno. Jeste, bolesni ste; neće vam ponuditi konkretno rešenje za vašu bolest, ali će reći da je potpuno suludo da odstranjujete bolestan organ iz svog tela, jer, zaboga, to je vaš organ. I neko ko vam to preporučuje radi protiv vas.
S druge strane, možete imati lekara koji će odgovorno i stručno postaviti dijagnozu i reći da je to teška bolest koja će, ukoliko se ne odstrani, istog momenta zahvatiti ceo vaš organizam. Taj lekar je vaš prijatelj.
G17 plus vam kaže da postoje bolesni delovi naše privrede, da naravno bolesni delovi u našoj privredi moraju da budu trenutno odstranjeni da ne bi i dalje iscrpljivali ceo organizam naše privrede i čitavo naše društvo, i vanprivredu i privredu. G17 plus je spreman da kaže istinu, da kaže da ovaj zakon nudi dobro rešenje u toj oblasti, čak i onda kada je to nepopularno, kada je to bolno za one koji imaju ovakvu situaciju.
Zbog toga G17 plus podržava zakon o stečajnom postupku, koji će omogućiti da se efikasno reše problemi onih preduzeća koja su nesolventna i ne mogu dalje da posluju, da se taj novac prelije u zdravu privredu i da na taj način svi zajedno možemo bolje da živimo.

Povreda Poslovnika, narodni poslanik Rajko Baralić.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, reklamiram član 99. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije. Četiri i po minuta uvažena koleginica je govorila o nečemu što apsolutno nije tema današnjeg zakona. S tim u vezi želim da kažem sledeće.
Kada neko donosi političku odluku, on preuzima odgovornost za posledice koje ta odluka može da ima po građane države u kojoj se bavi politikom ili u kojoj sprovodi politiku. Istine radi, dužan sam da kažem nekoliko stvari. Opisivanje stanja na način kao što smo to čuli za trenutak može da se učini simpatičnim ili može da ostavi utisak da govornik odlično poznaje situaciju.
Samo želim da podsetim, 1972. godine ondašnja država Srbija donela je odluku da se fondovi zemljoradničkog osiguranja spoje sa radničkim osiguranjem i to je bio jedini način da seljaci u Srbiji dobiju pravo na besplatan bolnički dan i besplatnu zdravstvenu zaštitu. Ukoliko bismo primenili princip koji se može nazvati stečajem, ostavili bismo jedan ogroman broj stanovnika naše zemlje, koji je dao najviše što je mogao u proteklih nekoliko decenija, bez prava na pravu i punu zdravstvenu zaštitu. Naravno da je to dodatno komplikovalo bonitet fonda radničkog osiguranja u Srbiji.
Takođe, o tome će biti reči povodom nekih drugih zakona, želim da kažem - tvrditi sa ove govornice da se nije ulagalo u energetski sistem ili da nije vršena njegova reparacija je neodgovorno. Podsećam vas da je elektroenergetski sistem ove zemlje bio laboratorija za ispitivanje bombi sa grafitnim i drugim vlaknima, da je faktička šteta tokom NATO agresije samo u elektroenergetskom sistemu veća nego pet budžeta Republike Srbije; da je ova zemlja smogla snage, bez donacija i kredita, da energetski sistem, njegovu tehničku kondiciju podigne na nivo da građani i privreda imaju kakav-takav nivo energetskog obezbeđenja.
To sve govori zašto stečaj nije moguće primeniti u svim oblastima života. Ne kažem da je uvažena koleginica o ovome govorila zlonamerno, ali želim da suprotstavim nekoliko stvari ovome što je ovde rečeno. SPS će najverovatnije glasati za zakon o stečaju. To je nesporno, to razumemo kao ekonomsku i svaku drugu potrebu, ali sam bio dužan da u ime svih onih koji o ovome razmišljaju na način kao što sam ja ovde izložio kažem ovih nekoliko rečenica.

Hvala vama. Reč ima narodni poslanik Branimir Trajković, a neka se pripremi narodni poslanik Momir Marković.
Molim sve narodne poslanike, isti član 99. se odnosi na sve, i onaj ko se javi po Poslovniku bi morao da se drži teme, same povrede Poslovnika, a ne da je koristi za repliku.
Izvolite, gospodine Trajkoviću.

Poštovani predsedniče, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, gospođo Simović, pokušaću najkraće moguće da vam obrazložim zašto DSS podržava ovaj zakon i zašto vi svi treba da glasate za ovaj zakon.         Cilj ovog zakona je da obezbedi efikasno, jednostavno i potpuno fleksibilno upravljanje stečajnim postupkom sa precizno određenim rokovima. Pravna reforma koja je u toku i koju je ova vlada svojim dolaskom otpočela zahtevala je i donošenje savremenog stečajnog zakona.
Ovo što smo do sada imali, Zakon o preduzećima iz 1988. godine, kao i njegove izmene i dopune iz 1996. godine, pokazalo se kao neefikasno i zastarelo. Efikasni stečajni sistem zasnovan na modernim međunarodnim standardima potreban je i kao deo tržišne ekonomije. On obezbeđuje sigurnost poverioca, posustalog preduzeća i brže vraćanje u normalne tokove privrede.
U Srbiji stečajni postupak traje u proseku blizu sedam godina. Ovaj podatak ukazuje da smo na dnu svetske liste, a ujedno govori i o investicionoj klimi u našoj zemlji. Kako iza sebe imamo dugu tradiciju finansijskog javašluka, tržište teško može da funkcioniše.
Zato se postavlja pitanje - šta donosi novi zakon o stečaju? Odgovor bi mogao da se svede na kratke reči - odgovorno, pregledno i efikasno. Zakon predviđa i dve mogućnosti za rešavanje situacije u posrnulom preduzeću. Prva je reorganizacija - kada je oporavak moguć, i druga je bankrot - kada je firma prezadužena i kada je proces rada nemoguće nastaviti. Za pokretanje stečajnog postupka propisana su četiri uslova, a mogu da ga iniciraju poverioci, dužnici ali i javno pravobranilaštvo. U ovom zakonu precizirana su dva ključna sudska organa: stečajno veće i stečajni sudija.
U ovom zakonu ojačana je i uloga stečajnih upravnika, data su im veća ovlašćenja i slobode u radu. Da bi mogli da se bave svojim poslom moraće da imaju posebnu licencu. Licencu izdaje agencija za licenciranje stečajnih upravnika. Uslov za licencu je najmanje visoka stručna sprema, možda i status preduzetnika, ali uglavnom sa imovinom kojom bi odgovarali za eventualni propust u svom radu, kao i položen stručni ispit za dobijanje licence.
Danas, na primer, imamo stečajnog upravnika u Kruševcu koji se ovim poslom bavi u šest ili sedam preduzeća, a glavni mu je zadatak da rasprodaje društvenu imovinu, uglavnom radi namirivanja ličnih i potreba pojedinih poverilaca. Verujem da takvih primera ima u mnogim gradovima Srbije.
Kod većih državnih preduzeća ulogu stečajnog upravnika preuzeće specijalizovana institucija. Pored stečajnog upravnika, stečajnog sudije i stečajnog veća, u ovom zakonu je uvedena i jedna nova institucija, a to je odbor poverilaca. Odbor poverilaca može bitno da utiče na donošenje odluke da li će se ići na reorganizaciju preduzeća u stečaju ili će proglasiti bankrot.
Uz niz mera kojima se štiti stečajna masa preduzeća utvrđuju se i precizni rokovi za sve učesnike u postupku. U Vladi Srbije smatraju da se na ovaj način brže rešava pitanje nesolventnosti preduzeća i hiljada malih firmi koje su dugo u agoniji i koje stečajni upravnici pljačkaju već godinama.
Reorganizacija, kao moguća alternativa bankrotu, jeste pretpostavljeni prioritet i omogućava široki spektar mogućnosti dogovora dužnika i poverioca, od zatvaranja neprofitabilnih delova preduzeća, promene delatnosti, odlaganja otplate dugova, konverzije i oprosta dugova, pa do uzimanja novih kredita i novih investicija.
Dogovorom se dolazi do plana reorganizacije koji ima snagu izvršne isprave i smatra se novim ugovorom za izmirenje potraživanja. Ukoliko dužnik ne poštuje plan, sud može da izda nalog o nastavku postupka bankrotstva.
Moja lična dilema uz ovaj zakon ostaje kako u praksi sprovoditi ovakvu pravnu regulativu ako su nam trgovinski sudovi takvi kakvi jesu. Verovatno će i tu nešto morati da se menja.
DSS će glasati za ovaj zakon, što predlažem i svim poslanicima Republičke skupštine, iz ma koje poslaničke grupe bili. Hvala.

Hvala vama. Reč ima narodni poslanik Momir Marković, a neka se pripremi narodni poslanik Snežana Lakićević-Stojačić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, niti je stečaj nešto što smo mi izmislili, niti je zakon o stečaju nešto što se tek dolaskom ove vlasti primenjuje u privredi Srbije. Stečaj postoji svugde u svetu i desetine hiljada preduzeća odlaze u stečaj i formiraju se desetine hiljada drugih preduzeća.
Stečaj ima dva pravca, dve mogućnosti. Jedna je ozdravljenje preduzeća; ukoliko to nije moguće, stečaj se sprovodi do kraja i sledi likvidacija tog preduzeća, svuda osim kod nas. Mi smo bili u stanju da likvidiramo one kojima preduzeća duguju, govorim o periodu od 2000. godine naovamo, četiri banke kojima su sva preduzeća u Srbiji dugovala su likvidirane i tako su dužnici oslobođeni dugova, da bi ih prodali. Naravno, "Sartid" je, kao jedan od najvećih dužnika, posle toga prodat u bescenje i pri tom je oštećena jedna od stranih banaka, a oni koji su učestvovali u prodaji "Sartida" uzeli su debele provizije. Uostalom, to će pravosudni organi vrlo brzo morati da stave na dnevni red i da raščiste.
Šta se dešava sa Robnim kućama "Beograd"? Tri-četiri godine je već to preduzeće u stečaju, bukvalno su mu zatvoreni svi ventili, radnici ne ulaze u preduzeće. Sad preduzeće izlazi iz stečaja. Zašto? Da bi se prodalo, jer se radi o ogromnom kapitalu koji imaju u osnovnim sredstvima. Visina dugova Robnih kuća "Beograd" je bila tolika da su mogli onim hotelom na Zlatiboru i možda još nekim objektom koji imaju da podmire dugovanja i da robne kuće nastave da rade. Zašto robne kuće ne rade? Zbog toga što smo tržište morali da prodamo raznim mega marketima, "Merkatorima" itd.
I u ovom segmentu se govori o kriminalu i o mafiji. Stečajna mafija, privredna mafija, energetska mafija; mafija nema ime, sve što joj se primakne da može da pokupi, ona pokupi.
A da se stečaj fingira još od 90-tih godina naovamo, tipičan primer vam je Brodogradilište "Beograd". Brodogradilište "Beograd" je 1992. godine bilo jedno od najjačih preduzeća te vrste u Evropi, imalo je nekih 16 projekata za izgradnju rečno-morskih, morskih jahti i osam projekata za manje brodove. Radili su danonoćno u tri smene. S obzirom da treba pet-šest meseci da bi se brod izgradio i predao vlasniku, nestalo im je malo sredstava za obrtni kapital.
Kako je mafija ušla u Brodogradilište "Beograd", Brodogradilišta "Beograd" danas nema. Vuk Hamović preko svoje "trans banke", onaj isti Vuk koji je struju krao iz Srbije i prodavao i naplaćivao debelo struju u Srbiji kada je ulazio... Anketni odbor je došao dokle je došao i mnoge su stvari otkrivene. Taj isti Vuk Hamović preko svoje "tras banke" da kredit Brodogradilištu "Beograd", ali s obzirom da je već počela inflacija, on veže svoj kapital za akcije. Normalno, vrednost kapitala vezana je za deviznu klauzulu.
Pre inflacije Vuk Hamović je imao 2,6% akcija u Brodogradilištu "Beograd", a kada je inflacija prošla vrši se procena i kredita i kapitala Brodogradilišta "Beograd". Procenu vrši preduzeće "Deloitte and Touche", a direktor agencije koji potpisuje sve to je Aleksandar Vlahović; izlazi vrednost kapitala Vuka Hamovića 92-93%, nemojte me držati za procenat, vrlo malo se može razlikovati, za procenat ili dva. Brodogradilište "Beograd" koje je imalo samo mostnu dizalicu, koja je u ono vreme koštala 500 miliona maraka, prodaje tu dizalicu za nekih pedesetak miliona maraka. U brodogradilište se uvodi stečaj i stečajni upravnik je, zamislite, Janjušević.
Toliko o tome da li su u vreme vladavine Slobodana Miloševića stečajevi ovako ili onako rađeni, toliko o tome ko je sve rovario po preduzećima za vreme vladavine Slobodana Miloševića. Mnogo ste isti, samo se sada promenila priča. Hvala.