Replika, gospodin Vlahović.

Ne znam zašto se kolega Štimac oseća prozvanim kada govorimo o ekonomskoj politici, pošto je poznato da je ovo zakonodavno telo, nije izvršno, nije mu u domenu njegove odgovornosti vođenje ekonomske politike.
Kada sam rekao da je privatizacija u Srbiji stala, to je činjenica. Nijednog časa nisam rekao da treba da prestane borba protiv korupcije. Borba protiv korupcije mora da teče konstantno 24 časa dnevno 12 meseci u godini. Ne samo na polju privatizacije, nego na svim drugim poljima, ali, molim vas, dajte da vidimo šta su planovi u izgradnji privatnog sektora od danas ubuduće. Mi te planove, ne mi, javnost te planove ne vidi.
Neću sada da pominjem onu čuvenu priču o tri koverta, koju svaki društveni direktor zna. Kada naiđe problem, kritikuj prethodno rukovodstvo, ali vrlo brzo dođe i onaj treći koverat kada treba da se pišu tri koverta i da se ostavljaju nekom svom budućem nasledniku.
Drugo, vrlo jasno sam rekao da ćemo pozdraviti sve poteze koji idu ka tome da se eliminišu svi finansijski rizici. Ne znam, vi mene očigledno niste slušali kada sam rekao da je dogovor ostvaren sa Londonskim klubom dobar. Ali, molim vas, činjenica jeste da ne postoji jedinstven pristup između pojedinih ministarstava unutar Vlade oko vođenja ekonomske politike.
Danas svakog dana čitamo o tome kako javnim radovima, kako upošljavanjem infrastrukture možemo obezbediti stotine i stotine hiljada radnih mesta, kao da je Kejnz rođen pre 10 godina ili pre 10 godina je kenzijanska politika implementirana, a ne pre 60 i više godina. Dakle, sve vreme principijelno govorimo, hvalimo ono što je dobro, ali i te kako oštro kritikujemo ono što je loše i govorimo argumentovano.
Još nešto, gospodine Štimac. Niko G17 nije izbacivao iz Vlade. Koliko se sećam, vaš ministar je dao ostavku u Vladi, gospodin Milosavljević, ministar zdravlja. Niko nikada G17 iz Vlade Republike Srbije nije izbacivao, sem gospodina Milosavljevića, vi u Vladi Republike Srbije niste ni imali druge ministre. Zato vas molim kada dođete za ovu govornicu da pričate činjenice.
Kao što je činjenica da nije dogovor sa Londonskim klubom postignut samo zahvaljujući naporima koji su uloženi u protekla dva do tri meseca, nego naporima koji se ulažu od 2001. godine, kao što ni dogovor sa Pariskim klubom nije rezultat rada samo G17, jer bilo bi isuviše pretenciozno da mi kažemo da su samo eksperti DS-a zaslužni za sve ono što je dobro i urađeno u protekle tri godine.
Molim da ipak vodite računa da kod pitanja kakva su eliminacija finansijskih rizika, Londonski klub, pogotovo Londonski klub i bilateralni rizici sa Rusijom, i još jedan koji nije regulisan sa Kinom, a što nam je nasleđe iz 90-tih godina, to su pitanja koja se ne rešavaju za mesec i dva, koja zahtevaju između ostalog i jedan pogodan makroekonomski politički ambijent, da bi konačno bila rešena.

Izvolite, gospodine Todoroviću. Pozvaćete se na član. Izvinite, gospodine Todoroviću. Samo da ne bude zloupotrebe činjenica, koristim priliku da obavestim. Zbilja, u Vladi Srbije postojao je samo jedan ekspert iz DS-a, a to je gospođa Gordana Matković, i samo jedan iz G17 plus, to je gospodin Milosavljević. Izvolite.

Predsedniče, pozivam se na član 100. Veoma ću kratko.
Naravno, pošto su poslanici dužni da se obraćaju jedni drugima sa uvažavanjem i da govore istinu za govornicom, pošto je spominjano i od strne poslanika iz G17 i od strane poslanika iz DS, njihova prepirka o tome ko je zaslužan za otpisivanje duga kod Pariskog ili Londonskog kluba, najviše zaslužan za to je gospodin Vojislav Koštunica, koji je 24. septembra 2000. godine pobedio Slobodana Miloševića na izborima i naravno posle toga otvorio granice naše zemlje.
Srbija je bila primljena u sve institucije, između ostalog i međunarodne finansijske institucije, počeli su razgovori i prve razgovore na sve te teme je naravno pokrenuo gospodin Vojislav Koštunica. To je istina, a posle su se i ostali priključili.

Ovo je bilo po Poslovniku. Izvolite. Ne tražite da se glasa o povredi Poslovnika? (Ne.)

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, posle ovih malih čarki poslanika iz tzv. demokratskog bloka, dozvolite mi da u ime SPS-a i naše poslaničke grupe iznesem nekoliko stavova o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dobit preduzeća. Pošto smo mi objektivni ljudi, mi ovaj zakon takođe gledamo objektivno.
Mogao bih, pošto je bilo ovde ocena da li je vrlo dobar, odličan ili dobar, da ga ocenim sa ocenom – dobar. Bio bi odličan da se predlagač usudio da malo hrabrije ide u izmene i dopune ovog zakona, naročito članova 15. i 50a. koji nije predmet ovih izmena i dopuna. Biće odličan, naravno, ukoliko budu od strane poslaničke većine prihvaćeni amandmani koje je podnela SPS na ovaj zakon.
Nema nikakve sumnje da svaki narodni poslanik, pa i ja, podržava bilo koji predlog koji dođe od Vlade i Ministarstva finansija, a koji znači smanjenje poreskih obaveza za preduzeća. Dakle, i smanjenje stope poreza na dobit. Sigurno da ovoj zemlji nedostaju mnoge investicije, kako domaćeg, tako i stranog porekla, i sigurno da predložene promene mogu u nekoj meri stimulisati povećane investicije.
Ali, iznova se, kao narodni poslanik koji čitav život provodi u privredi, pitam zašto postoje ograničenja u tim stimulacijama.
Slično je bilo i sa gospodinom Đelićem, koji je na jednoj strani davao, a na drugoj pomalo skriveno, bar za one koji nisu stručnjaci u ovoj oblasti, uzimao od istih tih poreskih obveznika.
Pomenuo sam član 15. osnovnog zakona, u kojem postoje određena ograničenja za rashode koje određeni privredni subjekt, odnosno preduzeće u toku jedne poslovne godine može da učini, a da mu se u poreskom bilansu za obračun poreza na dobit oni i priznaju.
Pretpostavljam da je većina narodnih poslanika to uočila, jer to je stari tekst zakona koji doživljava, prema ovom predlogu, jednu malu kozmetičku promenu, a o njoj ću govoriti kada budu bili amandmani.
Pogledajte, molim vas, izdaci za zdravstvene, naučne, obrazovne, humanitarne, verske, zaštitu čovekove sredine i sportske namene priznaju se kao rashod u iznosu najviše do 3,5% ukupnog prihoda.
Molim vas, ako dobro tumačim zakon, a život mi govori da sam u pravu, kumulativno, to znači u zbiru, svi ovi troškovi mogu da budu najviše do 3,5% ostvarenog ukupnog prihoda, a da u poreskom bilansu za obračun poreza na dobit ne budu tretirani kao dobit.
Šta to znači? To znači, kada pređete ovaj procenat, recimo 4%, 5%, 10%, sve vam se to u bilansu za obračun poreza uzima kao osnovica za porez na dobit.
Pitam vas, kako će jedno preduzeće, fabrika, poput moje lozničke „Viskoze“, koja ima prljavu tehnologiju, na neki način i prljavu proizvodnju, hemijsku itd, kako ona može da se uklopi u to da zaštiti životnu sredinu na način koji propisuju odgovarajući zakoni, a da taj izdatak ne pređe 3,5% ukupnog prihoda.
Onda ćete jednu firmu koja je de fakto na kolenima i pokušava sada da se izvuče iz krize tretirati kao nekoga ko ostvaruje dobit i ko jeste po ovoj odredbi obavezan da na visinu koja prelazi 3,5% obračuna i uplati porez na dobit državi.
Uzmite izdatke za obrazovanje, molim vas, kako se može doći do kvalitetnog stručnjaka, govorim o inžinjerima u proizvodnji, ukoliko poslodavci, vlasnici preduzeća, da li su društvena, da li su državna, privatna, ne budu spremni da te ljude pošalju na odgovarajuće specijalizacije, na sajmove u zemlji ili inostranstvu, da ulože u obrazovanje i osposobljavanje tih kadrova. Te izdatke smo mi ovde ograničili, ponavljam, kumulativno sve zajedno na 3,5%.
Kako ćemo posvetiti pažnju zdravstvenoj zaštiti radnika u pogonima u kojima je ugrožen život i zdravlje tih radnika, jer je zastarela tehnologija. Naročito mi je važno da se ovaj momenat uzme u obzir kod zaštite životne sredine.
Juče sam u novinama pročitao, mislim, surovu istinu u kojoj jedan strani turista kaže – Srbija je mnogo lepa zemlja, ali samo ono što viri iz smeća.
Ukoliko mi budemo na ovaj način ograničavali izdatke za zaštitu životne sredine, imaćemo deponije na svakom koraku, a već ih imamo, počev od toga da ne znamo ni šta je smešteno u odgovarajuća burad, do toga da ćemo destimulisati one koji su spremni da u ovu oblast ulažu.
Za mene je to jedno teško pitanje i zašto se uopšte ograničavaju neki troškovi? Uzmite, recimo, troškove za reklamu, propagandu i reprezentaciju, priznaju se kao rashod u iznosu od 3% od ukopnog prihoda.
Hoćemo nove proizvodnje, hoćemo nove proizvode, hoćemo da osvajamo i domaća i nova tržišta. Molim vas, iz iskustva znam da kada se uđe u proizvodnju novog proizvoda od momenta kada se on proizvede do momenta dok ga neki kupac ne kupi mora da prođe i po više meseci, a nekada i više godina. Ulaganja u osvajanje tržišta je upravo taj marketing i reklama. U nekim proizvodnjama učešće tog izdatka ide preko 30% od ukupnog prihoda, da bi se osvojilo neko novo tržište.
Mogu se složiti da je to izuzetak, ali nigde ne treba ograničavati taj izdatak na 3% od ukupnog prihoda, jer je nemoguće sa 3% napraviti takvu marketinšku kampanju, naći tržište i privući kupce da te proizvode kupe.
Posebno valja imati na umu da je na neki način iluzorno to i ograničavati, jer su takvi izdaci, oporezovani sa 20% u ovom momentu, a od 1. januara 2005. godine biće oporezovani po ovoj opštoj stopi od 18%, koliko je predviđeno u Zakonu o porezu na dodatu vrednost.
Kada je reč o ograničenjima, imamo takođe jedno ograničenje, odnosno jedan izdatak koji se privrednim subjektima ne priznaje, a to su pokloni i prilozi koji se daju političkim strankama.
Mislim da je to nesaglasno sa postojećim rešenjem u važećem Zakonu o finansiranju političkih stranaka. Molim vas, razumeo bih da je rečeno iznad iznosa koji je dozvoljen u Zakonu o finansiranju političkih stranaka. A ne čitav izdatak isključivati iz rashoda, time veštački povećavati visinu dobiti i, u suštini, dodatno oporezivati sa ovih 10%. Zašto se to uopšte radi?
Pogotovu što je istina, i to svi znamo, da postoje političke stranke koje su osnivači društava sa ograničenom odgovornošću, odnosno preduzeća koja privređuju, samostalno kao pravni subjekti na tržištu, ostvaruju odgovarajuće prihode i dobit, i upravo ti prihodi služe za finansiranje političkih stranaka.
To nije zabranjeno zakonom, osim onih preduzeća koja se bave radiodifuznom delatnošću i emituju TV ili radijski program, dakle, gde je zabranjeno da političke stranke budu osnivači televizija ili da budu osnivači preduzeća koja su istovremeno i osnivači televizija, odnosno radio stanica.
Nema smisla gurati neka ograničenja, a ovo su stara rešenja, jer nije ovo ministar Dinkić izmislio kao ograničenje, on prosto nije išao do kraja u tome da ponešto od ovih ograničenja eliminiše.
Jer samo će praviti gužvu, samo ćemo imati pojačane kontrole i pojačane troškove tih kontrola u tim subjektima, da bismo mi sada došli do toga da utvrđujemo da li je neki pravni subjekt, po osnovu zdravstvenih, humanitarnih, obrazovnih, troškova životne sredine, prešao 3,5% i da li je na pravi način obračunao porez na dobit. Pravimo samo gužvu.
Mi smo kao SPS predložili nekoliko amandmana koji se uglavnom tiču ove materije i nadam se da će predlagač imati dovoljno sluha da te amandmane prihvati da bi popravili taj tekst zakona.

Da li koristite drugih 10 minuta? (Da.)

Da. Uzmite član 50a; koji uopšte nije predmet ovih izmena.
Naravno da nisam mogao, niti bilo koji drugi narodni poslanik, da podnesemo amandman na taj član, zato što nije predmet ovih promena i bio bi, na neki način, suvišan. Ali govorim o hrabrosti u postupku. Taj član, kao što je poznato, predviđa da ona pravna lica ili oni investitori koji u privredu Srbije ulože preko 600 miliona dinara, to je tada odgovaralo iznosu od 10 miliona evra, i zaposle 100 i više radnika, biće oslobođeni poreza na dobit u narednih 10 godina.
U protekle dve godine, od momenta kada je taj član zakona usvojen, mogao bih da pitam i gospodina Vlahovića i mnoge druge koji su bili u prethodnoj vladi, koliko je zaista takvih investitora bilo od momenta usvajanja zakona do današnjeg dana. Tvrdim vam, veoma malo.
Zašto? Zato što je i za trajne investitore cifra od 10 miliona evra velika cifra. Zato što i za njih to predstavlja veliko ulaganje i veliku investiciju. Moje razmišljanje je tad išlo u pravcu, to sam predložio gospodinu Đeliću, on nije prihvatio, da stimulišemo svakog investitora koji uloži preko milion evra na ovaj način i zaposli preko 20 radnika.
Uzmite jednu prostu računicu. Ako je sada stimulisano 10 miliona, a predlažem da to bude milion, znači da ćemo imati deset investitora po milion evra. Ako će svaki od njih zaposliti po 20 radnika, to je 200 radnika, za 100 radnika više nego što je u ovoj situaciji stimulisano.
Ako će svaki od tih 100 radnika koji su iznad ove brojke od 100 primati po 200 evra mesečno, koliko je prosek u Republici Srbiji, to je 20 hiljada evra mesečno. Ako će država po osnovu poreza i doprinosa na tih 20 hiljada evra uzeti svakog meseca 70%, odnosno 14 hiljada evra, onda to pretvoreno u dinare znači negde oko 11–12 miliona dinara godišnje, a za period od 10 godina znači 120 miliona dinara više sredstava u republičkom budžetu.
Zašto se mi ustručavamo da upravo te koji investiraju stimulišemo najvećim mogućim merama. Jer, ovaj to vrati. Vi mu date na ćupriji, on vrati na mostu i to vrati višestruko.
Biće privučeni tzv. relativno mali investitori koji će ulagati preko milion evra da bi se pokrenula neka proizvodnja, da bi se uvela nova tehnologija, da bi se usvojili novi proizvodi i nova tržišta.
Dakle, to je onaj deo koji se tiče nedostatka, da kažem, sagledavanja ili hrabrosti ovog ministarstva da ide dalje.
Pogledajte član 48, mi smo do sada imali rešenje da preduzeća koja u određenoj godini, za koje se obračunava porez na dobit, imaju pravo na poreski podsticaj od 20% od visine izvršenih ulaganja u toj godini. Mi sad imamo isto to, ali i ograničenje da to oslobađanje ne može biti veće od polovine obračunate dobiti u toj godini. Šta to znači? Praktično, jedno preduzeće je uložilo u ovoj godini 200 hiljada dinara u investicije. Na kraju poslovne godine ostvarilo je 100 hiljada dobiti. Po odredbi zakona imate pravo na 40 hiljada, 20 posto od 200 hiljada, i u ovom slučaju možete tih 40 hiljada da imate kao odbijenu stavku od obračunatog poreza.
Da ste recimo ostvarili 70 hiljada dinara poreza na dobit, onda ne biste mogli da imate tih 40 hiljada poreskog popusta, nego bi bio smanjen do polovine od ukupnog iznosa koji je obračunat.
Na vidim zašto se to ograničava. Onda se prave izuzeci kod malih preduzeća, u kojima se kaže – tu ćemo da idemo sa jačim popustom, 40% od uloženih investicija, ali tako da to ne pređe 70% od obračunatog poreza na dobit. Čemu komplikacije? Videli smo da je finansijski negativan efekat po budžet 900 miliona dinara, ako je ova cifra tačna iz obrazloženja, za ovu 2004. godinu. To praktično znači da sa toliko sredstava Vlada, odnosno budžet pokušava da podstakne privredne aktivnosti svim preduzećima, nezavisno od toga ko u njima investira.
Imam još nekoliko primedbi, ali bojim se da ne raširim tu priču, da ne zaboravite ono o čemu sam govorio. Kada budu bili amandmani, onda ću još nekoliko argumenata o ovim stvarima da iznesem.
Dakle, SPS ima pozitivan odnos prema ovom zakonu, ali smatram da poslanička većina, naročito predlagač, treba ozbiljno da razmotri amandmane, a ne da ih, recimo na Odboru za finansije, lagano odbiju, računajući da će to socijalisti da progutaju kao nešto što je normalno.
Tako su i oni prethodni odbijali naše amandmane, ali vas uveravam da je najveći broj amandmana kasnije i u predlozima gospodina Đelića, a i u predlozima ovog ministra bio sadržan u zakonima koje smo ovde razmatrali u ovom sazivu.
Dakle, neko je to ipak pogledao pa video da su to bili dobri amandmani, pa ih ugradio kao svoje u predlog, što nama ne smeta, ali zašto posle šest meseci ili godinu dana, ako se može odmah ozbiljno razmotriti primedba ili amandman i ugraditi u osnovni tekst zakona. Hvala lepo.

Hvala Jovi Todoroviću. Da li se još neko od predstavnika poslaničkih grupa ili ovlašćenih predlagača javlja za reč? (Ne.)
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 89. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja pretresa prijave za reč u pisanom obliku sa redosledom narodnih poslanika podnele poslaničke grupe SRS, DSS, DS i G17 plus.
Prvi za reč se javio narodni poslanik Takač Ištvan, a neka se pripremi narodni poslanik Zoran Antić.

Dame i gospodo, predsedniče, gospodine ministre, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dobit preduzeća, koji je donet 2001. godine, u proteklom periodu je već dva puta menjan, što dovoljno govori o tome da država u tranziciji svoje zakone, koji u sebi neposredno ili posredno sadrže ekonomske propise za koje je inopartner zainteresovan, mora prilagoditi novim izazovima, i to da budu primamljivi za ino-kapital, da ima bitne propise koji su slični ili identični sa onima koje inostrani privrednici imaju na sličnim tržištima.

Poslanička grupa G17 plus podržava u celini predloženi zakon o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dobit preduzeća. Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dobit preduzeća određuje na koji način će se međunarodni računovodstveni standardi, koji su u obaveznoj primeni od početka 2004. godine, primenjivati pri utvrđivanju osnovice za obračun poreza na dobit preduzeća.

Primera radi, član 7. Predloga zakona, koji se odnosi na član 10. osnovnog zakona, reguliše amortizaciju; čuli smo malopre u uvodnom izlaganju gospodina ministra da se amortizacija stalnih sredstava razvrstava u pet grupa. Do sada podzakonskim aktom i nomenklaturom osnovnih sredstava za amortizaciju predviđeno je više stotina kategorija, sa različitim stopama za amortizaciju osnovnih sredstava.

Što više odstupa od dosadašnjeg načina obračuna, a to je degresivni metod otpisa, što je predviđeno za većinu stalnih sredstava u kategoriji dva i pet Predloga zakona, smatram da je ovaj način otpisa stalnih sredstava time povoljniji za proizvodne delatnosti u odnosu na proporcionalni metod koji je do sada bio na snazi.

Želim da istaknem da su u Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dobit preduzeća predviđene olakšice kod investiranja vrlo pozitivan pomak za podsticaj novih investicija. Poreski kredit predviđa da će privredni subjekt od uloženih sredstava za nabavku opreme i mašina svoje osnovne delatnosti, od svoje poreske osnovice, na šta može da plati porez na dobit 20%, odbiti na razliku obračuna i platiti porez na dobit, kao i akontaciju za narednu godinu.

U članu 48. Predloga zakona o izmeni i dopuni predviđeno je sledeće: procenat 20 je ostavljen, s tim da u istom obračunskom periodu može to da bude do 50% od obračunatog poreza u godini u kojoj je investicija izvršena. Drugo, za mala preduzeća, taj odnos od 40% do 70% je predviđen.

Treće, novim članom 48a je taksativno nabrojano 16 delatnosti, to smo već malopre čuli, to su: poljoprivreda, proizvodna delatnost tekstila i prediva, proizvodnja mašina i uređaja itd, u kojima se priznaje poreski kredit čak 80% od uloženih sredstava.

Na kraju, ako posebnim zakonom, propisom bude utvrđeno da određene delatnosti treba da se brže razvijaju, Vlada može i za te slučajeve odrediti dalje povlastice.

Dame i gospodo, ono što je najbitnija novina ovog predloga zakona o izmeni i dopuni Zakona o porezu na dobit preduzeća, to je član 25, što znači izmena člana 39, kojim je utvrđen procenat za utvrđivanje dobiti preduzeća, a to je 10%. Moram naglasiti da je taj procenat jedino za 2004. godinu bio 14%. U ranijim godinama taj procenat je bio duplo veći, tj. 20%.

Iz ovoga proizilazi, po meni, jasna poruka sadašnjim i budućim privrednicima, preduzećima: prvo, da dalje svoje privrede razvijaju na ovim prostorima; drugo, da isti legalizuju svoje poslovanje, što znači da se smanji siva ekonomija; treće, redovno izvršavaju svoje obaveze prema svima sa kojima su u poslovnoj fiskalnoj obavezi, a prema tome i prema državi, i da plate porez na dobit.

Predlažem svim parlamentarnim strankama da podrže i prihvate ovaj predlog zakona o izmeni i dopuni Zakona o porezu na dobit preduzeća.