Izražavam žaljenje, gospodine predsedniče, što ministar finansija izađe, a imao sam mnogo toga da mu kažem.
Dame i gospodo narodni poslanici, Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dobit preduzeća smanjuje se poreska stopa sa 14 na 10%, što je u redu. Takođe je predviđeno ukidanje poreza po odbitku na isplaćene dividende, što je takođe ovako napisano na papiru – prihvatljivo i pozitivno.
Međutim, u praksi je nešto drugo. Kakva je situacija u privredi? Da li nam fabrike rade? Da li ostvaruju prihode? Koja preduzeća još rade? Za ove tri i po godine vladavine DOS-a u raznim varijantama ubrzan je postupak uništavanja privrede. Ono što vredi prodali ste po niskim, bagatelnim cenama. Tri cementare, Duvansku industriju Niš, Duvansku industriju Vranje, uz velike provizije, Nisal u Nišu, ono što je meni poznato, Frad u Aleksincu, koji je zajedno sa lagerom gotovih proizvoda, repromaterijala i sredstvima na žiro-računu imao oko šest miliona evra, a prodat je svega za 800 hiljada evra, i to čoveku koji je 5. oktobra, po odluci vrha DOS-a, upao u Saveznu upravu carina.
Najveći broj preduzeća ne može da pokrije materijalne troškove, da plati troškove državi, a da ne govorimo o isplati zarada radnicima, da ne tražimo na kraju ostatak prihoda, dobit, dividende u bilansu uspeha. Zbog toga je Predlog zakona, a i priča ministra finansija u uvodnom izlaganju u svojstvu predstavnika predlagača ovog predloga, Mlađana Dinkića, o ukidanju poreza na isplaćene dividende, prazna priča, iz jednostavnog i jednog jedinog razloga – neće doći do ostvarivanja dividendi, dobiti time, a ni do njihove isplate. Kad nema isplate dividendi, nema ni oporezivanja.
Ministar finansija, Mlađan Dinkić, uvodnom rečju, danas u vezi ovog predloga zakona, pohvali se kako su skinuti porezi na dobit preduzeća sa 14 na 10%, i to je tačno bolje u odnosu na mnoge zemlje Evrope kod kojih je stopa poreza veća nego kod nas.
Ali kada je bilo reči o Predlogu zakona na dobra preduzeća, zaboravio je da kaže ili nije hteo – uvođenjem poreza na dodatu vrednost od 8% Srbija je jedna od zemalja sa najvećom poreskom stopom za hranu, pa su tu zemlje razvijene Evrope – Belgija sa 6%, Francuska sa 5,5%, Holandija 6%, Italija 4%, Nemačka 7%, Švajcarska 2% itd.
Ali to je ministar namerno eskivirao, izbegao da kaže da zemlje Evropske unije imaju manju stopu poreza na ove životne namirnice, nego što je to kod nas u Srbiji po ovom predlogu zakona.
U Predlogu zakona članarine komorama, savezima i udruženjima od 0,1% od ukupnog prihoda u poreskom bilansu predstavljaju rashod i neoporezive su. Mi u SRS smatramo da je neopravdano i uvođenje članarine na komore, saveze i udruženja, kao i oslobađanje poreza u bilo kom procentu, u ovom slučaju od 0,1 ukupnog prihoda. To je zato što su razni savezi, udruženja i pogotovo komore nepotrebni i predstavljaju kvaziorganizacije, samo opterećuju državu i privrednike. Usput, poput Privredne komore Srbije i njenog predsednika Veselinovića, bave se raznim nedozvoljenim i monopolističkim poslovima, što je protivzakonito.
Ovim predlogom zakona, odnosno osnovnim zakonom, predviđeno je postojanje neoporezivog dela od 3% ukupnog prihoda na ime reprezentacije.
Kao poslanik SRS, to ne mogu da prihvatim, jer smatram da je ovim oštećena samo država. Retko koje ovlašćeno lice u bilo kojem preduzeću, pogotovo u javnim preduzećima, ne dolazi u situaciju a da ne vrši zloupotrebu ove vrste. Velike troškove reprezentacije, i to neopravdane, prave mnogi funkcioneri u javnim preduzećima lokalne samouprave, pa i u samim opštinskim organima uprave, kao što je to slučaj u SO Aleksinac, odakle dolazim.
Ili, po primeru utrošenog velikog iznosa sredstava od, otprilike, oko 471.000 dinara za reprezentaciju u Javnom komunalnom preduzeću „Rujevica“ u Aleksincu, od strane direktora, to je za 2002. godinu, gde vlast vrše DS, DSS i SPO. Naravno, direktor je zbog mnogih zloupotreba i protesta radnika tog preduzeća smenjen, ali je postavljen za savetnika novom prinudnom upravniku.
Zbog svega toga smatram da dodatni pritisak, kako ne bi dolazilo do velikih troškova reprezentacije, znači samih troškova i zloupotreba te vrste, jeste potpuno ukidanje priznavanja prava da se rashodi za reprezentaciju ne oporezuje. Time bi, sa jedne strane, došlo do smanjivanja troškova reprezentacije, a, sa druge strane, do oporezivog dela prihoda, što bi značilo punjenje budžeta i korist za državu.
Na teret rashoda priznaje se i opis pojedinačnih potraživanja pod određenim uslovima. Jedan od uslova je, po Predlogu zakona, da poreski obveznik pruži dokaze o neuspeloj naplati tih potraživanja sudskim putem.
Ova odredba može biti veoma problematična, iz prostog razloga što sudski postupak može da traje veoma dugo, i po nekoliko godina, a poreski bilans i završni račun se pravi za jednu godinu, tako da je nemoguće da za jednu godinu poreski obveznik ispuni i ovaj uslov koji se traži po zakonu.
Na kraju, Predlogom zakona priznato je pravo ministru finansija da uredi način razvrstavanja stalnih sredstava po grupama, a njih je pet po Predlogu ovog zakona, kao i način utvrđivanja amortizacije. U principu, to ne bi bilo sporno, međutim, u ovom slučaju postoji potpuno nepoverenje poslanika SRS, naravno i moje nepoverenje, i 350.000 članova SRS u sadašnjeg ministra finansija Mlađana Dinkića.
Ima bezbroj razloga zbog čega ovo kažem. Imao sam nameru da navedem sve ove razloge, s obzirom da imam argumente i činjenice, pod uslovom da je ministar finansija, kao predstavnik predlagača - Vlade Republike Srbije, prisutan sada na sednici Skupštine, ali on je izašao i neću da navedem. Verovatno ću to nekom drugom prilikom, prilikom razmatranja ovog predloga zakona u pojedinostima.