Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, posle ovih malih čarki poslanika iz tzv. demokratskog bloka, dozvolite mi da u ime SPS-a i naše poslaničke grupe iznesem nekoliko stavova o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dobit preduzeća. Pošto smo mi objektivni ljudi, mi ovaj zakon takođe gledamo objektivno.
Mogao bih, pošto je bilo ovde ocena da li je vrlo dobar, odličan ili dobar, da ga ocenim sa ocenom – dobar. Bio bi odličan da se predlagač usudio da malo hrabrije ide u izmene i dopune ovog zakona, naročito članova 15. i 50a. koji nije predmet ovih izmena i dopuna. Biće odličan, naravno, ukoliko budu od strane poslaničke većine prihvaćeni amandmani koje je podnela SPS na ovaj zakon.
Nema nikakve sumnje da svaki narodni poslanik, pa i ja, podržava bilo koji predlog koji dođe od Vlade i Ministarstva finansija, a koji znači smanjenje poreskih obaveza za preduzeća. Dakle, i smanjenje stope poreza na dobit. Sigurno da ovoj zemlji nedostaju mnoge investicije, kako domaćeg, tako i stranog porekla, i sigurno da predložene promene mogu u nekoj meri stimulisati povećane investicije.
Ali, iznova se, kao narodni poslanik koji čitav život provodi u privredi, pitam zašto postoje ograničenja u tim stimulacijama.
Slično je bilo i sa gospodinom Đelićem, koji je na jednoj strani davao, a na drugoj pomalo skriveno, bar za one koji nisu stručnjaci u ovoj oblasti, uzimao od istih tih poreskih obveznika.
Pomenuo sam član 15. osnovnog zakona, u kojem postoje određena ograničenja za rashode koje određeni privredni subjekt, odnosno preduzeće u toku jedne poslovne godine može da učini, a da mu se u poreskom bilansu za obračun poreza na dobit oni i priznaju.
Pretpostavljam da je većina narodnih poslanika to uočila, jer to je stari tekst zakona koji doživljava, prema ovom predlogu, jednu malu kozmetičku promenu, a o njoj ću govoriti kada budu bili amandmani.
Pogledajte, molim vas, izdaci za zdravstvene, naučne, obrazovne, humanitarne, verske, zaštitu čovekove sredine i sportske namene priznaju se kao rashod u iznosu najviše do 3,5% ukupnog prihoda.
Molim vas, ako dobro tumačim zakon, a život mi govori da sam u pravu, kumulativno, to znači u zbiru, svi ovi troškovi mogu da budu najviše do 3,5% ostvarenog ukupnog prihoda, a da u poreskom bilansu za obračun poreza na dobit ne budu tretirani kao dobit.
Šta to znači? To znači, kada pređete ovaj procenat, recimo 4%, 5%, 10%, sve vam se to u bilansu za obračun poreza uzima kao osnovica za porez na dobit.
Pitam vas, kako će jedno preduzeće, fabrika, poput moje lozničke „Viskoze“, koja ima prljavu tehnologiju, na neki način i prljavu proizvodnju, hemijsku itd, kako ona može da se uklopi u to da zaštiti životnu sredinu na način koji propisuju odgovarajući zakoni, a da taj izdatak ne pređe 3,5% ukupnog prihoda.
Onda ćete jednu firmu koja je de fakto na kolenima i pokušava sada da se izvuče iz krize tretirati kao nekoga ko ostvaruje dobit i ko jeste po ovoj odredbi obavezan da na visinu koja prelazi 3,5% obračuna i uplati porez na dobit državi.
Uzmite izdatke za obrazovanje, molim vas, kako se može doći do kvalitetnog stručnjaka, govorim o inžinjerima u proizvodnji, ukoliko poslodavci, vlasnici preduzeća, da li su društvena, da li su državna, privatna, ne budu spremni da te ljude pošalju na odgovarajuće specijalizacije, na sajmove u zemlji ili inostranstvu, da ulože u obrazovanje i osposobljavanje tih kadrova. Te izdatke smo mi ovde ograničili, ponavljam, kumulativno sve zajedno na 3,5%.
Kako ćemo posvetiti pažnju zdravstvenoj zaštiti radnika u pogonima u kojima je ugrožen život i zdravlje tih radnika, jer je zastarela tehnologija. Naročito mi je važno da se ovaj momenat uzme u obzir kod zaštite životne sredine.
Juče sam u novinama pročitao, mislim, surovu istinu u kojoj jedan strani turista kaže – Srbija je mnogo lepa zemlja, ali samo ono što viri iz smeća.
Ukoliko mi budemo na ovaj način ograničavali izdatke za zaštitu životne sredine, imaćemo deponije na svakom koraku, a već ih imamo, počev od toga da ne znamo ni šta je smešteno u odgovarajuća burad, do toga da ćemo destimulisati one koji su spremni da u ovu oblast ulažu.
Za mene je to jedno teško pitanje i zašto se uopšte ograničavaju neki troškovi? Uzmite, recimo, troškove za reklamu, propagandu i reprezentaciju, priznaju se kao rashod u iznosu od 3% od ukopnog prihoda.
Hoćemo nove proizvodnje, hoćemo nove proizvode, hoćemo da osvajamo i domaća i nova tržišta. Molim vas, iz iskustva znam da kada se uđe u proizvodnju novog proizvoda od momenta kada se on proizvede do momenta dok ga neki kupac ne kupi mora da prođe i po više meseci, a nekada i više godina. Ulaganja u osvajanje tržišta je upravo taj marketing i reklama. U nekim proizvodnjama učešće tog izdatka ide preko 30% od ukupnog prihoda, da bi se osvojilo neko novo tržište.
Mogu se složiti da je to izuzetak, ali nigde ne treba ograničavati taj izdatak na 3% od ukupnog prihoda, jer je nemoguće sa 3% napraviti takvu marketinšku kampanju, naći tržište i privući kupce da te proizvode kupe.
Posebno valja imati na umu da je na neki način iluzorno to i ograničavati, jer su takvi izdaci, oporezovani sa 20% u ovom momentu, a od 1. januara 2005. godine biće oporezovani po ovoj opštoj stopi od 18%, koliko je predviđeno u Zakonu o porezu na dodatu vrednost.
Kada je reč o ograničenjima, imamo takođe jedno ograničenje, odnosno jedan izdatak koji se privrednim subjektima ne priznaje, a to su pokloni i prilozi koji se daju političkim strankama.
Mislim da je to nesaglasno sa postojećim rešenjem u važećem Zakonu o finansiranju političkih stranaka. Molim vas, razumeo bih da je rečeno iznad iznosa koji je dozvoljen u Zakonu o finansiranju političkih stranaka. A ne čitav izdatak isključivati iz rashoda, time veštački povećavati visinu dobiti i, u suštini, dodatno oporezivati sa ovih 10%. Zašto se to uopšte radi?
Pogotovu što je istina, i to svi znamo, da postoje političke stranke koje su osnivači društava sa ograničenom odgovornošću, odnosno preduzeća koja privređuju, samostalno kao pravni subjekti na tržištu, ostvaruju odgovarajuće prihode i dobit, i upravo ti prihodi služe za finansiranje političkih stranaka.
To nije zabranjeno zakonom, osim onih preduzeća koja se bave radiodifuznom delatnošću i emituju TV ili radijski program, dakle, gde je zabranjeno da političke stranke budu osnivači televizija ili da budu osnivači preduzeća koja su istovremeno i osnivači televizija, odnosno radio stanica.
Nema smisla gurati neka ograničenja, a ovo su stara rešenja, jer nije ovo ministar Dinkić izmislio kao ograničenje, on prosto nije išao do kraja u tome da ponešto od ovih ograničenja eliminiše.
Jer samo će praviti gužvu, samo ćemo imati pojačane kontrole i pojačane troškove tih kontrola u tim subjektima, da bismo mi sada došli do toga da utvrđujemo da li je neki pravni subjekt, po osnovu zdravstvenih, humanitarnih, obrazovnih, troškova životne sredine, prešao 3,5% i da li je na pravi način obračunao porez na dobit. Pravimo samo gužvu.
Mi smo kao SPS predložili nekoliko amandmana koji se uglavnom tiču ove materije i nadam se da će predlagač imati dovoljno sluha da te amandmane prihvati da bi popravili taj tekst zakona.