Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, u ime SPS-a amandman na član 17. predloženog teksta zakona podneli su narodni poslanici dr Žarko Obradović i gospodin Milisav Petronijević.
Socijalistička partija Srbije, kao što je poznato, ne može glasati za ovaj zakon iz više razloga. Naime, da bi ovaj predlog zakona uopšte mogao da se nađe u skupštinskoj proceduri ili da proizvodi pravna dejstva, potrebno je, shodno odredbama članova 404. i 414. Zakona o krivičnom postupku, izvršiti ponavljanje krivičnog postupka po važećim procesnim pravilima tog postupka pred prvostepenim sudom, doneti druge eventualno oslobađajuće presude, sa restitucijom svih materijalnih i nematerijalnih prava ranije osuđenih lica.
Da li je to moguće? Da li narodni poslanici, uvažena gospoda, priznaju princip podele vlasti u ovoj zemlji? Da li sudska, izvršna i zakonodavna vlast jeste samo deo političkog programa svake od političkih stranaka ili kada se uđe u parlament, kada se formiraju poslanički klubovi i kada se ostvaruju neki ciljevi koji su uglavnom politički ili neki drugi – taj princip može da prestane da važi.
Dakle, u ovoj skupštinskoj dvorani sedi pedesetak diplomiranih pravnika, mnogi su advokati, mnogi su ranije bili sudije, mnogi su profesori na Pravnom fakultetu, neka se izjasne na ovu okolnost.
Tvrdili smo i danas pre podne, ako vaj zakon bude prihvaćen i izglasan ne može proizvoditi nikakvo pravno dejstvo, neprimenljiv je. Vi to dobro znate, ali niste ga ni podneli zbog toga da proizvodi pravne posledice, već političke. Vi želite rehabilitaciju, koja je nemoguća, u skladu sa onim što smo čuli danas ovde kao argumente.
Amandman se sasvim konkretno odnosi na predloženi član. Mi predlažemo da se briše iz više razloga. U maniru kojim sam danas ovde već od prepodneva pred vas predočio, pročitaću i jedan akt. Sve što čitam su depeše iz Vrhovne komande pokreta Draže Mihailovića.
Ađutant ove komande, dakle četničke komande, piše sledeći proglas predsednicima opština u zoni odgovornosti jedinice kojom komanduje, i kaže: "Da bi se lakše i brže likvidirali ovi crveni mračnjaci, svakom onom ko bude obavestio pripadnike četničkog pokreta gde se nalaze komunisti i vlasti sa vojskom budu uspeli da komuniste pohvataju i likvidiraju, za svakog ubijenog i uhvaćenog komunistu od strane naše vojske nagradiće potkazivača sa 20.000 dinara. Zajemčavam da će potkazivač ostati za javnost potpuno u tajnosti, a njegovo ime kao potkazivača nikada u javnosti dopreti neće".
Gospodo, vi ste ovde praktično smislili insajdere. Insajderi postoje još od ovog doba. Ovo su zaštićeni svedoci. Za 20.000 dinara bilo je moguće "jedan bez duše, dvojica bez glave", to je bio taj princip.
Dalje, u pismu se kaže: "Naročito insistiram da se ugledate na iskustvo požeške brigade, koja je samo u poslednjim operacijama na ovaj način likvidirala 11 komunista"; i nabrajaju imena tri borca, a ostalo su neborci.
Dame i gospodo narodni poslanici, nemoguće je preko svih ovih stvari prelaziti i dati glas jednom ovakvom zakonu. Postoji more dokumenata, postoji veliko iskustvo, postoji nažalost iskustvo koje se ogleda u srpskoj tradiciji od kad postojimo, sve dokle seže naše sećanje unazad vidimo jednu strašnu i tešku sliku. To je slika mrtvog branioca i hranioca porodice koji ginu u onim ili ovim ratovima. Najteža je bila kada je ginuo od strane svog komšije ili ideološki različitog vojnog ili vojničkog pokreta. Zato nije moguće da ovaj zakon bude usvojen, a da očekujete da ne naiđe na reakcije na koje je naišao.

Veroljub Stevanović, pa Meho Omerović.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče, mi smo mislili da se ne javljamo po amandmanima, ali ste preterali.
Kome se vi obraćate, vi socijalisti? Većini? Obraćate se većini kada kažete – vi ćete da glasate. Pa, hoćemo. Dakle, većina ovog naroda je shvatila kakva je bila istorija i saznala je kakva je bila istorija, ali to nema veze što vi pričate sa istorijom. Ima veze sa ideologijom. Malopre su me pitali novinari da li je bilo govora mržnje; rekao sam – nije. Stvarno vidim da nije.
Sve vas dobro znam, tu smo, nema govora mržnje, ima ideologije, ima politikantstva. Kome se obraćate? Zar zbog glasačkog tela da ne kažemo istinu. Koji ađutanti, da li za njih navijate ovo što čitate ovde? Hoćemo li da drugačije gledamo na istoriju, na neke druge činjenice, ne na prazne priče? Da li je Amerika bila, uz Ruse, ta prva sila koja je pobedila Nemce u tom ratu? Kako je Amerika gledala na tu istoriju? Šta je Amerika rekla oko te istorije?
Da vam samo nešto kažem. Vi mislite da istorija počinje od 1945. godine. To ste pokazali kada smo glasali za grb i himnu. Za vas nije bilo kralja. Mi smo se svi rodili 1945. godine, ali tada kada smo se rodili, samo su se ovi levi rodili, rodili su se i ovi desni. Rađali su se i ovi desni i ostavite više te prazne priče.

Prvo replika gospodina Dačića, pa replika gospodin Baralić, ali niste vi lično pomenuti. Samo jedna ispravka, Skupština je jednoglasno usvojila grb, himnu i zastavu i nema razloga, ako se sada raspravlja o onome pre pedeset, šezdeset godina, da se ne sećamo onoga što se desilo pre nekoliko meseci. Izvolite, gospodine Dačiću.

Kao prvo, mi nismo inicirali raspravu o ovoj temi. Upozorili smo predlagače da će rasprava o ovoj temi otvoriti mnoga pitanja i podele iz prošlosti. Ovde nema ideologije. Ovde ima propitivanja ko se u stvari borio za slobodu, a ko sarađivao sa Nemcima i Italijanima.
Vraćam još jednom pitanje na početak. Svaki četnik koji se borio protiv Nemaca i Italijana ima pravo da ima status borca narodnooslobodilačkog rata. Samo treba dokazati da li su se borili. Neko je ovde o tome govorio. Ne mogu svi automatski koji su pripadali Ravnogorskom pokretu imati ova prava, jer onda su tu i Đurišić, koji je nosio istovremeno i odlikovanje kralja Petra i Hitlera, onda su to i nedićevci, ljotićevci.
Tačno je da istorija ne počinje od 1945. godine, ali ne počinje ni od 5. oktobra 2000. godine. Posle 2000. godine vaša odbornička većina u Skupštini opštine Smederevo, uz izuzetak Šormaza, glasala je da se centralnom trgu u Smederevu da ime Ljotića. Apsolutno reč je o tome da li se neko borio protiv fašista ili sarađivao sa njima. Nemojte se na nas ljutiti što smo ovde navodili argumentaciju.
Navedite i vi drugačiju argumentaciju. Navedite i vi reči Staljina, Čerčila, Ruzvelta, navedite i vi ofanzive četnika protiv Nemaca, imena gradova koje su četnici oslobodili 1944. godine i 1945. godine itd. Nema nikakvih problema. Nemojte od nas tražiti da ćutimo. Mi o ovom pitanju ne možemo da ćutimo, da biste vi što pre doneli odluku.
Gospodin Stevanović je malopre rekao, u raspravi koju je imao, istorijsko pomirenje je to što će u Kragujevcu Obren Ćetković biti direktor jednog preduzeća, zato što smo tamo napravili parlamentarnu većinu. Ja sam o tome govorio još na početku. Što se tiče SPS-a, istorijsko pomirenje je odavno započelo. Nemojte me terati da poredim kome je bilo lakše, a kome teže. Da li vama kada birate Obrena Ćetkovića ili nama kada smo 1999. godine birali Vuka Draškovića za potpredsednika Savezne vlade.

Nema osnova za repliku, to smo konstatovali, a i gospodin Omerović je dugo bio tolerantan, čeka kao zapeta puška. Izvolite.

Gospodine predsedniče, zamolio bih vas da ne spominjete puške, jer asociraju na ono o čemu upravo razgovaramo već dva dana.

Ne daj bože, izvinite, metaforično.

Nisam zapeta puška, niti se ponašam kao zapeta puška, jednostavno pokušavam da budem poslanik koji radi svoj posao. Zahvaljujem.
Čuli smo, predstavnici Ravnogorskog pokreta bi trebalo da budu izjednačeni sa predstavnicima narodnooslobodilačke vojske i partizanskog pokreta. Nije im se žurilo, od 1941. godine su navodno čekali da se stvori pravi trenutak kako bi napali Nemce i okupatora.
Nažalost, nekome se sada mnogo žuri da što pre završimo sa iznošenjem istorijskih činjenica, kako bi onda po sili većine usvojili izmene i dopune ovog zakona i nepravedno dodeli sva prava predstavnicima boraca, invalida i njihovih porodica u skladu sa onim istim pravima koja pripadaju borcima protiv okupatora. Mislim da dobar deo tih prava najveći deo onih koji su bili u Ravnogorskom pokretu ničim ne zaslužuju.
Ovde je bilo dosta priloga i dokumenata koji govore o tome šta se nalazi u arhivama nemačkih, američkih, italijanskih i drugih snaga, a koje govore u prilog tezi da su predstavnici Ravnogorskog pokreta sarađivali sa okupatorom. Prilikom ovog javljanja i da bih ukazao na nelogičnost i istorijsko nepravdu da se predstavnici Ravnogorskog pokreta izjednače sa predstavnicima partizanskog pokreta, odlučno odbijam mogućnost da se uvede ravnogorska spomenica kao pandan partizanskoj spomenici, jer ako to uradimo napravili smo presedan. Možda će sutra, prekosutra neka druga skupštinska većina uvesti petooktobarsku spomenicu.
Plašim se da na takav način ne možemo ispravljati rezultate istorije. Evo dva primera iz izvora koji je najbliži Ravnogorskom pokretu. Jedan izvor je vrhovni komandant, kralj Petar Drugi, a drugi je oficir u štabu Kalabića.
Vrhovni komandant Ravnogorskog pokreta, Njegovo veličanstvo kralj Petar Drugi, podsetiću ponovo po ko zna koji put, 29.8.1944. godine ukazom je oduzeo komandu Draži Mihailoviću nad Jugoslovenskom vojskom u otadžbini. Nije slučajna, poštovane kolege i koleginice poslanici, ni rečenica koju je tom prilikom kralj Petar Drugi upotrebi u tom pozivu, koju zaista vredi citirati upravo radi istorijske istine. "Svi oni koji se oslanjaju na neprijatelja protiv interesa vlastitog naroda i njegove budućnosti i koji se ne bi odazvali ovom mom pozivu, neće uspeti da se oslobode izdajničkog žiga ni pred narodom, ni pred istorijom."
Kolege i koleginice poslanici, nije slučajno da je veliki broj onih koji su stupili u ravnogorski pokret sa željom da se bore protiv okupatora, po uviđanju sve očiglednije saradnje sa okupatorom, prelazio u redove NOV.
Podsetio bih vas ovom prilikom, to su radili i sin i kćer Draže Mihailovića. Nisu otišli na stranu ravnogorskog pokreta, nego su se pridružili partizanskom pokretu. Drugi izvor je pismo koje je upućeno direktno Draži Mihailoviću, a upućuje mu ga oficir iz štaba Kalabića.
Citiram: "Dragi i mnogo poštovani čika Dražo, pre svega izvinite me što vam moram ovako pisati, ali kao Srbin i nacionalni borac od prvih dana sa vama, za spas srpskog naroda moram i smatram za dužnost da vam ovo napišem.
Reč je o Gorskoj gardi i gospodinu Kalabiću. Naime, gotovo svaki oficir Gorske garde doveo je po jednu švalerku na svoj rejon i kaže da mu je verenica. Sada sve ovo možete da pojmite šta kaže srpski narod. Vode borbu sa partizanima, oni im se uvek izvuku, posle zađu po selima i pokolju ovaj nevini srpski narod, a podnose vama izveštaj kako su u borbi naneli gubitke partizanima.
Mogu vam samo reći da srpski narod psuje majku Kralju, vama Dražo i svima redom kažu - kada je ovakva garda, kakva li je tek druga vojska. I podvlačim vam da je narod jako ogorčen i nema izraza kako da se izrazim koliko narod vapi za pomoć. Kažem vam da je ovo cela istina i da nije laž ni intrigiranje.
Ja sam oficir u Kalabića štabu. Meni je veoma dobro, ali ne mogu da gledam više da se pati grešni srpski narod. Uostalom, pitajte sve Kalabićeve susedne komandante korpusa. To će vam isto reći. Ja vas dragi čika Dražo razumem, gde se i u kakvoj situaciji nalazite, ali ipak preduzmite kakve bilo mere, jer ovakav rad Kalabića veća je propaganda za partizane, nego što i oni sami imaju...
(Predsednik: Vreme.)
... treba da me razumete; 3. novembra 1943. godine, do groba vam odan oficir."
Da li i predstavnici ovakvog načina ratovanja ravnogorskog pokreta zaslužuju prava koja im vi kao predlagači tražite. Mislim da ne. Hvala.

Hvala vama.
Narodni poslanik Živorad Smiljanić se javio povodom amandmana. Izvinjavam se zbog metaforičnog izlaganja, ali odnosi se na svakog od nas. Recimo, čekao sam ko zapeta puška da završite, ne mislim time ništa loše, nego moram da vodim računa o vremenu.