Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, Socijalistička partije Srbije će podržati zakon o poštanskim uslugama, iako je iskreno projektovanje zakona pitanje koncepta.
Meni nije blisko da se jedna od najdržavnijih institucija, kao što je pošta, kao što je železnica, zakonskim rešenjem izvodi, kako se ovde kaže, na tržišnu utakmicu. Želim da kažem, već je kolega Ivanji govorio o tome, kako je pošta nastajala, od prve menzulane pa do danas. Šta je važno za građane jedne zemlje? Da u jednom selu, na primer, u Brezovicama kod Čačka, može da dođe pismo iako ide jednom mesečno, ili da taj iz Brezovica može da uputi nekom pismo jednom u deset godina, ali da zna da će neko da ga odnese, da ga preda i da će da stigne na odgovarajuću adresu. Takav posao jedino kvalitetno i odgovorno može da uradi neko koga država kontroliše direktno.
Zakonom se predviđa deregulacija i demonopolizacija. To jeste intencija, to razumemo. Do 2009. godine pošta ovakva kakvu danas poznajemo više neće da postoji. Pravična liberalizacija – mi imamo iskustva sa pravičnom privatizacijom, koja je praktično opustošila Srbiju – ne postoji. Koncept apsolutne liberalizacije apsolutno podrazumeva da država nije potrebna u bilo kojoj oblasti u jednom društvu.
Kada imate apsolutnu liberalizaciju u svim segmentima, kada tržište sve reguliše, onda država nema nijednu značajnu funkciju. Možda smo se to vratili na deetatizaciju, u jedan period kada je to bio proklamovani politički i ideološki cilj. Mora da postoji oblast i da država ima instrumente da reguliše ona pitanja i one odnose koji se ne mogu na drugi način regulisati, izuzev tako da država preuzima odgovornost prema svojim građanima.
Zato i jeste univerzalna poštanska usluga, zato što svaki građanin u ovoj zemlji ima izvesna prava, ima potrebe i mora da ima neophodan nivo garancije da će ta prava i te potrebe da zadovolji na kvalitetan način.
Ne počinje od danas prilagođavanje rada pošte međunarodnim standardima i propisima, od kada postoji pošta radi na taj način da to što radi, pre svega, u međunarodnom poštanskom saobraćaju, a i u unutrašnjem, jeste prilagođeno različitim konvencijama, standardima koji danas postoji i koji su uvek postojali svuda u svetu.
Pošta je statusni simbol jedne države. Ona je skoro država sama. Zato veoma pažljivo, obazrivo treba da priđemo svim ovim pitanjima i da se ne dogodi da 2009. godine imamo sjajno izvršenu operaciju, a da pacijent čije je ime pošta premine.
To bi bilo važno da pratimo, jer od danas do 2009. godine ovaj princip liberalizacije ide tako što se smanjuje težina pošiljaka, odnosno cena pošiljaka, gde praktično izlažemo poštu jednoj konkurenciji koju ona objektivno ne može da izdrži ukoliko država ne pomogne. Zašto je to tako, možemo da govorimo o tome, ali ponekad je i pošta sama bila kriva zašto nije uspela da se u ovom prethodnom vremenu na bolji način pozicionira na onome što bi bilo tržište.
Navešću primer koji je svima poznat, iz Čačka u Beograd svaki dan ima 15 polazaka autoprevoza, na svaki sat, osim putnika, autobus i autoprevoz voze najmanje sto vrednosnih pošiljaka, paketa, torbi sa hranom, sa preobukom. Svi koji imamo studente tako školujemo svoju decu. Nije bilo dovoljno sluha, nije bilo dovoljno hrabrosti da neko u gradovima ove veličine organizuje poštu i da ovo isto radi na taj način, a da pri tom ima garanciju i daje garanciju da će to upravo stići tamo gde je namenjeno.
Prednost ove kvazipoštanske usluge jeste u tome što za tri sata neko iz Čačka u Beogradu sačeka svoju torbu, svoj lek, svoje pismo, svoju preobuku itd. Dakle, niko nije nikom branio. Postoji brza pošta, postoji čitav niz stvari koje jesu urađene, ali nismo uspeli da adekvatno odgovorimo ovoj potrebi. Oko 5,5 hiljada studenata iz Čačka nalazi se u ovom trenutku u Beogradu i od njih 5,5 hiljada makar dvoje ili troje u toku jednog meseca imaju ovu potrebu o kojoj ovde danas govorim.
Želeo bih da prokomentarišem još nekoliko pitanja, pa da u izvesnom smislu polemišem sa kolegom Ivanjijem o privatizaciji i prodaji "Telekoma". Naravno, stvar je aspekta sa koga se posmatra ovaj problem. Mogu da se složim da milijardu i po maraka dobijenih sredstava iz ovog posla nije najadekvatnije potrošeno.
Podsećam vas, sve u Srbiji u hiljadu privatizacija, po zakonu koji je donet posle dolaska DOS-a na vlast, prodato je za manje od milijardu. Osim toga, oni koji su to kupili kažu, ne treba nam više, napravili smo loš posao, pa vam nudimo diskontno da otkupite svoje akcije. To bi isto bilo kada bi duvanska industrija danas diskontno nudila da mi vratimo akcije nazad. Dakle, stvar je procene.
Zašto se, a u tome se slažem sa gospodinom Ivanjijem, danas dozvoljava jednom čoveku i jednoj porodici da na ovaj način funkcionišu u Srbiji, a pri tom nećete da joj pomenete prezime, radi se o Karićima. Tu je pitanje i za neke druge, neki drugi su obećali da će to da regulišu. Zakon o ekstraprofitu je to trebalo da reguliše. Jedna izborna kampanja je obećala da će to da reguliše, a nije regulisala.
Svaki dan nam deli moralne pridike, govori o pravoslavlju, o svetosavlju, o dobročinstvu, o raznim drugim stvarima sa našim parama. Zato je neophodna snaga, neophodna je koordinacija u Vladi Republike Srbije da se tamo sve nazove pravim imenom i da se kćerke firme iz "Mobtela" onemoguće da praktično rade nešto što je potpuno suprotno zakonu i da se spreče enormne zarade članova jedne porodice. A da pri tom krene sve ovo drugo što je neophodno i da se konstituiše upravni odbor u "Mobtelu" koji će biti odraz svojinske strukture, a da nakon toga sve drugo krene u onom pravcu koji objektivno svi želimo i očekujemo.
U ime SPS-a, a zahvaljujući kolegama iz pošte, podneo sam četiri amandmana, koje je Vlada prihvatila i na tome se zahvaljujem. Kolega Žarko Obradović je podneo ovaj famozni amandman koji se odnosi na zarade članova agencije za poštanski saobraćaj i njenog predsednika. Moram da kažem da je to bila primedba načelnog karaktera.
Mi razumemo o čemu je govorio gospodin ministar i da je nemoguće da, uz nivo zarada kolegijuma borda direktora pošte, ljudi koji treba da ih kontrolišu imaju manje zarade. Za nas je to principijelno pitanje. Da li Narodna skupština, ona koja daje saglasnost na razna imenovanja i postavljenja, treba ubuduće da prihvata da svi oni koje ona imenuje, postavlja ili predlaže budu više plaćeni od samih narodnih poslanika, a pri čemu ne mislim da su plate narodnih poslanika niske.
To je pitanje načela i oko toga treba da se složimo i da se dogovorimo. Mislim da je moguće to regulisati na više načina. Naravno, to je pitanje izbora. Ako neko ne želi, on uvek ima izbor. Ne mora da bude ni poslanik, a ni član agencije za poštanski saobraćaj, može da radi nešto drugo, ukoliko nije zadovoljan kako je ta stvar regulisana sa plaćanjem.
Samo još nekoliko stvari koje su za nas, kao poslaničku grupu SPS, veoma važne. Ovaj zakon o poštanskim uslugama, kao ni zakon o železničkom saobraćaju, kao ni zakon o energetici, nije definisao imovinu ovih preduzeća. Smatramo da je to rđavo, iako se u obrazloženju zakona kaže da će to Vlada uredbom regulisati i da će pošta biti deoničarsko društvo itd. Za nas bi bilo logično da se to definiše zakonom. Pošta je državna, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog ovog monopola koji neki kritikuju. Znači, nastala je na osnovu poverenih poslova od strane države jednom monopolisti i zbog toga država ima, imala bi mesta da reguliše status imovine.
Imovina pošte je ogromna, pa čak i ona imovina za koju tvrdite da je prodata grčkom operateru, nije prodata imovina. Ovi operateri kupili su pravo ne eksploataciju telekomunikacija, a nisu kupili nijedan kvadratni metar, nijedan metar žice ni kabla, nijedan relej.
Oni su kupili pravo da u procentu, koliko je svaki od njih uložio, eksploatišu telekomunikacioni sistem za izvestan period. Pošta je vlasnik sveukupne imovine, ovaj narod je vlasnik te imovine. Bilo bi logično da se to reguliše ovim zakonom ili nekim drugim aktom, a da to, pri tom, ne bude uredba Vlade Republike Srbije, već to treba da dođe pred narodne poslanike, jer pošte ima u najmanjoj mesnoj zajednici, do ove velike kamene kuće, na koju smo svi veoma ponosni. Dakle, to je ogromna imovina. Vozni park Pošte Srbije je danas toliki da bi to moglo da pokrije jednogodišnju "Zastavinu" proizvodnju iz nekih srećnih godina, za koje ste vi tvrdili da nisu bile takve.
Još nešto, Pošta ima i onu imovinu koja nije strogo funkcionalna. Radi se o imovini koja se odnosi na društveni standard, tako se to nekada zvalo. I ovde, kao i kod železnice, molim da sa tim postupamo pažljivo. Lako ćemo se toga otarasiti. Ipak, želim da kažem da postoje zadužbine, kao što je Dom odmora u Vrnjačkoj banji. To je legat, gospodo, i on se ne može prodati. Postoji čitav niz drugih objekata, postoji imovina u Crnoj Gori. Tamo imamo, takođe, nešto što je nekada gradila Pošta.
Dakle, da se vodi računa da ljudi ne ostanu bez toga, kad kažem ljudi, mislim na sve zaposlene u PTT-u, jer nisu svi zaposleni u PTT-u inžinjeri. Ogroman je broj poštara, ogroman broj ljudi je sa nižom kvalifikacijom.
Želim posebno ovde da kažem, u Pošti radi jedna posebna kategorija ljudi, a to su šalterski radnici. Ovde ima ljudi koji su psiholozi, koji se bave strukom i znaju kad neko treba da provede 35 godina na šalteru, koji je stalno izložen sudu javnosti, koji sve vreme radi sa novcem, koji je pri tom stalno izložen građanima kojima se žuri, koji su često nezadovoljni, kad morate biti potpuno precizni, kad morate biti stalno ljubazni. To je jedan strašan stres.
Ti ljudi zaslužuju, osim pristojne plate, da imaju načina da se odmore, makar jednom u toku jedne godine, pod elementarno beneficiranim uslovima. Dakle, govorim potpuno iskreno, jer svako ko je od nas jednom bio na šalteru, a svi smo često, znamo kakav je to posao. To je posao u kome ne sme da bude manjka, u kome uvek morate imati osmeh, u kome uvek morate imati razumevanje, u kome ne smete zakasniti, gde je pauza strogo propisana, gde je uniforma propisana.
Dakle, nije svejedno raditi takve poslove i neke druge poslove. Važno je da razumemo i te ljude, da im obezbedimo da imaju ovu elementarnu zaštitu i da mogu da se odmore u objektima koje je Pošta izgradila.
Sasvim na kraju, gospodine ministre, lično vam se obraćam. Čačak je pre dosta godina imao priliku da jedan Čačanin bude ministar pošte, a to je bio gospodin Vojko Čvrkić. Kada je on bio ministar, taj grad je dobio jednu velelepnu zgradu. Red je da uradite to isto. Imate pred sobom još nekoliko godina. To Čačani od vas očekuju.