Zahvaljujem se ministru Laloviću. I bilo bi dobro, ne bi bilo polemike oko ovoga da ministar dostavi poslanicima koliko je zaposlenih bilo pre 20, pre 10, pre 5 godina, kako bi poslanici imali, da ne bi različite informacije saopštavali. Posle pauze Nataša Jovanović, pa Aleksandar Đorđević. Pauza do 15,00 časova.
(Posle pauze – 16,20)

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad. Molim, pošto imamo prijavljeno službeno prisustvo 143 narodna poslanika, da utvrdimo kvorum. Molim poslanike da ubace svoje kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema. Hvala.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema utvrđeno da je u sali prisutno dovoljno poslanika za rad.
Da, vi imate reč, a prvo da pročitam, poslanici su izgubili vezu, dakle, na član 24. amandman je podneo narodni poslanik Božidar Koprivica. Tu smo stali. Izvolite, po ovom amandmanu reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović. Izvolite.

Pročitali ste kako je napisano, tačno je, amandman na član 24. stav 1. Predloga zakona, uvaženog kolege Božidara Koprivice.
Tražiću od vas, gospodine Markoviću, da intervenišete kada bilo koji ministar iz Vlade Republike Srbije dođe i u odgovoru na postavljena pitanja od strane poslanika koristi ton koji može nama da zvuči kao omalovažavanje. Naime, gospodin Anđelković je predsedavao kada nam se obratio ministar Lalović i, govorivši o amandmanima koje su poslanici, ne samo SRS, nego pretpostavljam da je na sve mislio, podneli na Predlog zakona, rekao da bi poslanici ubuduće trebalo da vode računa u koju formu stavljaju amandmane i na koji način ih podnose, kao da je to posao ministra i kao da je Slobodan Lalović taj spasilac koji treba posle toliko godina da dođe i nekima od nas, koji smo u Skupštini po 10 i više godina, da govori na koji način da podnosimo amandmane. To ne samo da nije korektno, nego nije ni posao ministra, kojeg, da podsetim, Narodna skupština bira, odnosno vi ste ga kao takvog izabrali, kao i sve druge.
Što se tiče amandmana, ministar je sam sebi, što bi se reklo, uskočio u usta i kada je potencirao obrazloženje za neprihvatanje amandmana gospodina Božidara Koprivice, pozvao se na mišljenje Međunarodne organizacije rada i rekao da se to odnosi na lica preko 18 godina. A mi ovde govorimo, da to ponovim i zbog vas i zbog građana koji sada prate prenos Skupštine, gospodin Koprivica u amandmanu na član 24. zakona zahteva da se za maloletnu decu, koja kreću sa radnim odnosom od 15 do 18 godina, doda da je potrebno da se utvrdi opšta zdravstvena sposobnost.
Kada smo govorili o amandmanu gospodina Koprivice, izašla je koleginica Radeta sa neverovatnim podatkom na koji način se zloupotrebljava radno vreme zaposlenih u Lutriji Srbije. Ono što je žalosno danas u Srbiji, zbog potpuno urušene privrede, mnogo su veći redovi za loto nego na mestima gde bi ljudi trebalo da nađu posao. Verovatno da u magičnoj sedmici ljudi vide svoju dobitnu kombinaciju i neko rešenje ili nadu da mogu da reše životni problem.
Ali, još tragičnije je to što veliki broj dece od 15 do 18 godina, onih koji jesu ili nisu završili osnovnu školu, traže zaposlenje da bi pomogli svojim roditeljima, onima koji su ostali u najboljim godinama svog života bez posla, ili oni koji su bez roditeljskog staranja, a moraju sebi da obezbede egzistenciju i mogućnost da nešto zarade.
Kako je onda za vas, gospodine Laloviću, neprihvatljivo da, kao što je to kolega Koprivica predložio, u član zakona dodate ove tri reči koje on tražio, da je potrebno da se utvrdi opšta zdravstvena sposobnost.
Zamislite kakav je to posao i šta može da radi nekvalifikovani mladić od 15 do 18 godina, to su obično teški ili fizički poslovi ili, u svakom slučaju, neki koji zahtevaju da se utvrdi opšta zdravstvena sposobnost te veoma mlade populacije koja mora da traži zaposlenje.
Uostalom, moram da vas podsetim i na to da i po članu 28. stav 2. Ustava posebnu zaštitu imaju maloletnici o kojima se roditelji ne staraju, kao i lica koja nisu u mogućnosti da sama brinu o sebi i zaštiti svojih prava i interesa.
Ako Ustav kroz ovaj član vodi računa o maloletnim licima, a rekla sam vam da su uglavnom to oni koji pomažu svojim roditeljima ili moraju da rade zato što nemaju drugu mogućnost da se izdržavaju i sami brinu o sebi, prihvatite ovaj amandman gospodina Koprivice – naravno, uz praktično obrazloženje, ovde ga očigledno nema, zašto nećete da ga prihvatite – kao i korektniji način obraćanja prema narodnim predstavnicima, koji su ovde između ostalog da vas kritikuju i da vas kontrolišu kako radite, a ne vi njih, i da im na takav način dajete pouke u koju formi treba i kako da stave svoj amandman. Hvala.

Hvala. Prvo reč ima ministar, izvolite gospodine Laloviću. Samo jedno obaveštenje, nisam bio prisutan, proveriću ako je došlo do povrede Poslovnika. To se odnosi na sve iz onoga što ste vi citirali, shvatio sam da je naprosto to bio poziv na međusobno razumevanje i kolegijalnost.
Istovremeno, molim sve poslanike da ne koriste ovu govornicu za reklamu lutrijskih organizacija. Izvolite, gospodine Laloviću.

Prvo, želim da prokomentarišem ovaj amandman, koji je još uvek aktuelan. Ono što sam hteo da kažem i dalje želim da kažem, svakako nije bilo da omalovažim bilo kog poslanika. To mi nije ni na kraj pameti.
Ono što sam ja hteo da kažem i dalje hoću da kažem da je moja molba, kada se neki amandman radi, da treba pogledati zakon u celini. To je bila moja molba. Zašto? Odmah konkretno da kažem; znači, nešto je propušteno sa vaše strane.
Ovde se govori o poziciji maloletnih lica od 15 do 18 godina. Zbog građana Srbije, da bi bilo jasno, u članu 25. Predloga zakona, koji je pred vama, u stavu 2. se kaže da lice mlađe od 18 godina života može da zasnuje radni odnos samo na osnovu nalaza nadležnog zdravstvenog organa, kojim se utvrđuje da je sposobno za obavljanje poslova.
Znači, u članu 25. stav 2. za njih važi poseban režim, mlađih od 18, starijih od 15 godina. Dakle, ova primedba u tom delu ne stoji kao komentar.
U članu 84. istog predloga zakona je izričito zabranjeno da zaposleni mlađi od 18 godina života radi na poslovima na kojima se obavlja naročito težak fizički rad, rad pod zemljom, pod vodom ili na velikoj visini, koji uključuju izlaganje štetnom zračenju ili sredstvima koja su otrovna, kancerogena, ili ako prouzrokuju nasledna oboljenja, kao i rizik po zdravlje zbog hladnoće, toplote, buke ili vibracije i koji bi, na osnovu nalaza nadležnog zdravstvenog organa, mogli štetno i sa povećanim rizikom da utiču na njegovo zdravlje i život, s obzirom na njegove psihofizičke sposobnosti.
Znači, kada se radi o licima starim od 15 do 18 godina, da bi zasnovali radni odnos, postoji poseban režim kojim se zahteva da nadležna zdravstvena ustanova utvrdi da su zdravstveno sposobna da rade. To je jedno. Drugo, izričito se zabranjuje rad na posebno teškim poslovima. Ono što je bila moja ideja kada sam rekao, a i sada ostajem pri tome, da se u tom smislu pogleda celina zakona kada se nešto komentariše.
Drugo što sam hteo da kažem, a vezano je za ono o čemu smo razgovarali pre prekida sednice u 14,00 časova, što je otvoreno kao pitanje oko nezaposlenosti, zaposlenosti i ostalim problemima, ostala je potreba da dam informaciju, pošto je to pitanje otvoreno, pa mislim da sam dužan da dam informaciju.
Znači, prema zvaničnim statističkim podacima, a ne prema onome što ja pričam ili neko drugi, 1991. godine u društvenom sektoru u Srbiji je bilo zaposleno 2.295.438 ljudi; 2000. godine u društvenom sektoru je bilo zaposleno 1.596.505 ljudi. Znači, negde za oko 700.000 ljudi u tom periodu je smanjen broj zaposlenih u društvenom sektoru Srbije. To je ono pominjanje cifara: 800, pet miliona itd. Znači, u periodu 1991-2000. broj zaposlenih u društvenom sektoru smanjen je za 700.000 ljudi. Ovo kažem zbog građana Srbije, a ne zbog ne znam čega drugog.
Drugi bitan podatak koji je ovde važan: 2001. godine godišnji prosek zaposlenih je bio 2.102.000, a 2004. godine je godišnji prosek zaposlenih 2.028.000. Znači, u periodu od 2001. do 2004. godine prosek zaposlenih na godišnjem nivou smanjen je za 80.000. Kako se to dogodilo? Odmah da razjasnimo: tako što je u tzv. društvenom sektoru, gde spada i veliki privatni sektor, smanjen od 2001. do 2004. godine broj zaposlenih od 1.752.000 na 1.551.000. Znači, za oko 200.000 ljudi je smanjen broj zaposlenih za te četiri godine. Ali, na drugoj strani, u individualnom sektoru je zaposleno plus u istom periodu 167.000 ljudi. Pojavljuje se ovaj minus oko 80.000 ljudi u ove četiri godine.
Dakle, problem nezaposlenosti u Srbiji, sa kojim se mi sada nosimo, nastao je u prethodnih dvadesetak godina. To ne vezujem za jednu političku stranku, nego za jedan društveni sistem koji je to morao zakonito proizvesti. Ono što sada mi radimo jeste promena tog sistema, da se ne bi ovo nastavilo.
Vezano za to, ono što mislim da je takođe važno, stopa nezaposlenosti može biti takođe značajan faktor. Stopa je 2001. godine bila 28,7%, a 2004. godine je ta stopa 26% ili 28%, zavisi kako je merite, dok je 1991. godine stopa bila 21%. Znači, u svim parametrima kada je u pitanju zapošljavanje, zaposlenost, nezaposlenost, ono što se dogodilo, drama koja se dogodila, tragedija koja se dogodila u Srbiji, nastala je u periodu 1980-2000. godina, s tim što je najdrastičniji period bio 1990-2000. godina. Jednostavno, to je činjenica. Sada se može svašta pričati, uvijati, ali to je činjenica i to su podaci.
Ono što je takođe važno, suočena sa ovakvim problemima, i ova i svaka druga vlada mora voditi takvu politiku da se u Srbiji zaista uspešno borimo sa najvećim problemom, to je ovaj o kome govorimo. Ovog trenutka je stopa zaposlenosti u Srbiji 58%. Proverite. Ta stopa je veća od stope u Mađarskoj i još u nekim zemljama, manja je od Slovenije i još od nekih drugih zemalja.
Za pitanje otvoreno u 14,00 časova odgovor je u podacima. U narednom periodu, kada govorimo o nezaposlenosti, o zaposlenima, bilo bi dobro da se držimo podataka, da se držimo istine, jer je to jedini način da se uspešno sa ovim borimo. Bio sam dužan da iznesem narodnim poslanicima, ali i građanima Srbije tačne podatke i tačno stanje kada je ovo u pitanju.

Pravo na repliku ima gospođica Jovanović. Nisam prepoznao nikoga drugog u izlaganju.
Dozvolite mi da vas međuvremenu, po Poslovniku, upoznam sa nečim što će nas sve čekati sutra. Po Poslovniku, mi ne možemo da radimo kada nema prenosa, osim ako se sa tim složimo ili ako ima odloženog prenosa. Sutra od 15,00 sati postojaće prenos Koncerta solidarnosti povodom žrtava cunamija i tehnički neće biti moguće prenositi Skupštinu.
Neće ova skupština voditi računa o tome šta stranke imaju. Biće predsednik Skupštine Češke ovde od 15,00 časova, te će predstavnici svih stranaka učestvovati u toj delegaciji. Još jednom vas molim, sutra ćemo raditi u periodu od 10,00 do 15,00 časova i molim vas da u odnosu na to rasporedite svoje vreme. Hvala vam.
Izvolite, gospođice Jovanović, i izvinite što ste čekali.

Nema problema, mogu da sačekam, jer vreme SRS tek dolazi. Što se vas tiče, gospodine Markoviću, da vam dam jedno objašnjenje. Nemojte da brinete zbog sutrašnjeg dana.
U nastavku sednice kvorum za sutrašnji rad, po mojoj proceni, možete da utvrdite, kako stvari stoje u vašoj poslaničkoj kvazivećini, oko 17,00 časova. Ako koncert traje od 15,00 do 17,00 časova, u nastavku ćemo imati direktan prenos, što znači u pet popodne.
Što se tiče moje replike na izlaganje ministra Lalovića, gospodine Laloviću, sad sam uverena u to da vi niste pisali ovaj predlog zakona; ili gospođa pored vas ili neko od vaših saradnika, jer vi opet sami sebi uskačete u usta. Kažete da vi ne prihvatate amandman gospodina Božidara Koprivice i naše objašnjenje za to, zaboga, mi nismo sagledali celinu zakona, pa nam govorite šta se dalje nastavlja i kako vi tretirate lica mlađa od 18 godina u članu 18. i u članu 84.
Ako govorimo o prethodnom članu, znači, mi smo u pravu. Vi niste čitali zakon ili ga čitate kada su u pitanju maloletna lica od člana 25. Razumela bih da vi nama dajete takvu primedbu i da pokušavate da nas edukujete, da smo vam mi sada rekli, posle ovakvog vašeg člana 25, da je gospodin Koprivica tek u nekom kasnijem članu intervenisao, ali on vrši intervenciju u zakonu za maloletna lica i za obaveznu zdravstvenu zaštitu u prethodnom članu. Dakle, mi smo u pravu i mi smo sagledali celinu zakona.
Osim činjenica da vam je digitron možda bio ispravan, a možda i nije, u to imam pravo da sumnjam, u celokupnoj vašoj elaboraciji malopre samo je nedostajala Milka Planinc, pa da upotpunite sliku svega što se dešavalo od osamdesetih godina pa naovamo. Da ne pominjem sve ove pogrešne poteze bivše DOS-ovske vlasti.
Ali, ni poslanici SRS, ni zaposleni u Srbiji, a najmanje predstavnici sindikata ne traže od vas statističke podatke, koji možda jesu, a možda nisu. Izostavili ste, čudi me, to bi bio vaš manir, jer vi ste, kao neko ko pripada takvoj stranci i uz vaše zalaganje, neko ko zadržava razmišljanje iz daleke prošlosti, koja nas je skupo koštala, naročito našu privredu.
Ali, vi treba ovde, kao ministar koji je odgovoran za rad i zapošljavanje, da objasnite nama šta će da bude sutra, 2005. godina, februar mesec, šta će da se dešava februara, marta i nadalje. Teško da ćete moći sa nekom jasnom slikom i projektom da izađete, kada već do sada niste ni vi ni cela Koštuničina Vlada, i verovatno nećete ni stići ni da nam ispričate šta eventualno planirate, a imaćemo nove izbore i novu vlast u kojoj će radikali imati primat.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Đorđević. Pre toga, po Poslovniku, gospodin Šarović.

Gospodine ministre, povređen je član 100, ili možda bih mogao da kažem i gospodine poslaniče, s obzirom da ste vi poslanik u ovoj skupštini.
Ovo što ste malopre rekli o životu u Srbiji, upoređujući ga sa životom u Mađarskoj i Sloveniji, uvredljivo je ne samo za poslanike u Narodnoj skupštini, već i za sve građane Republike Srbije.
Nemam toliko godina da bih se toliko dobro sećao komunizma, ali očigledno je da je vama to dosta duboko urezano u sećanje i upozoravali su me na takve. Imali su takvi kao vi izreku, nekada davno: statistika naša dika, što poželiš ona slika.
Tako je sada gospodin ministar rekao kako je u prethodne tri godine pala stopa nezaposlenosti za dva zarez nešto posto. Možda jeste, ali je isto tako uporedo pao i broj zaposlenih. U apsolutnom broju mnogo je manje zaposlenih sada nego što je bilo tada. Dosta je tu bilo izgovora, jedno vreme ste pričali da radnici radna mesta nisu ni izgubili, jer ih oni zapravo nisu ni imali. Da su ih oni imali samo imaginarno, pa kada su ih izgubili, ništa nisu ni izgubili.
Druga stvar je to što ste promenili načine vođenja evidencije o nezaposlenima. Promenjeni su načini vođenja nezaposlenih kod republičkog tržišta, odnosno Zavoda za zapošljavanje, tako da sada neke kategorije, koje su nekada godinama bile na birou i vodile se uredno kao nezaposleni, sada vi, posle nekoliko meseci, skidate sa spiska, ukoliko ne prihvate neku prekvalifikaciju u zanimanje koje ne žele da obavljaju i sl.
Ono što je veoma bitno, a to bi trebalo da objasnite bolje, kako je moguće da kažete da je u Mađarskoj manja stopa zaposlenosti, da je u Sloveniji nešto malo veća? Da li to hoćete da kažete, nama i našim građanima, da mi u stvari živimo bolje nego Mađari, da mi živimo bolje nego Slovenci, a da mi to samo u stvari ne znamo. Da li je to to?
Da li možda živimo u nekom imaginarnom svetu, pa ne znamo koliko nam je dobro? Ako je to problem, otpustite još neke radnike ako ćemo onda bolje živeti. Očigledno je da je to neka vaša ideja vodilja u prethodnim godinama, prethodnih nekoliko godina, da što više radnika otpustite, da
će to ostalima biti bolje. Uveravam vas da tako nije i da građani Srbije ne misle tako. Hvala.

Aleksandar Đorđević, narodni poslanik.