Reč ima narodni poslanik Branče Stojanović, po istom amandmanu.

Dame i gospodo, gospodin Hranislav Perić je dao obrazloženje. Mi u Socijalističkoj partiji mislimo da je ovo važno, i posebno ono što je gospodin ministar rekao u uvodnom ekspozeu, da se ovim zakonom želi da klatno koje je prethodnim zakonom bilo malo, odnosno malo više na strani poslodavca, da se želi da se ta, uslovno rečeno, nepravda ispravi i da se ono malo pomeri prema radnicima.
Gospodin Perić je pomenuo broj radnika koji su uhlebljenje našli u preduzećima koja su mala. Obzirom da postoji opšti konsenzus oko daljeg restrukturiranja velikih sistema i rada na tome da se stvaraju mala i srednja preduzeća, mislimo da nikakvo veliko opterećenje nije za poslodavca da se u članu 24, poslednji stav – gde stoji da poslodavac koji ima 10 i manje zaposlenih ne donosi pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova – prihvati predlog da bude pet i manje zaposlenih.
Na taj način mislimo da jednu značajnu grupaciju radnika štitimo, ovako kako je gospodin Perić rekao, pa molim i gospodina ministra, mislim da se suštinski ništa ne remeti u zakonu, a dosta, obzirom da je ovo radnički zakon, pomažemo radnicima u ovome.

Da li se još neko javlja za reč o ovom amandmanu?
Reč ima narodni poslanik Jovan Todorović.

Dame i gospodo narodni poslanici, samo još nekoliko rečenica u prilog odluke ministra da prihvati ovaj amandman. Ja sam iz sveta privrede, mislim da bi ova odredba čak koristila poslodavcima i dobro bi bilo da svi oni koji imaju više od pet zaposlenih te unutrašnje odnose i sistematizaciju urede upravo pravilnikom.Čak i po teoriji funkcionisanja sistema teško da jedan čovek može da koordinira posao više od četiri izvršioca.
Kada imamo situaciju da ima preko pet izvršilaca, onda se po prirodi stvari po pravilu nametne potreba da se uredi pravilnik o sistematizaciji, da bi mogli poslovi precizno da budu obavljeni, a onda i odgovornost izvršilaca za vršenje tih poslova.
Drugo, pošli smo od pretpostavke, predlažući ovaj amandman, da ne bi trebalo da važi u malim porodičnim firmama, koje po pravilu imaju do pet zaposlenih.
Tu u principu svi rade sve, pošto nije moguće organizovati tako posao da imamo strogu podelu rada, a i odnosi onih koji su vlasnici takvih preduzeća po pravilu su familijarni i tu nije neophodno, čak se retko dešava da dođe do eventualnih sporova o tome da li je neko obavezan ili nije obavezan da izvršava određene poslove koji su uređeni tim pravilnikom.
Osim u nekim izuzetnim situacijama, mislim da upravo ta odredba koristi poslodavcima i da ništa nećemo pokvariti od suštine ovog zakona, ukoliko ministar ili većina poslanika u Skupštini prihvati amandman SPS-a.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 24. amandman je podneo poslanik Božidar Koprivica.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Božidar Koprivica.

Poštovani narodni poslanici, u ime SRS podneo sam amandman na član 24. stav 1. zakona o radu, tako što sam predložio da se posle reči "života" stavi zapeta i da se dodaju reči "opštu zdravstvenu sposobnost".
Mišljenja sam da se radni odnos može zasnovati samo ako se odredi minimum godina života, i neka to bude 15, ali mora postojati i opšta zdravstvena sposobnost. Dakle, minimum godina i opšta zdravstvena sposobnost su dva osnovna uslova ili bi to trebalo da budu za zasnivanje radnog odnosa. Mislim da je ovo rešenje realno, racionalno i pozivam sve, i apelujem da prihvatite ovaj amandman.

Reč ima poslanik Vjerica Radeta.

Član 24, na koji se odnosi amandman kolege Koprivice, govori o uslovima za zasnivanje radnog odnosa i, između ostalog, kaže da radni odnos može da se zasnuje sa licem koje ima najmanje 15 godina života i ispunjava druge uslove za rad na određenim poslovima utvrđenim zakonom, odnosno pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji itd.
Mi u SRS mislimo da mora da, dakle, pored ovoga što stoji 15 godina života, da ispunjava druge uslove, ali jedan od uslova koji mora da ispunjava maloletno lice da bi zasnovalo radni odnos je i opšta zdravstvena sposobnost.
Kaže nama Vlada u odgovoru zašto ne prihvata ovo, da se amandman ne prihvata iz razloga što je Nacrt zakona o radu dostavljen na mišljenje MOR-u, pa su nam oni rekli da je kandidat obavezan da pre zaključenja ugovora o radu obavesti poslodavca o svom zdravstvenom stanju samo ako ono bitno utiče na obavljanje poslova za koje zasniva radni
odnos.
Dalje kaže, međutim, poslodavac ne može od kandidata da zahteva dostavljanje podataka koji nisu od neposrednog značaja za rad koji zaposleni obavlja.
Znači da onda ne sme ni da mu traži izvod iz knjige rođenih, ne zna da li ima četrnaest i po ili 15 godina života. Ovo je prosto neprihvatljivo, ovakvo obrazloženje od koga god da je došlo, pa makar i od te MOR-a. Jer ovde se radi o maloletnom licu, specifičnim uslovima, može da zasnuje radni odnos, ima samo 15 godina i zaista je neophodno da bude i opšte zdravstveno sposobno za obavljanje bilo kog posla na koji se eventualno zapošljava.
Sada, drage moje kolege, hoću da vam kažem još nešto, upravo je jedna gospođa zvala poslanički klub SRS i zamolila nas da iznesemo, radi javnosti Srbije, podatak kako se to država kao poslodavac ophodi prema svojim građanima kao zaposlenima.
Radi se o Narodnoj lutriji i gospođa priča o Mlađanu Dinkić. A ovih dana, odnosno ovih nedelja, svi smo svedoci da su pune novine podataka koliko građana čeka ispred šaltera Narodne lutrije, zato što se obećavaju neki silni milioni za sedmicu koja nikako ne može da se izvuče, a naravno o tome da je to prevara, neću ni da govorim, nego o onome što je gospođa ispričala, koja je rekla svoje ime i prezime, ali se ne usuđujem da pročitam njeno ime i prezime iz straha da ne dobije otkaz posle ovoga što nam je javila.
Dakle, ona kaže da u Narodnoj lutriji uglavnom rade žene, i to nije sporno, ali je sporno to što rade sedam radnih dana od 8,00 do 20,00 časova, ne dozvoljava im se da prime još ljudi da bi mogli da rade u smenama, da bi mogli da imaju ono što zakon predviđa, i pauzu u toku rada, i pauzu u toku dva radna dana.
Znači, rade od 8,00 do 20,00 časova, rade sedam radnih dana, i apeluje gospođa koja se javila, kaže da se ona javlja u ime zaposlenih u celom jednom regionu, i moli narodne poslanike da upozore ministra Dinkića da ne može ovako da zloupotrebljava svoju ministarsku funkciju, i da mora te zaposlene da tretira onako kako zaslužuju, kao ljude, pre svega, a onda naravno i u skladu sa zakonom. Hvala.

Sve sam vas video, sačekajte malo, prvo ministar Lalović, nemojte da se uzbuđujete, naročito za kocku. Ko se kocka, njegov problem.

Ovde je bilo nekoliko stvari rečeno, za koje mislim da zaslužuju komentar, da bi se razjasnile.
Počeću od kraja, pošto je to najsvežije u sećanju.
Znači, rečeno je malopre kada je diskutovano o amandmanu oko opšteg zdravstvenog stanja i tom prilikom je stavljena primedba da to znači da se ni za maloletna lica njihovo zdravstveno stanje ne utvrđuje itd.
Dve stvari želim da kažem. Prvo, da je ovim zakonom u članu 25, i mislim da je dobro inače, to sam i ranije sugerisao kada se neki amandman stavlja i kada se o nečemu diskutuje, da se pogleda ceo zakon, pa da se onda da neka primedba, jer tako ima smisla.
Naime, član 25. istog Predloga zakona definiše, kada su u pitanju maloletna lica, obavezu utvrđivanja zdravstvene sposobnosti i stanja, tako da ta vrsta primedbe ne stoji na sam tekst zakona.
Što se tiče ovog drugog dela, dakle, kada su u pitanju lica od 18 godina i starija od 18 godina, zaista je to tako, ali ne zato što je to tako navedeno ovde, piše možda MOR ili neko, nego jednostavno, ovo je odredba koja je u potpunosti logična i ona je u interesu zaposlenog, ali isto tako ne remeti poziciju poslodavca, jer on ako predvidi određene zdravstvene uslove, može zahtevati proveru zdravstvene sposobnosti.
Znači, ovde bi se inače radilo generalno, čak bi bilo i nepotrebnog maltretiranja, traženja papira o opštoj zdravstvenoj sposobnosti. Potpuno je drugi kontekst. Dakle, ta vrsta primedbi jednostavno nije u redu.
Kada se radi o ovom drugom što je najviše zbunilo narodne poslanike, i potpuno je razumljivo da je zbunilo, jer je nov pristup, to je oko tereta dokazivanja, ovo što je izazvalo kontraverze. Teret dokazivanja je, znači, na tuženom, a u ovom smislu na poslodavcu, kada je u pitanju oko diskriminacije. Nekoliko stvari je ovde bitno.
Prvo, teret dokazivanja, kada je u pitanju diskriminacija, jeste na tuženom i to je tako u svim zemljama gde se ove odredbe primenjuju. Dakle, radi se, s jedne strane, o direktivi koja je ovde navedena i u svim zemljama teret dokazivanja je na tuženom. Ukoliko hoćemo da budemo jedinstveni, mimo svih drugih, možemo i drugačije odlučiti, ali jednostavno mislim da ta stvar nije dobra.
Dakle, radi se o jednoj specifičnoj stvari. Kada je u pitanju diskriminacija zaposlenih po bilo kom osnovu, pa i ovom o kome se ovde govori, onda je logično, prvo, što zaposleni kada tako nešto prijavi, on treba da učini tu stvari i to ponašanje verovatnim, i on će izneti određene činjenice koje ukazuju da postoji tako nešto. Logično je da onda teret dokazivanja, da se poštuje jednakost, da nema diskriminacije, jeste na onome koji je ustvari najodgovorniji da nema diskriminacije po bilo kom osnovu, a to je zapravo poslodavac.
Ovde se ne razume ta fina razlika kada se dovodi u pitanje potreba da je teret dokazivanja na poslodavcu, a ne na zaposlenom. Prosto bih zamolio narodne poslanike da razumeju da tu postoji ta razlika i da jednostavnu tu stvar prihvate.
Sledeće što je ovde rečeno, jedna kao sitna stvar, ali hoću da ukažem na potrebu kada se stavljaju amandmani i kada se razgovara o jednoj važnoj stvari, kao što je zakon o radu, zamolio bih da se uvek ceo tekst pročita. Kada nešto istrgnemo, možemo sve dokazati.
Hoću da ukažem na ovu jednu relativnu malu stvar, nije previše bitna, ali mehanizam koji ne treba da držimo, a to je u pitanju amandman, gde se traži da se reč "zahtevi" promeni rečju "uslovi", o čemu smo dosta slušali.
Ukazao bih narodnim poslanicima, a naravno i građanima Srbije, o čemu se radi. Potpuno jasno se u tom članu kaže da zahtevi moraju biti u vezi sa ispunjavanjem ugovorenih i drugih radnih obaveza.
Znači, očigledno je da je to nešto što mora biti ugovor o radu, da su to obaveze vezane za radni odnos i radne obaveze, a ne obaveze vezane za ono što je rečeno ovde kao primer.
Da su narodni poslanici koji su stavili ovaj amandman pročitali celu rečenicu, mislim da bi onda bila drugačija diskusija i prosto bih pozvao, koliko je to moguće, da kada se stavljaju amandmani da se celina pročita i da se ceo zakon pročita. Uštedeli bi s jedne strane vreme, da ne gubimo na manje bitnim stvarima, a da možda neke suštinske stvari iz ovog zakona raspravimo ovde, iznesemo argumentaciju.
Hoću da navedem jedan primer koji se ponavlja, takođe zbog građana Srbije. To je pitanje ličnog integriteta, koje je pomenuto. Kada smo juče razgovarali takođe o ovim stvarima rečeno je da po opštim propisima postoji zaštita itd.
Naravno da postoji, ali naravno da je različita krivično-pravna odgovornost, različita je radno-pravna odgovornost. Kada ne bi tako bilo, onda mi uopšte ne bi trebalo da sankcionišemo krađu u radnom odnosu.
Postoji krivično delo, odgovaraće čovek jednog dana.
Prosto ukazujem na ponavljanje određene argumentacije, gde malo gubimo vreme, i mislim da bi trebalo u tom smislu da malo odgovornije diskutujemo.
Naime, naravno, kada je u pitanju lični integritet, prava čoveka na dostojanstvo, logično je, svi narodni poslanici žele da radniku bude zaštićen njegov lični integritet u radnom odnosu, u odnosu na poslodavca. Ima li nekoga u ovoj sali da je protiv toga? Verujem da nema. Imajte u vidu da su to neke elementarne stvari, da ne bi ponavljali.
Sledeće što sam hteo da pomenem, govoreno je o inspekciji rada. Radi se o jednoj službi koja funkcioniše u okviru ovog ministarstva, ove vlade, i do sada i ubuduće.
Inspekcija rada, koja je sada u fazi promena, reformi, osposobljavanja, da o tome vas ne gnjavim, ali je suština da inspekcija rada u narednom periodu, imajući u vidu i ovaj zakon o bezbednosti koji će biti uskoro na radu ovde, i zakon o inspekciji koji će biti uskoro ovde, da inspekcija rada u skladu sa ovlašćenjima iz zakona o radu, ovome o kome danas razgovaramo, ima izuzetno ozbiljne i velike nadležnosti, veliku mogućnost da utiče i da obezbedi primenu odredaba zakona o radu, odnosno poštovanje.
Mi u Srbiji imamo oko 400 inspektora rada. Može biti neki pristup, hajde da umesto 400 imamo 4.000 ili 40.000. To ne vredi, to hoću vama da kažem i, zbog javnosti Srbije, građanima Srbije. U SAD-u, gde ima 130 miliona zaposlenih, imaju 990 inspektora rada. O čemu se zapravo radi? U normalnim zemljama 99% poslodavaca i građana poštuju zakone. U zemljama u kojima polovina ili više od polovine ne poštuje zakone, nemamo rešenje u tom pravcu. Možemo pored svakog poslodavca staviti po jednog policajca, nećemo rešiti problem.
Ono što mi radimo i što hoćemo da radimo je dvostruko. Jedno je da inspektori rada svoj posao rade kako treba, da raspolažu kaznama od milion dinara, kako je ovim predlogom zakona predviđeno za povredu zakona. Zato oni koji neće podržati ovaj zakon neće da podrže zapravo taj deo, a to je da poslodavac za kršenje zakona ima da plati milion dinara, a ne kao do sada, svako pojedinačno, pa će da razmisli pet puta šta radi. To je jedan deo priče.
Drugi deo priče, istine radi, jeste da mi radimo sa poslodavcima. Jedno od bitnih delovanja ovog ministarstva i ove vlade biće razgovori sa poslodavcima, kao u svakoj normalnoj zemlji, da poštuju zakone. Kada dođemo do toga da se objasnimo i ubedimo da poslodavci poštuju zakone većinom, onda tih 400 inspektora rada biće sasvim dovoljno i jednostavno treba da razumemo taj deo priče.
U vezi toga još jedna stvar. Prema zakonu o radu, u ovom predlogu koji imate ovde, može da se zabrani vršenje delatnosti poslodavcu od strane prekršajnog sudije. Znači, hoću da kažem na osnovu zahteva od inspektora rada postoji mehanizam i zabrane vršenja delatnosti, a to je inače najnepopularnije, jer to pogađa i radnike. Prosto, mora se biti pametan kada se takva odluka donosi. Ali, govorim da taj mehanizam ovde postoji.
Još jedna stvar koja je ovde rečena oko ništavosti ugovora, što smo malo izgubili na priču oko toga. Ono što hoću da vam kažem, naime, predviđanjem da su ne ugovor kao takav, nego pojedine odredbe ugovora o radu ništave, ako to i to, šta mi zapravo radimo? Kada bi ceo ugovor bio ništav, onda bi mi radni odnos ukinuli. Znači, zahtevi su potpuno na pogrešnom putu.
Mi kažemo - pojedine odredbe. Šta su posledice ništavosti? Zašto to stoji tu? Zato što onda te odredbe nema u pravnom dejstvu od momenta nastanka kada je ugovor zaključen. Drugo, zato što to ne zastareva. Kada bismo ovo izbrisali, kao što postoje ovde zahtevi, i ostavili predloge koji su dati, mi bi zapravo time direktno oštetili i udarili na prava zaposlenih.
Takođe bih zamolio da se ove stvari ozbiljno razmotre pre nego što se ovde iznesu, nezavisno od pretpostavljene političke koristi kod građana. Dajte da budemo malo odgovorniji, obazriviji, kada su u pitanju ove stvari koje pogađaju stotine hiljada ili milion, ili dva, ili tri miliona ljudi, koji treba da po ovom zakonu funkcionišu.
Još samo jedna stvar i poslednja, ne spada direktno u zakon. Stalno se ponavlja da sam rekao da će primenom ovog zakona ostati još nekih 300.000 ljudi bez posla. Koristi se jedna formulacija koja je iz dva razloga nekorektna. Prvo, što naravno da nijedan zakon ove vrste, sistemski, sam po sebi niti donosi, niti odnosi. On nešto drugo uređuje.
Da ne bi ljudi bili u zabludi, ali ima jedna druga mnogo važnija stvar i još jednom ću da je ponovim, izgleda da treba svaki put ponoviti. Znači, radna mesta u Srbiji su gubljena i izgubljena u prethodnih 20 i više godina. Ono što mi sada radimo i što svako mora da radi jeste da konstatuje istinu, da bismo mogli da uopšte pomognemo tim ljudima.
Ima drugi pristup, zabijemo glavu u pesak, kao noj. Pričamo priče koje se sviđaju, pa neće biti 300, biće tri miliona. To je ono što mi nećemo više i mislim da ta tema o zapošljavanju, ako je otvorimo posle podne, imaću prilike do kraja da pojasnim o čemu se radi.