Da li se još neko javlja za reč o ovom amandmanu? (Da.)

Dame i gospodo narodni poslanici, lepo je što je predsednik Skupštine na početku današnjeg rada pozdravio prisutne predstavnike sindikata koji prate naš rad, ali mi se čini da bi mnogo više učinio i njima i radnicima koje oni predstavljaju da se založi da se prihvate amandmani SRS, zato što su svi naši amandmani koncipirani tako da pokušavamo kroz ovaj zakon da zaštitimo zaposlene, da se ne ponovi ono što je proizveo zakon koji će biti van snage kada ovaj današnji zakon stupi na snagu.
Naravno, mi srpski radikali želimo da štitimo i poslodavce, ali imamo vrlo loša iskustva u poslednje četiri godine sa industrijalcima bez industrije, npr. koji se bave unosnim poslovima u okviru uslužnih delatnosti i koji svojim zaposlenima neredovno isplaćuju zarade, koji svojim zaposlenim ne uplaćuju doprinose za penziono osiguranje i zato mislimo da je u ovom momentu zaista prioritetno da ovim zakonom zaštitimo zaposlene u Srbiji. Mnogo je bilo govora u toku ovog saziva Skupštine koliko je loš zakon koji je danas na snazi, mnogo je bilo najava kako ćemo dobiti revolucionarni zakon od ove sadašnje vlade, ali bogami ništa ovde revolucionarno nije u odnosu na zaposlene.
Predsednik Skupštine nije ovde, ali stvarno ne mogu da mu ostanem dužna, rekao je juče kroz neku opomenu poslaniku SRS da su sve stranke koje su izabrane u ovom parlamentu demokratske i da ne možemo da se delimo na demokratske i nedemokratske, i to je apsolutno tačno, i mi to pričamo odavno, ali ne znam zašto predsednik Skupštine nije opomenuo juče ministra, koji je rekao da će, ne znam, prethodna demokratska vlada, ova demokratska vlada i sve buduće vlade, ako budu demokratske da, ne znam, vode računa o zaposlenima itd. Ne znam samo kakva bi to bila vlada, ministre, a da nije demokratska.
Kada je u pitanju član 11, koji kaže da se ništavost odredaba ugovora o radu utvrđuje pred nadležnim sudom i pravo da se zahteva utvrđivanje ništavosti ne zastareva. Ovo je potpuno nepotrebna odredba u ovom zakonu. Mislimo da bi trebalo, i imamo amandman koji govori o nadležnostima inspekcije rada, zaista da više nadležnosti damo inspekciji rada, a ono što je sada inspekcija rada, oni samo formalno postoje. Nikome ne mogu da pomognu, nijednom zaposlenom, oni mogu nešto da napišu, neku preporuku, neko ko dobije otkaz mora da se obrati inspekciji rada da bi tužio. Naravno, oni treba da postoje, ali ono što sada rade, posao im se svodi na neke formalnosti, koje apsolutno nemaju nikakvu suštinsku sadržinu i ne mogu ništa da pomognu zaposlenima koji dođu u bilo kakav problem sa poslodavcima.
Imamo, sa jedne strane, da tržišni inspektor može da zatvori prodavnicu zato što nema fiskalnu kasu, ne postoji fiskalna kasa u prodavnici, ali zato inspektor rada ne može da zatvori nekog privatnika, bilo čime da se bavi, zato što ustanovi da se on grubo ogrešio o Zakon o radu u odnosu na svog zaposlenog.
Mi tu moramo da napravimo jedan iskorak i tu moramo nešto da promenimo. Zaista, vi sa ove strane se uvek javno izjašnjavate i zaklinjete u zaštitu institucija sistema. Nisu samo institucije sistema Vlada Srbije, koju vi naravno štitite, i štitite je, nemam ništa protiv. Postoji mnogo institucija od čijeg funkcionisanja zavise životi zaposlenih.
Ako neko danas ostane bez posla, drage moje kolege, tome se život dovodi u pitanje, jer sa platom ovakvom kakva je i ne može da preživi, a kamoli kada ostane bez posla, ne daj bože ni da pomislimo šta ga onda čeka. Vidim da je vreme po ovom amandmanu isteklo, nastaviću po nekom od narednih amandmana, ali vam preporučujem da usvojite ovaj amandman, jer je zaista član 11. u Predlogu ovog zakona sa pravnog stanovišta potpuno nepotreban.

Reč ima Aleksandar Đorđević.

Dame i gospodo narodni poslanici, dragi građani, amandman koji je podnela poslanička grupa SRS na član 11, koji je obrazlagao gospodin Nemanja Šarović, analogan je onome na član 9. Predloga zakona i mislim da smo o tome polemisali, ali ministar nije bio u sali tada. To je suština razlike koncepcije SRS i Vlade Republike Srbije oko ovog predloga zakona.
Ovo je član na koji su i predstavnici sindikata dali svoje mišljenje i u stvarnosti kada bi pogledali smatramo da je besmislen, bez rokova, tako da njime zaposleni u ovom slučaju nisu dobili praktično ništa. Samo poslodavcu pravi probleme.
Znači, član 9. i član 11. analogno su povezani jedan sa drugim. Amandmane koje smo podneli na te članove da se brišu, u obrazloženju koje su dale moje kolege i ja, mislim da je jasno da bi Vlada trebalo da prihvati ovo naše obrazloženje, ukoliko želi da ovaj predlog zakona bude koncipiran u interesu svih radnih ljudi i građana Srbije. Jer, svima nam je ovde u Narodnoj skupštini interes da donosimo zakone koji su kvalitetni i koji će zaštiti prava, kako radnika, tako i poslodavca.
U krajnjem cilju, i zakon koji će u svakom slučaju biti precizan i jasan, to je osnovni cilj Narodne skupštine, a to treba da bude i osnovni cilj i Vlade Republike Srbije. Mi smo ovde u Skupštini predstavnici građana i glasača koji su glasali sa ciljem da donosimo kvalitetne zakone.
Smatramo da povodom ovih članova 11. i 9. bi trebalo da Vlada pokaže svoju želju kada pravi zakone da budu precizni i jasni, da ne pravi polovična rešenja, delimična, koja na kraju krajeva neće doneti ništa dobro. Ovaj zakon je primenjiv samo na radnike koji rade u javnim preduzećima. Šta ćemo za one koji rade u privatnom sektoru? I to je suština naše koncepcije koju smo izlagali i koju ćemo izlagati povodom amandmana koje smo podneli u ime poslaničke grupe SRS.

Reč ima poslanik Vojislav Milajić.

Prilikom usvajanja Zakona o parničnom postupku ovde je govoreno, u Skupštini Srbije, da će se parnični postupak ubrzati, da će se sudski postupak ubrzati, pa je i u jednom poglavlju Zakona o parničnom postupku predviđen kao poseban postupak iz radnih odnosa.
Odmah zatim je na skupštinskom zasedanju bio i Zakon o mirnom rešavanju radnih sporova, sa obrazloženjem da traju dugo sudski postupci, koji štite prava vezana za radne odnose.
Znači, Vlada je samim tim priznala da nije dobar Zakon o parničnom postupku koji je usvojila pre toga, samim tim što je donela poseban Zakon o mirnom rešavanju radnih sporova. Što se tiče ništavosti ugovora, tu treba voditi računa o uzrocima ništavosti i posledicama koje one proizvode. Zašto bi unapred dozvoljavali da nastanu sporne situacije, da nastanu ništave odredbe ugovora, koje će prouzrokovati određene štetne posledice. Potrebno je da inspekcija rada ima više ovlašćenja u tom smislu, pre svega u postupku nadzora, što je jedna od osnovnih funkcija koju vrši inspekcija rada, da bi se predupredile štetne posledice ništavih ugovora.
Ukoliko dozvolimo da odredbe ništavog ugovora proizvode određeno vreme pravna dejstva, one će samim tim napraviti i određenu štetu. To sve treba dokazivati na sudu, da li su odredbe ugovora ništave, i ako jesu, koju su štetu proizvele pre svega za radnike. I ovaj zakon o radu pre svega je namenjen radnim ljudima i onim ljudima koji žive od svog rada, a nije namenjen vlasnicima kapitala. Njegova prevashodna funkcija treba da zaštiti ljude koji žive od svog rada, a ne one koji žive od kapitala.

Reč ima poslanik Nataša Jovanović.

Dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, potrebno je da prihvatite amandman koji je podneo na član 11. kolega Nemanja Šarović, zbog toga što i prvi i drugi stav je konstatacija, priča za sebe, pravo da se zahteva utvrđivanje ništavosti ne zastareva. Ali, šta ako se to desi?

U pravu su kolege koje su govorile pre mene kada kažu da prvi stav zapravo podstiče poslodavca da ne poštuje ugovor. To je danas najveći problem u Srbiji. U svim gradovima u Srbiji, gde se vode radni sporovi između zaposlenog i poslodavca, tema je nepoštovanje ugovora, s tim što su priče za sebe nepoštovanje ugovora, odnosno odredbi posle procesa privatizacije, onakve pljačkaške kakva je ona u Srbiji bila, zbog nepoštovanja socijalnog ugovora i onoga što su poslodavci obećali.

Da biste bar nekako bili ovim predlogom zakona melem na ranu radnicima, koji izuzetno danas u Srbiji i stradaju i pate zbog neimanja posla, jer oni koji rade stalno su u strahu šta će se desiti sa njihovim zaposlenjem, da li će opstati ta firma, da li će oni moći da rade, prihvatite amandman Nemanje Šarovića, time će da se poboljša ovakav tekst zakona i da se stvori mogućnost da ljudi koji su radno angažovani budu bolje zaštićeni.

Mi smo potencirali inspekciju rada, njeno delovanje i veću prisutnost, koju mi zapravo tražimo i kroz brisanje ovog člana i kroz raspravu u načelu. Ali, imajući u vidu stepen angažovanja inspekcije rada, koja je prisutna u okruzima, odnosno gradovima, u opštinama, kroz ovakav dosadašnji angažman inspekcije rada neće biti moguć, zato što nema dovoljno inspektora rada, a i oni obično ne stignu na vreme i ne urade svoj posao kako treba.

Onda me to asocira na odgovor Mlađana Dinkića, kada je u pitanju budžetska inspekcija. Mi mu kažemo da su veliki problemi u opštinama i gradovima gde su radikali preuzeli vlast, velike su indicije da su predstavnici uglavnom DS-a izvršili zloupotrebu službenog položaja, opljačkali tu opštinu, odnosno taj grad, i predsednici novi, izabrani, pozvali inspektora da dođe, a onda nam on kaže - nemam ih dovoljno, a i oni su slabo plaćeni, pa nisu motivisani da rade taj posao.

Dakle, resorno ministarstvo, Vlada i država treba mnogo više da učine da bi se radnička prava zaštitila. A opet vam ponavljam, ovaj prvi stav ovako predloženog člana 11. prosto motiviše poslodavca da krši ugovor koji je potpisao sa zaposlenim.

Da li se još neko javlja za reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 12. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić, a predložio je da se u ovom i svim drugim članovima reč "zdravlje" zameni rečima "zaštita života i zdravlja" u odgovarajućem padežu.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć. Izvolite.

Predsedavajući je u pravu, ovaj amandman se proteže verovatno na još 20 članova, u kojima je manifestovano nešto što bi moglo da se kaže neustavnost, odnosno nesaglasnost sa ustavnom normom.
Ustav Republike Srbije, ovakav kakav je, u članu 38. stav 2, za ovo što je ovde pokušano da se napiše kao bezbednost i zdravlje, upotrebljava termin zaštita na radu. Ustav nalaže da se ne prave te gimnastike sa lošim prevodima tekstova koji dolaze iz Brisela. To tamo rade ipak neki administrativni radnici, zbrda-zdola daju neki predlog i prevedu možda nešto sa francuskog, sa italijanskog, pogledaju da li je to u skladu sa njihovim direktivama, šibnu ovde ministarstvu i ovde uhvati naš prevodilac i doda mu još neki značaj. Tek kada dođu na Skupštinu, onda vidimo da termin koji je upotrebljen ne odražava ono što postoji kao termin u našem Ustavu.
Čujte ovo obrazloženje, razlog zašto je to tako je što će u budućnosti da se promeni još jedan zakon o zaštiti na radu, pa će imati naziv zakon o bezbednosti itd. Verovatno je ovo poznato i nema potrebe detaljnije da se obrazlaže.
Međutim, mi smo ovim amandmanom hteli da skrenemo pažnju i na drugu stranu. Ne dotiče se direktno amandman, ali sama priča o članu 12. daje mogućnost da ukažemo i na ostale nepravilnosti, nepreciznosti koje se javljaju u članu 12. U članu 12. napravljen je neki pokušaj da se taksativno navedu prava po osnovu rada, prava iz radnog odnosa. Naravno, tu dolazi zarada kao pravo, a u našoj verziji dolazi još i pravo na zaštitu na radu. Onda ste naveli, kaže - zdravstvenu zaštitu, i malo kasnije kaže i druga prava u slučaju bolesti. Ona su već obuhvaćena pravom na zdravstvenu zaštitu.
Cela oblast zdravstva nam je regulisana Zakonom o zdravstvenom osiguranju, i kada su u pitanju zaposleni imamo obavezno zdravstveno osiguranje, a zdravstvena zaštita mnogo više se odnosi na rad i na organizaciju u zdravstvu, te ne bi moglo da se prihvati da to ima neke direktne veze sa pravima zaposlenih po osnovu rada, za slučaj bolesti itd.
Ono što opet odražava nešto što nema mesta da bude u ovom članu, to je zaštita ličnog integriteta. Tu nije jasno u kom kontekstu je navedeno ovo. Zaštita ličnog integriteta je obezbeđena tzv. opštim propisima, pa sada pokušavamo da nabrojimo šta bi to moglo da bude osim života, zdravlja, slobode itd, a tu su čast, dostojanstvo, pravo ličnosti najšire posmatrano. Za to već postoji zaštita.
Ona postoji u materijalnim odredbama, materijalnim zakonima, postoji u Zakonu o obligacionim odnosima, a to su čl. 199. i 200, a za koje moram da kažem da se nažalost vrlo loše primenjuje u sudskoj praksi. Ličnost je zaštićena i njen integritet je zaštićen, zaštićena je privatnost, zaštićeni su podaci o ličnosti i svim drugim propisima. Odakle ta želja da se sve zbrda-zdola gurne ovde, a što može da prouzrokuje zabunu kod onoga ko treba da primeni ovaj zakon.
Kakvu polarizaciju imamo u pogledu interesa zaposlenih i poslodavaca, pa ne bi me čudilo da se organizuje okrugli sto i šta bi to moglo da se podvede sve pod zaštitu ličnog integriteta. Tako nešto ne sme da se radi kada se piše zakon, jer to nije u funkciji konciznosti, jasnoće, nego u funkciji parola, deklaracija, koje mogu da se tumače od slučaja do slučaja na različite načine i po pravilu dolazi se do tumačenja u zavisnosti od volje onoga ko je nadmoćan da svoje tumačenje nametne.
Sigurno je da je potrebno da se efektivno pruži zaštita integritetu ličnosti u radnom odnosu, ali ona se ne pruža u ovakvim odredbama i nečemu što nema konkretno značenje, već pre svega opštim zakonodavstvom i krivičnim, materijalnim i procesnim odredbama, i svim drugim materijalnim propisima gde se štite prava ličnosti.