Reč ima gospodin Bušetić.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, suština našeg amandmana se odnosi na preciziranje. Bez obzira na objašnjenje koje je dao predlagač, smatramo da smo mi u pravu.
U samom članu se kaže: "Ako opšti akt i pojedine odredbe utvrđuju nepovoljnije uslove rada od uslova utvrđenih zakonom, primenjuju se odredbe zakona." Onda ovaj drugi stav koji se odnosi na ugovor o radu i odredbe ugovora o radu.
Predložili smo sledeće rešenje: "Ako opšti akt ili ugovor o radu, odnosno pojedine njihove odredbe, utvrđuju nepovoljnije uslove rada od uslova utvrđenih zakonom, primenjuju se odredbe zakona."
Smatramo da se amandmanom utvrđuje obaveza primene odredaba zakona u slučajevima kada opšti akt ili ugovor o radu utvrđuju nepovoljnije uslove rada. Brisanje stava 2. predlaže se zbog toga što se stavom 1. ovog člana jasno definiše ništavost pojedinih odredbi opšteg akta ili ugovora o radu ukoliko su prava, odnosno uslovi rada nepovoljniji u odnosu na uslove i prava propisana zakonom.
Znači, smatramo da smo u amandmanu jasno i precizno definisali odnos opšteg akta, znači i pravilnika o radu i kolektivnog ugovora i ugovora o radu, sa zakonom. Ukoliko neke odredbe ugovora o radu utvrđuju nepovoljnije uslove rada od uslova utvrđenih zakonom one su ništave i ne primenjuju se.
Obrazloženje je da ovo sve služi da bi se imao osnov za tužbu. Mi smatramo da ovo sve treba rešiti precizno, jasno i da treba da bude jasan odnos između zakona, opštih akata i pojedinačnog akta. To je neko naše mišljenje, da bismo ovim rešenjem unapredili ovaj tekst.

 Još neko o istom amandmanu? Ne, hvala.
Na član 9. amandman je podneo Aleksandar Đorđević.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Izvolite, gospodine Đorđeviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, dragi građani, Predlog zakona o radu je jedan od najvažnijih zakona koje je Vlada podnela Narodnoj skupštini. Skupština bi trebalo o ovom predlogu zakona da se izjasni. SRS je podnela niz amandmana na Predlog zakona o radu, imajući u vidu da zakon, po mišljenju poslaničke grupe SRS, nije dobar. Ovim amandmanima koje smo podneli imamo cilj da taj zakon prilagodimo, pre svega, uslovima u kojima živimo danas i da ovaj zakon ima cilj da zaštiti interese građana Srbije i radnika.
Na Predlog zakona o radu podneo sam amandman, u ime poslaničke grupe SRS, na član 9. stav 2, da se taj stav menja i glasi: "Ako ugovor o radu sadrži pojedine odredbe kojima su utvrđeni nepovoljniji uslovi rada od uslova utvrđenih zakonom i opštim aktom, odnosno koja se zasnivaju na netačnom obaveštenju od strane poslodavca o pojedinim pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenog, primenjuju se odredbe zakona i opšteg akta".
Obrazloženje: "Da bi se utvrdila ništavost ugovora o radu treba provesti postupak za utvrđivanje ništavosti, to zahteva određeno vreme. Zato treba direktno primeniti odredbe zakona, odnosno opšteg akta. U oblasti radnih odnosa treba izbegavati postupke pred nadležnim organima".
Član 9, koji je u okviru ovog predloga zakona, u stvarnosti, zbog neažurnog sudstva i maratonske dužine sporova, postaje besmislen bez rokova, tako da njime zaposleni nisu dobili praktično ništa, a i poslodavcu pravi probleme zbog nastanka nedefinisane situacije.
Dakle, kao što je gospodin ministar objašnjavao u svom uvodnom izlaganju, pa je trebalo da mi ovde možda mislimo da smo na času kvantne fizike, da je ovaj zakon jedno uravnoteženje stanja, da je to kao neko klatno koje ide iz levog u desni ugao itd. Mogli ste mnogo plastičnije reči da nađete kada ste davali obrazloženje za ovaj zakon. Imaćete prilike, pošto juče niste bili prisutni dok smo izlagali sve naše razloge zbog kojih ćemo glasati protiv, da čujete i o svakom članu ovog predloga zakona na koji smo podneli amandmane u ime poslaničke grupe SRS.
Ovaj zakon je važan za sve građane Srbije. Smatramo da nije dobro sastavljen i da samo delimično rešava probleme, a mi želimo zakon da u potpunosti rešava probleme u socijalnoj sferi. To je cilj i zašto mi treba da donosimo u Narodnoj skupštini, pre svega, kvalitetne zakone.

Reč ima narodni poslanik Nemanja Šarović.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao što ste čuli, u ime poslaničke grupe SRS, amandman na član 9. podneo je narodni poslanik Aleksandar Đorđević.
Ovim amandmanom predviđa se menjanje 2. stava ovog člana, kod radnika koji potpiše pojedinačan ugovor o radu, a ukoliko su tim ugovorom o radu utvrđeni nepovoljniji uslovi rada od onih koje garantuje zakon, odnosno opšti akt, SRS smatra da tada direktno treba da se primenjuju odredbe zakona, odnosno opšteg akta.
Rešenje koje je ponudilo Ministarstvo, odnosno Vlada Republike Srbije, jeste da su, u tom slučaju, odredbe ugovora o radu ništave.
Ako se ima u vidu da je radnik, kao pojedinac, uvek ekonomski slabija strana, da zakon o radu treba da štiti radnika i da se on nikada ne može izjednačiti sa poslodavcem, postavlja se pitanje zašto Vlada želi da radnika ugura u utvrđivanje ništavosti pojedinih odredbi ugovora o radu.
To nije dobro iz više razloga. Kao prvo, nije dobro zbog toga što radnici, odnosno dobar deo radnika nije u stanju da to uradi, iz više razloga. Dobar deo njih nema dovoljna pravna znanja. Još veći deo njih nema ekonomskih mogućnosti za tako nešto.
Svako ko se bavio sudstvom, svako ko zna koliko traju radni sporovi, iako su oni definisani kao hitni, zna da to može da se razvuče i na tri-četiri godine.
Svako od njih zna da za to vreme treba plaćati advokate, da su ti iznosi za obične radnike izuzetno veliki i da, jednostavno, neko treba, da bi došao do tih svojih prava, praktično, da kreditira državu, da plaća advokate, da plaća sudske takse tri četiri ili pet godina, i da ti troškovi postupka više puta prevazilaze možda onu visinu zarade ili neko drugo pravo koje radnik kroz ovaj postupak želi da zaštiti.
Umesto toga, SRS predviđa da se u takvim slučajevima direktno primenjuje zakon, odnosno opšti akt. Onda je potpuno nejasno ovo obrazloženje Vlade gde kaže da se amandman ne prihvata zato što je rešenje u Predlogu zakona povoljnije za zaposlenog. Kako je moguće da je povoljnije za zaposlenog da kroz tri ili četiri godine i kroz sudski postupak utvrđuje da su odredbe ugovora o radu ništave, umesto da se – samim tim što nisu ispunjeni oni uslovi koje propisuje zakon o radu i opšti akt, koji bi trebalo sami po sebi da budu skup nekih minimalnih prava kojima država štiti radnika – direktno, u tom slučaju, primenjuje zakon, odnosno opšti akt. Ovo je zanimljivo tumačenje ministarstva. Mislim da bi ovaj amandman ipak trebalo da prihvatite.

Reč ima poslanik Zoran Krasić.

I u ovom članu se vidi odsustvo jednog stabilnog pogleda na prava građana koja su regulisana Ustavom Republike Srbije. Vi ste u obrazloženju naveli kao ustavni osnov samo jedan član. Međutim, mnogo bi bilo bolje da ste imali u vidu i odredbu čl. 35. i 38. Ustava Republike Srbije, gde se propisuju ta prava koja imaju zaposleni. Mi, ustvari, ovim zakonom samo uređujemo način ostvarivanja tog prava.
U članu 9. stav 1. vi govorite o nepovoljnijim uslovima rada, ali u drugim članovima istog ovog predloga zakona obavezno, pored uslova rada, navodite i prava zaposlenih. Mogu ove uslove rada da protumačim kao i prava, ali onda budite isti kada o istoj materiji rešavate, propisujete. Ubacite i ta prava, da se ne bi tumačenjem došlo do toga da su uslovi i neka prava koja zaposleni imaju.
Međutim, stav 2. ovog člana, na koji se pretežno odnosi ovaj amandman, krajnje je problematičan. Zbog čega? Ovde se kao posledica propisuje ništavost ugovora o radu. Moram da vam saopštim da se ugovor o radu i njegova pravna priroda reguliše samo ovim zakonom, ali Zakon o obligacionim odnosima propisuje pravne posledice ništavosti bilo kog ugovora, odredbe članova 103-110, i morali ste prilikom utvrđivanja teksta ovog člana da imate u vidu posledice ništavosti - restitucija u pređašnje stanje, pravo na naknadu štete itd, da vidite da li je to moguće u sistemu radnih odnosa. Ako je moguće, u kom periodu može da se ostvari i kakva je efektivna zaštita prava zaposlenog.
Ako samo ova dva elementa uzmete u obzir, onda ćete da primetite da je ovo rešenje besmisleno i da nije u funkciji zaštite onog prava koje je Ustavom garantovano, već pre svega u funkciji mogućih zloupotreba, odugovlačenja i nerešavanja pitanja do kraja. Moram da vam skrenem pažnju da i onaj radnik koji bi pokrenuo postupak za utvrđivanje ništavosti, u našim uslovima teško da bi mogao da ostane u toj firmi da radi, kod tog poslodavca.
Mi smo ovim amandmanom pokušali da vam skrenemo pažnju na drugu koncepciju, da ovim zakonom mi imamo pravo i obavezu da uredimo način ostvarivanja prava zaposlenih po osnovu rada...
(Glasovi iz klupe: Ne radi mikrofon.)

Očigledno imamo problem sa tehnikom. Odredićemo pauzu tri minuta dok ne dođe gospodin iz službe.
(Pauza.)
Molim narodne poslanike da zauzmu svoja mesta, nastavljamo rad. Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić. Kolega Krasiću, uvažićemo vam ovaj gubitak koji ste imali.

Znači, ovim amandmanom mi samo potenciramo da minimum prava koji je propisan ovim zakono uvek postoji i da on ne zavisi od toga da li će neki ugovor o radu biti proglašen, odnosno da li će u sudskom postupku biti utvrđeno da je on ništav.
Zbog čega je ovo bitno? Kada se zakonom uređuje način ostvarivanja nekog prava ili neke slobode, onda je zakonodavni organ ovlašćen često da utvrđuje limite, minimum, maksimum, moguća je druga tehnika da utvrđuje minimum ispod koga ne može da se ide, moguća je i treća varijanta, da utvrđuje neki maksimum preko koga ne može da se ide.
Očigledno da je u ovom predlogu zakona zauzet koncept da je ovo skup minimalnih prava i ta minimalna prava, odnosno ostvarivanje tih prava garantuje država preko inspekcije rada, preko ministarstva, preko suda, država garantuje ostvarivanje tog minimuma prava. Zbog toga, zbog ništavosti, ove odredbe su potpuno besmislene, jer u tim odredbama se gubi osnovni cilj i zamisao ovog zakona, a to je zaštita onog minimuma koji je zakonom propisan.
U tom smislu treba tumačiti naš amandman, kao sredstvo kojim se poboljšava ne samo zaštita, nego pruža garancija obaveznosti ovog zakona.