Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, ovim amandmanom predlažemo da se otpremnina pri odlasku u penziju uveća sa dve na tri prosečne zarade.
Naravno da su to simbolična sredstva i da možda na prvi pogled ništa ne znače, ali budućim penzionerima je u Srbiji posle 5. oktobra takoreći najteže. Primenom tzv. švajcarske formule penzioneri su svedeni na rub propasti. Danas je prosečna penzija u Srbiji u odnosu na prosečnu platu 60%, a sve cene se baziraju na prosečnoj plati.
Sve je to dovelo, pre svega taj sistem izračunavanja penzija, švajcarska formula dovela je do toga. Šta znači švajcarska formula? Znači tromesečno usklađivanje sa 50% rasta plata i 50% rasta troškova života. Da podsetim, u naše vreme, u vreme vlasti SPS-a, usklađivanje penzija bilo je mesečno i usklađivanje je bilo sa rastom plata, što je svakako najpovoljnije rešenje za penzionere. Primenom ovakvog sistema došli smo do situacije da su penzija za nekoliko godina porasle nekoliko puta, ali su sve cene, troškovi života podignuti deset puta.
Struja je poskupela deset puta, komunalije su poskupele deset puta i nema izlaza i nema rešenja bez promene ovog zakona. Mi u SPS-u insistiraćemo da se što pre na dnevnom redu ove skupštine nađe izmena ovog zakona i mislim da je ključna stvar, jer svi smo mi budući penzioneri, promena švajcarske formule. Penzije treba da se usklađuju sa rastom plata i penzije na mesečnom nivou.
Tromesečno usklađivanje i sa 50% rasta troškova i plata dovešće do toga da nam penzije u budućnosti nekoj bliskoj budu takoreći 30% od prosečne plate, a jednostavno u tim uslovima niko od penzionera neće moći da preživi. To je ključna stvar.
S druge strane, kada insistiramo da se ide sa tri prosečne zarade, imamo i druge razloge. Jednostavno Zakon o radu koji je donet 2001. stvarno je loš, ali još pogubnije posledice je doneo penzijski zakon koji je donet 2002. godine, jer su pooštreni uslovi za penziju sa 63 godine, kada je reč o muškarcima, 58 godina kada je reč o ženama, pooštreni su uslovi obračuna penzije, jer sada imamo sve vreme rada, 40 godina rada, a imali smo dobro rešenje – 10 najpovoljnijih godina.
Nema tog penzionera, nema tog radnika kome nije odgovaralo to rešenje koje je bilo na snazi do 2002. godine. Zato mislim da su to ključna pitanja, ne verujem da će se u Srbiji nešto specijalno promeniti u nekoj bliskoj budućnosti kada je reč o povećanju proizvodnje, pa da ćemo na taj način moći da popunimo ove fondove, ali dok to ne dođe, naš predlog je da se uzima od onih koji imaju. Bogoljub Karić, Kostić i mnogi drugi koji su lako stekli treba da budu oporezovani na pravi način i da se ovi fondovi popune, dok se ne pokrene proizvodnja.

Da li se još neko javlja za reč? (Da.) Narodni poslanik Rajko Baralić.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici Samostalnog sindikata, ovih dana smo govorili sindikata, pošto ovde prisustvuje samo taj sindikat, onda njega samo pozdravljam, a moram da kažem, a da mi ne bude zamereno, o ovim drugim i nemam neko posebno mišljenje.
Veoma je važan amandman koji je kolega Milisav Petronijević podneo na član 119. stav 1. Obaveza je SPS-a da se kod svakog zakonskog projekta zalaže za ona rešenja koja je bila spremna da prihvati i u onom momentu kada je imala odgovornost za rušenje vlasti. To je potpuno normalno. Penzionisanje je važan čin u životu svakog čoveka koji ima sreću da se zaposli i da dočeka penziju, starosnu, invalidsku ili neku drugu, i nije nevažno da li je ta otpremnina dve ili tri zarade. Dakle, radi se o jednoj trećini prinadležnosti po tom osnovu koja bi bila umanjena ukoliko ostane ovakav predlog člana 119.
Želim takođe da podsetim da je u ranijim godinama radnik koji treba da se penzioniše imao pravo na tri prosečne zarade koje je sam ostvario u poslednja tri meseca dok je bio u radnom odnosu. To je bilo bolje rešenje, izuzev za one koji su imali veoma niske zarade, pa su primali manje od prosečne zarade. Kada bi bilo moguće i kada bi država imala takvu snagu, bilo bi idealno da oni koji imaju niže zarade od prosečne primaju tri prosečne, a ostali svoj prosek.
Naravno da u ovom zakonu ne postoji takav predlog, govorio je kolega Toma Bušetić o tome šta se sve dešava u oblasti obračuna i isplata penzija u Srbiji.
Velike kompanije zagovaraju dobrovoljno osiguranje penzijsko, koje je potpuno nezasnovano na zakonu, odnosno nije zasnovano na zakonu. Ljudi veoma rizikuju kada se u tako nešto upuštaju. U Srbiji danas ima više penzionera nego što ima zaposlenih i razumem one koji bi ponudili ovu vrstu argumentacije da je nemoguće finansijski ovo sve izdržati.
Ali, moram da kažem da postoji jedan princip koji je napušten kod promene političkog sistema, dakle to je princip uzajamne solidarnosti, kada neko ne bi bio gadljiv posebno, rekao bih - princip uzajamne socijalističke solidarnosti, koji je karakterisao socijalističke produkcione odnose, koji podrazumeva upravo ovo da se, na način koji je zakonom propisan, uzima i zahvata ravnomerno od svih koji imaju, a da se ravnomerno deli onima koji nemaju.
To jeste osnov svake solidarnosti, da se pri tom ne ugrožava opstanak i egzistencija samih poslodavaca i njihovih firmi, ali naravno da se vodi računa o onima koji odlaze u penziju. Penzija je nažalost danas u Srbiji jedan od najstabilnijih prihoda. To je istina. Penzije se primaju relativno redovno. Veliki broj ljudi prima penzije, ali sam čin penzionisanja je veoma važan, pre svega ljudi koji odlaze u penziju imaju frustraciju, završavaju sa aktivnim periodom svog života. U najvećem broju slučajeva je tako.
Ta prinadležnost koja se ogleda u tri prosečne zarade jeste nekakva sigurnost, sve su kolege rekle, i dok ne dođe prva penzija i da se reše neka pitanja koja su važna, a koja nisu mogli od redovne plate, ali ovaj amandman može biti usvojen jedino ako ovde postoji politička volja, spremnost i mogućnost u Vladi. Mi se za to zalažemo, zato što mislimo da nije nemoguće, govorili smo o tome kod usvajanja budžeta, ponovo želim da ovde ponovim.
Postoje u Srbiji izvori koji su netaknuti. Mnogi od njih su takvi da se mere milionima evra. U Srbiji se i dalje ogromni poslovi obavljaju na sivo, na crno, šta god ko govorio o tome. Jedan broj ljudi se enormno bogati, a da pri tom ne može da dokaže odakle mu imovina kojom raspolaže.
Potrebna je efikasna država, spremnost svih da iskontrolišu sve te tokove, da u budžet dođe više sredstava, a kada tamo bude više sredstava, onda će biti moguće rešiti i ove naknade i sve što je ovde predlog svih ovih naših amandmana. Molimo vas da podržimo ovaj amandman i da penzionerima, odnosno radnicima koji odlaze u penziju obezbedimo tri prosečne zarade za otpremninu, a ne dve kao što je predviđeno u zakonu.

Hvala vam. Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 120. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Toma Bušetić i Rajko Baralić.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić.

Prekoračio sam vreme i pokloniću vam sada jedan minut.
Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, kolega Toma Bušetić i ja, u ime SPS-a, podneli smo amandman na član 120. Želim da pročitam član da bi ljudima bilo jasno o čemu se ovde radi: "Opštim aktom, odnosno ugovorom o radu može da se utvrdi pravo na: 1) jubilarnu nagradu i solidarnu pomoć; 2) naknadu za ishranu u toku rada; 3) regres za korišćenje godišnjeg odmora i 4) druga primanja."
Naš amandman predlaže drugačije rešenje, dakle, umesto da piše – može da se utvrdi, mi predlažemo da piše – utvrđuje se. To znači da se poslodavac obavezuje da utvrđuje prava koja su navedena od 1) do 4). I zašto je ovo važno?
Potpuno je ova priča komplementarna sa ovim što smo govorili u današnjoj popodnevnoj raspravi. Mi želimo da poslodavac ima obaveze koje su propisane zakonom, a da radnici koji se zapošljavaju znaju šta su njihova prava kada zasnivaju radni odnos.
Ovo isključivo zavisi od dobre volje i od procene samog poslodavca. Mi se zalažemo da se ove stvari definišu zakonom i da poslodavci ovo imaju kao obavezu, a ne kao dobru volju.
Postoji argumentacija koja je drugačija. A mi sa tom argumentacijom polemišemo na način kao što to činimo. Takođe, kao i kod prethodnog člana, SPS ima obavezu da kod svih zakona u onome što jesu prava i dužnosti, odnosno obaveze, garantuje, odnosno pokuša da obezbedi takvo rešenje u zakonu, odnosno takve pravne alate koji obezbeđuju radnicima onaj nivo prava koji su imali u vreme dok je SPS imala odgovornost za vršenje vlasti.
U ove četiri tačke je sadržano mnogo toga što su praktično radnici navikli da jesu njihova prava u proteklih nekoliko decenija. Zakon o radu, koji je donet 2001. godine, u najvećem broju je ukinuo ova prava o kojima je ovde reč i čitav ovaj drugi set, o čemu je govorio gospodin Bušetić, znači, način obračuna penzija i svega drugog što proističe iz obaveza poslodavaca prema zaposlenima. Naša obaveza jeste da pokušamo ovo da definišemo na bolji način i vas molimo da ovo razumete i podržite ovakav amandman.
Zalaganje za radnike, penzionere i seljake u izbornoj kampanji svima ide od ruke. Kada se konstituiše poslanička većina, kada se formira vlada i kada dolaze zakonski projekti, onda se uglavnom zaboravi na ono što se govorili u izbornoj kampanji.
Naša je obaveza da vodimo konzistentnu politiku i da imamo elementarno poštenje prema sugrađanima, odnosno prema svojim biračima, jer na kraju krajeva, kada jedno radite u kampanji, potpuno je normalno da kada vršite vlast to što ste obećavali ugradite u zakonska rešenja. Hvala lepo.

Hvala vam. Po istom amandmanu, reč ima narodni poslanik Živodarka Dacin.

Poštovani predsedniče, gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, žao mi je, gospodine ministre, što niste bili tu kada sam obrazlagala svoj amandman i kolege Tome Bušetića na član 118, ali prosto mi se sada ukazala prilika da potvrdim sve ono što sam govorila.
Jer, ne čini li vam se malo da je ovaj član 120. u predloženom zakonu kontradiktoran obrazloženjima za odbijanje amandmana poslanika koji su insistirali da naknada za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora budu ugrađeni. Pa i objašnjenje za svako odbijanje takvog amandmana bilo je, a to je tačno, da od 2001. godine imamo bruto platu, da 1/12 regresa ulazi u platu mesečno, da je topli obrok tu, pa sam govorila i o tome da će tada onaj ko ima dobre plate, dakle, da će moći da plaća 100% putne troškove, moći će i pored toga što je ugrađeno u bruto platu da ekstra plaća regres za godišnji odmor i za topli obrok, što smatram da nije u redu.
Mi i danas imamo tu pojavu i važeći Zakon o radu je nekima to omogućio, pa sva javna preduzeća u lokalnim sredinama, koja vrlo dobro posluju, imaju relativno mali broj zaposlenih, visoka prosečna primanja, pored bruto plate, naravno, imaju mogućnost da isplaćuju i topli obrok i regres.
Postavlja se pitanje zašto se onda to ne onemogući nama, recimo, svima koji radimo u oblasti zdravstva, u oblasti prosvete, u oblasti kulture, jer još uvek mi imamo taj problem, i kada slušam kolege poslanike, oni govore sa aspekta privatnih poslodavaca, a ja uvek gledam poziciju nas koji radimo u državnim ustanovama, gledam zdravstvo, prosvetu i kulturu, dok se ne privatizuju, ako do toga dođe jednog dana.
Znači, zašto je predloženi zakon ostavio ponovo mogućnost da oni koji imaju dobijaju apsolutno sve beneficije, a oni gde nemaju, iz nama dobro poznatih razloga, dakle, dovoljno sredstava, zakon im omogućava da se svedu na minimum.
Dakle, u ovom predloženom zakonu ni po ovom članu svi zaposleni nisu ravnopravni. Zaista bih želela da čujem to objašnjenje, šta je to bilo. Nemam ništa protiv za ovu jubilarnu nagradu, za solidarnu pomoć i to bi trebalo da se podrazumeva, jer mi socijalisti uvek jesmo bili za tu solidarnost na delu, ali zašto se ponovo ostavlja naknada za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, ako poslodavac ima mogućnosti.
Ako je već tako, onda je već trebalo da ugradite ponovo u zakon, pa da ga vratimo kako je bilo, a ako ne, za mene bi bio ovaj član 120. u tački 2) i 3) suvišan. Zahvaljujem.

Još neko po istom amandmanu? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Toma Bušetić.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predsedniče, ovaj amandman predviđa obavezu poslodavca da isplati jubilarne nagrade, solidarnu pomoć, naknadu za ishranu u toku rada, regres za korišćenje godišnjeg odmora.
Možda na prvi pogled izgleda da ovaj amandman nije korektan, imajući u vidu da su topli obrok i regres već regulisani kroz sistem bruto plata, ali u jednoj takvoj situaciji trebalo je bar rešiti solidarnu pomoć i jubilarnu nagradu. Dakle, na taj način što bi se ova primanja našla u ovom prethodnom članu 119, gde je reč o drugim primanjima, jer na taj način bismo i solidarnu pomoć i jubilarne nagrade sveli na obavezu poslodavca.
Ako bismo govorili o nekom unapređenju ovog zakona, to jeste u prethodnom članu, dakle, u članu 119, koji govori o drugim primanjima, jer to rešenje nije bilo predviđeno kao obaveza poslodavca u važećem zakonu. Ovako na ovaj način, ako govorimo o 120. članu, ostaje da ove obaveze ispunjavaju, pre svega, firme, odnosno preduzeća, gde je osnivač Vlada, javna preduzeća, javne službe, javne ustanove, a kada je reč o samim poslodavcima, veoma je teško da će neko od njih prihvatiti ovu obavezu.
U Predlogu zakona se kaže da poslodavac može, a ne mora. Pogotovo je veoma teško predvideti da će to učiniti privatni poslodavci. Duboko sam ubeđen da privatni poslodavci ni ove obaveze koje su predviđene u članu 119. neće otpoštovati, da neko plaća pogrebne troškove, otpremninu, naknadu za slučaj bolesti ili povrede na radu.
Privatni poslodavci, jednostavno, ništa ne poštuju. Oni ne daju ni godišnji odmor. Godišnji odmor se kod njih svodi na desetak dana. Prijava na obavezno socijalno osiguranje, ako neko ima visoku spremu, to se svede na srednju spremu, samo da imaju što manje obaveza.
Čak i kada govorimo o firmama koje su privatizovane pre godinu ili dve dana, postoji jedna velika razlika, bez obzira što je reč o pravima koja su možda na papiru.
Fabrika cementa u Popovcu ima pojedinačan kolektivni ugovor. Tu nema nijednog prava većeg od Zakona o radu, koji je donet 2001. godine.
Fabrika kablova, pak, ima sva ona prava koja su predviđena Zakonom o radnim odnosima, koji je važio do 2001. godine.
Kada govorimo o ovom članu, smatramo da, ukoliko nije moguće da se prihvati naknada za ishranu u toku rada i regres, jer ovde bi značilo dodatni porez i doprinos, onda bismo bar ova rešenja mogli da predvidimo na neki drugi način.
U Srbiji, ako nešto fali, u najvećoj meri fali solidarnost. U Srbiji solidarnosti nema, naročito posle 5. oktobra.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 120. amandman je podneo poslanik Sreto Perić.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Narodni poslanik Vjerica Radeta.