Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 120. predviđeno je da opštim aktom, odnosno ugovorom o radu može da se utvrdi pravo na jubilarnu nagradu i solidarnu pomoć, naknadu za ishranu u toku rada, regres za korišćenje godišnjeg odmora i druga primanja.
Kolega Sreto Perić je, u ime poslaničke grupe SRS, predložio da se brišu tačke 2) i 3), a to je naknada za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.
Da ne bi bilo zabune, pročitala sam i ovo što je predviđeno u članu 120. i ono što smo mi predvideli da se amandmanski uredi, a da se ne stekne utisak ili, eventualno, da neko ne zloupotrebi ovo pa da kaže da su srpski radikali za ukidanje naknade za ishranu u toku rada i regresa za godišnji odmor. To nije tačno.
Mi smo u članu 118, koji sam takođe ovde obrazlagala, predvideli da i naknada za ishranu u toku rada i regres za godišnji odmor budu naknada troškova, a to znači da budu obavezno isplaćivani od strane poslodavca.
Vlada je u članu 120. rekla: "Opštim aktom može da se utvrdi". Dame i gospodo, kome ostavljamo na volju da može da utvrdi? Da li ovim tzv. industrijalcima?
Da li vi verujete da bi, recimo, Bogoljub Karić u svojoj kompaniji, ako može da utvrdi naknadu, da bi to i utvrdio ukoliko ga zakonom ne bismo obavezali na to? Naravno da ne bi.
Znaju to najbolje oni koji su kod njih zaposleni.
Da li to očekujete od, recimo, Radulovića iz "C marketa", koji je davao otkaze ljudima koji nisu svoje akcije pripisali nekom njegovom paketu akcija, da bi postao većinski vlasnik akcija?
Mnogo je primera poslodavaca koji su u vrlo nekorektnom odnosu prema zaposlenima. Zbog tih i takvih mi želimo da zaštitimo zaposlene, želimo da te kategorije, koje ste vi još početka 2001. godine nazivali socijalnim kategorijama, budu zadržane i u ovom zakonu.
Ono što ste prikazivali kao bruto zaradu, svakako ne podrazumeva sve ono što ste vi objašnjavali, odnosno što nam je još svojevremeno objašnjavao Božidar Đelić, kada je rekao da je bruto zarada ono što radnik odnese kući, kao da je neko glup pa mu on na taj način objašnjava šta to radnik odnese kući. Može usput i da izgubi, pa da ne donese kući.
Ako poslanička većina u danu za glasanje prihvati amandmane na član 118, onda je logično da se prihvati i amandman na član 120.
Pored ovoga, mi smo u amandmanu na član 120. predvideli da se opštim aktom mogu utvrditi sredstva za prevenciju invalidnosti. To je ono što je zakonodavac očigledno zaboravio, svesno ili nesvesno. O toj vrsti naknada uopšte nema reči u ovom zakonu.
Samo hoću da kažem još, ovo što ste vi predvideli da ova naknada za ishranu i za regres za godišnji odmor može da se utvrdi, radi javnosti, hoću da kažem da je ovo samo bacanje prašine u oči zaposlenima, jer vi ćete, ministre, da izađete negde na TV i da kažete - mi smo zakonom rekli da poslodavac može da utvrdi pravo na naknadu za ishranu u toku rada i na regres za korišćenje godišnjeg odmora, ali šta mi možemo ako nas poslodavac nije poslušao.
Iz tog razloga mi mislimo da ovo ne treba prepuštati na volju poslodavcima, već da se prihvati amandman SRS, pre svega amandman na član 118, a onda, kao posledica toga, i ovaj amandman na član 120. Predloga zakona o radu.

Gospodine Đorđeviću, izvolite, pa potom ministar.

Dame i gospodo narodni poslanici, dragi građani Srbije, u izlaganju koleginice Vjerice Radete, poslanika SRS, uglavnom je sve izneseno povodom člana 120. i amandmana na član 120, koji je podnela poslanička grupa SRS, odnosno naš poslanik kolega Sreto Perić.
U članu 120. stav 1. tač. 2) i 3) brišu se, tačka 4) postaje tačka 2) i dodaje se tačka 3) koja glasi: "sredstva za prevenciju invalidnosti". U obrazloženju koje smo dali u amandmanu naveli smo da je brisanje tač. 2) i 3) posledica amandmana na član 118. Predloga zakona.
Član 118. Predloga zakona, o kojem sam takođe govorio ovde, za ovom govornicom Narodne skupštine, usko je povezan sa članovima 119. i 120, jer reguliše ovaj deo zakona gde se govori o naknadi troškova za zaposlene.
U članu 120. Predloga zakona, od strane Vlade Republike Srbije, navedeno je: "Opštim aktom, odnosno ugovorom o radu može da se utvrdi pravo na: 1) jubilarnu nagradu i solidarnu pomoć; 2) naknada za ishranu u toku rada; 3) regres za korišćenje godišnjeg odmora i 4) druga primanja".
Ključna reč koja ovde treba da se menja je u stavu 1, gde se kaže "može"; može, a ne mora. To sam baš upravo naglasio kada sam obrazlagao naše objašnjenje zašto smo podneli amandman na član 118. Predloga zakona o radu.
Odgovor Vlade je dosta nesuvislo dat, da se amandman SRS ne prihvata isto kao i član 118. A kada ste dali obrazloženje na naš amandmana da se menja član 118. Predloga zakona, pozivali ste se na član 120, gde se ovaj deo reguliše. Ne reguliše se u članu 120, kaže se samo – može da se utvrdi pravo, ali ne mora, to je suština.
To je suština zašto se ne slažemo sa ovim objašnjenjem od strane Vlade Republike Srbije i svet rada je zaslužio pravedniji zakon, koji je još uvek daleko od onoga kako su u Evropi uređeni odnosi između sveta rada i sveta kapitala. To je suština onoga što smo mi ovim amandmanom predložili Narodnoj skupštini. Imali smo cilj i pokušali smo da zaštitimo prava zaposlenih, pre svega, a i građane Srbije. Na taj način se štite i interesi poslodavaca.
Ova uloga nas kao poslanika i Narodne skupštine jeste da donosimo kvalitetne zakone, koji će štititi pre svega interese zaposlenih i poslodavaca, odnosno države, svih građana Srbije. Ne mogu se štiti interesi zaposlenih na ovakav način, ukoliko se donosi jedan ovakav zakon koji nije kvalitetan.
Kada se radi o zakonu o radu, u članu 120. se jasno vidi kako je to urađeno, na jedan način koji neće regulisati ovu oblast, gde se ipak favorizuje poslodavac u odnosu na zaposlene.
Mi smo upravo ovim amandmanom na član 120. Predloga zakona o radu ukazali na sve pogubnosti donošenja zakona u ovoj skupštini na brzinu i smatramo da ćete, ukoliko ne prihvatite amandman SRS na član 120, pokazati da ste isti kao i vaši prethodnici, koji su bili sa vama jedno vreme u vlasti, posle su vodili državu na štetu građana i svih zaposlenih i radili protiv interesa sopstvene države.

Hvala. Reč ima ministar Lalović. Pre toga pitam, da li još neko želi povodom amandmana na član 120.? (Ne.)
Izvolite, gospodine Laloviću. Pošto ćemo posle izlaganja ministra završiti današnje zasedanje, sutrašnju sednicu ćemo početi amandmanom na član 125.

Zahvaljujem, predsedniče. Poštovane kolege, na kraju ovog radnog dana hteo bih nekoliko stvari da kažem, za koje mislim da su bitne.
Prvo, da razjasnimo šta piše u zakonu sad, šta piše u novom tekstu, pošto se neki put pobrka, pa se ne pročita. Najbolji primer je ova priča oko cene prevoza koja je bila prisutna, gde se kaže da rešenje o tome da se zakonom utvrdi najmanje 50% cene prevozne karte nije dobro, da treba 100% ili ne znam koliko.
Dve su stvari bitne. U sadašnjem zakonu ne stoji nikakva veličina. Kaže se samo da se troškovi prevoza utvrđuju opštim aktom, odnosno ugovorom o radu.
Može biti i 10% i 5%. Ono što smo mi uradili, imajući u vidu celinu srpske privrede, rekli smo da svaki poslodavac mora platiti najmanje troškove u visini 50% cene prevoza. To da li će biti 60, 80, 100 ili 150% jeste stvar koja zavisi od toga kako će sindikati i zaposleni kroz kolektivne ugovore i odnos sa poslodavcem dalje uređivati odnose.
Ono što je ovde prisutan nesporazum, zbog građana Srbije moram reći, ovde se ne razume elementarna stvar kod većine primedbi koje se iznose. Želi se da se sve uredi zakonom.
Potpuno se zaboravlja da u tržišnim uslovima privređivanja zakonima se uređuje, s jedne strane, minimum prava, minimum odnosa, a sa druge strane okvir u kojem se sve odbija.
Jednostavno, onima koji stavljaju primedbu te vrste smeta reč "može". Oni su navikli na reč "mora".
Čitava razlika između ove koncepcije Vladinog predloga zakona i ove druge koja se pominje jeste što je tamo svest koja zahteva da sve bude uređeno na principu "mora", da ima deo koji treba urediti na principu "mora" u zakonu, a mi ostavljamo deo prostora, slobode, da se socijalni partneri i socijalni subjekti dogovaraju u uslovima privređivanja.
U tom pogledu zaista su to dve nepomirljive koncepcije. Jedna naša Vladina, evropska koncepcija, i jedna koncepcija iz prošlosti, u koju se, siguran sam, bez obzira na sve napore, nikada nećemo vratiti.
Zaista je nepremostiv koncepcijski razlaz između Vladinog predloga i ove kritike koja se čuje, gde je to možda još jasnije, najjasnije, a rekao bih i najpogubnije.
Dok raspravljamo o tome - može ili mora, to može ličiti na akademsku diskusiju, ali onda dolazimo na opasan teren neodgovornosti.
To je ono što smo danas slušali ceo dan - predlog je da treba određene naknade predviđene u zakonu povećati. Brižni su bili prisutni ljudi - sa 60 na 80, sa 70 na 90 itd.
Zašto je to opasno i zašto će svakako ova većina u Skupštini sprečiti tako nešto?
Zato što se potpuno neodgovorno licitiranjem određenih iznosa ozbiljno povećavaju troškovi proizvodnje i poslodavaca, što se na najozbiljniji način takvom jednom politikom ugrožava ili bitno onemogućava investiranje u srpsku privredu.
Onaj ko to radi, radi najdirektnije protiv interesa i svih zaposlenih u Srbiji, a još više možda protiv interesa nezaposlenih u Srbiji.
Onaj ko otežava investiranje u srpsku privredu, najdirektnije radi protiv interesa srpske države i građana Srbije.
Zaista tu postoji jedan apsolutno nepremostiv jaz između politike koju vodi Vlada Republike Srbije i politike koja se može razumeti iz dobrog dela amandmana koje smo danas ovde čuli.
Sa jedne strane imamo odgovornu politiku, gde merimo koliki trošak može da se podnese, koliki trošak neće sprečavati investiranje u Srbiju, koliki trošak neće zatvoriti budućnost za Srbiju, a sa druge strane imamo neodgovorno licitiranje brojevima, koje nikoga i ni na šta ne obavezuju.
Jedina posledica toga, kada bi se dogodilo čudo, pa da ta koncepcija eventualno jednog dana u Srbiji promeni odnos u ovoj sferi, bilo bi da se Srbija zatvori za investiranje, a onda bih pitao one koji su danas ovde pričali o interesima zaposlenih i radništva, šta bi zapravo bilo sa radništvom Srbije kad bi se u Srbiji zaustavilo i blokiralo investiranje.
To jeste suštinska, principijelna razlika, i na svakoj tački ovog zakona, kad se radi o naknadama, vidi se ta razlika, vidi se da tu ne možemo da napravimo nikakav sporazum oko toga, tu nema srednjeg rešenja.
Ili ćemo otvoriti vrata za budućnost Srbije odgovornom politikom i odgovornim zakonskim rešenjima, ili ćemo zbog tzv. dopadanja građanima na trenutak, da večeras neko ko gleda i nije informisan kaže - vidi, vidi kako brinu o meni, hoće da dobijemo više.
To što je više danas, sutra je višestruko manje i to traje 15, 20 ili više godina.
Siguran sam da ova većina u Skupštini Srbiji zna o čemu se radi i da ovi demagoški pokušaji neće sigurno uspeti. Ovde je interesantno označena još jedna tema vezana za zakon o radu, a povezano je sa tim - reforme penzionog sistema.
Uskoro će ovde Skupština Srbije imati predlog reforme penzionog sistema Srbije, koji će omogućiti da ubuduće u Srbiji ljudi dobijaju penzije ne iz budžeta, nego iz onoga što su oni izdvajali, ne kao socijalu, nego kao ono što su izdvajali za budućnost.
I to je ta veza koja povezuje politiku Vlade Republike Srbije, koja je u potpunosti i odgovorna, i koja je snažna, socijalna politika, istovremeno i snažna politika, i evropski orijentisana, koja prihvata u tom pogledu sve one vrednosti koje mi treba da unesemo u Srbiju. Ne zato što su to evropske vrednosti, nego što su dobre, što su kvalitetne. Sve što smo u zakonu o radu predvideli kao nova rešenja, pa to su evropska iskustva i sva su dobra za radništvo Srbije. Kamo sreće da možemo još takvih iskustava ovde da unesemo.
Dakle, očekujem da će u nastavku rasprave i oni koji predlažu amandmane biti odgovorniji, da će prestati sa licitiranjem, i dajte ljudi malo da budemo ozbiljniji. Teška je situacija. Nemojte da se igrate zbog jeftinih političkih poena, da držite i dalje ili da pokušavate da držite deo građana Srbije u zabludi, a da oni budu najveće žrtve te zablude u kojoj ih vi držite. Hvala.

Hvala. Poštovani narodni poslanici, nastavljamo u 10,00 sati sutra, pošto je vreme isteklo. Nastavićemo amandmanom na član 125. Hvala vam.