Molim vas, samo trenutak. Gospodo poslanici, izvinite ministre, molim vas gospodo poslanici - u završnoj reči ministar naravno odgovara i na primedbe koje su date. Izlaganje jednog poslanika se odnosilo na podatke o gledanosti, te razumem da je to spomenuto. Molim vas, omogućite ministru završnu reč. Budite ljubazni i hvala. Izvolite.

Hvala. A, da je to tako, pokazuje, na primer, kada se komentariše amandman Vlade na član npr. 283. ili neki drugi gde govori o tome da je Vlada u Predlogu dala  da se određene stvari događaju od 1. januara 2005. godine, pa se onda pominje kalendar, u pokušaju da se stvori takva atmosfera i slika, to je ideja, ostalo je sve nebitno. A radi se o elementarnoj stvari da, kada radite predlog zakona, u toku jeseni prošle godine, i upućujete ga Parlamentu na usvajanje, logično je da utvrdite neke rokove, pa kada vidite da zakon ide kasnije, neće stići, onda da Vlada, što je normalno, svojim amandmanom interveniše i te stvari sredi.       
Znači, ne radi se ni o kakvim kalendarima nego se radi o tendenciji stvaranja atmosfere i određene slike, koja nema nikakve veze sa realnošću kada je u pitanju ovaj zakon, niti sa realnošću u Srbiji.
Na tim sitnim primerima, u stvari, pokazuje se taj pristup, koji, po mom mišljenju, uopšte nema u vidu interese radništva Srbije, o kome se toliko govorilo, nego neke druge interese.
Što se tiče ovih konkretnih amandmana, koji su bili ovde poseban predmet pažnje, to je: pitanje učestvovanja Vlade u zaključivanju opšteg kolektivnog ugovora i pitanje neposredne primene opšteg i posebnog kolektivnog ugovora.
Više puta sam ukazao u svojim izlaganjima zašto to ne bi trebalo da bude prihvaćeno. A, pošto je to danas bio dosta prisutan predmet rasprave, takođe u pokušaju da se kod građana Srbije i radništva Srbije stvori jedna slika, koja je potpuna zabluda i to ću pokazati, da je usvajanje tako nečega u njihovom interesu, što se ovde pokušava, ipak neuspešno, uraditi.
Znači, ponoviću nekoliko razloga ili argumenata zašto je to pogrešno. Između ova dva amandmana koji su važni ovde, gde jedan govori o tome da Vlada bude učesnik opšteg kolektivnog ugovora i drugi, da se obezbedi neposredna primena, silom zakona, opšteg i posebnog kolektivnog ugovora na sve poslodavce u Srbiji, nezavisno od toga da li su članice asocijacije ili nisu.
Što se tiče ovog prvog, oko Vlade kao učesnika, on je u suštini jednostavno suvišan. On je, naravno, o tome sam govorio, suprotan Konvenciji broj 98 Međunarodne organizacije rada, ali to je, očigledno, potpuno nebitno za neke poslanike u ovom parlamentu. Naravno da to nije ono što je presudno. Dakle, ako bi ova dva amandmana rangirao, ovaj prvi kada je u pitanju Vlada učesnik, to je jednostavno besmisleno, a kada je u pitanju neposredna primena, to je direktno štetočinsko delovanje. Znači, u pitanju je različiti kvalitet.
Ukoliko bi teorijski, a siguran sam da se to neće dogoditi, Skupština usvojila amandman da Vlada bude učesnik opšteg kolektivnog ugovora, ne bi bilo neposredne štete. Tako bi bilo neko stanje ni ovamo, ni onamo, bez ikakvog posebnog trenutnog značaja.
Ali, kada se radi o neposrednoj primeni, to je jedan direktno štetočinski amandman, zato što bi kao neposredna posledica usvajanja takvog amandmana u stvari bile opravdane primedbe, koje sam slušao više meseci sa poslodavačke strane, da će ovaj, ovakav Predlog zakona biti smetnja investiranju u Srbiju.
Znači, kada bi ovo usvojili poslanici, onda bi ta primedba poslodavaca bila potpuno na mestu i onda bi se ja sa njom saglasio.
Dakle, ukoliko se ovako nešto usvoji, neposredna posledica, neposredne primene jeste da bi se krajnje pogoršalo ionako ne dobro stanje za investiranje u srpsku privredu. Mi smo jako nezadovoljni, kao što znate, nivoom investiranja u srpsku privredu, a pitanje investiranja u srpsku privredu je pitanje života i smrti srpske privrede.
Dakle, ako se u takvoj situaciji usvoji nešto što dodatno otežava i bitno pogoršava uslove za investiranje, to je u najdirektnijoj neposrednoj vezi sa bitnim pogoršanjem položaja onih o kojima je danas ovde bilo proliveno i suza i brige.
Jednostavno građani Srbije i radnici u Srbiji treba da znaju; ukoliko se dogodi ono što se neće dogoditi, da poslanici ovde usvoje amandman kojim se utvrđuje neposredna primena opšteg i posebnog kolektivnog ugovora, neposredna posledica toga, i kratkoročna i srednjoročna, biće pogoršanje privredne i ekonomske situacije u Srbiji, biće smanjenje broja radnih mesta, biće nemogućnost realna da dođe do otvaranja novih radnih mesta u Srbiji, jer je to direktno povezano sa investiranjem.
Naravno, svakom poslaniku se ostavlja na volju i savest da se izjasni u vezi ovog amandmana, ali je moja dužnost da upozorim narodne poslanike na posledice ovakvog jednog stava ili ovakvog ponašanja.
Izneto je niz argumenata zašto treba ovako ili onako, da li treba Privredna komora ili ne treba itd, pa da pojednostavimo stvari. Ja sam to već rekao, ali još jednom da se kaže – kada bi Privredna komora Srbije bila organizacija koja ne bi obezbeđivala prihode iz obavezne članarine i svega ostalog, onda bi mogli da Privrednu komoru Srbije uključimo u socijalni dijalog. Ovako to je, jednostavno, potpuno nemoguće.
Razgovarao sam, svojevremeno, o tome i sa ljudima iz Komore Srbije, ali to je neka priča posebno. Dakle, mi jednostavno moramo da prihvatimo one poslodavce i ona dobrovoljna udruženja koja postoje. Sada u vezi toga jedna samo mala napomena, mada, naravno, neću silaziti na nivo koji je ovde delimično bio prisutan, gde se ide na ličnost poslanika ili ministra, to je ispod mog nivoa. Dakle, to uopšte neću komentarisati, nego samo jednu činjenicu koja može ukazati na nešto u vezi te primedbe.
Dakle, Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike je u procesu utvrđivanja reprezentativnosti poslodavaca i sindikata utvrdilo reprezentativnost Unije poslodavaca Srbije, a nije utvrdilo reprezentativnost Udruženja industrijalaca i preduzetnika, zato što su oni u svojim papirima dostavili nekih 30-tak hiljada "malinara", koje nismo mogli prihvatiti da su poslodavci. To samo istine radi i građana Srbije radi, a svakako neću ići "ad personam", kao što su neki ovde poslanici išli, jer to nije nivo na kome treba da se razgovara.
Dakle, kada je u pitanju neposredna primena, više stvari oko toga je rečeno i koncept koji je predložila Vlada Republike Srbije u vezi rešavanja problema koga smo, naravno, svesni i zato što je Vlada Republike Srbije svesna tog problema, mi smo predvideli mehanizam koji poznaje normalan svet, zato što mi verujemo da Srbija treba da pripada normalnom svetu, a ne nenormalnom svetu.
Zato što mislimo da Srbija zaslužuje da bude deo normalnog sveta, onda smo i predvideli mehanizam u Predlogu Zakona o radu, kojim se rešava problem koji postoji i na koji je ovde ukazano delimično, ali on se ne može rešiti i ne sme se rešavati neposrednom primenom. To je ključna stvar i to je ključna razlika u koncepcijama.
Šta mi kažemo? Naravno da zaključen kolektivni ugovor se odnosi samo na učesnike kolektivnog ugovora, na one koji su u Udruženju poslodavaca, koji su učestvovali u tome, koji su uopšte mogli da se pitaju oko toga. To je prvi stav, svaki kolektivni ugovor, još jednom ponavljam zbog građana Srbije, a i zbog vas da još jednom to čujete, svaki kolektivni ugovor je "ugovor" i on može da obaveže strane koje su ga zaključile. Ne može da obaveže strane koje nisu zaključile ugovor, pa to je elementarna stvar, uostalom iz Građanskog prava.
Šta mi onda radimo? Kako da rešimo problem koji postoji realno, da nisu svi poslodavci u Udruženju itd. Znači, poštujući ono što poznaje normalan svet, to je stav 1. (čl.256.) šta kažemo u stavu 2.? U drugoj bitnoj tački? Ali, zato što se može dogoditi, pa je navedeno u zakonu šta se može dogoditi i koji su razlozi da se to dogodi.
Pre svega su dva razloga, da sprečimo nelojalnu konkurenciju između poslodavaca na koje se ne primenjuje kolektivni ugovor i one na koje se primenjuje i istovremeno, da izjednačimo položaj zaposlenih koji rade kod poslodavaca na koje se primenjuje i kod onih na koje se ne primenjuje. Da bi to prevazišli rešenje je predviđeno da se može definisati, odluka doneti o proširenom dejstvu takvog zaključenog kolektivnog ugovora.
I to na koji način. Tako što prvo smo uslove predvideli, čega nema u sadašnjem zakonu, pa je bila moguća – potpuna proizvoljnost. Uslove pod kojima je to moguće da se dogodi, a onda smo rekli da Ekonomsko – socijalni savet treba da dostavi mišljenje, treba da ministar, odnosno Ministarstvo pribavi mišljenje. Ne kaže pozitivno ili negativno, nego da pribavi mišljenje.
Drugo, mišljenje ne obavezuje. I treće najvažnije, obavezuje, ne obavezuje, najvažnije je, ja govorim formalno, sada ću suštinu reći. U Ekonomsko – socijalnom savetu ko se nalazi? Ko su članovi? Predstavnici onih udruženja koji su zaključili kolektivni ugovor. Reprezentativni sindikati, reprezentativni poslodavci i Vlada. Ono što nikada neće ministar dobiti saglasnost.
Znači, potpuno neumesna primedba. Logično je da to bude interes, pa ti koji su zaključili ugovor da se prošire na druge. Mislim da će situacija biti obratna, da će oni predlagati što više odluka o proširenom dejstvu, a da će morati ministar da to malo zaustavlja, a ne da ministar neće moći da odluči, zaboga, oni se neće dogovoriti.
Znači, elementarna činjenica se ispušta iz vida, ko je u socijalno-ekonomskom savetu. Znači, čitava ta priča je potpuno neumesna kada je ovo u pitanju. Još jednom da ovde ponovim, ili ćemo ličiti na normalne zemlje ili nećemo, i prema tome da izaberu poslanici ove skupštine. Izbor je slobodan, ali posledice su takve kakve su.
Još jedna informacija za poslanike, zato što je više puta pomenuto da zbog nečega ne treba ili ne može ministar kao pojedinac da donese odluku o proširenom dejstvu, a to je samo po sebi problem.
Dakle, treba da se upoznate da u zemljama kao što je Francuska, Belgija i ostale zemlje, svuda je mehanizam da donosi ministar, ali da se ne bih pozivao na Francusku i Belgiju, uputio bih poslanike Narodne skupštine Republike Srbije, one koje to zanima, da pogledaju malo kako je ova materija bila uređena pre 1941. godine, u gradu Beogradu, pa da ne idemo u Francusku, daleko je.
Znači, u gradu Beogradu, da vas informišem, bili su uslovi određeni koliko treba da bude obuhvaćeno poslodavaca kolektivnim ugovorom – 51% i koliko da imaju zaposlenih kod sebe, pa ako je to ispunjeno, upravnik varoši grada Beograda je mogao doneti odluku o proširenom dejstvu kolektivnog ugovora za teritoriju grada Beograda. To samo ravnanja radi, ipak i nešto ovde da se kaže što ima veze sa nekom realnošću i životom.
Još jednom bih apelovao na poslanike da ne naprave štetu Srbiji i građanima, kada je u pitanju neposredna primena. Vi ćete glasati kako ćete glasati, a moja je dužnost da vas upozorim da ćete direktno pogoditi građane i radništvo u Srbiji.
Sledeće što je ovde rečeno, pomenuto je nekoliko stvari za koje mislim, takođe, da su ovde još važne. U komentarima koji su se ovde kretali, nisu se ticali samo zakona, vrlo često ovde govori, poslanici ne govore o amandmanu na član zakona, nego govore od Kulina Bana do ovdašnjih dana. Dakle, u vezi toga je pomenut "Bor", neko od poslanika je pomenuo, da su neke pare obećane pa nije ispoštovano.
Dakle, što se tiče "Bora" i toga šta je dogovoreno i razgovarano: što se tiče Vlade Republike Srbije, obezbeđene su pare. Ono što treba da urade, dogovor sa "Jugopetrolom", a to je, da Upravi odbor "Bora" sa "Jugopetrolom" zaključi ugovor. Te pare su obezbeđene, što se toga tiče. Naravno, neću da ulazim u priču da se ne bih vraćao zašto je "Bor" takav kakav je, u ovom stanju u kome je i zašto je takav "Majdanpek" i da ne pričamo o tome. Više puta smo pričali.
Siguran sam i u "Boru" kada sam bio, nekoliko puta, građani Bora, bez obzira na sve, dobro znaju zašto je "Bor" u stanju u kome je, ali neću o tome da govorim.
Ima jedna stvar za koju mislim da je važna. Ona je povezana sa ovim zakonom o radu i sa problemima sa kojima živimo. Neko od poslanika je u prethodnoj raspravi, u nekom kontekstu, pomenuo da ministar – zbog neke moje izjave oko građana Srbije, da rado žele da odu u penziju itd, da vređam građane Srbije. Hteo bih samo da kažem dve-tri stvari.
Dakle, mislim da građane Srbije vređa, ponižava i potcenjuje onaj koji ih podržava u zabludi, onaj koji ih u stvari vara. Mislim da građane Srbije potcenjuju, a najbolji dokaz toga i mislim da bi ova primedba mogla biti meni upućena, a isto tako bi mogla biti upućena drugom čoveku.
Sada ću njega pomenuti, zbog građana Srbije, i da znaju o čemu se ovde radi. Pomenuću gospodina Arčibalda Rajsa, Švajcarca, a vi poslanici ste dobili njegove knjige. On je bio prijatelj srpskog naroda u Prvom svetskom ratu, a njegovo srce je sahranjeno na Kajmakčalanu. Taj veliki prijatelj srpskog naroda u tom tekstu koji ste mogli pročitati, pa bi se onda svi manje bavili demagogijom, a mnogo više interesima tog naroda, napisao je da, "veliki problem srpskog naroda jeste što nije dovoljno radan, vredan, što dovoljno ne radi". To je rekao naš prijatelj.
Znači, nije prijateljstvo kada kažete nekome mnogo si lep, mnogo si pametan, to kažite neprijatelju. Arčibald Rajs, koji je bio veliki prijatelj ovog naroda, rekao je u lice ono što treba da se kaže a to i ja kažem.
Znači, u Srbiji mora mnogo više da se radi, da bude mnogo veća produktivnost da bi se u Srbiji bolje živelo. Još jednu drugu stvar je rekao gospodin Rajs posmatrajući šta se ovde događa posle Prvog svetskog rata, kaže – veliki problem, moj narode srpski, jeste strančarenje. Onda je lepo čovek napisao o čemu se zapravo radi.
Vrlo često kada ovde gledam i slušam raspravu i kada nisam tu, to što je napisao 1928. godine, apsolutno se odnosi na 2004. godinu. Strančarenje koje potpuno zanemaruje opšti interes građana Srbije i sve se svodi na račun kako će moja stranka da profitira, baš me briga za opšti interes. Mislim da je jako važno da građani Srbije znaju da to nije rekao neprijatelj srpskog naroda, da ovaj narod mora mnogo više da radi i da ovaj narod mora mnogo više da poštuje opšti zajednički interes i da mora u velikoj meri da strančarenje zanemari ne bi li svima nama bilo bolje.
U tom pogledu, ovaj zakon o radu u celini jeste akt, a to još jednom ponavljam, koji je rezultat izbalansirane ravnoteže između interesa, prava, obaveza poslodavaca i interesa, prava i obaveze radnika.
Ono što je bio cilj ove vlade jeste to da poboljšavajući položaj radnika, a jednostavno zato što su slabi, hvala Bogu, zato postoji zakon da zaštiti slabije, ali da istovremeno ne ugrozimo investiranje u srpsku privredu, jer da smo tako nešto uradili, a neki od amandmana koje ste vi pomenuli, proizveo bi to. Onda mi zapravo te slabije uništavamo i dokrajčujemo.
Zato bih još jednom pozvao poslanike da nezavisno od političkog opredeljenja imaju to u vidu i da malo smanje doživljaj strančarenja i da malo više imaju doživljaj opšte odgovornosti za opšte stanje u Srbiji. Hvala.

Hvala vama. Poslanici imaju osećaj odgovornosti, a budući da nije u ovom izlaganju, pored povremenih negodovanja, pažljivo sam pratio, niti povrede Poslovnika, niti vređanje ma koje grupe.
Gospodin Krasić se kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SRS javio za repliku, zbog pogrešnog tumačenja u komentarisanju nekih amandmana. Izvolite.

Ovo se sve odnosilo na amandmane SRS, a Nova Srbija i SPS koji su, takođe, imali slične amandmane dođu kao kolateralna šteta.
Znači, kada budete razmatrali o ovom predlogu zakona, imajte u vidu i ovo, mislio sam da nije potrebna neka bogzna kakva replika posle ovog izuzetno skromnog mišljenja Vlade Republike Srbije. Ne zaslužuje komentar nesuvislo ili ono kako rekoše ovde štetočinsko delovanje naših amandmana.
Samo bih skrenuo pažnju na jedan misaoni proces koji smo imali prilike da budemo svedoci ovde i da se primeti da postoji neka rupa u tom stručnom mišljenju Vlade Republike Srbije. Kaže, ugovor obavezuje one koji su zaključili taj ugovor i oni koji su pripadnici ili članovi te jedne od ugovornih strana. To je direktan poziv poslodavcima da ne idu ni u jednu asocijaciju, jer onda se neće primenjivati nijedan kolektivni ugovor prema njima i to je direktan poziv da nijedan zaposleni ne ide ni u jedan sindikat, jer neće da ga obavezuje kolektivni ugovor.
Nije nesuvislo ukoliko ugovor može da promeni u realizaciji pojedinac – ministar, a ne sud. Kada se ugovor menja, raskida itd, onda se javlja kao nadležni organ sud. Ne, ovde je ministar. To je vrhunsko mišljenje. To je, verovatno, u skladu sa onim propisom iz skupštine, odnosno grada, varoši, Beograda iz 1941. godine.
Sreća naša što je ovo ipak malo ograničeno trajanje diskusije, pa nismo čuli kako je bilo u vreme Mehmed Paše Sokolović, verovatno je i tada bila neka ugovorna obaveza, nešto je bilo postignuto i nešto je zaključeno.
Molim vas, ovde se izvrće ono što je abeceda. Krivi su poslanici što podnose amandmane, krivi su poslanici što se pozivaju na Ustav, krivi su poslanici što se pozivaju na konvencije Međunarodne organizacije rada, svi su krivi, ali nema onog glavnog krivca. Nema onog koji ne sme da se uhvati sa problemom, nego jedna jeftina demagogija, demagogija koja treba da zavara i one koji eventualno prate i one druge koji se nalaze u ovoj prostoriji ovde.
Ako je ovo stav i skromno stručno mišljenje Vlade, onda vi koji tvorite tu Vladu razmislite da li je ovo vaše mišljenje. Ako je ovo vaše mišljenje i vaš stav imate većinu pa ćete da glasate. Ukoliko to nije vaše mišljenje i vaš stav kažite sada, jer sutra možda bude i kasno. Vi ranije koji ste pali sa vlasti, nije ni čudo ko je bio sa vama u koaliciji. Morali ste zbog njih da padnete.

Zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima.

Pošto smo obavili pretres Predloga zakona u načelu i u pojedinostima, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, pojedinostima i u celini.

Dajem pauzu od sat vremena, do 14,30 časova, pa nastavljamo pretresom porodičnog zakona.

(Sednica je nastavljena u 15,30 časova.)

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad prema dnevnom redu.
Prelazimo na 8. tačku dnevnog reda: – PREDLOG PORODIČNOG ZAKONA (načela)
Molim da na početku utvrdimo kvorum. Molim poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema utvrđeno da su prisutna 94 poslanika, od 145, po službenoj evidenciji.
Primili ste Predlog zakona koji je podnela Vlada Republike Srbije.
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Leila Ruždić-Trifunović, Anita Beretić, zajedno Ljiljana Nestorović i Meho Omerović, Momir Marković, Nataša Jovanović, Milovan Radovanović, Petar Jojić, Božidar Koprivica, Vjerica Radeta, Branislav Blažić, Sreto Perić, Zlatan Jovanović, Paja Momčilov, Zoran Krasić, Mileta Poskurica, Miroslav Nedeljković, Nemanja Šarović, Dragoljub Stamenković, Goran Cvetanović, Vojislav Milajić, Ivan Radić, Miljko Četrović, Milan Stevović, zajedno Bojan Kekić, Milan Janković i Zvonimir Stević, zajedno Branče Stojanović i Živodarka Dacin, zajedno Bojan Kekić i Milisav Petronijević, zajedno Branče Stojanović i Toma Bušetić, zajedno Bojan Kekić i Hranislav Perić, zajedno Bojan Kekić i Živodarka Dacin, zajedno Branče Stojanović i Zoran Anđelković, zajedno Rajko Baralić, Toma Bušetić i Milisav Petronijević i zajedno Branče Stojanović i Rajko Baralić.
Primili ste izveštaje Odbora za zdravlje i porodicu, Zakonodavnog odbora i Odbora za ravnopravnost polova.
Primili ste mišljenje Vlade Republike Srbije o podnetim amandmanima.
Narodni poslanici Branče Stojanović i Živodarka Dacin, pisanim putem, 1. februara 2005. godine, povukli su amandman koji su zajedno podneli na član 2. Predloga zakona.
Takođe, pisanim putem, 3. februara 2005. godine, amandmane su povukli narodni poslanici: Branče Stojanović i Toma Bušetić na član 66, Bojan Kekić i Hranislav Perić na član 68, Branče Stojanović i Zoran Anđelković amandman kojim predlažu dodavanje novog člana 84a i Branče Stojanović i Rajko Baralić na član 139. Predloga zakona.
Pre otvaranja načelnog pretresa podsećam vas da, prema članu 90. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 136. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres.
Obaveštavam vas da su ovlašćeni predstavnici za ovu tačku dnevnog reda po poslaničkim grupama sledeći: za poslaničku grupu SRS Miroslav Nedeljković, za poslaničku grupu DSS Svetlana Stojanović, za poslaničku grupu DS - Boris Tadić Anita Beretić, za poslaničku grupu SPO-NS Nikola Jovanović i za poslaničku grupu SPS Živodarka Dacin.
Da li predstavnik predlagača Slobodan Lalović, ministar rada, zapošljavanja i socijalne politike, želi reč?
Izvolite, gospodine Laloviću.

Prvo, hteo bih da izrazim zadovoljstvo što konačno, posle četvrt veka primene zakona koji je sada na snazi, imamo priliku da u Skupštini Srbije danas razmatramo Predlog porodičnog zakona, koji se, prema mojim informacijama, već godinama unazad spremao, jer je postojala društvena i realna potreba da se naše zakonodavstvo u toj oblasti uskladi sa svim onim promenama koje su se događale u tih 20 i kusur godina. Međutim, iz ovih ili onih razloga je to izostalo, tako da će posle četvrt veka Srbija, siguran sam, dobiti novi porodični zakon, koji je potpuno moderan zakon, sa modernim pristupom.
Nekoliko bitnih stvari bih želeo da kažem. U ovaj zakonski tekst su unete odredbe, na prvom mestu, kojima se vrši usklađivanje našeg zakonodavstva u ovoj oblasti sa ratifikovanim međunarodnim ugovorima. Neke od tih ugovora smo mi potpisali, neke nismo; u suštini, vrši se jedna vrsta harmonizacije i usklađivanja sa svim onim što se u svetu u ovoj oblasti promenilo za ovih četvrt veka.
Druga bitna stvar je da su, u skladu sa međunarodnim ugovorima, kreirani pojedini potpuno novi pravni instituti.
Treće pitanje - reformisani su u određenoj meri neki od postojećih instituta porodičnog prava i promenjena je zakonska sistematika, stil i terminologija.
Kada je u pitanju usklađivanje sa odredbama ratifikovanih međunarodnih ugovora, ukazao bih, samo primera radi, šta se sve u međuvremenu dogodilo u ovoj materiji, a gde mi nismo izvršili usklađivanje sa tim.
Evo samo nekoliko vrlo bitnih međunarodnih ugovora ili konvencija. To su: Konvencija Ujedinjenih nacija o pravima deteta, Haška konvencija o zaštiti dece i saradnji kod međudržavnog usvojenja, Evropska konvencija o ostvarivanju dečijih prava, Evropska konvencija o usvojenju, Evropska konvencija o pravnom statusu dece rođene van braka itd. Ima puno takvih konvencija i međunarodnih ugovora, sa kojima mi nismo u ovom periodu naše zakonodavstvo uskladili.
Sada ću upoznati narodne poslanike, u nekoliko segmenata, koji su novi pravni instituti koje sadrži ovaj porodični zakon, a koje do sada naše porodično zakonodavstvo nije sadržavalo. Prvo ću ukazati na onaj deo koji se odnosi na prava deteta. To je pravo deteta da živi sa roditeljima. To pravo može biti ograničeno samo sudskom odlukom kada je to u najboljem interesu deteta. Mi ćemo imati u ovom zakonu ovaj novi pravni standard – u najboljem interesu deteta, koji će se često ponavljati. Zapravo, to je uvođenje jednog od tih novih pravnih standarda.
Drugo, kada su u pitanju prava deteta, dete ima pravo na održavanje ličnih odnosa ne samo sa roditeljem sa kojim ne živi, već i sa drugim srodnicima sa kojima ga vezuje posebna bliskost. Potpuno je jasna motivacija jednog takvog rešenja. Sasvim je moguće da dete ima posebnu bliskost sa dedom, babom, ujakom, stricem itd. Mi sada ovde to pravo definišemo i konstituišemo, kada je u pitanju dete.
Zatim, vrlo je važno definisanje prava deteta na slobodno izražavanje mišljenja. Uopšte, u čitavom tom segmentu ovog zakona, kada se radi o pravima deteta, ideja jeste - daleko veće uvažavanje ličnosti deteta. To je centralna ideja ovog zakona u ovom delu. Ovaj stav o pravu deteta na slobodno izražavanje mišljenja izražava se kroz rešenje i definisanje prava deteta da samo ili preko posrednika može da se obrati sudu ili organu uprave i zatraži pomoć u ostvarivanju nekog svog prava. To je potpuno nov pristup.
Zatim, obaveza je suda da obrati posebnu pažnju na mišljenje deteta, uvek kada je ono u mogućnosti da svoje mišljenje formira i iznese.
Zatim, ustanovljava se pravo deteta koje ima 15 godina života da odluči kod kog će roditelja da živi, kako i na koji način će održavati kontakte sa roditeljem sa kojim ne živi, dakle, pravo deteta da i u tom pogledu definiše svoju poziciju.
Zatim, pravo deteta koje je navršilo 15 godina života i koje je sposobno za rasuđivanje da može dati pristanak za preduzimanje medicinskog zahvata; pravo deteta da odluči koju školu će pohađati. Ako je dete sposobno da formira svoje mišljenje ima pravo slobodnog izražavanja svog mišljenja.
Pored ovog dela ili poglavlja gde se govori o pravima deteta, a vidite iz onoga što sam nabrojao da se radi o jednom potpunom novom pristupu kada je u pitanju dete i kada su u pitanju njegova prava, ono što je takođe novo u ovom zakonu, a na šta bih takođe želeo da ukažem, jeste, na prvom mestu, zajedničko vršenje roditeljskog prava.
Dakle, polazeći u suštini od najboljeg interesa deteta (rekao sam da taj standard sada uvodimo u naš pravni sistem), mi po prvi put u naše zakonodavstvo unosimo odredbu da roditelji mogu nastaviti da zajednički vrše roditeljsko pravo i kada prestanu da vode zajednički život, pod uslovom da zaključe pismeni sporazum o zajedničkom vršenju tog prava i ako sud proceni da je takav sporazum, opet ponavljam, u najboljem interesu deteta.
Potpuno je jasan ratio legis ovakvog novog rešenja. Uvek se, i pre svega, vodi računa o interesima deteta i svakako da je za dete bolje da, ako je to moguće, roditelji zajedničke vrše roditeljsko pravo, čak i kada su se razišli, nego da ne mogu to da rade.
Ono što je potpuno novo u našem porodičnom zakonodavstvu i što može izazvati određene reakcije i kontroverze, ali mislim da je bilo krajnje vreme i trebalo je davno to da unesemo, to je pitanje zaštite od nasilja u porodici. Dakle, ovaj zakon sada čini to da zaštita od nasilja u porodici nije više privatna ili lična stvar nekog pojedinca, nije više porodična stvar. Ovo postaje društvena stvar. Ovo postaje stvar koja se tiče celog društva i svih nas.
Polazeći od takvog pristupa u ovom delu, kada govorimo o zaštiti od nasilja u porodici, naravno teško je da utvrdimo ili definišemo kolike su stvarne razmere nasilja u porodici u Srbiji, ali su one sigurno velike, nažalost. Mi samo vidimo, po pojedinim novinskim naslovima, vrh ledenog brega, kada se nešto strašno dogodi, a ispod vrha ledenog brega je ogroman prostor gde se u tišini, svakodnevno, vrši nasilje u porodici, i to prema kome – pa, svakako prema slabima, prema ženi, prema deci.
To je nešto što je veliki problem u Srbiji i mi zapravo na ovaj način želimo da konačno srpsko društvo uđe u obračun sa tom pojavom. Znamo kakve su posledice nasilja u porodici i naša ideja i namera je da srpsko društvo koje je to guralo stalno pod tepih konačno skloni taj tepih i da počne da čisti sobu.
Koje su mere koje ovaj zakon predviđa kada je u pitanju zaštita od nasilja u porodici? Imamo pet bitnih mera. Prva mera je izdavanje naloga za iseljenje iz porodičnog stana ili kuće, bez obzira na pravo svojine, odnosno zakupa nepokretnosti. Ovo je jedna od ključnih stvari.
Naime, svi mi dobro znamo da su u Srbiji, kada je u pitanju vlasništvo nad nepokretnostima, kućama i stanovima, u 90%, ako ne i više, verovatno u blizu 100% slučajeva, vlasnici zapravo muškarci. I, šta se u suštini događa? Taj nasilnik, ta bitanga koja vrši nasilje, on je vlasnik kuće ili stana, i žrtve, znači žena i deca, ne mogu da se zaštite. Ili će izaći iz kuće ili stana i ostati bez krova nad glavom, ili će biti prinuđeni da trpe neograničeno dugo to nasilje, do teških telesnih povreda, da ne kažem do gorih ishoda.
Dakle, ovim našim predlogom (siguran sam da će to podržati svi poslanici u ovoj skupštini) mi kažemo da će, nezavisno od prava svojine nad nepokretnostima, u toj kući ili u tom stanu ostati žrtva nasilja, a da onaj ko je nasilnik, ko vrši nasilje neće biti tu dalje zadržan. Znači, radi se o jednoj od ključnih stvari, imajući u vidu realnu situaciju u Srbiji kada je u pitanju vlasništvo nad nepokretnostima.
Druga bitna mera jeste izdavanje naloga za useljenje u porodični stan ili kuću, bez obzira na pravo svojine. Znači, to je povezano – pravo da se izbaci nasilnik napolje i pravo da se žrtva useli unutra. Mislim da će to biti ključna stvar u praksi i da će i kod nas početi da razmišljaju šta rade. Samo to može da ih opameti, a ne apeli, kojima smo često skloni i koje često govorimo.
Sledeće mere su: zabrana približavanja članu porodice na određenoj udaljenosti; zabrana pristupa u prostor oko mesta stanovanja ili rada člana porodice i zabrana daljeg uznemiravanja člana porodice.
Dakle, ovo je set od pet mera, nezavisno od komentara ili dobacivanja prisutnih u sali, kojima će biti stavljena tačka na ponašanje hohštaplera, bitangi i nasilnika, koji su se u Srbiji namnožili do neverovatnih razmera. Ove mere o kojima govorimo izriču se u trajanju do godinu dana.
Ono što je jako bitno, a da ne bi ostalo lepo zamišljeno a nikad realizovano, što je u ovoj zemlji tradicija bar poslednjih 60 godina, to je da ovde predviđamo poseban parnični postupak, i to je jedna od ključnih stvari kada je u pitanju zaštita od nasilja u porodici, koja omogućava da se to realno i ostvari. To je jedna nova stvar, kada govorimo o tome šta radimo.
Pored mera zaštite od nasilja u porodici, predviđa se postupak posredovanja ili medijacije, što je u stvari jedan alternativan mehanizam za rešavanje sporova u odnosu na sudski ili ustavni postupak.
Ideja je potpuno jasna: ukoliko mogu da se dogovore, bolje je da se dogovore, nego da se vode beskonačni sudski ili upravni postupci, ali je potpuno jasno da je to samo alternativni mehanizam, time se ne uskraćuje pravo onome ko ne može da se dogovori, da se sudi i tuži ili već da radi šta misli da treba da radi.
Ono što je takođe novina u ovom porodičnom zakonu jeste predviđanje bračnog ugovora. Vrlo dobro znate da imamo propise koji regulišu raspolaganje imovinom, raspolaganje svojinom. To zakon reguliše određenim propisima. I, šta se zapravo sada ovde kaže? Kaže se da se bračnim ugovorom to može i drugačije regulisati od prinudnih propisa i svega ostalog. Znači, možemo se dogovoriti na početku kako će biti na kraju. U suštini, ovaj institut i jeste zamišljen za to da zaštiti slabijeg, a to je po pravilu žena ili supruga.
Takođe, nova su i rešenja o ugovoru o poklonu, o pravu stanovanja, ali bih skrenuo pažnju na jednu novinu koja je od šireg značaja, a to je emancipacija ili sticanje potpune poslovne sposobnosti pre punoletstva. To je u sklopu onoga kada govorimo o posebnom regulisanju ili davanju na značaju pravima deteta. Da bi se ostvarilo sticanje poslovne sposobnosti pre punoletstva, što je emancipacija, predviđena su tri uslova: da je maloletno lice navršilo 16 godina, a to je minimum, da je postalo roditelj i da je dostiglo telesnu i duševnu zrelost potrebnu za samostalno staranje o sopstvenoj ličnosti.
Dakle, to bi bio korpus potpuno novih instituta, potpuno novih pitanja koja mi regulišemo sada u porodičnom zakonodavstvu. Drugi korpus novina koji se donosi ovim porodičnim zakonom jesu oni instituti koji su pretrpeli značajne promene. Znači, oni i sada postoje u našem porodičnom zakonodavstvu, ali mi sada ovim zakonom predviđamo značajne promene. One se odnose na nekoliko bitnih instituta.
Na prvom mestu to je usvojenje. Promene koje su predviđene u Predlogu zakona tiču se pre svega starosti usvojenika. Određene promene izvršene su i kad je u pitanju razlika u godinama između usvojenika i usvojitelja. Novinu predstavlja i mogućnost usvajanja deteta od strane vanbračnih partnera, pod istim uslovima koji važe za supružnike. Zatim, centralizacija podataka o potencijalnim usvojiteljima i potencijalnim usvojenicima kroz jedinstveni lični registar usvojenja koji se vodi kod ministarstva nadležnog za porodičnu zaštitu.
Dakle, uvođenjem ovog jedinstvenog ličnog registra mi ćemo imati, na jednoj strani, sve one u Srbiji koji žele da usvoje dete, a na drugoj strani svu potencijalnu decu koja mogu biti usvojena. Verujem da ćemo uspostavljanjem ovog jedinstvenog registra učiniti usvojenje mnogo efikasnijim nego što je to do sada bio slučaj, a naravno da je najbolja solucija za dete ako nema roditelje da bude usvojeno i da odraste u porodici.
Dakle, čitava ideja ovih promena u toj oblasti jeste da se stvore optimalni uslovi da se kroz postupak usvojenja što većem broju naše dece bez roditelja ili roditeljskog staranja omogući da odrastu u porodici.
I, ono što je takođe novina, upravo zbog toga što sam rekao, jeste uvođenje posebnog programa pripreme budućih usvojitelja za usvojenje. Dakle, podižemo standarde koje zahtevamo od onih koji žele da usvoje dete. To je takođe, da ponovim tu frazu, pravni standard koji će i te kako imati kao posledice ono što je u najboljem interesu deteta.
Sledeće što je bitno da se ovde pomene jeste novo tretiranje vanbračne zajednice. Tu pre svega mislim na okolnosti da se sada ocenjuje kakva je namera partnera, da li je njihova namera da zajednica bude trajna, a ne koliko to godina traje. Prosto, ide se na kvalitet, na suštinu, a ne na kvantitet.
Novine su izvršene i kod sporazuma o razvodu braka; kod utvrđivanja i osporavanja očinstva i materinstva; utvrđivanja i osporavanja materinstva i očinstva u slučaju začeća uz biomedicinsku pomoć. Znači, u svim tim institutima su učinjene bitne promene. Iako su oni i do sada kod nas postojali, sada su modernizovani i učinjene su bitne promene.
Kada se radi o izdržavanju, mislim da je to veoma važan institut. Kod izdržavanja smo uneli sledeće bitne novine, samo njih naglašavam: na prvom mestu je uvođenje pravnog standarda "očigledne nepravde" za dužnika izdržavanja, u svim slučajevima kada se stiču razlozi za uskraćivanje prava poveriocu zakonskog izdržavanja.
O čemu se radi? Vi znate da po pravilu onaj ko treba da plaća izdržavanje izbegava da to plaća na ovaj, onaj ili ko zna kakav način, uvek ima i papira i dokaza i sve živo, samo što laže, samo je to problem. Dakle, uvođenjem standarda očigledna nepravda za dužnika, mi u suštini stvaramo uslove u kojima će sud (i uopšte organ koji odlučuje), nezavisno od ovakve ili onakve papirologije, proceniti realno stanje i doneti pravednu odluku. Radi se o kvalitativnom pomaku u odnosu na sadašnje stanje.
Takođe, ono što je bitno kao novina, to je proširivanje prava na izdržavanje majke deteta, zatim, ograničavanje prava na izdržavanje supružnika posle prestanka braka na najviše pet godina i niz drugih prava koja sva zajedno, kada je u pitanju izdržavanje, treba da otklone jednu od ponižavajućih situacija u Srbiji. Opet kažem, po pravilu, žena je ta koja je ponižena kada neko na sve moguće načine i uz marifetluke izbegava da odgovori svojoj obavezi, i kada su tu i deca onda sav teret pada na ženu sa decom, dok ekipa prevaranata gleda kako će da izbegne svoje obaveze.
Na kraju bih još jednu stvar rekao. Da bi ovaj zakon bio valjano primenjen neophodno je, i to ćemo uraditi čim bude bio usvojen, kreće se u taj postupak (svakako će biti usvojen, mada znam da vam je krivo, ali će biti usvojen), da sudije iz redovnih sudova osposobimo da mogu da sude u ovim sporovima. Za to su im potrebna posebna znanja, tako da nas posle usvajanja zakona očekuje jedan period u kome će se sudije iz redovnih sudova posebno osposobljavati da mogu da vode ove postupke, i to je veoma značajna stvar.
Sve u svemu, čini mi se da je potpuno jasno da je ovaj porodični zakon jedan veoma kvalitetan tekst koji na moderan način uređuje porodične odnose u Srbiji. Očekujem da će poslanici kroz raspravu donekle unaprediti tekst, pod uslovom da su amandmani mudri, i da će na kraju i usvojiti ovaj predlog zakona.

Da li žele reč izvestioci nadležnih odbora, Odbora za zdravlje i porodicu, dr Paja Momčilov? (Ne.) Predsednik Zakonodavnog odbora Miloš Aligrudić? (Ne.)
Da li predsednici odnosno predstavnici poslaničkih klubova žele reč? (Da.)
Ovlašćeni predstavnik SRS Miroslav Nedeljković, a posle njega narodni poslanik Živodarka Dacin, pa potom Anita Beretić.

Poštovani narodni poslanici, evo pred nama je taj dugo čekani porodični zakon. Sticajem okolnosti imamo istog ministra koji je branio Zakon o radu, do današnje prepodnevne rasprave, i zaista nisam očekivao da će ministar pasti u vatru već prilikom obrazlaganja porodičnog zakona. Prilikom odbrane Zakona o radu slušali smo teške reči, izraze – krokodili i krokodilske suze, demagozi, a evo sad smo čuli o bitangama, hohštaplerima, prevarantima.
Zaista mislim da apsolutno nije primereno da prilikom obrazlaganja, ne repliciranja, nego obrazlaganja Predloga zakona već na taj način diskvalifikujemo sve one građane Srbije kojih se porodični zakon tiče, a tiče se svih građana. Dok se Zakon o radu ticao velikog broja građana, porodični zakon se tiče bukvalno svih građana Srbije.
Pre puštanja u skupštinsku proceduru porodični zakon je skrenuo pažnju šire javnosti zbog toga što se Ministarstvo, pretpostavljam, potrudilo da dosta agresivno medijski promoviše ovaj zakon. Unazad nekoliko meseci skoro da nema dana a da neka televizija ili dnevne ili periodične novine ne prezentiraju pojedina poglavlja ovog zakona, uglavnom u afirmativnom tonu.
Vrlo često se za ovaj zakon kaže da će uneti krupne, revolucionarne promene u porodične odnose. Čak se govori da ćemo pomoću ovog zakona ući među moderne evropske civilizovane narode.
Pri tom se najčešće kaže – sadašnji porodični zakon donet je davne 1980. godine, život ga je pregazio, vreme ga je pregazilo itd. Međutim, ko god je uporedio, čitao Zakon o braku i porodičnim odnosima koji je donet 1980. godine i Predlog porodičnog zakona koji danas razmatramo, doći će do jednog frapantnog zaključka – da su to vrlo slični zakoni; verovatno je više od 90% odredaba prepisano, ne doslovno, a izbačeni su neki prevaziđeni termini: socijalistički moral, samoupravljanje, samoupravne interesne zajednice itd. Te su promene čisto terminološke, redakcijske prirode.
Što se tiče suštinskih promena, jedina suštinska promena je što porodični zakon sada ima jedno novo poglavlje, a to je poglavlje - zaštita od nasilja u porodici, na šta ćemo se i ja i drugi poslanici SRS kasnije osvrnuti.
Dakle, ovaj zakon nas, srpski narod, ne uvodi u civilizovanu Evropu. Srpski narod je stari evropski narod i mi smo tamo oduvek. I, stari Zakon o braku i porodičnim odnosima apsolutno nije odudarao od visokih evropskih standarda. Mi ne sporimo potrebu da se donese novi zakon. Tu potrebu najviše diktira naša želja, potreba da naše zakonodavstvo što više prilagodimo zakonodavstvu EU, ali te promene su više kozmetičke prirode, terminološke prirode i više je to potreba da se eksplicitno navede ono što se u starom zakonu podrazumevalo.
Ne treba mistifikovati sve te silne konvencije. Konvencije nisu nešto što je nama palo sa neba, pa sada treba to da usvojimo i da se priviknemo na ono što one predviđaju. Konvencije su rezultat jednog kulturnog civilizacijskog razvoja naroda, država, društava, a srpski narod je odavno među civilizovanim narodima.
Što se tiče konkretne analize zakona, ići ću približno onim redom kojim je i ministar išao; naravno, sada ću pokušati malo iz drugog ugla osvetliti sve ono što je on nama ovde prezentovao. Prava deteta, to su sada kao neki novi pravni instituti, jer mi u starom zakonu navodno nismo štitili prava deteta. Ovo poglavlje - Prava deteta, vrvi od uopštenih, deklarativnih formulacija koje apsolutno ništa ne znače i ne obavezuju nas.
Tipičan je član 65. koji kaže: "Mišljenju deteta mora se posvetiti dužna pažnja u svim pitanjima koja ga se tiču i u svim postupcima u kojima se odlučuje o njegovim pravima, a u skladu sa godinama i zrelošću deteta". Niko ne može imati ništa protiv toga, takva je odredba postojala i ranije i to nije ništa novo.
Što se tiče novih odredaba, da sada to sve pokušamo da osvetlimo iz nekog drugog ugla. Kaže ministar da je krupna promena što će dete sa 15 godina samo odlučiti sa kojim će roditeljem živeti. U praksi, to je manje-više tako i funkcionisalo.
Dete sa 15 godina može samo odlučiti o načinu održavanja ličnih odnosa sa roditeljem sa kojim ne živi i sa njegovom rodbinom. Šta tu može biti sporno? Može biti sporno to što dete sa 15 godina može suvereno odlučiti da neće održavati nikakve kontakte sa roditeljem sa kojim ne živi. Da li je to u redu? Da li treba pravo deteta da bude apsolutno suvereno 100%, da li roditelj s kojim dete ne živi ne može nikako ostvariti pravo da ima bilo kakve lične odnose sa detetom, ako znamo da je dete vrlo često instrument, oruđe u rukama roditelja sa kojim dete živi i vrlo često bivši bračni partneri nastavljaju međusobni rat pomoću deteta kao oruđa. Roditelj sa kojim dete živi, kome je povereno, ima taj snažan instrument u borbi protiv drugog roditelja. Znači, ovo pravo ne mora da bude takvo da dete, navodno, svojom slobodnom voljom odluči da neće da se viđa sa ocem ili majkom. Ne bi trebalo to tako eksplicitno navoditi.
Što se tiče održavanja ličnih odnosa sa porodicom roditelja sa kojim ne živi, do sada zakonom nije bilo uređeno da porodica roditelja sa kojim dete više ne živi može po sili zakona da ostvari pravo da komunicira sa detetom, sa unukom pretežno. Sada je zakonodavac uveo tu promenu, ali da nije bilo našeg amandmana, to bi ostala deklarativna odredba. Vlada, odnosno ministar je taj amandman prihvatio, pa će ta odredba zaista da bude garantovana, a ne samo deklarativno nabrojana.
Što se tiče suverenog prava deteta od 15 godina da samo izabere srednju školu koju će učiti, mislim da zakon ne treba da zadire u normalne porodice. Zakon treba da interveniše tamo gde su porodični odnosi poremećeni. Zašto sada instruisati decu od 15 godina da njihov roditelj, otac, majka nemaju prava da mu sugerišu i da se mešaju u izbor buduće profesije. To apsolutno nije mesto da tu zakon interveniše. Ionako je porodica, ne samo kod nas, nego i u svetu, u fazi dezintegracije. Roditelj ima sve manje autoriteta, kako kod koga, slažem se, ali u globalu je to jedan svetski trend. Ne treba to zakonom cementirati i dati vetar u jedra takvim procesima.
Ima tu još prava deteta sa 15 godina, recimo, da samo odlučuje o medicinskim zahvatima, a to je vrlo diskutabilno, kasnije ćemo o tome, verovatno u pojedinostima još.
Što se tiče zajedničkog vršenja roditeljskog prava, to je navedeno kao krupna promena. Dobro je ako razvedeni roditelji nastave da žive, sticajem okolnosti, pod jednim krovom i onda sud ne mora da donese presudu da se dete poverava jednom roditelju, ako već roditelji žive pod jednim krovom. Ovde je jedna čista manipulacija, ako roditelji više ne žive zajedno, sud neće doneti odluku da se dete poveri jednom roditelju. Šta je to onda? To znači da se neće sudskom odlukom ni precizirati visina novčane naknade, način održavanja ličnih odnosa i to je, ovako, šarena laža.
Postupak posredovanja - medijacija, to je jedna duplirana odredba; u članovima koji regulišu postupak razvoda braka i mirenje i nagodba su već sadržani u svemu tome, a ovde je data jedna novotarija, kobajagi je to sada nešto novo, neka nova garancija.
Bračni ugovor, ugovor o poklonu, to su novotarije i to je danak vremenu u kome živimo. To se neće odnositi na normalne ljude, na normalne, prosečne bračne parove. To će se odnositi na one brakove o kojima čitamo u novinama, koji po pravilu kratko traju i koji se sklapaju ne zbog zajedničkog života, nego zbog nekakve medijske halabuke.
Zaštita od nasilja u porodici – niko normalan nije protiv toga da se stane na put nasilju u porodici. Međutim, SRS već sada izražava veliku rezervu i bojazan...
(Predsedavajući: Gospodine Nedeljkoviću, da li koristite...)
Nastavljam ... zato što će se institut zaštite od nasilja u porodici sigurno zloupotrebljavati. Ne kažemo da će se možda zloupotrebljavati, sigurno će biti pokušaja zloupotrebe. Jedan bračni partner može imati i te kako motiva da ostane da živi u kući, stanu čiji je vlasnik onaj drugi bračni partner, a da se samo liši tog bračnog partnera. Nasilje u porodici može biti namerno isprovocirano, može biti inscenirano.
Doduše, tu je srećom predviđen parnični postupak, ali je velika bojazan da će do zloupotreba dolaziti i možda da će neka od mera, a pogotovo mera udaljenja iz stana, tek isprovocirati nasilje. Znači, bračni partner kome je izrečena mera udaljenja iz vlastite kuće, ako intimno to doživljava kao nepravdu, može tek onda biti motivisan da izvrši nasilje nad bračnim partnerom koji mu je naneo tu nepravdu. Mislim da će primena ovog instituta tek otvoriti probleme, ali, da ne budemo shvaćeni pogrešno, mi smo energično za suzbijanje nasilja u porodici.
Što se tiče pravnih instituta koji su pretrpeli promene, to je u oblasti sporazumnog razvoda braka. Evo konačno nekog predstavnika ministarstva da čuje i ove primedbe. Što se tiče sporazumnog razvoda braka, vidite u čemu je stvar - po sadašnjem zakonu sporazumni razvod braka podrazumeva dogovor o razvodu, dogovor o poveravanju deteta, visinu novčanih izdvajanja za izdržavanje deteta i model nastavka ličnih kontakata roditelja sa kojim dete ne živi.
Sve to ostaje po novom zakonu, ali da bi taj razvod bio sporazumni moraju bračni partneri da se sporazumeju o deobi zajedničke imovine pre razvoda braka. Može se braniti ovakva ideja. Naravno da je mnogo bolje da sva sporna pitanja regulišu, pa da se kao ljudi raziđu, ali je sigurno da će biti mnogo manje sporazumnih razvoda braka, a mnogo više brakova će se razvesti po tužbi za razvod braka. Zašto?
Mnogo je teže da se bivši bračni partneri sporazumeju o deobi zajedničke imovine i sada je dilema da li je bolje da se u miru dogovore oko vršenja roditeljskog prava nad detetom, pa da se posle posvađaju oko imovine ili da se odmah posvađaju oko imovine i onda ne mogu da se dogovore ni oko vršenja roditeljskog prava nad detetom. Moje je mišljenje da je trebalo da ostane stara odredba da sporazumni razvod braka ne uključuje i sporazum o podeli zajedničke imovine.
Institut usvojenja je bolna tačka i starog zakona i ostaće bolna tačka i posle ovog zakona. U Srbiji ima otprilike tri puta više bračnih parova koji su zainteresovani za usvojenje, nego dece bez roditeljskog staranja koja su u postupku usvojenja, a domovi za nezbrinutu decu su puni. Zbog čega je to tako? Između ostalog, zbog zakonskih odredbi.
Dete koje je za usvojenje praktično je "vlasništvo" Centra za socijalni rad. Direktor Centra za socijalni rad ima diskreciono pravo, mogućnost da li će ili neće da krene u postupak usvojenja i da ga dovede do kraja. Centar za socijalni rad često neće dete da pusti u postupak usvojenja, iako mogu da se izaberu izvanredni usvojitelji; ne želim da povredim veliku većinu poštenih, ali postoji kupoprodaja dece koja su za usvojenje.
Kada smo bili u Vladi žestoko smo se borili da napravimo neke zakonske izmene, međutim zbog izmešane nadležnosti između savezne države i Republike to nismo stigli da uradimo. Imali smo ideju da taj postupak centralizujemo, da se nadležnost što više izmesti iz centara za socijalni rad i centralno sve to obavlja.
Predlagač je uradio jednu stvar koja je samo prvi korak ili preduslov - uvođenje jedinstvenog ličnog registra, i tu je stao. Videćete kasnije kada budemo govorili o amandmanima, tu smo na član 317. uložili jedan amandman. Nažalost, nije usvojen. To što će postojati centralna evidencija ništa ne može da pomogne ako neko u Centru za socijalni rad nije motivisan da centralni registar iskoristi i da krene u institut usvojenja.
Inače, te promene u smislu da sada postoji samo potpuno usvojenje, to je sasvim u redu i za to smo se svojevremeno i mi zalagali.
Ovaj zakon je dobar u onoj meri u kojoj se ne razlikuje od starog zakona. Sve novine su manje ili više sporne. Neke nisu sporne, neke jesu, a za neke unapred tvrdimo da će više proizvesti problema nego što će stvari poboljšati.
Inače, kada se počelo govoriti o tome da će se krenuti u proceduru izmene porodičnog zakona svi smo se malo bojali da će ova vlada, sve žureći u Evropu, možda već sada predvideti mogućnost sklapanja braka između pripadnika istog pola ili homoseksualnih brakova.
Srećom, to se nije dogodilo, a znam da su se mnogi poslanici spremali da dostojno dočekaju takve predloge. Ona bivša vlada se ozbiljno nosila tom idejom.
Ako se sećate, čak je bila organizovana jedna probna javna rasprava na ulicama Beograda, na trgovima Beograda. To je bila javna rasprava pod radnim nazivom "Gej parada". Tu su argumente ukrstili pobornici i protivnici te ideje. Protivnici te ideje su bili daleko nadmoćniji, kao što su nadmoćniji i u normalnom srpskom narodu. Imali su mnogo jače, oštrije i čvršće argumente, tako da se prva runda te javne rasprave završila kako se završila i nadam se da će neka druga runda da se završi na isti način.
Srpska radikalna stranka je podnela 33 amandmana na Predlog ovog zakona. Usvojeno je šest amandmana i u meri u kojoj su ti amandmani usvojeni zakon je nešto poboljšan, ali najveći deo amandmana nažalost nije usvojen. Neki veoma bitni amandmani nisu usvojeni, a da čak nije dato nikakvo obrazloženje. Ne da je nezadovoljavajuće, nego baš nikakvo obrazloženje, tako da ćemo se zavisno od toga kako se predlagač bude odnosio prema našim amandmanima u Skupštini opredeliti što se tiče našeg konačnog stava o ovom zakonu.

Reč ima narodni poslanik Živodarka Dacin, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe Socijalistička partija Srbije.