Reč ima poslanik Zoran Krasić.

Počeo je i drugi dan kako traje rasprava povodom suštinski jednog amandmana, koji obuhvata nekoliko članova, i ova današnja rasprava, a pogotovo ona jučerašnja, u suštini predstavlja vremenski tajming da se postigne dogovor oko parlamentarne većine, odnosno stranaka koje su na vlasti i one koje ih podržavaju. Da li će da padne zakon ili nešto drugo da padne?
Pošto oni koji prate ovu raspravu mogu biti donekle u zabludi, o čemu se ovde u suštini radi?
Radi se o tome što u kolektivnom pregovaranju i ugovaranju učestvuju asocijacije poslodavaca i asocijacije zaposlenih koji su reprezentativni i u toj reprezentativnosti se ogleda njihova moć i snaga da ono što oni potpišu postaje obavezujuće, ima formu i naziv ugovora, a u suštini radi se o jednom opštem aktu.
Mi tražimo da i Vlada učestvuje u tome kada je u pitanju opšti kolektivni ugovor, a kada je u pitanju poseban kolektivni ugovor samo taj reprezentativni predstavnik poslodavaca i sindikata.
Postavlja se pitanje, kakva je pravna priroda tih pravnih akata? Oni su nastali kao rezultat saglasnosti, pregovaranja, dogovaranja i u formi su ugovora, ali suštinski se radi o opštim aktima.
Da podsetim predlagača, verovatno u 50 članova pre ovoga, a naročito u obrazloženjima mišljenja Vlade, kojim odbija naše amandmane, predlagač zakona je jasno na mnogim mestima stavio znak jednakosti ili približno znak jednakosti između ovog zakona kako minimuma prava i opšteg i posebnog kolektivnog ugovora, pa čak i pojedinačnog akata kojima se takođe uređuju pojedina pitanja iz radnih odnosa.
Ono što se propiše opštim kolektivnim ugovorom u širem smislu pripada onome što se zove uslovi poslovanja. Valjda svi privredni subjekti na jedinstvenom našem tržištu treba da imaju iste uslove poslovanja. Uslov poslovanja jeste obezbeđenje radne snage i garantovanje prava ljudima koji su zaposleni.
Nema nikakvog opravdanja da onaj koji nije bio član Udruženja poslodavaca nema obavezu kao svi drugi poslodavci. Kao što nema nikakvog opravdanja da onaj ko napusti Udruženje poslodavaca može samo šest meseci da ima obavezu u pogledu onoga što je njegova asocijacija, dok je bio član, potpisala.
Znači, kolektivni ugovor je pitanje forme i načina kako se došlo do opšteg akata. Taj opšti akt obavezuje sve, jer zalazi u uslove poslovanja i svi privredni subjekti, bez obzira na oblik organizovanja i formu, moraju da imaju iste uslove.
S druge strane i zaposleni ne mogu da budu u neravnopravnim uslovima samo zbog toga što su promenili poslodavca. I zato opšti kolektivni ugovor mora da ima obavezujuću snagu prema svima, a autoritet tog akta se dobija na taj način što je prethodnim odredbama Vlada nas ubedila kako dolazi do toga ko je reprezentativni predstavnik poslodavaca i predstavnik zaposlenih.
Prosto je pravo čudo kako Vlada ovo nije prihvatila. Razumem da ona beži od toga da bude jedna od strana potpisnica jednog opšteg kolektivnog ugovora, ali zašto ovaj amandman koji se ne tiče tog statusa, već se tiče pravnog položaja tog ugovora kao opšteg akta, nije prihvatila i na taj način ne remeti svoj koncept.

Reč ima narodni poslanik Momčilo Duvnjak.

Dame i gospodo narodni poslanici, diskusijom u načelu kritikovao sam rešenja ovoga zakona i kako je rasprava tekla, a pogotovo obraćanje resornog ministra, još više sam se uverio da sam bio u pravu kada sam rekao da je Predlog ovog zakona korak napred u odnosu na dosadašnji Zakon o radu.
Međutim, kada je u pitanju član 255. ovog zakona, sada tek vidim da je ovo pet koraka unazad. Amandman koji je podneo narodni poslanik Božidar Koprivica na član 255, treba prihvatiti, a evo zašto.
Primena kolektivnih ugovora po članu 255. ovog zakona određena je Konvencijom Međunarodne organizacije rada, koja je pod brojem 98. Ta Konvencija je jednostavna i jasna, kao što je jasan i amandman koji je predložen od poslanika SRS. U isto vreme on je razumljiv kako za radnike, tako i za poslodavce i kao takav prihvatljiv.
Za koga on nije prihvatljiv? Naravno, za predlagača zakona, za Vladu, za nadležna ministarstva. Zakon još nije usvojen a oni se plaše. Od koga?
Boje se nezadovoljnih radnika koji će ostati bez posla, bez obzira na kolektivni ugovor, i od nestručnih i neuspešnih poslodavaca. Ministar je slušao svoje neuke savetnike koji sigurno nemaju pojma i "lio krokodilske suze" i ubeđivao ovaj parlament i radnike da je ovo najbolji zakon i da nudi najbolja rešenja za radnike. On tu tezu ne može odbraniti sigurno.
Pitam se ko je ovde krokodil, ja koji sam pomenuo radnike "14. oktobra", "Trajala", "Župe" ili ministar koji Predlogom ovoga zakona može progutati i radnike i sindikate i poslodavce, sve zajedno.
Gospodo narodni poslanici, Vlada i ministar moraju da znaju jedno, a to je sigurno istina, da se rad u mnogim firmama u Srbiji zasniva na sistemu "pođi–stani". Čas ima posla, čas nema, a naročito u građevinarstvu, preradi šumskih, poljoprivrednih proizvoda, kao i do juče solidnih firmi. Rad se odvija 20-30 dana, pa prekid, pa opet 15 do 20 dana, pa prekid, pa tako u nedogled. To je stvarnost.
Za sve je kriv bivši režim od 2000. do 2004. godine, u kome je učestvovao i bivši ministar, a on to vreme i ne spominje. Na kraju, iza udruženja radnika, poslodavaca, sindikata, treba da stoji stabilna vlada i jaka, ali sa SRS na čelu.
Pošto ministar nije tu, evo ga ulazi, moram da mu kažem da Srbija nije zemlja čuda, nego da je on čudan čovek, Srbija je zemlja u kojoj Sunce nikada ne zalazi, gospodine ministre.

Hvala. Izvolite, narodni poslanik Vojislav Milajić.

Dame i gospodo, amandmanom na član 255. Predloga ovog zakona reguliše se situacija proširenog dejstva kolektivnih ugovora.
Da li se odredbe kolektivnih ugovora odnose i na one poslodavce koji nisu potpisnici? Tu treba istaći dve stvari: u situaciji gde zaposleni nisu članovi nijednog sindikata obaveze koje je preuzeo sindikat po odredbama opšteg ili posebnih kolektivnih ugovora odnose se i na one zaposlene koji nisu članovi sindikata, s druge strane, daje se mogućnost poslodavcima da se samo odredbe kolektivnih ugovora odnose na one poslodavce koji su članovi reprezentativnog udruženja poslodavaca, a ne odnosi se na one poslodavce koji nisu u tom udruženju.
Dolazimo do jedne apsurdne situacije, da se odredbe kolektivnog ugovora odnose na zaposlene koji nisu članovi nijednog sindikata ili su članovi nekog sindikata koji nije reprezentativan, s druge strane, odredbe tog kolektivnog ugovora uopšte se ne odnose na njegovog poslodavca.
Doduše, u sledećem članu 256. (koji će sada biti posle rasprave oko ovog člana 255.) ostavlja se mogućnost ministru da donese odluku kojom će proširiti dejstvo kolektivnog ugovora i na poslodavce koji nisu potpisnici tog kolektivnog ugovora. Međutim, tu se javlja jedna vrsta problema, po mom mišljenju nepremostivog za ministra, a to je, da on mora da pribavi mišljenje Socijalno–ekonomskog saveta, i to, pozitivno mišljenje, da bi doneo odluku o tome da ima prošireno dejstvo na ugovor i na poslodavca.
Socijalno-ekonomski savet sastavljen je od šest predstavnika Vlade, šest predstavnika reprezentativnih sindikata i šest predstavnika reprezentativnih udruženja poslodavaca. Odluke se donose konsenzusom i u praksi će to biti prosto neizvodljivo. To će biti nepremostiv problem za ministra da dobije pozitivno mišljenje da Socijalno-ekonomski savet da pozitivno mišljenje da bi mogao da donese odluku o proširenom dejstvu kolektivnog ugovaranja.
Mislimo da je amandman koji je predložila SRS izuzetno značajan i da ga treba usvojiti, jer će imati negativnih posledica, a pre svega, po zaposlene. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Zoran Anđelković.

Sada sam tek shvatio koliko je opasno sedeti u zadnjim redovima, pre pola sata sam se javio za reč.
SPS i narodni poslanici Žarko Obradović i Miša Petronijević su podneli amandman na ovaj član i smatramo da je došao trenutak kada ministar mora da kaže da li želi ovaj zakon ili ne, a naročito posle izlaganja gospodina Vukićevića, predstavnika poslaničke grupe NS, koji je rekao da će glasati za ovaj amandman. Faktički, time se stvara uslov da se ovaj amandman usvoji bez obzira šta ministar kaže ili ne.
Što se nas tiče u SPS-u, naravno, mi nemamo nikakve dileme da, čak, iako se ovaj amandman ne usvoji, a ukoliko se sindikat ne složi sa tim nećemo onda glasati za zakon. Mislimo da je ovaj zakon mnogo bolji nego onaj "antiradnički" ili kako ga zovu "solunski" zakon, a koji je važio do današnjih dana. Naravno, solunski frontovi i zakoni su uvek stvarali probleme u Srbiji i bilo nam je teško, ali ovaj "solunski" zakon je zagorčao život mnogim radnicima.
Ne razumem povod i toliku navalu, i toliko forsiranje po svaku cenu da se zagovara ideja o udruženju poslodavaca, kada je reč o Zagorcu i Ninkoviću i sličnima, kada postoji jednostavna forma da to pitanje rešimo. Privredna komora je snaga koja treba da zastupa poslodavca, naravno, ministar će mi odmah reći, ali možda se ne slaže, jer su oni profesionalno udruženje, a tačnije rečeno, po Zakonu su obavezni a nisu dobrovoljni. Kako da rešimo to?
Dajte odmah da usvojimo zakon i da im ukinemo obaveznost. Oni se inače sada bave politikom, pa kada postanu dobrovoljni neće se baviti politikom, baviće se radnicima i privredom. Prema tome, molim da na sledećoj sednici Skupštine predložite da izmenimo Zakon o privrednim komorama, da ukinemo obaveznost njihovog organizovanja i plaćanja članarine i da im samo kaplje "lova" bez veze, kako ne treba, a oni nisu obavezni čak ni da brinu o radnicima.
Zašto će nam onda privredna komora? Šta štiti ova privredna komora? Za šta služi? Ni za šta! Ne može da se bavi kolektivnim ugovorima, ne može da zastupa poslodavce, pa koga onda zastupa? Ne zastupa nikog, sem što ubira prihode i drži političke govore, ovaj direktor tamo i predsednik privredne komore.
Prema tome, molim vas ministre, ako hoćete stvarno da imate predstavnike poslodavaca onda uzmite one koji imaju snage. Privredna komora ima snagu, a imaće još veću snagu kada budu na dobrovoljnoj bazi i osnovi i kada budu zainteresovani da stvarno vlasnici kapitala i poslodavci budu vezani i ukrupnjeni u privrednoj komori. Ovako, s jedne strane, držimo, ne znam, kao neku ćurku za gojenje, za Božić, Privrednu komoru, a s druge strane hoćemo sa pilićima da pregovaramo i da oni zastupaju radnike.
Ne može to tako. To je potpuno imaginarno. Tu ima nešto što vi nama nećete da kažete. Onda vi imate lični interes tamo da budete ili da podržavate privrednu komoru ili da forsirate Zagorca ili ovoga Ninkovića. Kao što je prethodna vlada po svaku cenu forsirala onog Milovanovića, a on imao 10 radnika i četiri upravna odbora. Onda su forsirali Čanka pokušavajući da ukinu Samostalni sindikat. To nije moguće. Ne možete da ukinete nešto što postoji.
Pokušavali ste u prošloj vladi da ukinete SPS. Imali smo 700.000 članova, a vi kažete da se stidite kada vas pitaju, kažete nemojte to da me pitate, kaže, to je za mene uvredljivo pitanje da me pitate da li sam bio član SPS. Mi smo vodili računa koga primamo u SPS, gospodine ministre, vodili smo računa o tome, pa tako je i Samostalni sindikat vodio računa koga prima u Savez samostalnih sindikata. Oni koji su išli kod Milovanovića, to je bila jedna potpuno druga struktura i antiradnička struktura.
Tako je i kada je reč o privrednoj komori. Dajte, predložite izmenu zakona i da imamo stvarno tri stuba: Samostalni sindikat, Vladu i dobrovoljnu privrednu komoru, a ne profesionalnu koja samo uzima pare. Imaćemo onda zakon koji je sprovodiv. Ovako, bilo kakav zakon da usvojimo, naročito ukoliko se usvoji amandman, a nadam se da će biti usvojen, onda ćemo opet imati problema sa pravima radnika.

Da li još neko želi o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 256. amandman je podneo narodni poslanik Petar Jojić.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Petar Jojić.

Dame i gospodo narodni poslanici, očigledno je da su poslanici SRS doveli u pitanje odredbe članova 254, 255. i 256. Imali smo priliku da čujemo i narodne poslanike iz drugih partija, a što ide u prilog tvrdnji SRS da je potrebno zaštititi interese radnika i ne praviti nikakvu razliku niti diskriminaciju.
Prema odredbi člana 256. u Predlogu ovog zakona, ukoliko bi takav bio usvojen, imali bismo veliku diskriminaciju, ostavili bismo mogućnosti poslodavcima i ministru da oni odlučuju o onome što treba da odlučuju zaposleni. Ukoliko bi se prihvatio ovaj amandman, a ima izgleda da su poslanici shvatili u čemu je ovde stvar, da je suštinska promena u predlogu nužna i bitna, u protivnom, u praksi, naneće velike štete i nastupiće katastrofalne posledice po zaposlene, odnosno radnike. Dakle, ukoliko bi ostalo ovlašćenje da ministar odlučuje o tome to nije ustavna kategorija.
Prema tome, dame i gospodo, ima mogućnosti da se popravi ovaj tekst i ministar ima mogućnosti da prihvati ovaj amandman i amandman Koprivice Božidara, jer se na taj način uvodi delotvornost u primeni Zakona o radu u praksi.