Reč ima narodni poslanik Momir Marković, izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas uopšte neću pominjati onu jučerašnju raspravu u kojoj ste bili, i jedni i drugi, u pravu. Mislim da su građani Srbije shvatili da ne valjate ni jedni ni drugi. Danas neću govoriti o tome ko je kada, kome i koliko mandata pokrao.
Neću govoriti ni o šteti koju je Demokratska stranka pretrpela sa bivšim poslanikom Demokratske stranke Srbije Đokovićem, da li se tako zove gospodine Aligrudiću? Jer je 50.000 evra, koje je Demokratska stranka isplatila na ruke Đokoviću potrošeno. Đoković je samo član Demokratske stranke, a građani Srbije neka procene da li toliko može da košta jedan član, s obzirom na to da je mandat ostao Demokratskoj stranci Srbije.
Dame i gospodo narodni poslanici, evo već više od nedelju dana raspravljamo o ovom zakonu o radu i očigledna je, i građanima Srbije, paranoja ministra Lalovića onog trenutka kada se pojavi neko iz Srpske radikalne stranke za ovom govornicom, da brani svoj amandman ili da obrazlaže ono što smatra da ne valja u zakonu.
Predlažem ili Vladi ili vladajućoj garnituri, ili ovom skraćenom DOS-u, sasvim je svejedno, da izvrše edukaciju ministara i da im kaže kako treba da se ponašaju kada dođu pred nas sa zakonskim projektom; da su obavezni da sede na ovom mestu, zato ovo mesto i stoji slobodno, da saslušaju šta imaju narodni poslanici da im kažu, jer narodni poslanici, svojim glasovima ili usvajaju ili ne usvajaju zakonski predlog, ili to postaje zakon ili se vraća u neku arhivu.
I, ako postane zakon, građani Srbije jedino preko svoje "grbače" mogu da osete da li zakon valja ili ne valja.
Ovo "kukavičje jaje" koje ste vi nazvali zakon o radu, tek kad se razmatra ovaj amandman koji je podnela gospođica Nataša Jovanović na član 243. i reakcije i ministra Lalovića, a i mnogih iz vladajuće strukture jasno ukazuje da Vlada nije spremna nijednog trenutka, od trenutka ako se usvoji ovaj zakon pa nadalje, da štiti radnike. Ostavlja ih na vetrometini da sami sa poslodavcima dogovaraju i ugovaraju koliko će, ne – kolika će, nego - "koliko će jeftina" da bude ta roba koja se zove "radna snaga" i koju on mora da proda tom poslodavcu.
S obzirom na to da je zakon ponude i potražnje već uveliko, što se radne snage kao robe tiče, prisutan i da je mnogo veća ponuda od potražnje, zahvaljujući vama, jer ste do sada nekoliko stotina hiljada ljudi ostavili bez posla, ovim zakonom, restrukturiranjem javnih preduzeća ostaće bar još trista hiljada ljudi bez posla, a sa generacijama mladih koji završavaju škole i stižu, izračunajte koliko je to.
E, država mora da stane iza tih nezaposlenih. Država mora da štiti njihove interese i da pregovara tj. da bude treći član, odnosno mora da pregovara sa poslodavcima. Što se tiče resturkturiranja ovih javnih preduzeća mogu da vam kažem da je na pomolu, odnosno već je u igri velika pljačka imovine javnih preduzeća. Cilj je da se kapital iz tih javnih preduzeća, na raznorazne načine, odlije iz javnih preduzeća, da sutradan preduzeća budu takva da mogu da se prodaju za dva ili tri evra, kako su ovi iz prethodne vlasti prodavali svojim kumovima. Da li je ono, beše, Miki Kostić nekom kum?! Ne sećam se tačno.
Prošle godine je, recimo, u NIS-u Vlada Srbije odobrila 7 miliona dinara, direktoru za odnose sa javnošću; u tih 7 miliona dinara su morali da se uklope i svi ručkovi i sve večere i sav štampani materijal. Prošle godine je u NIS-u direktor Nišević potrošio 57 miliona dinara. ... (glasovi - tema) ima, ima još malo, ali potrošićete i to. Sa cifrom koju su potrošili Željko Popović i Smiljka Ničić, od 33 miliona, šetajući širom sveta da vide kako se tamo prodaje nafta, to je preko 100 miliona samo u jednoj godini i samo u jednom delu NIS-a.
I, onda će doći vaši tajkuni i kupiti i ta javna preduzeća i radnike otpuštati, šikanirati, maltretirati, davati bedne dnevnice, a vi kao država niste spremni da ih zaštitite!!

Prekoračili ste vreme.

Ministar reče ukoliko se ovaj amandman usvoji da će da povuče zakon. Imam bolji predlog za njega. Neka podnese ostavku. Neka oslobodi mesto. Možda će, mada sumnjam, da dođe neko bolji,  sagledavajući kadrovsku strukturu vladajuće garniture može samo gori, ali on ovakav – ne valja, na mestu na kome jeste – nije mu mesto da sedi.
Dame i gospodo narodni poslanici u ime svih onih koji su na "biroima", u ime svih onih koji će otići na "biro" u restrukturiranju privrede i sprovođenjem ovog zakona, za koga vidim da ste spremni da ga usvojite, tražim od vas da ovaj amandman usvojite, da naterate državu, da naterate Vladu, da bude treći pregovarač kod svih relacija koje će se sutradan postaviti između radnika i poslodavaca. Bez ovoga je sve besmisleno.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Vojislav Milajić, izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 243. Predloga ovog zakona je izuzetno bitan i to se vidi i po tome da su tri poslaničke grupe uložile tri amandmana na ovaj član zakona. Amandmani su vrlo slični. Svode se na to da se traži učešće Vlade u kolektivnom ugovaranju. Zašto je to bitno?
Postoje najmanje dva razloga koja su bitna za uključivanje Vlade u kolektivno ugovaranje.
– Prvi razlog bi bio taj što Vlada mora da bude garant makroekonomskih uslova privređivanja i opštih socijalno-ekonomskih uslova da bi poslodavci i sindikat mogli da sklope taj opšti kolektivni ugovor, a Vlada da garantuje svojim makroekonomskim merama da je taj opšti kolektivni ugovor i sprovodiv.
Jer, ako ne postoje garancije da će se odredbe opšteg kolektivnog ugovora sprovoditi i da će uopšte biti sprovodive, besmisleno je i potpisivati taj ugovor. Ko može jedino u ovoj zemlji da garantuje kakvi će biti uslovi privređivanja i kakvi će biti socijalno-ekonomski uslovi. Pa, niko drugi sem Vlade.
Ako se uzme u obzir da je spoljnotrgovinski deficit bio preko šest milijardi dolara u 2004. godini, da je spoljni dug zemlje preko 11 milijardi dolara, da je stopa nezaposlenosti preko 305, to su izuzetno teški socijalno-ekonomski uslovi u kojima žive svi građani ove zemlje, nezaposleni, zaposleni, penzioneri i omladina i deca. Samo dogovaranje između poslodavaca i sindikata nema nikakvog smisla ako ne postoji garancija od strane Vlade da će se taj dogovor ispoštovati. U pitanju su milioni ljudskih sudbina. Vezano je na najširu moguću populaciju.
U razvijenim zemljama gde ne postoji problem nezaposlenosti, gde ne postoji problem spoljnotrgovinskog deficita, gde ne postoji problem zaduženosti zemlje, gde zemlje imaju decenijama stabilan rast društvenog proizvoda tu i nije neophodno učešće Vlade kao garanta potpisivanja opštih kolektivnih ugovora. Međutim, u zemljama u tranziciji, kao što je naša zemlja, koja ima ogromne probleme, koje sam malopre pomenuo, jednostavno, Vlada mora da se pojavi kao garant da će se taj opšti kolektivni ugovor ispoštovati.
– Drugi, po nama vrlo bitan razlog, zbog čega bi trebalo da se Vlada uključi u kolektivno ugovaranje i da bude jedan od potpisnika opšteg kolektivnog ugovora je taj da u društvenom sektoru, u sektoru društvenih delatnosti, javnih službi i državnoj upravi radi preko pola miliona ljudi. Poslodavac kod tih ljudi je Vlada Srbije. Samim tim to znači da zaposleni u društvenim delatnostima, javnim preduzećima i državnoj upravi nemaju svog poslodavca sa kojim bi sklopili kolektivni ugovor.
Znači, oni su isključeni iz ove vrste zaštite.
Mislimo da treba usvojiti ovaj amandman, bez obzira na pretnje ministra da će povući zakon iz procedure. To je njegov lični stav i vladajuća većina ne treba da podlegne pritisku jednog ministra koji je i sam bio sindikalni aktivista i sindikalni rukovodilac i tim više čudi njegov otpor prema tom amandmanu i uključivanju Vlade u opšte kolektivno ugovaranje. Mislim da treba usvojiti taj amandman koji je po mišljenju SRS izuzetno bitan za ovaj zakon.

Da li još neko želi reč? (Da.) Narodni poslanik Rankić.

Dame i gospodo narodni poslanici, zašto insistiramo da potpisnik opšteg kolektivnog ugovora bude i Vlada Republike Srbije. Podsetiću vas da nedavno isti ministar, koji sada nije prisutan ovde, zaklinjao se da je svuda u Evropi i u svetu, u svemu onome što se tiče rada obavezan tripartizam, da se obavezno uključuju u sve vrste pregovaranja i ugovora i Vlada, odnosno izvršne vlasti jedinica lokalnih samouprava i autonomnih pokrajina, reprezentativni sindikati i poslodavci.
I kada se donosio zakon o mirnom rešavanju radnih sporova rečeno je da ne može ni proširivanje, ništa, jer isključivo se zahteva tripartizam. Sada kada se donosi zakon o radu može i bez te tripartitnosti, mogu potpisnici opšteg kolektivnog ugovora da budu samo predstavnici reprezentativnog sindikata i reprezentativni poslodavci.
Navešću jedan primer zašto Vlada pokušava da izbegne potpisivanje kolektivnog ugovora.
Podsetiću vas na štrajk zaposlenih u "Rudarsko – topioničarskom basenu Bor" prošle godine. To je preduzeće čiji je većinski vlasnik država. Ako se Vlada pojavi kao neko ko nije potpisnik opšteg kolektivnog ugovora, a ima ulogu da mirno rešava radne sporove, onda se nalazi u vrlo lagodnom položaju.
Tako je bilo moguće da prošle godine da bi obustavili štrajk obećaju 30 miliona dolara, odnosno evra kredita za "Rudarsko-topioničarski basen Bor", od koga naravno ni do danas nema ništa.
Čak u kampanji za lokalne izbore bio je u Boru i ministar Bubalo, mislim da je i ministar Lalović, koji su obećali da je pitanje dana ili nedelje kada će tih 30 miliona evra stići. I, naravno da su opet prevareni. Ništa nije stiglo!!
Poslovodstvo RTB "Bor" je dve godine unazad tvrdilo da nema nikakvu ekonomsku logiku uslužna prerada koncentrata bakra. Međutim, kada je pre izvesnog vremena gospodin Drakulić 50.000 tona koncentrata bakra dao na uslužnu preradu RTB "Bor", odjednom je postalo ekonomski veoma isplatilo i posle vrlo kratkog vremena prerađen koncentrat u bakar.
Bakar je isporučen fabrici lak žice, takođe u Boru, koja se nalazi u sastavu "Rudarsko-topioničarskog basena Bor", ali uloženih 500.000 dolara za koncentrat sada je vredelo 700.000 dolara u obliku bakara i vi možete videti da je, kada je u pitanju gospodin Drakulić vrlo lako bilo da se postigne ekonomska isplativost od 200.000 dolara za kratko vreme, a kada je u pitanju kredit koji bi dobio RTB "Bor" da sam uradi takav posao, onda je to za poslovodstvo RTB "Bor" praktično ekonomski neisplativo.
Ovo vam govorim zato što Vlada Republike Srbije postavlja Upravni odbor, odnosno Odbor RTB "Bor", postavlja i razrešava direktore RTB "Bor" i nije bilo moguće ništa od ovoga uraditi da Vlada Republike Srbije nije stala iza toga. Ako Vlada Republike Srbije želi da stoji iza takvih stvari, onda mora da preuzme na sebe i odgovornost da bude potpisnik opšteg kolektivnog ugovora.
Da bi konfuzija bila potpuna, pre izvesnog vremena, jedan od lokalnih vođa sindikata u Boru rekao je da zaposleni u RTB "Bor" neće imati pravo na besplatne akcije prilikom menjanja vlasništva zato što su, praktično, učestvovali u štrajku prošle godine.
Mi iz SRS državu shvatamo mnogo ozbiljnije i ne možemo da verujemo, a to je taj iz sindikata rekao po nalogu nekih ljudi iz Vlade, da država i državna preduzeća mogu funkcionisati na takav način, što će neko reći kao deca kada igraju fudbal, kao ono dete koje nije u timu, a njegova lopta, pa da neko kaže radnicima - e, sada nećete imati pravo na besplatne akcije, zato što ste učestvovali u štrajku.
Da bismo to izbegli u budućnosti, morate u danu za glasanje, odnosno ne morate, ali bi trebalo, da usvojite amandman na član 243. zakona, narodnog poslanika Nataše Jovanović i da, na taj način obavežemo Vladu da mora da bude potpisnik opšteg kolektivnog ugovora.

Da li još neko želi reč? (Da.) Narodni poslanik Zoran Antić.

Dame i gospodo narodni poslanici, samo par reči da kažem o ovom amandmanu koji je za nas izuzetno bitan. Mislim da je ključna reč u našem društvu uopšte poverenje i da od poverenja zavisi uspeh tranzicije, a pre svega privatizacije koja je najbitnija u samoj tranziciji.
Poverenja, nažalost, danas nema dovoljno između institucija: između Vlade s jedne strane i zaposlenih, pa i poslodavaca s druge strane, i razlog zbog čega je SRS podnela ovaj amandman je baš da se to poverenje pospeši. Od poverenja, od međusobnog razumevanja zavisiće ubuduće i uopšte uspeh tranzicije.
Mi danas nažalost nemamo udruženja koja su u potpunosti legalna, ta udruženja nisu imala dovoljno vremena da se izgrade, pa i oko sindikata čini mi se da postoje neke nepoznanice. Ukoliko imamo pregovarače koji nisu dovoljno utemeljeni, sasvim je razumljivo da se pojavljuje Vlada kao garant tog ugovora. Imamo dosta primera iz oblasti privatizacije, gde se socijalni programi ne poštuju, gde postoji veliki konflikt između poslodavaca i zaposlenih.
Ovo je još jedan dodatni razlog da SRS traži i zahteva da Vlada bude jedan od potpisnika, jer, očigledno, kada, s jedne strane, već imamo jednu instituciju vlasti, Agenciju za privatizaciju, a s druge strane poslodavce, ne postoji dovoljna ozbiljnost kod tih poslodavaca i tu instituciju dovoljno ozbiljno ne shvataju. Nadam se i verujem da bismo potpisivanjem od strane Vlade dobili znatno bolju situaciju i znatno više poverenja između ove dve strane. Hvala.