Prvi put da ja tražim da govorim povodom Poslovnika, jer ja to ne radim. Kada bih ja imao neku moć, ja bih dao predsedniku sva ovlašćenja da ukine sve replike i sve povrede Poslovnika, a naročito povrede Poslovnika koje nikada nisu opravdane, nego samo da se dođe na ovo mesto. Hoću da budem potpuno precizan. Kada sam govorio o nepotizmu, nisam želeo da budem suviše opširan, ja sam podrazumevao svaki vid nepotizma, ne samo kada su u pitanju deca, nego i kumovi itd. I tu sam bio potpuno jasan.

Reč ima Miodrag Đidić.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, uvaženi predstavnici pravosuđa, na početku ću da osporim predlog da se za predsednika Vrhovnog suda Republike Srbije izabere Vida Petrović-Škero, iz prostog razloga što smatram da ima mnogo boljih kandidata.
Da sam u pravu pokazuje i Opšta sednica Vrhovnog suda na kojoj su, kada se tajno glasalo ko bi trebalo da bude kandidat za predsednika Vrhovnog suda Srbije, najviše glasova dobili neki drugi ljudi, a ne Vida Petrović-Škero, koja je bila tek na trećem mestu, sa nekih devet glasova, a ispred nje su bili i Zoran Perović i magistar Janko Lazarević. Svima su nama puna usta nezavisnosti pravosuđa, svi želimo nezavisno pravosuđe, svi želimo da se struka pita. Ovde je struka rekla jedno, a nažalost, Visoki savet pravosuđa je doneo sasvim drugačiju odluku, odnosno drugačiji predlog. Mene interesuje koji su to kriterijumi koji su odlučili da predlog bude Vida Petrović-Škero.
Ako je kriterijum dužina rada u Vrhovnom sudu, onda tu Škero ne može da prođe jer ima samo dve godine. Neko od prethodnih poslanika je pričao da je možda kriterijum bio rad u nečijoj advokatskoj kancelariji. Ne bih želeo da verujem da je to tačno, ali kada sve saberemo i oduzmemo doći ćemo do spoznaje da je možda baš to odlučilo da ona bude kandidat za predsednika Vrhovnog suda.
Kada govorimo o kriterijumima, takođe bih hteo da kažem da prilikom odabira i ostalih kandidata za predsednike sudova i sudije kriterijumi nisu bili jasni, odnosno u nekim slučajevima primenjivani su jedni kriterijumi, recimo dužina studiranja, u drugim slučajevima je primenjivan drugi kriterijum – prosečna ocena na fakultetu, a u trećim slučajevima možda je primenjivan kriterijum dužine rada u pravosuđu i tome slično.
Hoću reći da su izgleda kriterijumi usaglašavani sa kandidatima. Dakle, ako je neki kandidat bio unapred predodređen da bude predložen za funkciju, onda se prema njemu i kriterijumi prilagođavaju. Zbog toga imate veliki broj pritužbi onih koji su učestvovali na ovom javnom konkursu.
Dakle, većina ljudi koja je učestvovala izražava veliko nezadovoljstvo načinom odabira sudija i primenjenim kriterijumima.
Hteo bih dalje da osporim i kandidate za Okružni sud u Kraljevu, pre svega Ilić Marinu. Ilić Marina je bila zamenik okružnog javnog tužioca do februara 2003. godine. Posle tog perioda četiri puta je konkurisala za Okružni sud u Kraljevu, ali nikada nije prošla. Pitam se šta se to promenilo, pa je upravo sada prošla; pošto mi jedan poslanik dobacuje, čini mi se da je upravo prošla zato što je pripadnik njegove stranke. To je bio kriterijum zbog koga je ona predložena da bude kandidat za sudiju Okružnog suda u Kraljevu.
Ona je imala jako loše rezultate rada i zato je i razrešena, zato nije ni birana. Vodila je slučajeve Moravske banke, Beta banke. Znamo svi o kakvim je bankama reč. Nažalost, ti predmeti su odugovlačeni, trajali su godinama, vreme je učinilo svoje i oni koji su opljačkali srpski narod nisu privedeni do kraja pravdi.
Takođe osporavam i Iliju Zindovića, kandidata za sudiju Okružnog suda u Kraljevu, jer i u njegovom slučaju postoje mnogo bolji predlozi, a izgleda da je i ovde kriterijum bio nešto drugo, a ne stručnost i godine provedene u pravosuđu.
Kada govorim o pravosuđu, hoću samo da kažem da se sada navršilo godinu dana kako radi nova vlada i u kratkim crtama da sumiram šta je to urađeno u pravosuđu. Mislim da nije urađeno ništa. Situacija u srpskom pravosuđu nije gora, ali nije ni mnogo bolja nego što je bila. Jednostavno rečeno, situacija u srpskom pravosuđu je, kako je i moja prethodnica rekla, jako loša.
Želim da svi zajedno uložimo velike napore da popravimo situaciju u srpskom pravosuđu, da ona bude mnogo bolja, da ljudi u Srbiji mogu da dođu do pravde na mnogo brži i efikasniji način, nego što je to sada slučaj. Imate bezbroj primera koji mogu da se navedu u praksi, da neki sporovi, pogotovo u parnicama, traju po 10 i više godina i da ljudi teško dolaze do pravde. Nažalost, ima slučajeva gde nikada ni ne dođu do pravde.
Hteo bih samo da kažem još nešto i o statusu zaposlenih u pravosuđu. Juče je organizovan protest zaposlenih u pravosuđu, koji apsolutno podržavam. Podržavam ga iz razloga što država Srbija počiva na tri grane vlasti, zakonodavnoj, izvršnoj i sudskoj; zakonodavna i izvršna vlast je sebi povećala plate, tako da sada ministar (nažalost, on nije ovde) ima preko 120 hiljada platu, njegov zamenik ima preko 90 hiljada dinara, pomoćnik ministra ima preko 70 hiljada, a oni koji odgovaraju za pravosuđe, za predmet u pravosuđu, imaju upola manje plate. Mislim da to nije u redu, da to nije normalno i da vrlo brzo sudije u Srbiji moraju biti adekvatno nagrađene za svoj rad i tek tada možemo očekivati i prave i bolje rezultate.

Zahvaljujem se, gospodine Đidiću, samo se nadam da ste tačne cifre izneli, jer koliko mene računica služi, to nisu baš tačne cifre. Reč ima narodni poslanik Nemanja Šarović, a potom narodni poslanik Milan Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, znamo svi da se ovde radi o najvećem izboru nosilaca pravosudnih funkcija u istoriji srpskog pravosuđa. Ono što je karakteristično, to je da je ovaj izbor od početka do kraja pratilo dosta problema: od samog raspisivanja konkursa, preko predlaganja na više sednica Visokog saveta pravosuđa, preko nikada brojnijih pritužbi, otvorenih pisama, peticija, sve do rasprave na nekoliko sednica Odbora za pravosuđe i upravu, do ove rasprave danas.
Takođe, navršeno je godinu dana rada Vlade i to je vreme za sumiranje rezultata, da se vidi šta je urađeno od onoga što je obećano, šta je ostalo prazno obećanje. Čini se da je mnogo više ove druge kategorije.
Treba reći da je materijalno stanje zaposlenih u pravosuđu izuzetno loše, i pored mnogobrojnih obećanja koja smo dobili od Vlade na početku, pri samom izboru, i od ministra Stojkovića u nekoliko navrata. Plate su male i očekivanja koja ste prilikom donošenja zakona iz oblasti pravosuđa kod zaposlenih sami dizali do neba dobrim delom su izneverena. Treba se podsetiti koliko je obećanja bilo kada su na dnevnom redu bile izmene i dopune Zakona o sudskim taksama. Upozoravali smo tada da od drastičnog poboljšanja materijalnog položaja zaposlenih nema ništa i došli smo u situaciju da danas, posle više meseci, to više niko i ne pominje, jer je sada jasno da smo mi sto posto bili u pravu.
Što se tiče samog načina izbora sudija, odnosno nosilaca pravosudnih funkcija, SRS je još prilikom donošenja zakona iz ove oblasti, posebno Zakona o Visokom savetu pravosuđa, jasno iznela svoj stav i protivljenje ovakvom načinu izbora sudija. Jasno je da osnovni proklamovani cilj, odnosno nezavisnost srpskog pravosuđa, svakako nije postignut. Lobiranja i potezanja veza da bi neko bio predložen, izabran, svakako nikad nije bilo više. Pritisak sa raznih strana i centara moći bio je ogroman. Sudovi su prestali sa radom, jer je sva pažnja bila usmerena ka tome ko će biti izabran u tužilaštvima, ko u sudovima, umesto na rešavanje predmeta, i to mi svi jako dobro znamo.
Lobiranja nikada nije bilo više. Na ovaj način pravo predlaganja je u odnosu na ranije rešenje koje je postojalo samo premešteno na Visoki savet pravosuđa, odnosno na jednu manju grupu ljudi, čime ni njima nije učinjena bilo kakva usluga. Siguran sam da se oni posle prethodnih meseci, u kojima su bili sigurno izloženi ogromnim pritiscima, pitaju šta im je sve ovo trebalo.
Sa druge strane, ovakvim načinom izbora izvršena je i depersonalizacija predlagača, jer se ranije ipak znalo ko koga predlaže i ko iza čijeg predloga stoji. Tada je predlaganje nosilo određenu odgovornost, ne samo za rad i za ličnost svakoga ko je bio predložen u prethodnom periodu, već prevashodno i za ono što se od tih ljudi očekivalo u budućnosti. Na ovaj način, kada je predlagač Visoki savet pravosuđa, odnosno kolektivni organ, praktično niko nije odgovoran ni za one koji su predloženi, ni za one koji nisu predloženi.
Treba reći i to da je komunikacija između ovog parlamenta, a prevashodno skupštinskog Odbora za pravosuđe i upravu i Visokog saveta pravosuđa bila loša, praktično nije ni postojala. U slučaju predstavnika Republičke skupštine prof. dr Zorana Tomića te komunikacije nije ni bilo; bilo je nekih najava da će on doći na sednicu Odbora. Ovako se postavlja pitanje čije je on stavove tamo zastupao, jer nije čuo nijedan argument ili nijedan stav bilo kog predstavnika, odnosno poslanika u Narodnoj skupštini, ni iz opozicije, ni iz vlasti. To, po svoj prilici, predstavlja jedan mini državni udar, jer taj naš predstavnik svakako nije naš, on se odavno otrgao; šta je radio, za koga je glasao, zaista ne znamo.
Treba reći i to da dodatna obrazloženja koja smo tražili za predložene beogradske sudove od Visokog saveta pravosuđa nismo dobili, što je svakako nedopustivo. Nedopustiv je takav odnos Visokog saveta pravosuđa prema zakonodavnoj vlasti u ovoj skupštini, iako stav Odbora nije bio do kraja principijelan, jer su dodatna obrazloženja tražena samo za predložene u beogradskim sudovima, a mi smo, na osnovu zakona, morali imati dovoljno dobra obrazloženja i za ostale kandidate na osnovu kojih kriterijuma je ko predložen.
Što se tiče samih kriterijuma koji su primenjivani prilikom izbora, jasno je, po meni, samo jedno, a to je da se ne može izvući bilo koji kriterijum na osnovu koga bi se mogla opravdati ovakva lista predloženih kandidata. Bilo je različitih predloga. Predlagani su neki kandidati sa samo dve godine radnog iskustva nakon položenog pravosudnog ispita, drugi opet nisu ni posle 12; predlagani su neki koji su studirali po deset godina, a zaobilaženi oni koji su pravni fakultet završavali posle samo četiri, pet godina, u roku. Predlagani su kandidati sa malom prosečnom ocenom tokom studiranja, a osporeni čak i neki sa prosečnom ocenom 9,90.
Sve ovo govori da je u postupku predlaganja bilo dosta proizvoljnosti i nepravilnosti. Neću govoriti poimenično, jer stav koji smo imali mi iz SRS imali smo prema svima, to je bio principijelan stav, ali najbolji primer za to je Prvi opštinski sud, gde je za 11 mesta za buduće sudije bilo oko 200 prijavljenih kandidata.
Najspecifičnija je bila kandidatura jedne gospođe, inače sudije Okružnog suda, koja se iz njoj znanih razloga prijavila za sudiju Prvog opštinskog suda. Što se njenog radnog iskustva tiče, bila je sudijski pripravnik, bila je izabrana za sudiju opštinskog suda, desetak godina je radila kao sudija opštinskog suda, pa je bila predsednik opštinskog suda; izabrana je za sudiju okružnog suda i godinama radila kao sudija okružnog suda. Jednostavno, za nju nije bilo mesta na ovom predlogu za sudiju opštinskog suda, što je stepenica niže.
Onda je jako teško objasniti, pogotovo principijelno, da je u odnosu na nekog ko je dostigao određeni stepen stručnosti – ne samo da je bio sudija opštinskog suda, nego i predsednik, a zatim i sudija okružnog suda, koji je ukidao odluke prvostepenih sudija i radio u drugom stepenu – neko drugi mogao da dobije prednost, od ovih kandidata koji nikada nisu bili sudije, koji imaju po dve ili tri godine radnog staža.
Na ovo pitanje zašto je to tako nije mogao da odgovori ni ministar, ali posledice ovakvog postupanja u pravosuđu će se osetiti. Ne verujem ni da će posle ovog izbora doći do velikog poboljšanja u ažurnosti i kvalitetu rada u opštinskim, okružnim i Vrhovnom sudu.
Svakako je da će se posledice osetiti i kroz napuštanje pravosuđa od velikog broja kvalitetnih kandidata koji nisu izabrani ni ovom prilikom, jer ne možete očekivati da za 14 ili 15.000 neko radi po sedam, osam godina i da sada kada mu je opet neizvesno da li će biti izabran za pet ili 10 godina nastavi da za tu jako malu platu radi taj posao koji nije ni cenjen ni plaćen.
Zbog svega ovoga poslanička grupa SRS neće se izjašnjavati o predloženim kandidatima, osim u nekoliko slučajeva gde osporavamo određene kandidate, zato što smo sigurni da oni svojim ponašanjem ne zaslužuju da budu izabrani na te položaje za koje su predloženi.

Reč ima narodni poslanik Milan Marković, a neka se pripremi narodni poslanik Milan Stevović.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici našeg pravosuđa, mislim da bi danas ovde trebalo nešto reći o samom sistemu vlasti koji postoji u Srbiji. Naravno, svi ćemo se složiti da u Srbiji postoji sistem podele vlasti koji podrazumeva nezavisnost vlasti jedne od druge, dakle, zakonodavna, izvršna i sudska vlast.
Formalno posmatrano, to jeste tako. Mi smo 1990. godine prešli iz jednog sistema koji se zvao demokratski sistem jedinstva vlasti, a koji svakako nije bio demokratski, niti sistem jedinstva vlasti, ako uopšte može biti demokratski, u sistem podele vlasti i to proklamovali tadašnjim Ustavom iz 1990. godine.
Međutim, suštinski, postavlja se pitanje da li se za ovih 15 godina nešto ozbiljno promenilo. Promenilo se jeste, sigurno nabolje, naravno, nakon 5. oktobra uglavnom, ali mi u suštini imamo jedan izvitopereni sistem podele vlasti. Kod nas se svih ovih 15 godina u suštini ostvaruje sistem jedinstva vlasti, bilo kroz jednu osobu, kako je to bilo do 2000. godine, bilo kroz partijske vrhove, odnosno partijske lidere, odnosno partijske oligarhije, kako je to od 5. oktobra pa naovamo i koliko je to možda za vreme Vlade DOS-a bio fakat. Mislim da je za vreme ove vlade to fakat koji je kvalifikovan željom da to tako bude, sa jedne strane.
Sa druge strane, postoji nemoć i odsustvo želje parlamenta da se tome suprotstavi i mislim da za to imamo dosta argumenata. U krajnjem slučaju, i ono što se juče desilo jeste argument koji ide u prilog tome. Ali, ako se ne bavimo dnevnim pitanjima, mi to, posmatrajući od 5. oktobra pa naovamo, a za onaj period nema potrebe da se dokazuje, možemo dokazati na sledeći način: ako prosto pogledamo ko su lideri političke većine u ovom parlamentu; pokušajte te autoritete da stavite u odnos sa njihovim partijskim autoritetima, koji se uvek nalaze uglavnom u izvršnoj vlasti, i to je prosto u Srbiji tako i, nažalost, još uvek ne možemo da se maknemo od toga.
Zbog toga su te neke garancije nezavisnosti vlasti u odnosu na izvršnu vlast, gde se uglavnom koncentriše sva vlast u Srbiji, neophodne. Mi ih, nažalost, nemamo, i ne samo prema ustavnim rešenjima, pre svega kakva god bila ustavna rešenja, naša politička praksa nađe način da ih promeni.
Mislim da je danas važno bilo pomenuti ovo, zbog toga što mislim da ovaj izbor nosilaca pravosudnih funkcija i ceo ovaj proces koji smo imali poslednjih mesec ili dva dana jeste paradigmatičan i indikativan za ovo napred rečeno. Paradigmatičan je zbog toga što se kroz proces izbora, posebno na sednicama Odbora za pravosuđe i upravu, video jedan žalostan i ponižavajući odnos parlamenta i ministra pravde, odnosno jedna neprirodna nadmoć koju Vlada, u konkretnom slučaju kroz funkciju ministra pravde, ima u odnosu na naše pravosuđe.
Međutim, ono što smo mogli čuti na sednici Odbora za pravosuđe i upravu govori da ništa manji uticaj ministra pravde nije ni na Visoki savet pravosuđa.
Ukoliko, kada bude dan za glasanje, ovaj izbor nosilaca pravosudnih funkcija prođe, a verovatno će proći, zato što postoji ta politička većina u ovom parlamentu, smatram da će se ostvariti veoma veliki partijski uticaj na naše pravosuđe. I, onda će odnos te vladajuće većine (ovog puta se zove DSS, a sutra se može zvati drugačije), te realne vlasti i pravosuđa biti još više slika i prilika ove teze da u Srbiji nema podele vlasti i da postoji nadmoć jedne vlasti u odnosu na drugu.
Čini mi se da ta velika priča, koju često slušamo, o izgradnji institucija upravo biva konstantno demantovana od strane promotera tih istih priča. Verujem da ministar Stojković želi, kao i njegovi prethodnici, i svi mi, bolje stanje u našem pravosuđu, ali je isto tako činjenica da naše pravosuđe stalno beleži sve gore i gore rezultate. Mi stalno možemo reći da je danas stanje u pravosuđu gore nego što je bilo juče, juče nego što je bilo prekjuče, prekjuče nego što je bilo pre godinu, dve ili tri.
Čini mi se da se nekako ta želja, koja postoji prilikom izborne kampanje i prilikom dolaska na vlast, već posle godinu dana vlasti ili nešto malo više svede na puko kadriranje. U praksi to izgleda ovako: glasajte vi nama za ovoga, mi ćemo vama za onoga, daj ovo mi je od jednog prijatelja, ovaj je samo studirao, hajde pusti njega neka on prođe; i to je istina koju znamo svi mi koji sedimo na Odboru za pravosuđe, ali mogu da se kladim da je mnogo gore kada se ti predlozi upućuju iz Visokog saveta pravosuđa.
Dakle, ova vlada i ministar Stojković nisu dali odgovor na pitanje kako preurediti pravosuđe. Svako je od 5. oktobra naovamo dao po neki doprinos da to bude bolje, ima tu elemenata koji govore u prilog tome da je svako imao želju da napravi nešto bolje. Ukupan generalni tok stvari koji se tiče našeg pravosuđa prosto niko nije uspeo da promeni. Na kraju krajeva, to nije uspela ni današnja vlada, ni ministar Stojković, i to bi mogla biti neka ocena delovanja ove vlade i ministra Stojkovića po pitanju našeg pravosuđa.
Što se tiče ovog današnjeg izbornog procesa, odnosno izbornog procesa koji traje poslednja dva meseca, za nosioce pravosudnih funkcija, smatram da nijedan izbor nije izazvao ovoliko kontroverzi, polemika i reakcija, kako u stručnoj javnosti, među samim nosiocima pravosudnih funkcija, tako i u javnosti uopšte. Primedbe su vrlo ozbiljne, veoma argumentovane i veoma obimne. Ceo postupak i legitimitet onih koji će biti izabrani jeste na neki način doveden u pitanje.
Mislim da su i ovaj postupak, ponašanje Visokog saveta pravosuđa, nažalost i Odbora za pravosuđe, ove skupštinske većine i ministra Stojkovića činioci koji su pokazali svu slabost naših zakonskih rešenja po pitanju načina izbora nosilaca pravosudnih funkcija, ali se, isto tako, pokazala i slabost Vlade da zloupotrebi takva zakonska rešenja. Naravno, da ne bih izazvao polemiku, to se ne odnosi samo na ovu vladu, to se odnosi generalno na političke elite u Srbiji, da jednostavno imaju uvek tu boljku da zloupotrebe ono što ne bi smeli, da ostvare veći uticaj nego što im po Ustavu i zakonu pripada.
Mi iz DS-a, poučeni onim što se do sada dešavalo, već smo za ovom govornicom predlagali određene izmene i da je postojala želja mogli smo svi zajedno te izmene da usvojimo. Smatramo da rešenja o kojima treba razmisliti jesu to da pravosuđe samo bira nosioce svojih najviših funkcija, znači da pravosuđe opštim izborima unutar sebe bira nosioce najviših funkcija u pravosuđu. Mislimo da će se na taj način istinski izvršiti reforma pravosudnog sistema i utvrditi nezavisnost tog pravosuđa.
Preći ću na deo onoga što su bile reakcije u javnosti, pre svega ovoj stručnoj, pre svega u pravosuđu, među ljudima koji su najviše lično zainteresovani za ovaj izbor. Smatram da njihov glas treba da se čuje u parlamentu i iz toga ću iz jednog dela, možda iz jedne desetine dopisa, pročitati poneku rečenicu.
Dakle, jedan od tih apela koji su stigli na adresu Odbora za pravosuđe je ovaj i tu se, između ostalog, kaže: "Naime, iako ispunjavamo sve formalne i druge uslove koji se tiču stručnih i moralnih kvaliteta, kao i godina staža provedenih na radu u tužilaštvu, među nama ima onih sa čak 7 i 11 godina staža i već nekoliko godina unazad bezuspešno konkurišemo za mesto zamenika tužioca, svaki put uvereni da će iskustvo i stručnost stečeni dugogodišnjim radom u tužilaštvu konačno početi da se vrednuju. Uostalom, zar se u javnosti za to ne zalažu pojedini članovi Saveta? Očigledno samo u javnosti. O konspirativnosti odlučivanja Visokog saveta da i ne govorimo, s obzirom da do danas ni za jedan njihov predlog nismo dobili obrazloženje kako bismo za ubuduće znali šta bi još trebalo da ispunimo kao uslov za izbor, ako već pozitivno mišljenje neposrednog javnog tužioca, kao i godine radnog staža provedenog u tužilaštvu nisu dovoljan uslov".
Dalje, u jednoj drugoj primedbi, odnosno apelu Odboru za pravosuđe kaže se: "Prilikom izbora nije se vodilo računa ni o kriterijumima kao što su prosečna ocena na fakultetu, dužina studiranja, ocene dosadašnjeg rada i radno iskustvo, odnosno staž u pravosuđu, te je stoga nejasno kojim se kriterijumima vodio Visoki savet pravosuđa. Štaviše, predloženi su čak i kandidati koji ne ispunjavaju propisane uslove za izbor, kao što je zakonom propisani staž na pravnim poslovima. Ono što upada u oči je da polovinu predloženih kandidata čine deca bivših predsednika sudova i sudija, što imajući u vidu sastav Visokog saveta pravosuđa, koji većinom čine sudije, predstavlja nezapamćen nepotizam".
Naravno, tu ima i dosta lica koja se prosto pridružuju protestu i javnom oglašavanju onih koji su već izrazili svoje negodovanje ovakvim načinom izbora; neću pokazivati, prosto zbog tih imena, nema potrebe, svi su oni to dobili.
Znači, ovde se ljudi pridružuju protestu u vezi sa neprincipijelno izvršenim predlogom kandidata za opštinske sudove od strane Visokog saveta pravosuđa.
Zatim, u jednom drugom otvorenom pismu kaže se, između ostalog: "Nije nam jasno koji su to kriterijumi primenjeni, odnosno koje mi kriterijume nismo ispunili u odnosu na predložene kandidate".
U drugom otvorenom pismu kaže se: "Ističemo da nam apsolutno nisu jasni kriterijumi kojima su se rukovodili članovi Visokog saveta pravosuđa prilikom sačinjavanja liste kandidata koje predlažu za veoma odgovornu i časnu sudijsku funkciju. Ne samo da ispunjavamo sve formalne uslove za obavljanje sudijske funkcije, već smo u pravosuđu zaposleni od 5 do 10 godina, imamo samostalne referate zadnjih 3 - 8 godina radeći po savesti i stručnosti, te nikada nismo bili članovi nijedne političke partije".
Dalje, u jednom drugom apelu, u jednom drugom pismu nezadovoljstva kaže se: "S obzirom da se ne nalazimo među predloženim kandidatima, a smatramo da kriterijumi za izbor navedenih kandidata nisu ispoštovani, stručnost i dostojnost, pretpostavljamo da ste vi u mogućnosti da dođete do podataka koje su to uslove predloženi kandidati ispunili, obzirom da ne možemo da nađemo iste kriterijume za predložene kandidate." S obzirom na to da se ova grupa sudijskih pomoćnika obraća Odboru za pravosuđe, moram reći u svoje lično ime da ni meni nisu jasni ti kriterijumi.
Između ostalog, svi ovi dopisi su vrlo dobro obrazloženi. U ovome se navode konkretno godine staža, pa ću vam reći da su ovo sudijski pomoćnici sa 9, 9, 7, 7, 7, 7, 7, 7, 7, 8, 7, 7, itd. godina radnog staža. Na kraju, oni zaključuju svoje pismo: "Koliko još da čekamo, šta nam je još potrebno da bismo se i mi našli na listi predloženih kandidata?"
Dalje, iz jednog drugog suda isto primedba, odnosno pismo narodnim poslanicima: "Obraćamo vam se ovim pismom, nezadovoljni i poniženi saznanjem o predloženim kandidatima za izbor sudija u Republici Srbiji od strane Visokog saveta pravosuđa. Taman kada smo pomislili da je konačno formirano profesionalno telo koje će pri izboru sudija poštovati mišljenje kolegijuma suda iz koga kandidati dolaze i koje će po savesti i nestranački odlučiti o predloženim kandidatima, saznanja smo da se Visoki savet pravosuđa rukovodio nepotizmom i drugim nama nepoznatim kriterijumima, te je predložio kandidate koji ni po kvalitetu, ni po iskustvu nisu zaslužili da budu izabrani za sudije". Tu su potpisi, i u pitanju su lica koja rade u pravosuđu čak i po 10 godina.
Kao što vidite, najviše je onih primedbi koje smo i mi iz Demokratske stranke upućivali i na Odboru za pravosuđe, a to je pitanje kriterijuma. Postavlja se pitanje šta će ovi ljudi da rade, šta oni više da čekaju u pravosuđu. Devet godina rade u pravosuđu, a ne mogu da budu izabrani za sudije, a istovremeno vide te kolege koje su možda bliskošću sa nekom političkom partijom ili rođačkim, porodičnim i nekim drugim vezama došli u situaciju da posle svega dve godine staža budu izabrani za nosioce pravosudnih funkcija. Šta te ljude dalje drži u pravosuđu i ako ih drži, kakav kvalitet rada će oni posle ovog izbora pružiti?
Kako je to izgledalo u sredstvima informisanja? Imamo ovde nekoliko isečaka iz novina, ali pročitaću ono što je za mene vrlo važno. Predsednik Društva sudija Srbije gospodin Omer Hadžiomerović kaže: "Visoki savet pravosuđa treba da obezbedi odsustvo političkih uticaja pri izboru sudija i izbor najkvalitetnijih kandidata". Ja ovde postavljam pitanje – da li je to bilo tako? Takođe, gospodin Hadžiomerović kaže: "Gde god imate nejasnoće, postoji sumnja". Mislim da je u ovim izborima previše nejasnoća i previše sumnji i zbog toga bi ovaj parlament mogao da se predomisli još uvek, odnosno vladajuća većina, i da reaguje.
Javni tužilac Trećeg opštinskog suda kaže: "Pitam se kojim se kriterijumima rukovodi Visoki savet pravosuđa kada za zamenika tužioca predloži bivšeg sudiju za prekršaje, a ne izabere stručnog saradnika sa višegodišnjim iskustvom u Okružnom tužilaštvu". Radi se o osobi koja je više od 10 godina zaista bila sudija za prekršaje i sada treba da dođe i radi kao zamenik javnog tužioca u Trećem opštinskom tužilaštvu, a da pri tom niz onih koji su se kandidovali za zamenika javnog tužioca u Trećem opštinskom tužilaštvu, koji su radili po 5, 6 i više godina u tom istom tužilaštvu kao stručni saradnici, za koje javni tužilac inače lično odgovara, nisu dobili saglasnost, odnosno podršku Visokog saveta pravosuđa.
Dakle, to su takvi napisi. Između ostalog, predsednica Sindikata pravosuđa je upravo zbog takvih okolnosti okarakterisala Visoki savet pravosuđa kao politbiro srpskog pravosuđa. Nisam čuo demanti ovoga, čitam iz novina, ali to je samo onoga što je punilo stupce novina u poslednja dva meseca.
Reći ću vam da su se, između ostalog, u Narodnoj skupštini pojavila pisma opštinskih odbora određenih partija na vlasti. Između ostalog, u jednom od tih pisama se kaže – opštinski odbor te i te stranke prinuđen je da vam se obrati sa molbom da preispitate rad vršioca dužnosti javnog tužioca. To je, u najmanju ruku, skandalozno.
Toliko sa ovim citatima. Ono što je nesporno, na osnovu ovoga vidimo da je ovaj izbor za nosioce najviših pravosudnih funkcija ozbiljno kompromitovao Visoki savet pravosuđa i ozbiljno doveo u pitanje poziciju pravosuđa u odnosu na Vladu Srbije.
Mislim da se sve to najbolje može videti kroz predlog da predsednik Vrhovnog suda Srbije bude gospođa Vida Petrović-Škero.
Mi iz Demokratske stranke nemamo, naravno, lično ništa protiv gospođe Škero. Da vas podsetim, mi smo je izabrali za sudiju Vrhovnog suda pre nepune dve godine zato što smo smatrali da ispunjava moralne i stručne kvalitete da bude sudija Vrhovnog suda. Međutim, sigurno nismo verovali u to da će samo nakon dve godine gospođa Škero biti predložena za predsednika Vrhovnog suda Srbije.
Gospođa Škero je imala najmanji broj glasova na Opštoj sednici Vrhovnog suda. Ona je dobila najmanju podršku svojih kolega da obavlja funkciju predsednika Vrhovnog suda Srbije. Gospodin Perović i gospodin Lazarević su dobili 25, odnosno 20 glasova svojih kolega da obavljaju ovu funkciju.
Gospođa Vida Petrović-Škero ima najkraći staž od svih ovih kandidata u Vrhovnom sudu, samo dve godine. Gospođa Škero, to mora javnost da zna i da se priseti, ipak je imala javni angažman, koji je bio politički izrazito obojen. Nije tajna, to se u pravosuđu zna, zna se i u političkim strankama i u političkoj javnosti, da je ona pristalica, nije član, činjenica je, ali pristalica DSS-a i blizak saradnik ministra Stojkovića.
Kako je to izgledalo na sednici Visokog saveta pravosuđa, i to treba javnost da zna. Vidu Petrović-Škero je upravo predložio ministar. Znači, predsednika Vrhovnog suda Srbije je predložio ministar. Niko od uvaženih članova Visokog saveta pravosuđa nije se našao da baš on predloži gospođu Škero, nego je to morao da učini ministar. Glasanje je izvršeno nakon promene Poslovnika, tog istog dela, a i tu promenu Poslovnika je morao da predloži ministar.
Niko od uvaženih sudija nije, očigledno, bio toliko svestan lošeg Poslovnika, nego je morao da dođe ministar na Visoki savet pravosuđa, da promeni Poslovnik, da zatim predloži Vidu Škero i onda časni članovi Visokog saveta pravosuđa zaborave na to ko je imao najveću podršku kolegijuma, ko je imao najveći staž, zaborave na sve kriterijume i glasaju za Vidu Petrović-Škero. Mi kažemo – nezavisnost pravosuđa, nezavisnost ljudi u Visokom savetu pravosuđa; bojim se da od te nezavisnosti već sada nema ništa.
Ne bi prošla gospođa Vida Petrović-Škero na Odboru za pravosuđe, nije vladajuća većina obezbedila većinu na Odboru za pravosuđe, nego je, nažalost, SRS potpomogla to, kao i do sada, pomalo. Gospodin Krasić, moj uvaženi kolega, koji ovde dobacuje već 20-25 minuta, sve vreme dok govorim, u momentu glasanja je izašao, smanjio taj kvorum i gospođa Škero je prošla sa 8:7. Verujem da joj neće smetati što će biti izabrana i na ovaj način.
Proći će i ovaj izbor, prošli su i dosadašnji izbori, stanje u pravosuđu je loše, kadrovska politika u pravosuđu jeste loša, ali to očigledno za nas i za Srbiju nije nešto čudno. Ne treba da se čudimo i da budemo nezadovoljni stanjem u kojem živimo, zemljom u kojoj živimo, primanjima koja imamo itd. Prosto, nekada moramo da budemo malo i samokritični i da kažemo - da, to je vlast koju smo izabrali, to je država u kojoj živimo. Kad pojedinac čeka sedam ili 10 godina na presudu, mislim da nema mnogo prava da se žali. To je to. To je Srbija koju sami kreiramo.
Na kraju ću samo pročitati jednu rečenicu iz završnog dokumenta Kopaoničke škole prirodnog prava. U pitanju je uvodna reč akademika Slobodana Perovića, koja se ne odnosi ni na koga ovde direktno, koja važi za sve nas, a to je: "Prema tome, svako ko se igra sa nezavisnošću sudstva, neka zna šta čini, a čini atak na temelje pravne države. Ako ga sankcija ne pogađa danas, pogodiće ga istorijska, a ona može biti i teža od neke trenutne".

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, replika.
Pre nego što dobijete reč, obaveštenje članovima Administrativnog odbora da će sednica biti održana danas u 18,00 časova. Izvolite.

Milan Marković je čovek od reči, kako smo se dogovorili, tako je i uradio; pomenuo je, da bi javnost čula istinu šta se to desilo na Odboru za pravosuđe. Odbor je počeo, čini mi se, u 10,00 sati, ja sam u 12,00 imao neku obavezu, ali do 12,00 sati Odbor uopšte nije počeo da razmatra tačku dnevnog reda. Gospodin Milan Marković i još neki članovi Odbora iz DS-a vršili su jednu vrlo interesantnu, simpatičnu opstrukciju, meni izuzetno dragu, zato što smo imali prilike da pravimo poređenje kako je bilo pre 5. oktobra, nakon 5. oktobra i kako je danas. Naravno, od 5. oktobra do danas, pa i danas je mnogo lošije stanje nego što bilo ko može da zamisli.
Međutim, gospodin Marković je izneo nekoliko neistina. Prva neistina koju je izneo sastoji se u tome što je upravo na toj sednici, pre nego što se došlo do imena i prezimena ijednog od kandidata, ministar Stojković, maltene na zahtev svih članova Odbora, pokušao da objasni o čemu se radi kada je u pitanju taj poslovnik. Kako sam shvatio, uvedeno je tajno glasanje jer su neki članovi Visokog saveta pravosuđa i kandidati, pa da oni mogu da izađu, da u vreme kada se glasa o njima ne budu tu.
Ali, gospodin Marković je zaboravio da objasni, a to nam je lepo objasnio na Odboru, kako ga je Vida Petrović-Škero izbacila iz kancelarije. To je taj revanšizam koji se ovde dešava. Gospodin Milan Marković sada kaže – jeste, mi smo pre dve godine nju vratili. Nije tačno.
Godine 2001. prvom nezakonitom odlukom koja je doneta u ovoj Narodnoj skupštini, a to je Odluka o stavljanju van snage Odluke o razrešenju nekih sudija, vraćena je i Vida Petrović-Škero u Okružni sud i izabrana za predsednika Okružnog suda. Ali, otela se kontroli; pošto je podržala proteste ljudi koji su zaposleni u sudovima i sa njima demonstrirala, da bi je pomerili sa mesta predsednika Okružnog suda, jer tu treba da se završavaju neki predmeti, ona je prebačena u Vrhovni sud. Kada sad malo to promućkam i razmislim, vidim da 2001. godine Demokratskoj stranci nije smetalo što je ona bila u advokatskoj kancelariji Zorana Stojkovića, ali danas smeta.
Znate, vi iz izvornog DOS-a sedite na jedno mesto, pa se lepo dogovorite kako ćete i šta ćete, pa nam kažite šta je to po vama demokratski standard, da li je demokratski standard sadržan u 80 kilograma mesa i izgledu i njegovoj volji i njegovom ćefu ili u nekom principu i u nekom pravilu. E, mi smo upravo dva sata na toj sednici pričali o tome šta je bilo i šta je pravilno od toga što je bilo, što bi trebalo danas da se primeni. Ali, kasnije ću da nastavim, nisam završio.

Po Poslovniku, izvolite.