Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Milan Veselinović.
Zamolio bih narodne poslanike da se pridržavaju vremena od pet minuta. Prethodna dva poslanika su govorila više od sedam minuta. Mislim da može da se koncipira diskusija o amandmanu u trajanju od pet minuta.
Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, izašao sam da govorim o ovom amandmanu ne zato što ovaj zakon i ovaj član 1. zaslužuje neki naš komentar nego zato što se mi ovde zamajavamo nekoliko dana, nekoliko nedelja, meseci i godina, dok nam deo teritorije naše zemlje Arbanasi otimaju, pljačkaju, dok nam Srbi u enklavama na Kosovu i Metohiji žive u getu.
Ja sam jedan od narodnih poslanika koji su bili sa gospodinom Vučićem; obilazeći srpske enklave gledao sam, sa jedne strane, srpska sela Prilužje i Plemetinu, a ljudi na drugoj strani Sitnice imaju imanje, imovinu koju pljačkaju Arbanasi. Zamislite, mi donosimo jedan ovakav zakon, koji bi trebalo da važi na celoj teritoriji Republike Srbije, a, nažalost, deo naše teritorije je okupiran. Znači, ovaj zakon će se primenjivati samo tamo gde država Srbija ima ingerencije.
Gledajući i čitajući ono što radi nekakva ekspertska grupa, u kojoj je i onaj izdajnik Svilanović, gde se predviđa samostalnost, odnosno nezavisnost Kosova u nekakve četiri etape, mogu reći da me ovakva monotonija ove skupštine, odnosno skupštinske većine i ovakva nezainteresovanost sadašnje vlasti u Srbiji podseća na onu treću fazu. Treća faza je pred samostalnost Kosova i Metohije.
Zar je moguće da mi sebi dozvoljavamo da na ovakav način raspravljamo o nekim nebitnim zakonima, o nekim političkim pamfletima, da raspravljamo o nekom anketnom listiću, jer ovaj zakon više podseća na anketni listić nego na pravi zakon, a u isto vreme da se ne zabrinemo za sudbinu naše države Srbije i Kosova i Metohije?
To je neshvatljivo za Srbe i sve patriote ove zemlje. Nažalost, mi se ovde zamajavamo nekim zakonima koji nemaju ama baš nikakvog efekta za građane Srbije. Pitam se da li su svi ovi zakonski projekti, za koje kažete da ih donosimo radi usklađivanja sa EU ili možda sa nekim u Briselu, doneli nešto dobro građanima Srbije.
Možda bi bilo bolje da donesemo jedan zakon koji bi obuhvatio ovaj period od vaše petooktobarske revolucije pa naovamo, kada ste u bescenje rasprodali radničku imovinu, pa danas imate gotovo u svakom gradu, u svakoj fabrici širom Srbije štrajkove. Tamo je rasprodata imovina, da li kumovskim putem i vezama, da li preko veze agencija vaših eksponenata, ili na bilo koji drugi način, ali je činjenica da ste ostavili na ulici preko 800 hiljada radnika, onih koji se bore da povrate svoju imovinu, da ta imovina bude prodata po ceni koja vredi.
Samo evidentiranje po ovom zakonu je apsolutno nepotrebno. Zašto? Zato što državni organi, odnosno organi uprave države Srbije i opština imaju tačne podatke o tome koliko je zemlje konfiskovano, koliko nacionalizovano, a koliko nekakvom agrarnom reformom oduzeto.
To se, znači, moglo napraviti kratkim putem, uz to da bude procenjena tačna vrednost, pa tek onda da se napravi neki zakon koji bi mogao delimično da obešteti građane Srbije.
Na ovaj način mi ćemo omogućiti građanima Srbije da se celu godinu zamajavaju tražeći svoje tapije i papire, kako bi mogli da prijave svoju imovinu, ali od toga nikada neće imati ništa.
Gospodo, to je već shvatio deo građana; pa vidite da ispred Skupštine već imate parole građana, koje vam odslikavaju da vam ne veruju kada je u pitanju ovaj zakon o evidentiranju imovine. Građani ne veruju u to. Građani traže istinu i da se to primeni u praksi, odnosno da se napravi zakon koji bi stvarno predvideo povraćaj imovine oštećenim građanima.

Da li se još neko javlja za reč? Izvolite, reč ima narodni poslanik Nemanja Šarović.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman na član 1. Predloga zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine u ime poslaničke grupe SRS podneo je gospodin Zoran Krasić.
Nije tačno, kao što neki kažu, da su svi amandmani Srpske radikalne stranke isti, da su šablonski i da zbog toga to valjda nije demokratski ili je upereno na odugovlačenje ove rasprave. Upravo je suprotno. Onaj ko je čitao amandmane Srpske radikalne stranke, a nadam se da vas je dosta takvih, može da primeti (što mogu, naravno, i gledaoci da vide) da je svaki amandman Srpske radikalne stranke različit, da svaki ima dobro obrazloženje.
Evo, ovaj prvi je obrazložen sa pola strane gusto kucanog teksta, ali i pored toga mi se ne libimo da vam i dodatno, ukoliko vam eventualno nešto nije jasno, a mislimo da bismo mogli da vas ubedimo, objasnimo i da izađe i više narodnih poslanika iz naše poslaničke grupe i da se potrudi da vas, zarad dobrobiti naših građana, ubedi da prihvatite kako ovaj tako i sve ostale amandmane SRS-a.
Članom 1. predloženog zakona uređuje se postupak prijavljivanja i evidentiranja imovine koja je na teritoriji Republike Srbije oduzeta bez naknade tržišne vrednosti ili pravične naknade, primenom propisa i akata o nacionalizaciji, agrarnoj reformi, konfiskaciji, sekvestraciji, eksproprijaciji i drugih propisa donetih i primenjivanih posle 9. marta 1945. godine.
Ovde, kao prvo, imamo jednu logičku nedoslednost, jer se traži prijavljivanje i evidentiranje imovine. Kome se ta imovina prijavljuje? Prijavljuje se državi. A ko je doneo rešenja na osnovu kojih je ta imovina oduzimana? Pa, upravo državni organi. Čemu onda služi ovo prijavljivanje? Ovo je obično zamajavanje građana.
Zna se da je od tog trenutka prošlo više od 60 godina. Veliki broj ljudi kojima je imovina oduzeta nema više ta rešenja, a možda nema ni odgovarajuće dokaze da im je ta imovina oduzeta, o kojoj imovini se radi, ali ono što je sigurno jeste da to već postoji u državnoj arhivi.
Jer, ovde se ne radi o imovini koja je oduzeta nasilno. Neki su ovde govorili o tome da su komunisti upadali u kuće i u razne organizacije posle 1945. godine. Jesu, upadali su. Isto tako, upadali ste i vi nakon 2000. godine, ali su komunisti, za razliku od vas, donosili i određena rešenja, donosili zakone, pa sve to podvodili pod određenu formu, dok ste vi to, mora se priznati, radili u mnogo manjem obimu i sa mnogo većim zakašnjenjem.
Takođe, na ovaj način, svi ovi zakoni doneti nakon 9. marta 1945. godine, o eksproprijaciji, nacionalizaciji, konfiskaciji, proglašavaju se nezakonitim, odnosno protivzakonitim i na taj način se podriva i pravna sigurnost u ovoj zemlji. Ne možete se jednostavno tim vašim revolucionarnim metodama truditi da izbrišete sve što je bilo pre vas. Neke stvari su bile dobre, neke naravno nisu.
Svakako neću reći da je nacionalizacija nešto za šta se mi zalažemo i što bismo podržali; SRS smatra da je privatna imovina svetinja, ali mislimo da ovaj zakon koji ste predložili svakako neće doneti ništa dobro građanima Srbije. Takođe smatramo da se ne može na ovakav način odrediti obaveza građanima da ono što im je već odavno oduzeto od strane države moraju ponovo da prijavljuju.
Jer, ukoliko kažete da je nekome načinjena nepravda, ukoliko želite tu nepravdu da ispravite, zašto onda ne kažete – istražićemo državnu arhivu, to što utvrdimo da je oduzeto to ćemo vam vratiti. Ne, vi upravo želite suprotno. Vi na ovaj način želite da što veći broj ljudi ne ispuni obavezu koju namećete ovim zakonom i ne prijavi tu imovinu, što je moguće iz raznih razloga: da li zato što neće imati mogućnosti da dođu do odgovarajućih rešenja, da li zato što neće imati finansijskih mogućnosti da plate da dođu do kopija iz zemljišnih knjiga, do kopija eventualnih rešenja o oduzimanju i sl. Umesto da date građanima neko pravo, vi na ovaj način i ovim zakonom želite da im to pravo uskratite, čak ukoliko i bude nekada nekim narednim zakonom kao takvo dato građanima.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Đorđević, a molio bih kolege koje su se javljale za reč da provere da li je neko zaboravio naočare.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SRS glasaće protiv ovog predloga zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine.
Naš kolega Zoran Krasić je u članu 1. u obrazloženju jasno izneo naš stav da sve ove zakonske predloge koje ste predlagali u Narodnoj skupštini... Sada nije tu predsednik Skupštine, koji je u svojim obraćanjima javnosti dosta puta istakao da je ova skupština donela 80 zakona protekle godine.
Znači, na ovom primeru Predloga zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine može se videti koja je priroda ovog predloga zakona. Prvo, zakon je neprecizan, nekompletan i na taj način može da se kaže da je pravno neutemeljen. Ako govorimo da treba da ispravljamo nepravde zakonima, onda ti zakonski predlozi treba da budu jasni i precizni. Ovaj predlog zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, koji je podnela vladajuća koalicija Narodnoj skupštini, ima jedino za cilj da bude još jedan u nizu zakona i da se to vodi kako je ova Narodna skupština donosila zakone u interesu građana Srbije.
Naravno, ova Narodna skupština treba da donosi jasne i precizne zakone, da bi oni mogli da se primenjuju i da bi građani Srbije od njih imali koristi. Ukoliko nastavite ovu praksu i budete se pozivali stalno na to kako ste donosili toliko i toliko zakonskih predloga i davali Narodnoj skupštini i Narodna skupština ih usvajala...
Vi ćete usvojiti i ovaj predlog zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, kao i sve one prethodne zakone za koje smo mi iz Srpske radikalne stranke govorili da nisu dobri zakoni. Podnosili smo amandmane, tražili da budemo ovde ravnopravan partner i da prihvatate naše amandmane, jer smatramo da smo najjača politička partija, što i jesmo i što smo dokazali na izborima, građani Srbije su glasali za SRS. To će vas koštati na sledećim izborima.
Ono što je suština ovog predloga zakona jeste da on neće urediti postupak prijavljivanja i evidentiranja oduzete imovine.
Kažete da je Narodna skupština u toku prošle godine donela preko 80 zakona, i slovenačka skupština je donela preko 200 zakona, ako brojka nešto znači; ona ne može da znači ukoliko zakoni nisu precizni, jasni; ako nisu precizno i jasno koncipirani oni ne mogu da budu na onim osnovama koje će doneti dobro građanima Srbije.

Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo iz uvaženog ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, SPS ima definisan odnos prema takozvanim istorijskim zakonima. Zbog veoma delikatne pozicije države, u svakom trenutku kada se donese jedan takav zakon otvaraju se brojna pitanja – iz kojih sredstava se vraća imovina, da li se čine nove nepravde, da li se na taj način otvaraju neka druga, po pravilu bolna, pitanja. Mi smo se izjasnili i glasaćemo za ovaj zakon. U vezi s tim, ovaj amandman ne bismo mogli da prihvatimo.
Želim da kažem nekoliko stvari u vezi s tim. Sa distance, koja je sada 60 godina, lako je donositi sudove o tome zašto je određena imovina menjala vlasnike. To je naravno, po definiciji, bolno i nepravedno. Takođe, želim samo da podsetim, zbog javnosti i zbog građana, 160.000 ratne siročadi je bilo u SFRJ posle Drugog svetskog rata. Bila je porušena potpuno saobraćajna i privredna infrastruktura, bile su porušene škole, bolnice, bili su bombardovani gradovi. Podsećam vas da je 50.000 ljudi obezbeđivalo ogrev za Beograd 1946. godine. Dakle, u tom ambijentu su donošeni ovakvi zakoni, koji su od onih koji su imali oduzimali imovinu i delili onima koji nisu imali ništa. Problem je nastajao onda ako su tom prilikom činjene nepravde.
Ovde takođe želim da kažem jednu stvar koja je veoma važna. Razumem bivše vlasnike koji žele da, što je moguće pre, dođu u posed svoje imovine; to je ljudski, to je korektno. Ne razumem zašto su protiv donošenja ovog zakona. Država treba da ima mehanizam, da evidentira – ovo je zakon o aspirantima – sve potencijalne korisnike denacionalizovane imovine ili ove druge iz nekoliko oblika o kojima ovde govorimo. Nisam baš siguran da svako od ovih ko je duvao pištaljku napolju ima pravo na neku imovinu.
Postoje ostavinski postupci, postoje jako delikatne i spore procedure koje bi morale da se sprovedu da neko dokaže da li je upravo on potencijalni naslednik neke imovine. Zbog toga ne razumem ljude koji se protive donošenju ovakvog zakona, ako postoji politička volja da se donese zakon o denacionalizaciji. U tom smislu je ovaj zakon neophodan i to je razlog zbog koga ćemo mi za njega glasati. Takođe ovde želim da kažem – SPS nikada nije obećala, niti to ima u svom političkom programu, da će doneti zakon o denacionalizaciji, svesna odgovornosti o kojoj imovini se radi i o kojoj vrednosti se radi. Podsećam da je vršeći vlast donela Zakon o povraćaju zemlje, delimično je ta stvar završena.
Takođe želim da podsetim sve vas, uvažene kolege iz drugih političkih stranaka, u vašim izbornim programima i u vašim kampanjama sam prepoznao da želite da donesete zakon o denacionalizaciji. Sada ste na potezu, mi vam nećemo smetati, niti ćemo sa zluradošću, ili na bilo koji drugi način, gledati na te zakone. Ali, nadam se da ste svesni odgovornosti u koju ulazite; 50, 60 ili 70 milijardi dolara jeste potencijalna vrednost imovine koja treba da bude vraćena.
Zaista ne razumem, uz sve uvažavanje svih političkih aspekata onoga o čemu je ovde reč, na koji način se to može vratiti, ali nećemo da smetamo u tome, pomoći ćemo u meri u kojoj je moguće, samo želim zbog javnosti, zbog građana Srbije, zbog nas kao ozbiljnih političkih ljudi, da kažem da je to ogroman zalogaj za jednu državu koja je u stanju kakvo je danas. Izvinjavam se što sam prekoračio vreme, gospodine potpredsedniče.

Da li se još neko javlja za reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Milan Marković.
Vlada predlaže da se amandman odbije, Odbor za finansije predlaže da se amandman ne prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 2. amandman je podnela narodni poslanik Gordana Pop-Lazić.
Vlada predlaže da se amandman odbije, Odbor za finansije predlaže da se amandman ne prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.) Narodni poslanik Gordana Pop-Lazić.

Poštovane kolege narodni poslanici, razumem da predlagač ovog zakona ima izvesnu obavezu prema biračima, s obzirom da su olako davana obećanja u predizbornoj kampanji, i onda, ne upuštajući se krucijalno u rešavanje pojedinih problema vezanih za želju da se izvrši denacionalizacija, predlaže zakon o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine. Kao što vidite, ti građani koji traže denacionalizaciju danas zvižde i drže parole ispred Narodne skupštine, nezadovoljni ovim, jer smatraju da ste im obećali mnogo više, a da ta evidencija već postoji.
Mi smo ne samo u kampanji nego u svim javnim raspravama ili u bilo kakvom javnom pojavljivanju na ovu temu davali jasne signale građanima da je nemoguće danas, posle svega što se dogodilo i u ovakvoj ekonomskoj situaciji u kakvoj se zemlja nalazi, obećavati nešto što ne možemo da ispunimo. To, naravno, nije nailazilo na odobravanje kod onih koji smatraju da su oštećeni. Mi ne sporimo da su oštećeni i da im je naneta ogromna nepravda.
Svakodnevno kod nas dolaze u poslanički klub dokazi o tome kako je neko stekao imovinu, pa mu je oduzeta imovina, pa umesto što je kupio 360 kvadrata usred Beograda ostalo dva jednosobna stana, pa na kraju 2000. godine, recimo, isti ovi koji sada predlažu ovaj zakon o denacionalizaciji, znajući za takvu situaciju, takve stanove unose u svoj stambeni fond i prodaju nekom trećem. Dakle, obećavate jedno, a radite nešto sasvim drugo. To nikako drugačije ne mogu da nazovem nego demagogijom.
A, ako pođemo od činjenice da smo sposobni da vratimo staru deviznu štednju do 2014. godine, onda se zaista postavlja pitanje do koje ćemo to godine vratiti svu tu imovinu koja je nepravdom zaista oduzeta pre mnogo godina, dakle pre 60 godina, po različitim osnovama.
U ovom obrazloženju koje ste dali uz ovaj zakon apsolutno ste svesni složenosti ove problematike sa svih aspekata koje navodite, ekonomskih, socijalnih, političkih, a opet pristupate nečemu ovakvom.
Tačno je da je prekršeno osnovno pravno načelo demokratskog društva o neprikosnovenosti privatne imovine, ali svedoci smo da se u poslednjih pet godina na jedan perfidan način, kroz mnoge zakone koje je ova Narodna skupština donela, vrši pomalo jedna vrsta nacionalizacije društvene i državne imovine. Došlo je do privatizacije u međuvremenu, nepokretna imovina je u više navrata menjala svoje vlasnike i zaista ne vidimo način da se uopšte ova nepravda na bilo koji način koji bi se eventualno iznašao, jer vi ovim zakonom ne kažete kako ćete to uraditi, eventualno ispravi.
Tvrdite da je neophodno da se proces obeštećenja ranijih vlasnika izvrši radi procesa stabilizacije i daljeg razvoja nacionalne ekonomije, a mi tvrdimo da ćete upravo, ako se donese takav zakon – a mislim da već sada znate koliko je sredstava neophodno za to, samo odlažete taj proces, jer ste prinuđeni da barem pokažete dobru volju onima koji su vas podržali na izborima zbog toga što im je ta denacionalizacija obećana – našu nacionalnu ekonomiju još više da upropastite.
Ako imamo u vidu kako se naša država drži po pitanju naknade ratne štete i potraživanja ratne odštete od bivših republika SFRJ i sve ono što nas čeka ukoliko se nastavi ovakva politika po tom pitanju, mislim ne da ćemo doživeti bankrot nego nećemo imati osnovne elemente državnosti.
Ako nam je to cilj, onda možemo da radimo ovako neozbiljno, ali zaista začuđuje da smo u ovako teškoj političkoj i ekonomskoj situaciji u kakvoj se trenutno nalazimo našli za shodno da, na predlog Vlade, jednom ovako neozbiljnom predlogu zakona ovoliko vremena posvećujemo. Narodna skupština i narodni poslanici naravno moraju da iznesu svoj stav po pitanju svakog predloga, ali ovo pokazuje neozbiljnost Vlade koja nije spremna da se upusti u rešavanje nekog pitanja, a opet zamajava Narodnu skupštinu nečim što je čista imaginacija.