Da li se još neko javlja povodom amandmana?
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Đorđević.

Dame i gospodo narodni poslanici, Srpska radikalna stranka, odnosno koleginica Gordana Pop-Lazić podnela je amandman na član 2. i tražila da se taj član 2. briše. Naravno, poslanici Srpske radikalne stranke za ovom govornicom govore sa argumentima. Sviđalo se to vama iz vladajuće koalicije ili ne, to je tako. Vi nama predlažete ovde zakonske predloge koji nisu precizni, koji neće ništa dobro doneti građanima Srbije, a naravno, građani Srbije žele da žive bolje.
Ako ste napravili koaliciju, danas ne uživate više od 20% glasova, sve te stranke koje pripadaju vladajućoj koaliciji, o čemu onda vi pričate za ovom govornicom? Možete da veličate vaše političke vođe koliko hoćete, mi čekamo i veoma smo zadovoljni vašim istupima ovde i što pričate da ste ne znam šta to uradili i očekujemo da ćete što pre da prihvatite taj politički rejting koji imate, pa da ga povećate sa ovakvim predlogom zakona.
Ovaj predlog zakona ne znači ništa novo, samo jednu brojku među onim brojevima koje ste spominjali, kao i predsednik Skupštine, koji se hvalio kako ste doneli u toku prošle godine preko 80 zakona, a zakoni su vam neprecizni. Na kraju krajeva, i ovaj zakon neće doneti ništa dobro građanima Srbije. Ovo je vaša prazna priča. Pokušavate da vratite politički rejting, ali vi ste već odavno politička prošlost Srbije i to ćemo da vidimo i jedva čekamo te naredne izbore u Srbiji.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Vojislav Milajić.

Dame i gospodo narodni poslanici, prethodnik iz DSS-a, kolega poslanik koji je govorio o opravdanosti donošenja ovog zakona, načinio je nekoliko grešaka pominjući pri tome da su lokalni moćnici donosili zakone. Nisu mogli lokalni moćnici da donose zakone, nego je zakone donosila FNRJ, a oni su samo mogli da ih primenjuju. E, sad, kako su ih oni primenjivali – primenjivali su ih na raznorazne načine.
A, što se tiče vradžbina, da li se vrača ili ne vrača oko procene imovine, koliko šta vredi, nema vračanja. Zna se da je vrednost oduzete imovine preko 60 milijardi dolara. Tvrdnja da će to vrlo malo opteretiti poreske obveznike ili neće, ili ovu državu, apsolutno je netačna, jer država nema svojih para.
Država ima samo pare od poreskih obveznika. Znači, koliko poreza ubere od svojih državljana, od svojih podanika, toliko para ima. Imovinu koju ima sticala je godinama, decenijama od svojih državljana. Ona, ako vraća, može samo da vraća na osnovu para koje bude uzela putem poreza i doprinosa od svojih državljana.
Vraćanje se vrši uglavnom na dva načina: naturalno, u onom izvornom obliku kako je uzeto, ili rekompenzacijom, znači preko hartija od vrednosti. To znači da država mora da štampa obveznice, dugoročne obveznice, hartije od vrednosti kojima će vraćati u novčanom iznosu, preko hartija od vrednosti kada dospeju za naplatu, onim ljudima kojima je oduzeta imovina.
E, sad, kako će isplaćivati te ljude? Pa, tako što će povećati poreske stope, opteretiti građane dodatnim porezima da bi namirila te obaveze. Nema drugih para. Država nema svoje pare, nego dolazi do para preko budžeta, a budžet se puni preko poreza i doprinosa. Ne postoje neke pare sa drveta, tako da priča o tome da to neće opteretiti građane, ili da će vrlo malo opteretiti, ne pije vodu.
Drugo, ministar je u svom uvodnom izlaganju pričao o nekoj konsolidaciji prava svojine. Upotrebio je baš taj termin – konsolidacija prava svojine. Šta to znači, ne znam. Šta to znači – konsolidacija prava svojine? Akti agrarne reforme, nacionalizacije, eksproprijacije u principu su revolucionarni akti i oni korenito zadiru u svojinske odnose i menjaju strukturu vlasništva.
Denacionalizacija je, otprilike, kontrarevolucija u imovinsko-pravnim odnosima. Svaka revolucija je, po prirodi stvari, nepravična i nanosi određenu nepravdu, jer vrši nagle promene. S obzirom da se ovde radi o imovinsko-pravnim odnosima, znači da vrši nagle i korenite promene u strukturi i vlasništvu imovinsko-pravnih odnosa.
Šta znači kontrarevolucija ili denacionalizacija? Pa, opet jednu vrstu nepravde. Opet neko drugi treba da plati zbog toga što je država pre 60 godina nanela neku nepravdu određenoj kategoriji ljudi. Sada treba tu nepravdu da isprave građani, poreski obveznici koji nemaju apsolutno nikakve veze sa tim, niti su se rodili tada, odnosno ogromna većina građana Srbije se nije ni rodila tada kada je ta nepravda učinjena. Znači, jedna nepravda vuče drugu nepravdu.
Zašto vezivati za datum 9. mart? Hajde da ispravljamo nepravdu koja je učinjena još za vreme Turaka.
Carskim Turcima je oduzimana zemlja od 1833. godine; Hatišerifom je još dozvoljeno da im se oduzima zemlja, isplaćivana im je neka smešna naknada i oni su seljeni za Tursku.
Još nismo bili nezavisna država Srbija, ali smo imali određena autonomna prava, pa je Hatišerifom dozvoljeno da se otkupljuje zemlja od carskih Turaka, isto po nekim cenama koje su bile iznad realnih vrednosti, i oni su bukvalno proterivani u Tursku.
Hajde da se vratimo na 1833. godinu da i njih obeštetimo.
Šta ćemo sa onima kojima je kralj Aleksandar oduzeo dva miliona hektara zemlje? Dva miliona hektara zemlje je kralj Aleksandar, ujedinitelj, oduzeo, a od toga dobar deo oduzeo je crkvi. Crkva se zalaže da ih vrati, ne znam iz kojih razloga. Pa, veću štetu im je naneo Aleksandar Karađorđević ujedinitelj, nego Tito. Tito im je manje zemlje uzeo nego što im je uzeo Aleksandar Karađorđević.
Tito je uzeo posle Drugog svetskog rata, agrarnom reformom, 1.566.000 hektara zemlje. Aleksandar Karađorđević – dva miliona. Jeste, to su egzaktni podaci, 600 hiljada agrarnih interesenata je podelilo tih dva miliona hektara zemlje.
Agrarna reforma je trajala deset godina, a Tito je sproveo agrarnu reformu u tri godine. Uzeo je 1.566.000 hektara zemlje putem agrarne reforme i naselio je tu zemlju, a bilo je otprilike 300 hiljada agrarnih interesenata. To je po osnovu agrarne reforme.
Bilo je još postupaka po eksproprijaciji i konfiskaciji, ali to je opet priča za sebe kako je vršena eksproprijacija, prema zakonu iz 1953. godine, gde je poljoprivredno zemljište odlazilo u Fond opštenarodne imovine.
Drugo, vršena je i konfiskacija imovine po obaveznom otkupu, po uredbama od 1945. do 1950. godine, gde je bio obavezan otkup. Pa su posle, po kaznenim odredbama Zakona o suzbijanju špekulacije i privredne sabotaže, izricane, pored kazni zatvora, kao sporedne mere i kazne konfiskacije imovine.
Međutim, to je druga priča. Samo hoću da kažem da je ovaj zakon pun nedostataka i rupa i da je ministar u svom uvodnom izlaganju, kada je obrazlagao predlog ovog zakona, sam upotrebljavao termine koje ni on do kraja ne razume, kao što su: konsolidacija prava svojine, revolucionarna demokratija ili proces pomirenja između države i građana. Kako to da se izmirimo, ne znam. Ne znam ko se sa kim tu svađao i ko bi tu trebalo sa kim da se miri.

Da li se još neko javlja za reč o amandmanu? (Ne.)
Na član 3. amandman je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta. Vlada i Zakonodavni odbor predlažu da se ovaj amandman odbije, a Odbor za finansije predlaže da se amandman ne prihvati.
Da li neko želi reč? Izvolite, reč ima narodni poslanik Momir Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, šteta što je narodni poslanik Vjerica Radeta odsutna, jer mi se čini da bi ona najbolje odbranila ovaj amandman, međutim, pokušaću da i ja pripomognem ne biste li shvatili, a mislim na vladajuću koaliciju, koliko je ovaj zakon bespredmetan, pa da zajedno donesemo odluku na kraju rasprave o amandmanima da se ovaj zakon povuče, jer nikakve koristi od njega, čak i da ga usvojite, neće biti.
Na član 3. amandman je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta, a on glasi – SRS dosledno zastupa stav da je protiv denacionalizacije. Republička direkcija za imovinu Srbije ima jasno propisanu nadležnost Zakonom o sredstvima u svojini Republike Srbije. Kada smo formirali Direkciju za imovinu Republike Srbije jasno smo joj zakonom propisali šta ona treba da radi, kao pomoćno telo Vlade.
Ovim zakonom proširujemo nadležnosti i ingerencije Direkcije za imovinu. Dovodimo je na nivo katastra. Dovodimo je na nivo drugih institucija koje u ovoj državi inače postoje i ne zna se kako je to Vlada zamislila da njen punomoćnik – Direkcija vodi evidenciju o licima i imovini eventualnih budućih vlasnika, pa još i o imovini fizičkih lica, koja su danas vlasnici te iste imovine.
U obrazloženju zašto se amandman ne prihvata Vlada kaže – amandman se ne prihvata zbog toga što se članom 3. predloženog zakona ne prejudicira nijedno pitanje vezano za denacionalizaciju, već se u stavu 1. ovog člana navodi ko ima pravo da podnese prijavu po ovom predlogu zakona, što ne znači da se time iscrpljuje krug lica koja će imati pravo na povraćaj oduzete imovine itd.
Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da smo u raspravi u načelu i u raspravi o pojedinostima sada bar u ova tri amandmana jasno stavili do znanja i vama i srpskoj javnosti koliko je ovaj zakon apsolutno nepotreban.
Kada je jutros gospodin Aleksandar Vučić izašao i rekao vam je da je sada goruće pitanje za Srbiju pitanje Kosova, maltene ste se ovde smejali, pojedini. Donosimo ovakve zakone dok nam Kosovo i Metohija polako klizi u samostalnost. Sada je i po članu 2. i po ovom članu 3. jasno zašto je 9. mart, zašto ne 7. mart i zašto ne dalje.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Pre nego što obrazložim ovaj amandman na član 3. samo ekspertima da poručim – u ovom saopštenju komisije, ovo što ste pre nekoliko dana slavili, nema nigde povraćaja imovine, tako da se to ne tretira, a ove poslaničke grupe koje su na vlasti povodom ovog zakona smatraju da ima velike nedostatke, poput parcijalnosti, neadekvatnih rešenja, nemogućnosti zastarelosti svojine, neadekvatnih rokova itd.
Šta reguliše član 3. Predloga zakona – ko može da podnese prijavu. Prijavu podnosi fizičko lice kome je imovina oduzeta i on se zove raniji sopstvenik, zatim njegovi naslednici, odnosno pravni sledbenici. Moram da vam kažem da član 3. u odnosu na član 1. i u odnosu na onu ideju koju imate, da za godinu dana donesete ovaj zakon koji će da reguliše i pravo, ne pije vodu, ovo međusobno ne komunicira.
O čemu se radi? Od 1945. godine ukoliko je oduzeta neka imovina, ona je oduzeta u skladu sa nekim propisima. Propisi verovatno nisu bili pravični, ali čin oduzimanja je izvršen pojedinačnim pravnim aktom. Po pravilu, to su bili organi uprave – sreski ili opštinski odbori ili neke komisije itd., u zavisnosti od tipa zakona i vrste zakona i vrste dobra, pokretne i nepokretne stvari i da li je bila u pitanju neka sankcija.
Ti pojedinačni pravni akti su u pravnom prometu. Oni obavezuju, oni deluju prema svima. Ti pojedinačni pravni akti nisu do sada dovedeni u pitanje. Znači, niti su ukinuti, niti su poništeni, niti je odlučeno u smislu restitucije nekim drugim pojedinačnim pravnim aktom.
Mogao bih da shvatim ovo što vi insistirate kada je u pitanju raniji vlasnik; on bi mogao da bude stranka, ali kako mislite sa naslednikom. Naslednik je nasledio ono što je bila imovina ostavioca u momentu smrti. Ovde se ne radi o naknadno pronađenoj imovini. Ovo nije imovina koja se naknadno uspostavlja, naknadno pronalazi, mi imamo pravno perfektno stanje, imamo odluku koja deluje i imamo neki rok od 60 godina koji je protekao. Vidite i sami, ovo je nemoguć posao koga ste se latili.
Pri tom moram da vam kažem da su nekadašnja akcionarska društva takođe gubila imovinu po tim propisima. Ko su njihovi pravni sledbenici?
Vi imate evidenciju o tome i Vlada ima moć, ima vlast, kao nominalni titular prava raspolaganja, da radi ovaj posao i da vraća imovinu ukoliko proceni da treba da se vrati imovina.
Ali, ne, vi želite da navodno pokažete da ispunjavate neko svoje obećanje. Vaše obećanje nema pokriće ni u Ustavu, ni u nekom zakonu, niti u međunarodnim aktima. Ima samo u političkoj volji, ali ta vaša politička volja je u suprotnosti sa načelima zakonitosti i pravne sigurnosti.
Vi pokušavate sada... ja ne komentarišem posebno ovaj stav 2, gde medijator celokupnog postupka jeste ona organizacija koja je punomoćnik Vlade Republike Srbije. Šta vi to radite? Direkcija za imovinu Republike Srbije je ekspozitura Vlade Republike Srbije koja u ime Vlade vrši neke poslove, pre svega upravljanja i korišćenja imovine. Da Vlada nema direkciju, ona bi radila te poslove. Vi sada opunomoćenog predstavnika u imovinskim stvarima Vlade dižete na nivo državnog organa koji treba po ovom zakonu da bude neutralan i objektivan u odnosu na ona stanja gde može doći do konflikta između više lica. Ovo je potpuno ćorav posao koga ste se latili.
Znači, pojedinačna odluka nije dovedena u pitanje, nije doneta nova pojedinačna odluka, ne postoji mogućnost da se donese nova pojedinačna odluka, ne postoji zakon za neku pojedinačnu odluku, a vi regulišete neki postupak prijavljivanja nečega što je već prijavljeno, što je već evidentirano, tu je taj pogrešan posao kojim se bavite. Ne želite da izađete iz ove situacije.
Još samo jedna rečenica. Na ovaj način dajete signal naslednicima (drugo, treće, četvrto koleno) da u zemljišnim knjigama ili u katastru mogu na bazi nekog budućeg zakona samo da izvrše ispravku da u ime korisnika Janka Jankovića stoji vlasnik Janko Janković, iako je nepokretnost u državini nekog sasvim trećeg lica, da bi on dobio kredit po osnovu, navodno, hipoteke, da bi završio posao, da bi raspolagao sa nečim što i nije nasledio u momentu smrti ostavioca, jer nije ni bila imovina.
Vi negirate sve pravne institute koji postoje u jednoj modernoj civilizovanoj državi. Malopre sam vam čitao šta stoji u protokolu uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i osnovnim slobodama. Bežite iz ovog posla. Zar mislite da je ona prethodna vlada toliko bila naivna što je organizovala tolike komisije koje su radile na predlogu zakona sa materijalnim odredbama o pravima lica o restituciji, pa je odustala od restitucije. Sada ste vi mnogo pametni pa ste krenuli sa postupkom nečega, a ne znate šta se kao krajnje javlja u tom postupku.

Reč ima narodni poslanik Miroslav Janković.

Dame i gospodo narodni poslanici, kroz ovu raspravu se vidi da nije dovoljno imati dobru volju prema građanima. Otprilike 15 godina se pominje denacionalizacija imovine u Republici Srbiji i ja sam bio ubeđen da je to vrlo lako uraditi – vrati se pređašnjim vlasnicima i sve je u redu.
Mislim da onaj ko ovde sada govori da je ovo loše urađeno, način, postupak otpočinjanja denacionalizacije, nema dobre namere, iz prostog razloga što su neke poslaničke grupe ovde i stranke imale priliku skoro 10 godina da nešto urade po tom pitanju. Ako ništa drugo, da stave van snage postupke nacionalizacije koji su sprovedeni posle Drugog svetskog rata.
U kakvu bismo situaciju došli? Došli bismo u situaciju da bi 90% ili više vlasnika bilo nepostojeće i postojali bi nizovi pravnih postupaka, porodičnih sukoba i koječega da se utvrdi sada ko su u stvari ti naslednici, jer je veliki diskontinuitet u vremenu, 60 godina je proteklo. Ovaj predlog je neko prirodno rešenje kako krenuti u taj postupak, kako vršiti denacionalizaciju u nekom budućem periodu, a da postoji sistem, da postoji red.
Red se zavodi prvo da se utvrdi šta je to, koja je to imovina i ko se pojavljuje kao mogući potražilac, odnosno naslednik te imovine. Time se izbegavaju mogući sporovi da se nekom industrijalcu koji nije živ vrati oduzeta imovina ili nekome vrati stan ili zemljište, a pri tom se ne zna ko će se pojaviti. To su svađe, pravni postupci, sudovi zatrpani i troškovi bez ikakvih granica.
Prema tome, vrlo je jednostavno. Ovo nije zakon o vraćanju imovine, da se narod ne dovodi u zabunu. Ovo je zakon o evidentiranju, o prijavi imovine. Da li će se ona vratiti, da li će se obeštetiti zavisi od toga da li ta imovina postoji uopšte, šta je sa tom imovinom. Nekada je bila njiva, a sada su stambene zgrade; nekada je bila fabrika, ona više ne postoji.
Prema tome, evidentiraće se imovina, pa će se onda utvrditi da li će naslednici, koji će se ovde legitimisati kao pravni naslednici ili vlasnici, daj Bože da ima i živih, dobiti svoju imovinu nazad ili će ta imovina biti obeštećena.
Ko će da vodi o tome evidenciju, nego zvanična javna i državna ustanova? Šta mislite, gospodo radikali, da je neko predložio da se za to osnuje posebna agencija? Kuku i lele kakvu bismo onda ovde raspravu imali. Ne, imamo Direkciju za imovinu Republike koja treba da vodi evidenciju. Ništa prirodnije. Siguran sam da se u tome razumemo.
Pominjanje Srpske pravoslavne crkve potpuno je bespredmetno, jer u ovom predlogu stoji da će se posebnim zakonom regulisati imovina Srpske pravoslavne crkve. Prema tome, tu instituciju stvarno treba izuzeti i ne mešati u ovoj raspravi.
Dakle, još jednom, da građane ne dovodimo u zabludu: ovo nije zakon o povraćaju imovine, nego zakon koji prethodi takvom zakonu, koji treba da uvede red, da vidimo koja je to imovina i ko su sada ti ljudi koji smatraju da treba da im se vrati. Da bi se to desilo, oni moraju da se legitimišu. Za mene koji nisam pravnik jednostavno je. Gospodo pravnici, molim vas, nemojte da komplikujete.