Što se tiče amandmana na član 3. ovog predloga zakona koji reguliše koja lica mogu da vrše evidentiranje oduzete imovine po osnovima koji su navedeni u članu 1. ovog zakona, prethodni govornik je pomenuo da su i prethodne vlasti htele i da su imale dobru volju da urade nešto po tom pitanju. Međutim, nije ovde pitanje dobre volje i zlovolje, da li je neko dobre volje ili je zlovoljan, nego je pitanje mogućnosti i realne ostvarivosti postupka restitucije, odnosno denacionalizacije.
U članu 3. je predviđeno da fizička lica mogu da prijavljuju svoju oduzetu imovinu, odnosno njihovi naslednici ili pravni sledbenici. U članu 10. istog zakona pominje se da će se posebnim zakonom regulisati oduzeta imovina verskim zajednicama i crkvama.
Kao što je poznato, verske zajednice i crkve ne spadaju u kategoriju fizičkih lica.
(Predsedavajući: Gospođica Jovanović da se koncentriše, ali vi to morate da rešite kod vas, a ostali ćute, zato vi, gospodine Milajiću, nastavite slobodno.)
Upućeno je svim poslanicima. Što se tiče evidencije imovine verskih zajednica i crkava, po predlogu ovog zakona one ne bi mogle da evidentiraju svoju imovinu, jer ne spadaju u kategoriju fizičkih lica. Kako će oni evidentirati tu imovinu ostaje nepoznato, prema ovom predlogu zakona. Jedino je predviđeno u članu 10. da će se doneti poseban zakon kojim će se vratiti oduzeta imovina, samo nije jasno koja i kolika, jer ovaj zakon bi trebalo da bude prethodni zakon, osnovni zakon koji omogućuje donošenje posebnih zakona kojima će se vršiti povraćaj imovine.
Takođe, tu ostaje jedan krupan problem, a to je što nema ograničenja u pogledu državljanstva. Sva fizička lica mogu da podnesu zahtev za povraćaj imovine. Mogu da podnesu folksdojčeri, Hortijevi Mađari, mogu da podnesu ustaše iz Srema, mogu da podnesu ljotićevci, koji su otvoreno sarađivali sa Nemcima. Apsolutno ne postoji nijedno ograničenje.
Čisto radi upozorenja o veličini i opasnosti problema koji će se pojaviti donošenjem posebnih zakona o povraćaju oduzete imovine izneću podatak da je po popisu iz 1939. godine bilo 500.000 folksdojčera ili podunavskih Nemaca u Banatu i Bačkoj; 1945. godine je ostalo samo 5.000, 495.000 je proterano iz Banata i Bačke u Nemačku.
Oni nisu proterani bez pravnog osnova. Godine 1945, po Pariskom mirovnom ugovoru koji su potpisale, sile pobednice dale su mogućnost zemljama koje su učestvovale u antifašističkom bloku da mogu da konfiskuju imovinu svih onih koji su učestvovali u snagama fašističke Nemačke ili Italije, ili su bili otvoreni saradnici.
Znači, ondašnja FNRJ je imala pravni osnov, međunarodni pravni osnov da izvrši konfiskaciju imovine nemačke nacionalne manjine u Vojvodini. Na osnovu tog međunarodnog pravnog akta izvršena je konfiskacija i oduzeta sva imovina i ostalo je svega 5.000 Nemaca u Vojvodini. Znači, postojao je pravni osnov.
Ovde nema tih izuzetaka, tako da se ostavlja mogućnost podunavskim Nemcima, u stvari njihovim naslednicima ili pravnim sledbenicima, kojih po nekim procenama sada ima oko 2.000.000, da legitimno postave zahtev za povraćaj, za evidentiranje po ovom zahtevu.
Sa kolegama iz DSS-a, pre svega sa gospodinom Palalićem, predsednikom Odbora za pravosuđe i upravu, razgovarao sam baš na tu temu. Oni smatraju da će moći posebnim zakonom da izbegnu tu mogućnost tako što će u poseban zakon o vraćanju imovine crkvi i verskim zajednicama i drugi zakon koji će regulisati povraćaj ostale imovine ubaciti da prava mogu da ostvaruju samo državljani Srbije i Crne Gore.
Međutim, neće moći to baš tako da prođe, jer ako vi ovim osnovnim zakonom o evidentiranju dajete mogućnost svima da podnesu zahtev o evidentiranju, i ustašama, i Hortijevim Mađarima, i Nemcima koji su jedan kroz jedan bili u Vermahtu, nemačkim okupacionim snagama, ne znam kako ćete posebnim zakonom da im uskratite tu mogućnost da ostvare to pravo. Jednostavno, imate primer ...