Dame i gospodo poslanici, još je 12 amandmana na zakon o Vladi i 43 na zakon o državnoj upravi, a vi nikako da shvatite da su argumenti i ovo o čemu mi govorimo, u nameri da poboljšamo zakon o Vladi i skratimo muku ministru Lončaru, nešto što će da omogući svakoj budućoj vladi i njenom predsedniku da se "obračuna" na jedan demokratičniji i bolji način sa ministrom koji ne vrši posao onako kako to od njega očekuje predsednik Vlade.
U članu 22, koji govori o nepoverenju ministru i razrešenju, vi lepo konstatujete da najmanje 20 poslanika može da podnese zahtev da se izglasa nepoverenje ministru. Onda kažete da samo u slučaju kada predlog za razrešenje ministra podnosi Narodnoj skupštini predsednik Vlade od podnošenja predloga predsednika Vlade za razrešenje ministra do odluke Narodne skupštine ministar ne može vršiti svoja ovlašćenja, već njih preuzima član Vlade koga predsednik Vlade ovlasti.
Zamislite sada, gospodine Lončar, da iz nekih razloga premijer odluči da vas razreši funkcije ministra i poveri, ali to je potpuno neustavno i neprimereno, da vaše poslove, iz vašeg resora, vrši Velimir Ilić; ili, ministar Ivana Dulić-Marković. Ili, zamislite da Koštunica odluči da se izglasa nepoverenje i da opozove ministra Tomicu Milosavljevića, a da poslove ministra zdravlja vrši Velimir Ilić, i sada Velja bude ministar zdravlja. Zamislite takvu situaciju.
Ili, zamislite situaciju, gospodine ministre, da vi treba da preuzmete Ministarstvo finansija. Onda vi sutra morate da nastavite ono što je Dinkić započeo, pa da pretite bankarima, pa prosvetnim radnicima, pa onima koji treba da smanje broj svojih zaposlenih, pa penzionerima oko reforme, pa da kažete – naredio mi je tako MMF. Naravno da vi sve to što on radi ne biste radili, je l′ tako? Ali, kaže vam Koštunica, i vi morate, i to je prosto neverovatno da sebe dovedete u takvu poziciju.
Možda bi gospodinu Balinovcu bilo ili čast ili lakše da je ovde predlagač napisao, odnosno vi, da te poslove do izglasavanja eventualnog nepoverenja obavlja zamenik ministra; on bi u tom smislu mogao da dođe do izražaja i da kaže – evo, ja sam sada kalif umesto kalifa. Ali, ovako, vaše poslove poveri Velimiru Iliću i dođete u situaciju da nastane haos što se tiče državne uprave, odnosno lokalne samouprave. I, nemoguće je da vi intimno možete da se složite sa ovakvim predlogom i tekstom člana u kome se govori o izglasavanju nepoverenja ministru.
Ako se ovakav zakon izglasa dovešćete ovog još uvek aktuelnog premijera, i budućeg dok se ovaj zakon ne promeni, a moraće da se promeni našim dolaskom na vlast, jer je nemoguće, prosto nam i ono za šta se mi borimo i taj premijer, a to će svakako biti gospodin Tomislav Nikolić, ne bi sebi dao za pravo da tako grubo zloupotrebljava i svoju izraženu demokratsku volju i nastup i da kaže – eto, sad, dok Skupština ne izglasa poverenje nekom od ministara, ali naravno neće biti ni razloga ni potrebe da se to radi, bar kada su radikali u pitanju, poveriću nekom drugom da vrši te poslove.
Odakle vam ovakva ideja, i odakle je ovo prevedeno? Gde to postoji? Verovatno ćete nam objasniti, ili nećete, ali na narodnim poslanicima je da se ne igramo onim što su ključne stvari i, pre svega, ključni resori u jednoj državi. Takvim prebacivanjem loptice sa jednog ministra na drugog, zbog toga što je predsednik Vlade odlučio, iz njemu poznatih razloga, da se nekom od njegovih saradnika, odnosno ministara izglasa nepoverenje, nećemo da stignemo nigde.
Ionako je i Vlada neozbiljna i Skupština u svom radu, i evo kako odmiče i ovaj radni dan, bližimo se novom, još nam ovakvi predlozi zakona i ovakvi članovi unose dodatnu neozbiljnost, što je potpuno nepotrebno.
Vidim da vi to odobravate, gospodine Balinovac, da klimate glavom, ali vidite, trebalo je, kada ste već učestvovali u pisanju ovog zakona, a želite da dođete do izražaja, da stavite da zamenik ministra vrši poslove ministra, jer vidim da vam je to velika želja.

Zahvaljujem se.
Reč ima narodni poslanik Milan Marković.

Poštovani gospodine potpredsedniče, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, najpre bih ukazao na stav 4. ovog člana, koji se opet bavi materijom koja je regulisana članom 82. Ustava Republike Srbije. Znači, to je nešto na šta mi  ukazujemo kroz ceo ovaj zakon.
Ne možemo zakonom uređivati način na koji će raditi Narodna skupština. U članu 82. Ustava navedeno je: ″Narodna skupština uređuje svoj rad i organizaciju i način ostvarivanja prava i dužnosti narodnih poslanika.″ Poštujmo Narodnu skupštinu, neka to stvarno čini Narodna skupština svojim poslovnikom. Nemojmo zakonima koje predlaže Vlada uređivati rad narodnih poslanika. Vas kao ministra molim da nam pomognete u tome.
Druga stvar se odnosi na nešto što takođe smatram da nije u skladu sa Ustavom. Naime, kako je gospođa Gordana Čomić već ukazala, ne može predsednik Vlade uskratiti ovlašćenja ministru koja mu je dala Narodna skupština. To ne može i nema nikakvu logiku.
Koliko je zakon nedosledan obrazložiću pozivajući se na član 17. Vlada i član Vlade kome Narodna skupština izglasa nepoverenje ima veća ovlašćenja u svom radu nego član Vlade koji izgubi poverenje predsednika Vlade. Nije ovo kabinet. Ovo je Vlada. Član Vlade je odgovoran Skupštini i Skupština bira članove Vlade.
Ponavljam, voleo bih, ako biste bili ljubazni, da nam odgovorite, u članu 17. se govori o ovlašćenjima Vlade i člana Vlade posle prestanka mandata Vlade. Molim vas, ponavljam, ministar koji izgubi poverenje Narodne skupštine ima veća prava, veća ovlašćenja, nego što to ima ministar koji izgubi poverenje predsednika Vlade.
Dakle, sam zakon je nedosledan. Članovi 17. i 22. su u potpunoj nesaglasnosti. Imam utisak da je zakon pravljen po postojećem redu stvari. To je vrlo loše. Svaka poslanička većina, svaka politička većina u Srbiji nekada se ponaša kao da će to večno biti. Hvala bogu, svedoci smo da se vlasti menjaju, i treba da se menjaju da bi se svi naučili tome da vlast nije bogom dana.
Molim vas da prihvatite ovaj amandman, da izbacite ova rešenja iz zakona, jer ta rešenja sigurno nisu na dobrobit našeg društva.
Ne možemo dozvoliti – to se pre svega odnosi na Narodnu skupštinu, nemam previše prava da zameram ministru, ali zameram poslaničkoj većini – da sebe do te mere ponizimo i usvojimo rešenja koja ovu Narodnu skupštinu stvarno ponižavaju do te mere da više nema nijedan atribut državnosti i vlasti koji joj po Ustavu i po logici stvari pripadaju. Ne možemo dozvoliti da usvojimo rešenja po kojima će volja predsednika Vlade biti veća, jača, nego što je volja Narodne skupštine koja tog predsednika Vlade treba da bira.

Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta.

U onoj prethodnoj vladi ministar Gašo Knežević je često govorio, kada je govorio o Zakonu o visokom obrazovanju da je to zakon koji još nije donet, nije stupio na snagu, ali ga on primenjuje. To je bilo nešto vrlo interesantno i često smo to spominjali, ali čini mi se da ova vlada to isto radi sa Ustavom, jer većina rešenja iz ovog Predloga zakona o Vladi nisu u skladu sa postojećim Ustavom i onda se nameće logičan zaključak da Vlada negde ima neko svoje viđenje Ustava, da su ubeđeni da će to biti, da će ovo što je predloženo jednog dana biti i ustavno rešenje.
Pošto mi znamo da to nije tako i da ne može tako, predlažemo da predstavnik Vlade – ministar Lončar još jedanput razmisli i o ovom amandmanu i o celom ovom zakonu, jer što više odmiče rasprava sve je očiglednije da bi najbolje rešenje bilo, i za Vladu Srbije i za ovaj parlament, da se lepo ovaj predlog zakona povuče, da, ministre, uradite jedan dobar predlog zakona i da se onda u nekoj kraćoj raspravi izjasnimo i da se donese jedan normalan zakon koji bi bio primenljiv, a ne ovo što nam vi sada predlažete.
U članu 22. kažete: ″Predlog za izglasavanje nepoverenja ministru podnosi Narodnoj skupštini najmanje 20 narodnih poslanika.″ Šta ćemo sa ovim inicijativama koje već stoje u Skupštini Srbije, koje je podnela poslanička grupa SRS, sa 81 potpisom? Šta ćemo sa tim inicijativama, kada će se raspravljati o ministru Vuksanoviću i o ministru Dinkiću? Reći ćete da je to već zakazana sednica, ali šta planirate sa tom sednicom, to ćemo tek da vidimo u vreme kada je zakazana.
Dalje, kažete u trećem stavu da od podnošenja predloga predsednika Vlade za razrešenje ministra do odluke Narodne skupštine ministar ne može vršiti svoja ovlašćenja, već njih preuzima član Vlade koga predsednik Vlade ovlasti. Ovo ovako ne može.
Doduše, predsednik Vlade Vojislav Koštunica je ovo radio i bez zakona. Kada je Dragan Maršićanin podneo ostavku na poslove ministra za privredu i privatizaciju, Vlada i premijer su za koordinatora tog ministarstva, tako se to zvalo, odredili Predraga Bubala.
I, šta se dešavalo u tom periodu kada nismo imali ministra za privredu i privatizaciju? Privreda, koja inače nije funkcionisala i ne funkcioniše, tada je još manje funkcionisala. Privatizacije, koje su i do tada bile uglavnom na kriminalan način vršene, na isti način su nastavljene, zato što je Maršićanin tada kada je bio ministar obećao da će da podnese zahtev i da će se izvršiti 83 privatizacije, ali od tog posla nije bilo ništa, jer Maršićanin više nije bio ministar. Bubalo to nije obećao, bio je samo koordinator. Kada je postavljen za ministra, ta priča je zaboravljena.
Upravo zbog takvih nekih situacija i razloga, koji su u suštini zamajavanje građana Srbije, rekla bih bogami i malverzacije, i predlažete ova nebulozna, neprihvatljiva i neustavna rešenja.
Ne može Vlada biti bez ministra, bez obzira da li je on podneo ostavku, bez obzira na koji način podnese ostavku, da li Skupštini ili na predlog predsednika Vlade, on mora da obavlja svoju funkciju dok nadležni organ ne izabere drugo lice na tu istu funkciju.
Malopre je koleginica Jovanović upoređivala, ministru Lončaru je rekla – zamislite, gospodine Lončar, kada biste vi morali umesto Mlađana Dinkića da budete ministar finansija; pa je rekla – morali biste da otpuštate radnike, morali biste da uvodite PDV, da prodajete, da Nacionalnu štedionicu pretvarate u vašu banku, znači, kada biste vi menjali Mlađana Dinkića po nalogu Vojislava Koštunice, gospodine Lončar, vi biste morali i da kradete.

Za repliku se javio Gašo Knežević.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, meni je naravno drago što ovde među nama sede poznavaoci moga lika i dela, to je delimično i moja zasluga, znači da sam nešto uradio, pa se sećaju ljudi, ali ne javljam se povodom toga, odnosno provociran time javljam se povodom jednog pitanja.
Čudi me zašto je Zakon o parničnom postupku ili Zakon o izvršnom postupku donet u toku dana. Ovde se svi važni zakoni, izgleda, donose noću. Novinari su prilikom donošenja zakona o obrazovanju rekli da je to noć veštica, a mi sada možemo da kažemo da postoje noći veštica, jer izgleda da svi oni zakoni koji imaju neku ozbiljnu sadržinu, koji imaju reperkusije moraju da se donesu na principu iznurivanja.
Koji su motivi takve žurbe, šta opravdava činjenicu što u 23,00 časova noću ovde sede neki ljudi, kada nije ni po biološkom satu vreme za to, i diskutuju o temama koje su veoma ozbiljne, kao što je tema odnos ministra i predsednika Vlade ili klečanje na kukuruzu i sedenje u ćošku i bilo koja druga tema koja se tiče ovih zakona.
Dakle, jednostavno ne vidim nikakvog pravog razloga da se na ovaj način pristupa problemu, ni zbog činjenice što je neko umarao nas do pet časova ujutru za izmenu Zakona o obrazovanju. Sada smo prisutni kršenju onog zakona koji je donela ova ista vlada i preuzimanju obaveza, odnosno nadležnosti od strane ministra protiv zakona, jer naravno, zakon je takav da nije bio sprovodljiv. Što je tadašnja opozicija vas ubeđivala u to, to nikome nije bilo važno. Sada ovde imamo isto takvo nemoguće rešenje. Imamo rešenja koja izgledaju kao iščašeno ili slomljeno rame ili ruka.
Dajte da se prizovemo pameti i u pravo vreme radimo neke stvari za koje mislimo da su prave. Možemo da grešimo, slažem se da predlagač zakona može da napravi grešku i ja to mogu da razumem, ali ne mogu da razumem način na koji se donosi zakon. Ne mogu da razumem ponašanje koje prevazilazi svaku meru dobrog ukusa i koje se ovde ponavlja skoro uvek u momentu kada su neki važni zakoni pred nama. Hvala vam i izvinite.

Hvala, gospodine Kneževiću, ali pre vas se javio gospodin Nikolić, pa se izvinjavam gospodinu Nikoliću.
Reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao stalno zaposleni u Narodnoj skupštini Republike Srbije, podneću prijavu inspekciji rada protiv poslodavca zato što nas drži 13 sati na radnom mestu, ne da nam odmor. Samo se vi igrajte, ali taj zakon ste vi ovde u Skupštini doneli.
Ali, dok me još služi mozak, da komentarišem član 22. Predloga zakona, zato što bih hteo da ukažem na jednu nedoslednost koja se provlači ako samo uporedite članove 12. i 22. Očigledno da predlagač nije mogao da se opredeli hoće li Vladu ravnopravnih ministara koalicionih partnera ili će kancelarsku Vladu, koju bi predstavljao, zastupao, kojom bi na izvestan način komandovao predsednik Vlade.
Zamislite jedan zakon koji bi trebalo da bude konsekventan od prvog do poslednjeg člana, u kome u članu 12. ministar može zahtevati da Vlada odluči da li je predsednik prekoračio ovlašćenja kada mu je dao neki zadatak, a u članu 22. predsednik ima ovlašćenja da podnese predlog za razrešenje ministra i istog časa da ga skloni sa radnog mesta, da ga udalji iz Vlade i da odredi ministra koji će da ga zamenjuje.
To je taj isti predsednik protiv koga ministar može da zahteva glasanje u Vladi, da li je prekoračio ovlašćenje što mu je dao nalog, a, samo deset članova posle toga, predsednik Vlade može da ga skloni zahtevom za razrešenje, kao da uopšte nije postojao i kao da ga nije birala Narodna skupština.
Zbog toga molim predlagača zakona da odluči: ako hoće kancelarski sistem, onda ćemo mi ovde da biramo predsednika Vlade, a on samo da nam predstavi svoj kabinet, a ako hoće sistem u kome Skupština bira svakog ministra ponaosob, onda je predsednik Vlade jedan od ministara, onda predsednik Vlade ne može da podnese zahtev za razrešenje ministra i time ga praktično razreši, zato što je to vlada koja uživa poverenje većine. Zahtev za razrešenje sigurno će biti pozitivno rešen.
Zašto onda toliko žuri predsednik Vlade da ga skloni sa mesta za tih oročenih nekoliko dana, koliko ste predvideli da je rok u kome mora da se glasa o predlogu za razrešenje? Ili je ministar onaj ko u samoj vladi može da traži glasanje protiv neke odluke predsednika Vlade ili je ministar onaj čijim mandatom praktično raspolaže predsednik Vlade.
Mislim da ste ovim predlogom zakona zbunili i same ministre, posebno ministre pripadnike stranaka koje su u koaliciji sa onim ko je pisao ovaj predlog zakona. Verovatno ste im na neki način popustili članom 12. i sada ne može da naredi predsednik Vlade nešto ministru, jer ovaj može da traži da Vlada glasa o tome, a ipak ste hteli da imate dominantni uticaj u Vladi preko predsednika Vlade, pa ste predvideli odredbu o razrešenju ministra, što je izvršeno praktično zahtevom za razrešenje.
Zbog toga što je za Narodnu skupštinu svejedno da li je neko predsednik ili ministar, o svakom se glasa, zbog toga poštujte ministre. Da bi ga narod poštovao, to ne može da bude čovek koga će predsednik Vlade – ne kancelar, nego predsednik Vlade – da razreši jednom svojom odlukom. Ne može.
Ministar mora da obavlja funkciju na koju ga je izabrala Narodna skupština sve do momenta dok Narodna skupština ne kaže – gospodine ministre, vi više nećete obavljati tu funkciju. Između ministra i Skupštine koja ga je izabrala ne postoji posrednik. Onaj ko je predložio da ministar bude izabran može samo da predloži da ministar bude razrešen. Ne može da ga razreši i ne može da ga skloni sa dužnosti do momenta razrešenja.

Zahvaljujem se, gospodine Nikoliću. Reč ima gospodin Milajić.
Gospodine Nikoliću, hoću da vas podsetim na jednu inicijativu: inicijativa predsednika Vlade da se razreši ministar kulture nije prošla u parlamentu. Radilo se o ministru Đukiću.