U članu 22. Predloga zakona predviđeno je izglasavanje nepoverenja ministru i razrešenje ministara Vlade. Predlog za izglasavanje nepoverenja ministru podnosi Narodnoj skupštini najmanje 20 narodnih poslanika. Tu nije ništa sporno.
To je inicijativa koja je predviđena i Ustavom Srbije i Poslovnikom o radu Narodne skupštine Republike Srbije i ne proizvodi nikakva pravna dejstva sama inicijativa po sebi.
U stavu 2. ovog člana – predlog za razrešenje ministra podnosi Narodnoj skupštini predsednik Vlade, s tim što ta inicijativa za razrešenje ministra od strane predsednika Vlade proizvodi određena pravna dejstva, koja se sastoje u tome da od podnošenja predloga predsednika Vlade za razrešenje ministra do odluke Skupštine ministar ne može vršiti svoja ovlašćenja. Interesantna stvar u tome je to što je posledica bilo predloga za razrešenje bilo predloga za izglasavanje nepoverenja ministru ista – njemu prestaje mandat na ovaj ili onaj način.
Međutim, interesantna stvar u ovom predlogu zakona je u posledicama. Ako je predlog za izglasavanje nepoverenja ministru pokrenut od strane 20 narodnih poslanika, nema oduzimanja ovlašćenja. On i dalje obavlja svoju funkciju normalno, dok Skupština ne usvoji taj predlog ili ga usvoji. U situaciji kada razrešenje ministra traži predsednik Vlade uvodi se mogućnost da mu se oduzimaju ovlašćenja i da on ne može obavljati svoju funkciju.
Potpuno je nejasno zašto u jednoj situaciji on nastavlja i dalje da vrši svoj posao i vrši svoja ovlašćenja, a u drugoj istovetnoj situaciji mu se oduzima to pravo. Da je u pitanju kancelarski sistem Vlade, to bi bilo razumljivo – Skupština bira premijera, kancelara, a kancelar posle sam postavlja kabinet, i to ovlašćenje predsednika Vlade bi bilo potpuno razumljivo i opravdano. Međutim, s obzirom na to da Skupština bira i predsednika Vlade i sve članove Vlade, nejasno je zašto bi predsednik Vlade imao tu vrstu ovlašćenja da može da razvlasti ministra pre nego što se Skupština izjasnila o tome da li treba razrešiti ministra ili ne.
Na kraju, u stavu 4 – od podnošenja predloga do glasanja o nepoverenju, odnosno razrešenju ne može proći manje od tri ni više od 15 dana – predlagač i dalje uporno pokušava da reguliše materiju koja je u domenu Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, tako da Vlada pokušava na mala vrata da reguliše nešto što u principu ne bi mogla da reguliše. To je način kako će postupati Skupština u situacijama kada se postavi pitanje poverenja, bilo celoj Vladi ili pojedinom njenom članu.

Zahvaljujem se, gospodine Milajiću. Reč ima Snežana Lakićević-Stojačić.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, s obzirom da vas dugo poznajem i kao nekoga ko je studirao na novosadskom Pravnom fakultetu i kao čoveka koji se, bar kako važi mišljenje u Novom Sadu, izuzetno dobro razume u svoj posao, gotovo da sam sigurna da vi niste radili ovaj zakon. Apsolutno sam sigurna da vi shvatate sve mane koje ovaj zakon ima.
Isto tako sam sigurna da znate da je stav 3. člana 20. suprotan Ustavu. S obzirom da znam vaše pravničke kvalitete, sigurna sam da ne možete stajati iza zakona koji je suprotan Ustavu, a ovo nije jedina odredba u ovom zakonu koja je suprotna Ustavu i kojom se, faktički, Vlada stavlja izvan Skupštine. Samim tim, urušava se parlamentarni sistem Republike Srbije i nadležnosti i ovlašćenja koja parlament ima, a Vlada se postavlja na ono mesto koje po sadašnjem pravnom sistemu Republike Srbije objektivno nema. Sigurna sam da ste i vi, kao i većina kolega pravnika u ovom parlamentu, svesni te činjenice.
Ono što nisam sigurna i u šta ne mogu da verujem jeste da će vladajuća većina glasati za ovakav zakon i da neće podržati amandmane, koji ne politički, nego izrazito pravnički, zanatski i stručno pokušavaju da usaglase ovaj zakon sa postojećim Ustavom. Čak i pod pretpostavkom da se verovalo da će se doneti novi ustav, pa eventualno ove odredbe ne bi bile neusaglašene sa ustavom, mada čisto sumnjam da bi i neki novi ustav mogao imati odredbe sa kojima bi ovakve zakonske odredbe bile u saglasnosti, nemoguće je ići korak unapred pa prejudicirati eventualno neka buduća rešenja, s obzirom da smo i mi kao parlamentarci ovde u Skupštini Srbije, ali i građani Srbije su svesni činjenice da se Ustavna komisija dugo nije sastala i da nismo odmakli dalje od 22. člana, ako se dobro sećam, pa je neizvesnost oko donošenja ustava, kao predizbornog obećanja, nešto sa čim se svako od nas mora suočiti.
Dakle, nesporno je da je stav 3. člana 22. suprotan Ustavu i nesporno je da mnoge nejasnoće u ovom zakonu postoje. Kaže: "Predlog za razrešenje ministra podnosi Narodnoj skupštini predsednik Vlade." Koliko ministara – jednog, dva, tri, sve ministre jedne političke stranke ili sve ministre? I, onda prenese ovlašćenja samom sebi, pa u isto vreme neki predsednik Vlade vrši funkciju predsednika Vlade i svih ministara, i to je 15 dana maksimalan rok koliko mu se eventualno pretpostavlja ovim zakonskim rešenjem, sasvim dovoljno da se mnogo toga donese, mnogo toga pogrešno uradi, osramoti parlament, osramoti Vlada, osramoti vrlo mlada demokratija u Republici Srbiji.
Mnogo toga je nedefinisano i mnogo toga je neodrživo u ovakvom zakonskom predlogu i ovakvom zakonskom rešenju. Zaista mislim da je jako važno da se prihvati amandman Gordane Čomić i Demokratske stranke u ovom smislu. Jako je važno da se shvati mogućnost zloupotrebe ovakvog člana ovog zakona, ukoliko u ovakvoj formi bude donesen.
Gospodine ministre, pročitajte još jednom. Sigurna sam da razumete ovo o čemu govorim. Volela bih da znam i ko je autor ovog zakona, zato što izražavam ozbiljnu sumnju u njegove pravničke kvalitete i sposobnosti, pa predlažem da se ubuduće na takve stručnjake i zakonopisce ova vlada ne oslanja.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Đorđević.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 22. je u direktnoj koliziji sa Ustavom Republike Srbije. Na ovom članu 22. može se uočiti jasno priroda Predloga zakona o Vladi, koji je Vlada Srbije podnela Narodnoj skupštini.
Naime, ovaj član 22. Predloga zakona o Vladi stavlja Vladu Republike Srbije u prvi plan i minimizira najviši zakonodavni organ Republike Srbije – Narodnu skupštinu Republike Srbije. Upravo u stavu 3. člana 22. Predloga zakona, koji govori o institutu nepoverenja ministru i razrešenja ministra, kaže se sledeće: "Od podnošenja predloga predsednika Vlade za razrešenje ministra do odluke Narodne skupštine ministar ne može vršiti svoja ovlašćenja, već njih preuzima član Vlade koga predsednik Vlade ovlasti."
To je direktno u koliziji sa Ustavom Republike Srbije. Ustav je najviši zakonodavni akt Republike Srbije i dok je važeći mora da se poštuje.
Dakle, član 93. stav 1. Ustava Republike Srbije kaže sledeće: "Vlada i svaki njen član za svoj rad odgovaraju Narodnoj skupštini", znači odgovaraju najvišem zakonodavnom organu. U stavu 2. se kaže sledeće: "Narodna skupština može izglasati nepoverenje Vladi ili pojedinom njenom članu." U stavu 3. kaže: "Predlog za izglasavanje nepoverenja Vladi ili pojedinom njenom članu može podneti najmanje 20 narodnih poslanika."
Kada govorimo o glasanju o nepoverenju Vladi, član 93. Ustava Republike Srbije kaže sledeće: "Glasanju o nepoverenju Vladi može se pristupiti tek posle tri dana od dana podnošenja predloga za izglasavanje nepoverenja." Da ne čitam dalje član 93. Ustava.
Na članu 22. Predloga zakona o Vladi, koji je Vlada podnela Narodnoj skupštini, vidi se upravo ono što je zamenik predsednika Srpske radikalne stranke gospodin Tomislav Nikolić rekao, kada je rekao da je i sam Predlog zakona u koliziji sa članom 12. Predloga zakona, gde član Vlade može zahtevati da Vlada odluči da li je pri tome predsednik Vlade prekoračio svoja ovlašćenja, a onda se u članu 22. kaže, da ne ponavljam šta predviđa Predlog zakona, sasvim suprotno od člana 12.
Znači, ovaj predlog zakona, koji je Vlada podnela Narodnoj skupštini, ne samo da nije u skladu sa Ustavom i da zato nije dobro koncipiran, nego nije usklađen ni sa prethodnim članovima koji treba da potpuno precizno i jasno regulišu oblast kada je u pitanju zakon o Vladi Republike Srbije.
Amandman koji je podnesen na član 22. upravo govori o tome i ministar bi trebalo dobro da razmisli kada i da li uopšte ovaj predlog zakona treba povući iz skupštinske procedure. Ušli smo u ovu raspravu i u ovoj raspravi smo pokazali i dokazali da je zakon u potpunoj koliziji sa Ustavom Republike Srbije, a to znači sa najvišim zakonodavnim aktom.
Na kraju krajeva, ova vlada prema građanima Srbije ima obavezu da donosi precizne i jasne zakone, da reguliše oblasti, pogotovo kada je u pitanju Vlada Republike Srbije. Ne može izvršna vlast da preuzima ingerencije zakonodavne vlasti. To je suština svih onih amandmana koje je podnela poslanička grupa SRS.

Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić.

Dame i gospodo poslanici, i u ovom članu se vidi na koji način neprincipijelno postupa ova vlada u jednom delu, da postoji jedna stalna težnja da se ponizi Narodna skupština. Član 22. reguliše kako možemo da razrešimo ministre. Znači, postoje dva načina: jedan je da to pokrenu narodni poslanici, najmanje 20 poslanika, i drugi način je da inicijativu pokrene predsednik Vlade.
Međutim, sada postoje i dva načina kako će da funkcioniše Vlada, koja su sasvim suprotna. Znači, ako to urade narodni poslanici, najmanje 20, a može i 250, bez obzira na broj narodnih poslanika, taj ministar će da nastavi da obavlja svoj posao dokle god ne bude doneta odluka o njegovom razrešenju. Ukoliko to uradi predsednik Vlade, on će odmah maltene biti udaljen sa dužnosti ministra i biće postavljen neko od strane predsednika Vlade ko će da obavlja taj posao.
Postavlja se pitanje ko je stariji, Narodna skupština ili predsednik Vlade i ko kome odgovara za ono što radi? Narodna skupština odgovara građanima koji su je birali, a predsednik Vlade i Vlada narodnim poslanicima, tako da je ovaj stav sporan, na određen način ponižava Narodnu skupštinu.
Problem nastaje, šta ako predsednik Vlade podnese inicijativu za razrešenje ministra, postupi se u skladu sa ovim članom, stavom 3. ovog člana, uđe se u raspravu i Narodna skupština ne donese odluku o razrešenju tog ministra. Po nekoj logici stvari, kako ko uživa poverenje, tog trenutka bi predsednik Vlade trebalo da podnese ostavku, jer je hteo da razreši člana svog kabineta, Narodna skupština to nije prihvatila i samim tim nema više poverenje u predsednika Vlade i on odmah treba da podnese ostavku.

Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)
Na član 23. amandman je podnela narodni poslanik Gordana Čomić.
Vlada predlaže da se ovaj amandman ne prihvati. Odbor za pravosuđe i upravu predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Gordana Čomić.

Dame i gospodo, član 23. ima naslov – Ostavka ministra. U svom prvom stavu u predloženom tekstu zakona glasi: "Ministar može podneti ostavku, koju šalje predsedniku Vlade i potom predsedniku Narodne skupštine."
Ministar u Vladi nema Ustavom opisan, ili Zakonom o ministarstvima ili Poslovnikom, kanal komunikacije sa predsednikom Narodne skupštine. Predsednik Narodne skupštine komunicira sa predsednikom Vlade kada je ovako ozbiljna stvar, kao što je ostavka, u pitanju. Dakle, ministar (uz prethodnu primedbu da je izbor predlagača zakona da govori da se ostavka šalje, šta god to značilo, mi se sa tim ne slažemo, ali tu je u pitanju različita sklonost ka jasnom pravnom jeziku ili ne) ne može da se obraća predsedniku Skupštine sa ostavkom. On podnosi ostavku predsedniku Vlade.
Treći stav kaže za ministra da može obrazložiti ostavku u Narodnoj skupštini. Govorila sam, kada je bio ovaj stav u pitanju za predsednika Vlade, ne bez razloga, da li ćemo onda u svim zakonima kojima biramo lica, guvernera Narodne banke, predsednika Vrhovnog suda, Ustavnog suda, da li ćemo svima omogućiti da obrazlažu svoje ostavke, a da poslanici mirno sede i slušaju. Da li je za takvo obrazlaganje potrebno da u sali bude 84 poslanika ili jedan poslanik?
Da li je potrebno da se poslanici saglase sa tim da im se ministar obrati? Da li je tačka dnevnog reda u Skupštini obrazlaganje ostavke pojedinog ministra? Kako to ministar obrazlaže ostavku u Skupštini mimo predsednika Vlade? Sve te probleme proizvodi ovaj proizvoljan stav, potpuno nepotreban u članu koji govori o ostavci ministra, da ministar može obrazložiti ostavku u Narodnoj skupštini.
Naš predlog u amandmanu koji smo podneli jeste da se stav 1. menja i glasi: "Ministar može podneti ostavku pismeno ili usmeno". Dakle, posledično, kako smo predložili da predsednik Vlade može da podnese ostavku pismeno i usmeno, sa potpuno istim razlozima.
Vrednost usmene ostavke je vezana za odgovornost u obraćanju na javnoj sceni, za odgovornost u javnom govoru, za kontrolu javnog govora i usko je vezana sa svešću o tome kakav je posao koji ministar obavlja. Ne može ministar sebi da dozvoli da se iznervira, pa da u toku zasedanja sednice Skupštine ili na sednici Vlade, ili u emisijama na medijima, ili na skupovima da izgovori rečenicu - podnosim ostavku. To je nedopustivo i pokazuje nedostatak o tome koliko je važan posao kojim se ministar bavi.
Naglašavam, uz amandman koji sam već komentarisala, ovaj amandman koji bi mi uneli kao politička stranka, dakle Demokratska stranka bi taj institut usmene ostavke unela u Predlog zakona, da ga predlažemo kao narodni poslanici ili kako god, bez očekivanja da vladajuća većina usvoji ovakav amandman, ali mi mislimo sa razumnom i dobrom namerom da se o tome popriča u javnosti.
Posle stava 1. dodali smo novi stav koji glasi: "Ministar svoju ostavku dostavlja predsedniku Vlade". On ne može svoju ostavku da dostavlja predsedniku Skupštine, jer je predsednik Vlade lice koje ga je predložilo i on obavlja komunikaciju sa predsednikom Skupštine.
Stav 3, da ministar može obrazložiti ostavku u Narodnoj skupštini, naravno, predložili smo da se briše. Obrazlaganje ovakve ostavke ni za predsednika Vlade ni za ministra nema postupak i proceduru u Poslovniku Skupštine i ne može biti tačka dnevnog reda.
U obrazloženju koje nam je Vlada dala uz odluku da ne prihvata amandman nema sličnosti sa obrazloženjem koje su dali kada je u pitanju predsednik Vlade, koji bi trebalo da obrazlaže svoju ostavku, ali ako pokušate da zamislite situaciju da imate jednog ili drugog ministra, što je potpuno normalno, koji podnose ostavke, koji se obraćaju Skupštini, sami ćete videti da to prosto nije realno da bude primenjivo. Ako nije primenjivo, zašto onda da piše u nekom našem zakonu kojim hoćemo dobro da uredimo Vladu i organizaciju Vlade Republike Srbije.

Reč ima poslanik Milan Marković.