Dame i gospodo, poslanička grupa DS će u danu za glasanje, jer se glasa posle amandmana koji smo mi predložili, podržati amandman narodnog poslanika Milorada Mirčića, jer je i ovo rešenje bolje od predloženog, bez obzira što vam se čini da ako smo predložili da se briše zašto bismo glasali za amandman da se ostavlja mogućnost ostavke, ali sa tekstom da se otvara rasprava nakon što predsednik Vlade može obrazložiti ostavku u Narodnoj skupštini, a nakon rasprave konstatuje da je prestao mandat Vladi.
Ovaj amandman zaslužuje našu podršku zato što se njime insistira na poštovanju Narodne skupštine. Dakle, stav 3. u članu 20. kaže: "Predsednik Vlade može obrazložiti ostavku u Narodnoj skupštini". Znate, kada bismo, a ovi večernji časovi verovatno to zaslužuju, sa malo cinizma komentarisali, imali bismo pravo da kažemo – ko je taj čovek koji dolazi u Skupštinu, da li je on podneo ostavku?
U obrazloženju Vlada kaže, citiram: "Ostavka predsednika Vlade jeste jednostrani akt i ostavkom Vladi prestaje mandat, pa nema nikakvog razloga za skupštinsku raspravu o Vladi kojoj je prestao mandat." Ko je onda taj čovek koji dolazi da se obrati Skupštini: predsednik Vlade u ostavci, predsednik Vlade koji je podneo ostavku? Zašto se on obraća Skupštini?
Ostavka predsednika Vlade i ostavka Vlade je uvek ozbiljan događaj u svim društvima i u svim državama, pa tako i u Srbiji. Postoje, u principu, tipski razlozi za ostavku. Najčešći je da je Vlada, takva kakva je, zbog neostvarivanja programa, zbog političkih prilika u zemlji izgubila podršku poslaničke većine u Skupštini.
Kome se onda obraća taj predsednik Vlade, kome se obraća sa obrazloženjem političkih prilika, kada je ta vlada, čiji je predsednik podneo ostavku, bila nesposobna da popravi političke prilike, to poslanička većina zna. To je nepoštovanje poslanika koji su birali tu vladu.
Ako je ostavka podneta i ako je jednostrani akt, onda ne možete pružiti priliku predsedniku Vlade da drži govor pred narodnim poslanicima, jer on je izgubio autoritet; da ga ima, ne bi podnosio ostavku, jer bi imao podršku svojih poslanika. Ako želi da obrazlaže političke prilike, on ima prilike to da radi na sednici Vlade, kojom izveštava javnost o podnošenju ostavke, u medijima i gde god hoće, ali ne može za tu priliku da koristi instituciju Narodne skupštine.
Ono što je dodatni problem, koji vam možda ne izgleda kao argumentacija za ovaj zakon, ali je neminovna posledica – zašto samo u ovom zakonu da bude da može da obrazlaže svoju ostavku jedno lice koje bira ova skupština. Ova skupština bira predsednicu Vrhovnog suda. Ako ovo usvojite, moraćete da stavite u sve zakone da predsednica Vrhovnog suda može obrazlagati ostavku u Skupštini. Mi je biramo. U ovom trenutku je žena predsednica Vrhovnog suda. Predsednik Ustavnog suda, guverner Narodne banke...
Ako držite da je predsednik Vlade lice koje zaslužuje da se obrati kada je već podneo ostavku (ili podnela), da li to znači da ćemo u svim zakonima za sve funkcionere koje biramo, preko sudova i Narodne banke, imati odredbe u tim zakonima koji se tiču njihovih funkcija da se mogu obraćati Narodnoj skupštini i obrazlagati svoje ostavke?
Ako nećete to imati, zašto je samo predsednik Vlade izabran da se obrati Narodnoj skupštini, gde je izgubio autoritet pred poslanicima, koji jednostavno ne podržavaju više ni način na koji vodi Vladu, ni način na koji ne ostvaruje, verovatno, program Vlade?
Predlog koji je podneo narodni poslanik Milorad Mirčić unekoliko popravlja ovo, zbog toga što omogućava narodnim poslanicima (evo, narodni poslanici dobacuju – u potpunosti popravlja, i u pravu su), zbog toga što stavlja Narodnu skupštinu u sasvim drugačiji položaj nego da bude slušaonica za predsednika Vlade koji je podneo ostavku zato što nema autoriteta da vodi Vladu.

Reč ima narodni poslanik Tomislav Penezić.

Dame i gospodo, iako nemam svoj amandman pročitao sam sve amandmane kolega i ne vidim ništa nelogično u bilo kom amandmanu. Jedino nelogično što vidim to je da Vlada ne želi da prihvati amandmane Srpske radikalne stranke. Pošto je ovo poprimilo malo i komičan karakter, a pošto je iza mojih leđa, pardon, tako se pogodilo, moj kolega profesor Anđelković, on će mi dozvoliti da napravim jedno poređenje.
Ovo me sve podseća na Hemingvejev roman "Starac i more" – Vlada želi da ulovi ribu u mutnom, ali se zakačila za ogromnu ribu, koja se zove SRS, i ne može da je savlada. Sada dolazi do takozvanog, kako bismo mi ribari, gospođo Čomić, to rekli, zamaranja i ovo zamaranje će da traje ko zna do kada i ne znam da li će se završiti za dva-tri dana. Vlada prikuplja snagu i njena snaga se ogleda u 126 kartica i nada se da će savladati ribu. U međuvremenu ove sitne stranke u obliku ajkula čupkaju malo deo po deo, tako da će Vlada na kraju izvući samo kostur. Prema tome, savetujem, secite uže, prekidajmo ovu mučnu situaciju, povlačite zakon ili prihvatite amandmane.

Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)
Na član 22. amandman je podnela narodni poslanik Gordana Čomić.
Vlada predlaže da se ovaj amandman ne prihvati. Odbor za pravosuđe i upravu predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Gordana Čomić.

Dame i gospodo, član 22. ima naslov – Nepoverenje ministru i razrešenje ministra. U svom originalnom tekstu u stavu 1. govori da predlog za izglasavanje nepoverenja ministru podnosi  Narodnoj skupštini najmanje 20 narodnih poslanika, što je u redu. Drugi stav: ″Predlog za razrešenje ministra podnosi Narodnoj skupštini predsednik Vlade″, što je proceduralno u redu. Sada ide stav 3: ″Od podnošenja predloga predsednika Vlade za razrešenje ministra do odluke Narodne skupštine ministar ne može vršiti svoja ovlašćenja, već njih preuzima član Vlade koga predsednik Vlade ovlasti.″ Teško da iko može da da pozitivnu argumentaciju za ovaj stav, iz najmanje tri razloga.
Stav 3. člana 22. je suprotan Ustavu. Ovlašćenja ministru daje Skupština. Zakonom o ministarstvima mi svaki put kada biramo Vladu utvrđujemo broj ministarstava i nadležnosti ministarstava. Iz Zakona o ministarstvima, koji podrazumeva da ćemo donositi zakon o Vladi, ovakav ili kakav god, sa izmenjenim amandmanima, mi tačno znamo šta su ovlašćenja ministra i ne može predsednik Vlade da kaže ministru da ne može da vrši svoja ovlašćenja.
Ono što je još dodatno kršenje Ustava u ovom članu je da predsednik Vlade bira člana Vlade kome prenosi ovlašćenja ministra za kojeg ima nameru da podnese zahtev za razrešenje. Kada predsednik Vlade podnosi zahtev za razrešenje ministra za očekivati je da će se skupštinska većina, koja podržava Vladu, saglasiti sa tim predlogom, tako da je na teorijskom nivou da raspravljamo šta ćemo ako skup. I neka postoji samo u teorijskoj ravni, tek tada ovo ne sme da stoji, jer to znači da je predsednik Vlade neovlašćeno potpuno oduzimao ovlašćenja ministru koja on ima po zakonu.
Predlagač je ponudio vrlo problematičnu odredbu, ne sumnjam, opet u dobroj nameri da se jasno definiše položaj ministra, ali se ovom odredbom u suštini samo proizvodi šteta, jer se ne razrađuje slučaj koji sam pomenula – kada se ministru izglasa poverenje.
Ovo je drugi amandman za koji nismo očekivali da ga vladajuća većina prihvati, jer predstavlja jedno novo rešenje, ali prosto smatramo svojom obavezom da, brinući o tome kako će nam izgledati Zakon o Vladi, Zakon o državnoj upravi, Zakon o državnim službenicima i Zakon o Narodnoj skupštini, prosto doprinesemo svojom idejom.
Dakle, naš predlog je da se promeni stav koji sam pročitala, gde predsednik Vlade samovoljno oduzima ovlašćenja ministru, i da glasi: "Od dana podnošenja predloga za razrešenje do dana odluke Narodne skupštine ministar obavlja svoje dužnosti, osim u slučajevima kada je razlog za razrešenje zaticanje u vršenju krivičnih ili prekršajnih dela ili na zakonom propisan način utvrđen sukob interesa."
U tom slučaju po ovome može da bude rasprave, jer je to definisano već drugim zakonima. Znači, ako je on zatečen u vršenju krivičnog ili prekršajnog dela na njega će se odnositi krivični i prekršajni zakon, oduzimaće mu se imunitet itd. Samo u takvim slučajevima on može biti sprečen da ima ovlašćenja, ni u jednom drugom slučaju.
Ono što se u čl. 22. stavlja kao poslednji stav 4. je ponavljanje u Predlogu zakona obaveze Narodne skupštine i taj stav 4. glasi: "Od podnošenja predloga do glasanja o nepoverenju, odnosno razrešenju ne može proći manje od tri ni više od 15 dana." Ne može se, kako za poverenje Vladi, tako ni za ministra, zakonom o Vladi propisivati u kom roku će Skupština obaviti glasanje o predlogu za razrešenje ministra.
Verujući da nije sporan ovaj amandman i duboko verujući da ne postoji argumentacija koja ima uporište u Ustavu ili u bilo kom zakonu da predsednik Vlade samovoljno oduzima ovlašćenja ministru, nadam se da ćete u danu za glasanje prihvatiti ovaj amandman.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Radosavljević.

Dame i gospodo poštovani narodni poslanici, ponovo smo došli na onaj famozni član 22. stav 3. U prethodnoj raspravi o amandmanima istakli smo neprihvatljiva rešenja, a mislim da je ovo vrhunac neozbiljnosti predloga. Naime, od podnošenja predloga predsednika Vlade za razrešenje ministra do odluke Narodne skupštine ministar ne može vršiti svoja ovlašćenja, već njih preuzima član Vlade koga predsednik Vlade ovlasti.
Po kom to zakonu predsednik Vlade oduzima prava koje jedino ovde ima Narodna skupština? Ona bira Vladu, ona bira ministre i nema tog zakonskog osnova koji može da se crpi i da se da pravo predsedniku Vlade da ograniči pravo jednom od ministara da vrši svoju nadležnost. Ovo što smo istakli i u jučerašnjoj i u današnjoj raspravi još jedanput se ispoljava na najbrutalniji mogući način, a to je želja Vlade da oduzme pravo Skupštini, i to je nešto što je za DS neprihvatljivo. Ne može, ali dobro, predstavnici vladajuće koalicije negoduju ili onako šaljivo žele to da prokomentarišu...
Ali, hajde da krenemo od pretpostavke, primera radi, da predsednik Vlade želi da razreši Mlađana Dinkića. S obzirom na to da se ovde u stavu 4. kaže – od podnošenja predloga do glasanja ne može proći manje od tri ni više od 15 dana, kako predsednik Skupštine zakazuje sednice, pa sednica ima dvadeset i kusur tačaka, pa krenemo u martu i završavamo u novembru, onda imamo situaciju da do tog vremenskog perioda, dok se Skupština o tome ne izjasni, Mlađan Dinkić sedi u ćošku ili, što bi rekle moje kolege radikali, kleči na kukuruzu.
To možda deluje šaljivo, ali to je rešenje koje je Vlada predložila ovim članom zakona, a da ne govorim o tome da ministar ne može da obavlja svoja ovlašćenja, već se delegira neko drugi. Ko to može da da pravo predsedniku Vlade, osim Narodne skupštine, da izabere novog ministra? Prema tome, činjenica je da je ovaj član Predloga zakona vrhunac neozbiljnosti.
Još jedanput kažem, i u razgovorima koje sam imao sa predstavnicima vladajuće grupacije dobili smo odobrenje za jedan ovakav amandman, ali još jedanput apelujem na njih da probaju da porazgovaraju sa ministrom, koji mudro ćuti i nema nameru da da bilo kakav odgovor na jedno ovakvo rešenje, da nam kaže šta je razlog, šta ga je rukovodilo da ovo učini i da predloži jedno ovakvo rešenje, koje zaista nigde u svetu ne postoji.
Ali, može da se desi, rekao sam, hipotetički, da imamo situaciju da Mlađa sedi u ćošku ili kleči. Kakvu Vladu imamo, ne bi me čudilo. Nemojte da razgrađujete institucije i vodite računa o tome; dobro je, ma, odlično, negoduju predstavnici vladajuće grupacije, očito ih pogađa konstatacija koju smo izrekli.
Još jedanput apelujem na predstavnika predlagača, na ministra, da razume zahteve Demokratske stranke. Oni su krajnje opravdani. Ovo je jedino moguće rešenje. U ovom slučaju koji ste ovde naveli svašta je moguće. Od ove vlade svašta je moguće i svašta smo videli. Ne bi me čudilo da tamo bude i kolektivno klečanje. Dobro, imali smo prilike da vidimo svašta, a kažem još jedanput, možda se i to dogodi. Hvala.

Zahvaljujem se, gospodine Radosavljeviću. Ako imate obećanje vladajuće koalicije, onda će biti prihvaćen amandman. Nema nikakvih sporova, inače ministar može da čeka i u Bodrumu, ne mora da kleči. Reč ima gospodin Zoran Krasić. Osavremenio se poslanik narodni, ima pravo. Izvolite, gospodine Krasiću.

Osim ovoga što je obuhvaćeno ovim amandmanom, član 22. ima još nekoliko problematičnih stavova. Prvo, ni ovo ne pripada materiji zakona o Vladi, ali kada već mislite da treba da stoji u zakonu o Vladi, morate da snosite posledice i ovakvih amandmana.
Šta mora da se kaže? Taj stav 3. u varijanti Vlade glasi: ″Od podnošenja predloga predsednika Vlade za razrešenje ministra do odluke Narodne skupštine ministar ne može vršiti svoja ovlašćenja, već njih preuzima član Vlade koga predsednik Vlade ovlasti.″ U svim odredbama Ustava Republike Srbije koje se tiču Vlade kada se govori o tome šta radi ministar, govori se o dužnosti, o dužnostima ministra, a na mnogim mestima se u pogledu organa kojim on rukovodi izvlači i zaključak o nečemu što se naziva nadležnost. Ovo što ste naveli – ovlašćenja, to je jedna slobodna interpretacija koju zakon ne bi smeo da sadrži.
Drugo pitanje koje se lepo potencira amandmanom jeste – u čemu se ogleda razlika ako predlog za izglasavanje nepoverenja podnese 20 narodnih poslanika, i ukoliko se taj predlog usvoji po automatizmu se donosi odluka o razrešenju tog ministra, i ukoliko je predlog za razrešenje podneo predsednik Vlade? Predlog 20 poslanika da se izglasa nepoverenje je inicijalni akt da bi krenula rasprava ovde. Predlog predsednika Vlade da se razreši jedan ministar je takođe inicijalni akt.
Ali, ta dva inicijalna akta nisu u istoj ravni. Kada 20 poslanika podnese predlog za izglasavanje nepoverenja, nema suspenzivnog dejstva. Ukoliko je predsednik Vlade podneo predlog za razrešenje, javlja se suspenzivno dejstvo. Problem je upravo u tome što onaj ko bira taj i razrešava.
Onaj ko bira i razrešava može pod određenim uslovima, koji su propisima utvrđeni, i da suspenduje nekoga, ali ako se suspenduje ministar, to mora da bude u Ustavu. Pošto toga nema u našem Ustavu, onda se postavlja pitanje da li je moguća suspenzija ministra.
U potpunosti se slažem da je čudno, neopravdano da ministar i dalje obavlja funkciju, a predsednik Vlade podneo predlog da se on razreši i da je to jedna čudna situacija. Isto tako je čudna situacija ukoliko 20 poslanika predloži da se izglasa nepoverenje tom ministru, pa on i dalje radi. U krajnjem slučaju, fatalna posledica za ministra, i po jednom i po drugom predlogu, jeste razrešenje, koje opet zavisi od nas.
Šta će biti ukoliko predsednik Vlade suspenduje ministra zato što je podneo predlog za razrešenje, a taj njegov predlog ne prođe na Skupštini? Šta će onda da bude?
Mislim da, realno gledajući, u ovim statusnim stvarima i po pitanju položaja ministra u Vladi mi imamo drugi problem. Šta će biti ukoliko ministar podnese ostavku, a o toj ostavci se ne raspravlja ovde, ili ukoliko ministar traži da se razreši, podnese ostavku i ne želi da ostane i obavlja svoju dužnost, nego želi da ode iz Vlade? To je više kao odraz faktičkog stanja, nego normativnog stanja. E, za to, što je moguća situacija i verovatno je da može da se desi, ovaj zakon nema odgovor, jer taj odgovor nije ni pronašao na bazi ustavnog ovlašćenja koje je propisano.
Zato je nemoguće da se priča o nekoj suspenziji i u varijanti kako je predložila Vlada i u varijanti kako se predlaže ovim amandmanom.

Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović.