Samo bih upozorio narodne poslanike i predstavnike Vlade da pročitaju deo obrazloženja Predloga zakona I koji kaže – ustavni osnov. I, stvarno, tu niste pogrešili, ustavni osnov za ovaj predlog zakona nalazi se u članu 91. Ali, član 91. Ustava Republike Srbije u stavu 3. glasi: ″Organizacija i način rada i odlučivanja Vlade uređuju se zakonom i poslovnikom.″
Ovo što ste vi pokušali da uredite članom 18. je ustavna norma. To je nešto što je Ustav propisao i to se nalazi u članu 93. Ustava. To što je navedeno u članu 93. Ustava ne može da bude materija zakona o Vladi. To može biti materija, sve češće se čuje ovde nov termin, zakona o Narodnoj skupštini, ali, po pravilu i Ustavu, to bi trebalo da bude materija samo Poslovnika Narodne skupštine. Jer, tu nema šta da se radi, kada je u pitanju član 93. Ustava Republike Srbije, u zakonu o Vladi. Nema. Nema, stvarno nema šta da se radi. Ne postoji ustavni osnov da se mešamo u tu materiju.
Međutim, način na koji je predlagač koncipirao član 18, pogotovo ovo što se primećuje dobro amandmanom, da je problematičan stav 2, to je strašno. Tu se kaže: ″Od ponošenja predloga do glasanja o nepoverenju ne može proći manje od tri ni više od 15 dana.″ Ali, ono što asocira na ovo nalazi se u članu 93. Ustava, gde je navedeno – glasanju o nepoverenju Vladi može se pristupiti tek posle tri dana. Znači, samo glasanje, ali je neko ovde proširio, kaže – od podnošenja predloga do glasanja, pa još tri do 15 dana, preuzeo nešto što postoji takođe neustavno u našem poslovniku. Ali, naš Ustavni sud neće da ceni to. To je problem. Ustavni sud nije hteo da se izjašnjava povodom ovoga. Znači, ovde je potpuno promašena tema.
E, dalje, šta je karakteristično sada – to što ste pokušali kroz Predlog zakona o Vladi da dezavuišete ono što stoji u članu 93. Ustava Republike. Ovaj član koji se odnosi na glasanje o nepoverenju i o poverenju je po svojoj prirodi imperativna norma i moram da vas upozorim da veliku grešku Narodna skupština pravi, i to u kontinuitetu, pa da ne preteram, ali 7-8 godina, a možda i više, što se uvek o ovome odlučuje kada se koncipira dnevni red.
Pa, ovde je Ustav dao otežavajuće uslove da bi nešto došlo na Skupštinu. On je rekao – 20 poslanika, predlog 20 poslanika. To je taj kvalifikovan uslov da bi nešto po automatizmu došlo na dnevni red, o čemu se raspravlja, o čemu nema glasanja da li ćemo da raspravljamo, da li nećemo, ili kako beše pre nekoliko godina, kada se smeju i ovi koji su to podržavali – ne možete da tražite smenu Vlade, jer vi niste glasali za Vladu. Pa, smešno.
E, sad, ovde se realno postavlja problem šta bi bilo kada bi svakog dana po 20 poslanika podnosilo predlog za izglasavanje nepoverenja Vladi. Ali, molim vas, ta situacija ne treba nikoga da brine. Ona ima rešenje u Ustavu, a pribojavaju se te situacije oni koji smatraju da je potpuno prirodno da se krši Ustav. Znači, ovo što stoji u članu 18. Predloga zakona nije materija koja treba da bude u zakonu o Vladi Republike Srbije. A ovo što ste napisali, pogotovo je to dobro primećeno u stavu 2, to je strašno. To je strašno. To ne sme da bude materija ovog zakona.
I, ne znam da li je to svesno ili nesvesno, ali verujte, sve ovo što pričamo o ovom predlogu zakona o Vladi oni koji prave novi Ustav Republike Srbije moraju da imaju u vidu prilikom izrade nacrta; valjda smo sada bogatiji za neko iskustvo pa znamo šta sve ne valja i šta sve ne bi trebalo da bude. Pa, valjda ćemo po sistemu eliminacije da dođemo do nečega što je dobro, korisno, što će da uvaži i te principe i sve ovo drugo. Hvala.

Hvala, vodićemo računa.
Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 19. amandman je podnela narodni poslanik Gordana Pop-Lazić.
Vlada predlaže da se ovaj amandman ne prihvati. Odbor za pravosuđe i upravu predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Izvolite, reč ima narodni poslanik Gordana Pop-Lazić.

Poštovane kolege poslanici, član 19. reguliše pitanje poverenja Vladi kada Vlada predlaže Narodnoj skupštini da joj se izglasa poverenje.
Podneli smo amandman na ovaj član, pre svega na stav 1, koji po našem mišljenju treba da glasi: ″Vlada može u Narodnoj skupštini postaviti pitanje svog poverenja pismenim zahtevom kojim traži raspravu i glasanje o poverenju″, pre svega da bismo precizirali način kako se pitanje poverenja postavlja u Narodnoj skupštini, a mnogo više zbog toga da izbegnemo eventualno takvo tumačenje zakona o Vladi da rasprave i nema u parlamentu. Dakle, rasprava mora da teče i stav 1. bi morao da se menja u smislu našeg amandmana.
Nismo intervenisali na stav 2, gde ste, pretpostavljam grubom omaškom, a i nama je promaklo u pisanju amandmana, predložili da od podnošenja predloga do glasanja o poverenju ne može proći manje od pet ni više od 20 dana. Pretpostavljam da niste mislili na glasanje, nego na stavljanje na dnevni red. A, ako ste mislili na glasanje, onda ograničavate parlament koliko dana on može da raspravlja o poverenju Vladi. Dakle, ako imamo raspravu, ona može da traje neograničeno, odnosno niko ne može da predvidi koliko dugo ona može da traje.
Ovo je gruba omaška, koja ne može da se posle podvede pod neku pravno-tehničku redakciju, a ako je namera bila upravo ovakva kako u Predlogu zakona stoji, apsolutno smo protiv toga, jer se na ovaj način grubo mešate u rad parlamenta, a to onda ne podrazumeva da se zalažemo za to da imamo princip potpuno odvojene vlasti, zakonodavne, izvršne i sudske. Kako ćemo raditi u parlamentu, to uređujemo našim poslovnikom, imajući naravno u vidu i zakon i Ustav, a nikako da nam Vlada to nameće.
Stav 4, koji predviđa da Vlada kojoj nije izglasano poverenje može podneti ostavku, apsolutno je neprihvatljiv. Pretpostavljam da nikada ne možemo da imamo do te mere nemoralnu vladu, koja bi došla u situaciju da joj se ne izglasa poverenje, a onda da nastavi svoj mandat. Ali, kakva smo iskustva imali do sada, može da se pretpostavi i da dođemo u takvu situaciju i upravo zbog toga smo amandmanom tražili da se stav 4. promeni, u smislu da je odluka o razrešenju Vlade doneta ako većina od ukupnog broja narodnih poslanika ne glasa za poverenje Vladi. Dakle, po automatizmu Vladi prestaje mandat, odnosno ona je razrešena.
Smatramo da ovaj amandman ima za cilj da uvede automatizam ukoliko Vlada ne dobije većinu glasova od ukupnog broja narodnih poslanika prilikom glasanja o poverenju Vladi, ako je inicirano na njen zahtev. Potpuno bi bila normalna situacija da Vlada koja ne može da obezbedi 126 narodnih poslanika koji bi glasali o njenom poverenju podnese ostavku, odnosno da to ne zavisi od njene volje.
Donošenje ovakvog zakona o Vladi, pogotovo kada su u pitanju članovi 18, 19, 20, 21, dakle, sve ovo što se tiče poverenja i ostavke predsednika Vlade i poverenja Vladi, ostavke ministra i prestanka mandata ministra, iziskuje posle intervenciju i u našem poslovniku, što nije nešto što je neprihvatljivo, možemo da se usaglašavamo u okviru toga, ali, sve u svemu, predstavlja zaista grubo mešanje....
Molila bih predsedavajućeg da malo obezbedi uslove u parlamentu, jer, verujte, kažu i građani koji prate rad ove sednice da više čuju graju u parlamentu, nego što čuju govornika.
(Predsednik: Molim vas, u pravu je gospođa Gordana Pop-Lazić. Iscurelo je pet minuta, obezbeđujemo uslove i molim vas da završite izlaganje.)
Molim vas za malo strpljenja. Dakle, volela bih samo da čujem odgovor ministra kada bude bio tu, pretpostavljam da ćete mu preneti, da nije bila namera da stav 2. ovako glasi i da nije bila namera Vlade da zakonom reguliše rad Narodne skupštine i da bude barem toliko moralna da shvati da, ukoliko se neko usudio, a do sada nismo imali takve situacije, da Vlada izađe pred parlament i traži u nekoj situaciji da joj se izglasa poverenje (povod za to može da bude teška politička situacija ili stav Vlade o nekom važnom političkom i državnom pitanju) da samim tim što nije dobila poverenje parlamenta podnese i ostavku.

 Hvala, gospođo Pop-Lazić. Izvinjavam se svima, ali gospođa Pop-Lazić je predlagač amandmana, zato sam dao minut i po duže.
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić povodom istog amandmana, pa gospodin Nikolić, pa gospodin Milajić, pa Momir Marković i gospodin Đorđević.

Još jedna odredba kojoj mesto nije u ovom zakonu, ali da ne bi bilo nedoumice i da neko kaže – kada joj nije mesto u zakonu, zašto ste podneli amandman, morali smo da podnesemo amandman da to malo sredimo, jer imamo iskustva i sa Zakonom o radu, podnosili smo tolike amandmane da ga sredimo, pa je na kraju morao da prođe onako kako je prošao.
Član 19. se odnosi na pitanje poverenja Vladi. Znači, opet zalazi u član 93. Ustava Republike Srbije. U tom članu postoji samo jedan stav koji kaže da Vlada može postaviti pitanje svog poverenja u Narodnoj skupštini; ali, sve dalje oko toga mora da se reši ako ne Ustavom, onda Poslovnikom Narodne skupštine.
Međutim, vi opet tu pravite greške, opet nešto najavljujete. Ovo što je gospođa Pop-Lazić rekla, a što se tiče prvog stava, to bi verovatno svako prihvatio, jer je potpuno jasno. Međutim, ovo što ste napisali u stavu 4. je strašno. Ja ne sporim da takve situacije postoje, ali su ustavom propisane u pojedinim državama. To je situacija kada vlada postavi pitanje svog poverenja, ne dobije ustavom predviđenu većinu u parlamentu, ona i dalje radi, a da bi joj prestao mandat ona može da podnese ostavku, jer je oslušnula, dobila je odgovor od najkompetentnije institucije koja postoji u jednoj državi. Znači, ni od statistike, ni od anketa, niti od raspoloženja javnog mnjenja, nego je dobila odgovor da ne uživa poverenje.
To je problem sa krhkim, slabim koalicionim vladama, gde možda tri ili četiri partnera postoje, pa jedan, zbog svog nezadovoljstva, izaziva pad Vlade, a da bi se Vlada odbranila od tog pada, ona postavlja pitanje poverenja da bi dobila neki poen, naterala nekog drugog da izglasa poverenje, pa bi eventualno došlo do neke nove kompozicije.
Međutim, takva situacija kod nas je nemoguća, zato što postojeći Ustav u nekim drugim odredbama ne vidi ovu situaciju, a ako se ima u vidu ova naša politička situacija i kako ko hvata prostor na političkom nebu, onda je ona praktično isključena. Zbog te isključivosti, a da se ne bi desilo da Vlada koja je, u dobroj nameri i da bi ojačala svoju poziciju, postavila pitanje svog poverenja, nije dobila potreban broj glasova i da ne bi i dalje vršila vlast, iako je od kompetentne institucije dobila razrešnicu, da sada ne bi sudbina Vlade zavisila od toga da li će predsednik Vlade da podnese ili neće da podnese ostavku.
I, da li možete da zamislite situaciju, ne daj bože: Karić, predsednik Vlade, postavi pitanje svog poverenja, pa dobije jedan glas ovde, a on kaže – baš me briga, ja po ovom vašem poslovniku mogu da razmišljam da li ću da dam ostavku ili neću; neću da dam ostavku.
Zbog toga je u srpskim uslovima potrebno ovo što je gospođa Pop-Lazić navela da treba da stoji u stavu 4, više je to materija Poslovnika, znači, odluka o razrešenju Vlade je doneta ako većina od ukupnog broja narodnih poslanika ne glasa za poverenje Vladi. Ova odredba tera Vladu da uvek bdi nad tim da obezbedi 126 glasova. To je poenta. Poenta ove odredbe je da ona reprodukuje, traži da Vlada bude jaka, ukoliko želi da vlada, ali ne, vi kažete – ako ne dobijemo poverenje ovde, onda ćemo da razmislimo da li ćemo da podnesemo ostavku.
Kako da razmišljate da li ćete da podnesete ostavku kada ste od institucije koja vas je izabrala dobili manjinu? Ja sam vam nešto potpuno nenormalno uzeo za primer, nešto hipotetički, ali s obzirom na to koga je dobio sada za političkog savetnika, od jedan ne može dalje.

Reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman bi trebalo da prihvate poslanici vladajuće većine, zato što to govori o njihovoj ozbiljnosti.
Najpre da razgovaramo o stavu 4. koji se trudio da formuliše šta će biti, koja je sudbina Vlade koja je postavila pitanje svog poverenja i nije dobila 126 glasova. Kaže: ″Vlada kojoj nije izglasano poverenje može podneti ostavku.″ Tu se postavljaju najmanje dva pitanja. Može li Vlada u nekom drugom slučaju da podnese ostavku? Vi ste sada ovde formulisali kada Vlada može da podnese ostavku – ako joj nije izglasano poverenje, a šta ako hoće da podnese ostavku bilo kog dana u bilo kom slučaju.
Dalje, zašto predviđate da Vlada može u ovom slučaju da podnese ostavku, kada može u svakom slučaju da podnese ostavku? Sada može da podne na pamet predsedniku Vlade da podnese ostavku, a ima li ta odredba zakona da predsednik Vlade danas u 18,00 časova može da podnese ostavku? Nema. Šta će nam onda odredba da može da podnese, ako mu nije izglasano poverenje, da može, i šta će nam u zakonu odredbe - može? Ili podnosi ili se to ne pominje.
Hajde da raspravljamo i o članu 93. Ustava. U stavu 4. se formuliše pitanje poverenja. Građani Srbije su sebi poklonili ovaj ustav davne 1990. godine, referendumom. U Ustavu piše da Vlada može da postavi pitanje svog poverenja u Narodnoj skupštini. Sada je ostalo na nama, predstavnicima naroda, da odlučimo šta će biti ako Vlada ne prođe na testu svog poverenja.
Vidite koliko su moralniji bili ljudi koji su 1990. godine predlagali i na referendumu i ovaj ustav proglasili. Podrazumevalo se da ta vlada više ne vlada. Takva vlada koja nije spremna, ako joj nije izglasano poverenje, da podnese ostavku ne treba da bude ni izabrana u Narodnoj skupštini.
Meni se čini da Vlada ovim predlogom zakona pokazuje kako nije spremna da odstupi, čak i ako joj nije izglasano poverenje, a pripadate tzv. demokratskom bloku koji je optuživao bivše režime kako će po svaku cenu čuvati vlast, kako neće dati vlast ni posle izbora, kako će tenkovima ići, a sada govorite malo više o sebi.
Na vlasti ste, dame i gospodo narodni poslanici koji činite većinu. Nemojte da usvajate ovakvu normu. Nemojte svojoj vladi da kažete – ako vas neće 126 poslanika u Skupštini, možete da podnesete ostavku. Recite svojoj vladi, svojoj i svakoj drugoj – ako nemate 126 glasova u Skupštini, podnesite ostavku.
Zato vas molim da usvojite ovaj amandman, jer onda bi nam mnoge stvari bile jasnije. Vlada Srpske radikalne stranke nikada neće ostati da vlada ako nema 126 glasova u Skupštini Srbije.

Hvala, gospodine Nikoliću. Reč ima narodni poslanik Vojislav Milajić.

Dame i gospodo, u članu 19. reguliše se pitanje poverenja Vladi. Institut poverenja Vladi je ustavna kategorija i regulisana je članom 93. stav 5. Ustava Republike Srbije, gde je predviđeno da Vlada može staviti pitanje poverenja pred Skupštinu Srbije. Doduše, institut nije precizno regulisan, samo se pominje kao mogućnost. Međutim, Ustav ne određuje bliže uslove pod kojima se postavlja pitanje poverenja od strane Vlade.

Poslovnikom Narodne skupštine Republike Srbije, član 200. stav 4, predviđena je procedura oko izglasavanja poverenja vladi. Tu je predviđeno da od dana podnošenja predloga pa do otpočinjanja rasprave ne može proći manje od tri ni više od 15 dana. Ovde je predviđeno, Predlogom zakona, u stavu 2. da do glasanja o poverenju ne može proći manje od pet ni više od 20 dana. Predlagač je pokušao da nametne ovom domu sasvim druge rokove od onih rokova koji su predviđeni Poslovnikom o radu Narodne skupštine.

Suštinska razlika između ovog predloga zakona i onoga što je regulisano Poslovnikom o radu Narodne skupštine je u tome što Poslovnik predviđa otvaranje rasprave u roku ne kraćem od tri dana i ne dužem od 15 dana, ali ne utvrđuje rok u kome mora da se izvrši glasanje o poverenju Vladi. Zakonom je predviđeno da od podnošenja predloga do glasanja o poverenju Vladi ne može proći manje od pet ni više od 20 dana.

Znači, Vlada pokušava ovim zakonom da reguliše materiju koja je isključivo vezana za ovaj dom i ono što je u isključivoj nadležnosti zakonodavne vlasti.

Vrhunac svega je stav 4, po kome vlada kojoj nije izglasano poverenje može podneti ostavku. Mislim da to ne postoji ni u jednom zakonu, ni u jednom ustavu jedne civilizovane i demokratske zemlje. Vlada može uvek, u svako doba dana i noći da podnese ostavku. Ne treba joj uopšte skupštinska procedura, ne treba uopšte da traži mišljenje od Skupštine da li će da podnese ostavku ili neće. To je njeno pravo i ona to može da uradi u svako doba dana i noći.

Krajnje je licemerno da vlada koja nije dobila 126 glasova u Skupštini bira da li će da podnese ostavku ili neće. Mislim da ona automatski gubi svoj mandat, jer je izgubila poverenje skupštinske većine od 126 poslanika i nemoralno je da se ostavlja vladi koja nema podršku skupštinske većine da odluči o tome da li će i dalje vladati ili neće.

Evidentno je da ovim predlogom zakona, ne samo u članu 19. nego u nizu članova ovog predloga zakona, Vlada pokušava da reguliše rad Skupštine Srbije, što je apsolutno nedopustivo i u suprotnosti je kako sa Ustavom Srbije, tako i sa Poslovnikom o radu Narodne skupštine Republike Srbije.

Hvala, gospodine Milajiću. Po Poslovniku reč ima gospodin Aligrudić, a potom će imati reč gospodin Marković.