Dame i gospodo narodni poslanici, poštovano predsedništvo, član 17. je opet jedan od predloga koji je za DS apsolutno neprihvatljiv, zato što smatramo da je nedopustivo kako je predloženim članom 17. definisano šta Vlada radi u slučaju prestanka mandata.
Svakome ko imalo zna o pravu jasno je da Vlada Republike Srbije do izbora nove vlade obavlja poslove koji su iz njene nadležnosti i nema nikoga ko može Vladi, za bilo koju aktivnost ili bilo koji zadatak koji je Ustavom definisan, da uskrati pravo da taj posao obavlja do izbora nove.
Ono što je svakako kulminacija, to je čuveni stav 3. koji kaže da Vlada kojoj je prestao mandat ne može predsedniku Republike predložiti raspuštanje Narodne skupštine. Prethodni član 16. stav 3. kaže: "Vladi prestaje mandat sa prestankom mandata Narodne skupštine, izglasavanjem nepoverenja, ostavkom Vlade, izglasavanjem nepoverenja predsedniku Vlade i ostavkom predsednika Vlade." Ne razumem šta ste želeli sa stavom 3. predloženog člana, čemu on služi, ako se sam po sebi potire u članu 16.
Zaista mi nije jasno zbog čega predlagač zakona tvrdoglavo insistira na predloženim članovima, kada DS jasno i glasno kaže šta je problem. Ne vidim razlog, ako je očigledno da je nešto napravljeno loše, ako je evidentno da je nešto u suprotnosti sa važećim Ustavom Republike Srbije, zašto predlagač i dalje insistira na tome da postojeće rešenje u Predlogu zakona ostane na snazi, ne prihvatajući amandman koji daleko bolje, jasnije i preciznije definiše ovu materiju.
Ono što je za mene iznenađujuće, bez obzira što smo danas kao DS dobili jedan zahtev od ljudi iz Ministarstva da imamo na umu da je danas ministar sprečen... Poštujem to što je ministar sprečen, ali nikakve vajde Demokratska stranka ova tri dana nije videla od ministra. Ministar je sedeo, mudro ćutao i šta god je Demokratska stranka rekla kao primedbu na ovaj zakon, ministar to nije ni konstatovao, tako da mogu da izvučem zaključak da, što se tiče DS-a, ima ona narodna izreka koja kaže "sedi drvo na drvo". Otprilike je takav bio i naš ministar koji je predložio ovaj zakon. Da li bio u sali ili ne bio u sali, isto nam se hvata.
U svakom slučaju, još jedanput apelujem na njegove kolege koje ovde sede da prihvate amandman na član 17, jer je on daleko bolji i precizniji i usklađuje sa Ustavom ovaj predloženi tekst člana 17.

Molim poslanike da vode računa o izražavanju. Nemojte vređati poslanike nijedne stranke, pa ni poslanike DS-a.
Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 18. amandman je podnela narodni poslanik Gordana Čomić.
Vlada predlaže da se ovaj amandman ne prihvati, Odbor za pravosuđe i upravu predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Da, narodni poslanik Gordana Čomić.

Dame i gospodo, član na koji se odnosi naš amandman je ispod naslova ″Nepoverenje Vladi. Nepoverenje predsedniku Vlade″. U predloženom tekstu član glasi: "Najmanje 20 narodnih poslanika može predložiti Narodnoj skupštini da se Vladi izglasa nepoverenje."
Stav 2. glasi: "Od podnošenja predloga do glasanja o nepoverenju ne može proći manje od tri ni više od 15 dana." Ovaj stav je nama sporan i smatramo da bi trebalo da bude sporan svim poslanicima Narodne skupštine, jer se zakonom o Vladi u ovom stavu u stvari propisuje vreme trajanja skupštinske rasprave.
Dakle, ovo rešenje je različito od Ustavom propisanog rešenja kada se mora staviti na dnevni red rasprava o poverenju Vladi, ali koliko će trajati i kada će biti dan glasanja, da li će biti posle četiri dana ili posle 20 dana, to je na Narodnoj skupštini. Ne može zakonom o Vladi, bez obzira na sve razumevanje dobre namere, da se jasno kaže da ukoliko postoji očigledan problem sa podrškom Vladi Republike Srbije onda to mora biti obavljeno u nekom roku.
To mora biti ostavljeno Narodnoj skupštini zbog toga što narodni poslanici odlučuju o vremenu potrebnom za raspravu za svaku tačku usvojenog dnevnog reda. Znači, Poslovnikom utvrđujemo da li ćemo raditi poslovničko vreme ili ćemo imati predlog svakog poslanika da se rasprava u načelu vodi dvostruko, trostruko, četvorostruko, koliko god vremena, od trenutno upisanih pet časova za ukupno vreme načelne rasprave. To mora biti ostavljeno Narodnoj skupštini na odlučivanje i to je razlog zbog kojeg ne može biti u zakonu o Vladi.
Ono što želimo da kažemo jeste da je, bez obzira na očigledne dobre namere da se zna tačan rok, veća šteta da se zakonom o Vladi propisuju Skupštini rokovi, nego da Skupština o Vladi raspravlja i duže od 20 dana. Na Odboru za pravosuđe čuli su se argumenti da može da se dogodi da se u Skupštini raspravlja o Vladi mesec dana ili mesec i po i da je to uzrok za destabilizaciju političkih prilika u zemlji. Ukoliko imate vladu i skupštinsku većinu koja toga nije svesna, onda ne možete, pogotovo ne zakonom o Vladi, propisati odgovornost prema izgubljenom mandatu, ako je očigledno da se nema skupštinska većina.
Ponavljam, rekla sam to i u raspravi o prethodnom amandmanu, Vlada ima mandat dokle god ima 126 poslanika. Svaka vrsta komentarisanja o kapacitetu mandata je štetna, pogrešna, nevalidna i može služiti samo za političke kampanje, pa ko god činio Vladu ili ko god činio poslaničku većinu.
Nadam se da će, u ime poslova koje smo preuzeli kao narodni poslanici, bez obzira da li smo pripadnici vladajuće većine ili pripadnici opozicije, ovaj sastav Skupštine prihvatiti naš amandman.
Drugi deo amandmana je da se u poslednjem stavu brišu reči "i u istom roku", a odnosi se na uslove kako se odlučuje o predlogu za izglasavanje nepoverenja predsedniku Vlade. Oba procesa, izglasavanje nepoverenja celoj Vladi i izglasavanje nepoverenja predsedniku Vlade, moraju biti ostavljeni Skupštini na odlučivanje.
Način kako će to biti urađeno je proceduralno pitanje i tiče se Poslovnika Narodne skupštine i nijednog drugog propisa.

Da li još neko želi reč?       
Reč ima narodni poslanik Vojislav Milajić.

Dame i gospodo narodni poslanici, naslov iznad člana 18. Predloga zakona reguliše situaciju kada se u skupštinskoj proceduri pokreće pitanje poverenja Vladi od strane narodnih poslanika. Ono što je sporno u ovom članu jeste da Vlada hoće da preuzme regulisanje onih stvari koje su u isključivoj nadležnosti Skupštine.
Ovde nije pitanje skupštinske većine ili skupštinske manjine, pitanje je Skupštine kao zakonodavnog tela koje ne bi smelo da dozvoli to da Vlada nameće zakonsko rešenje, koje mi moramo da usvojimo u parlamentu, kojim bi se regulisao postupak Narodne skupštine u slučaju postavljanja pitanja poverenja Vladi.
Postupak izglasavanja nepoverenja Vladi i predsedniku Vlade regulisan je Poslovnikom Narodne skupštine, i to članovima od 198. do 203, gde je predviđeno da se zahtev 20 narodnih poslanika može proslediti predsedniku Narodne skupštine. U Predlogu zakona je navedeno da se predlog stavlja Narodnoj skupštini. Međutim, Narodna skupština može da bude: potpredsednici Narodne skupštine, sekretar Narodne skupštine, stručne službe Skupštine, a Poslovnikom o radu Narodne skupštine precizno je predviđeno da se zahtev za izglasavanje nepoverenja Vladi ili predsedniku Vlade daje u pismenoj formi, sa obrazloženjem, i to predsedniku Narodne skupštine.
U stavu 2. je predviđeno da od podnošenja predloga do glasanja o nepoverenju ne može proći manje od tri ni više od 15 dana. Međutim, u članu 199. Poslovnika Narodne skupštine predviđeno je da rasprava o nepoverenju Vladi i nepoverenju predsedniku Vlade može početi ne pre tri i ne kasnije od 15 dana. To su dve potpuno različite situacije.
Vlada pokušava na ovaj način da obaveže Skupštinu da mora da donese odluku o nepoverenju ili poverenju Vladi u roku od 15 dana, što je potpuno u suprotnosti sa onim što je regulisano Poslovnikom Narodne skupštine. Mislimo da Vlada pokušava ovim zakonom da reguliše proceduru koja je isključivo u nadležnosti Narodne skupštine, pokušava da preuzme ovlašćenja koja joj ne pripadaju ni po Ustavu, a ne bi smelo da joj pripadaju ni po ovom zakonu o Vladi.
Mislimo da je ovaj član 18. Predloga zakona o Vladi u potpunosti neprihvatljiv i da je to u domenu nadležnosti isključivo Narodne skupštine. Trebalo bi da se to reguliše Poslovnikom Narodne skupštine i eventualno budućim zakonom, koji će se doneti, o radu Narodne skupštine.

Reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić.

Dame i gospodo narodni poslanici, Narodna skupština treba da prihvati ovaj amandman zato što time pokazuje da postoji načelo podele vlasti i da je zakonodavna vlast nezavisna od izvršne vlasti, što u praksi jako teško može da bude ostvareno, ali barem ako ni zbog čega drugog onda samo zbog toga što ne smemo da dozvolimo da Predlog zakona briše tu odredbu kojom se diče demokratska društva u razvijenom svetu.
Naime, ovde se predlagač zakona usudio da određuje ono što je povereno Narodnoj skupštini i regulisano članom 82. Ustava, a to je da Narodna skupština uređuje svoj rad i organizaciju i način ostvarivanja prava i dužnosti narodnih poslanika.
Narodni poslanici imaju pravo da podnesu predlog za izglasavanje nepoverenja Vladi, a Poslovnikom uređuju kako će da teče postupak izglasavanja nepoverenja i koji su rokovi za izglasavanje nepoverenja. Da je Skupština koja je usvajala ovaj Ustav htela da ograniči Narodnu skupštinu, onda ne bi u članu 93, stav 3. ili 4, ograničila samo minimalni zakonski rok za glasanje o nepoverenju. Ustav Republike Srbije kaže – glasanju o nepoverenju Vladi može da se pristupi tek tri dana posle podnošenja zahteva.
Odakle predlagaču zakona pravo da u zakon uvrsti odredbu koje nema u Ustavu i kaže – najmanje tri, a najviše 15 dana. Ne može Vlada koja nam predlaže zakon da našu raspravu o Vladi ograniči na jedan određeni vremenski rok. Šta biva ako u roku od 15 dana ne dođe do glasanja o nepoverenju Vladi? Da li Skupština prekida raspravu ili se na isteku 15. dana automatski pristupa glasanju? Šta ako neki poslanik nije dobio reč? Ko je sprečio narodnog poslanika da obavi svoju dužnost da predstavlja građane u Narodnoj skupštini Republike Srbije?
Vlada navodi sumnjive razloge za odbijanje amandmana; te može 20 poslanika da predlaže svakih 20 ili mesec dana da se izglasa nepoverenje, pa može doći do inhibicije, nije rečena još jedna ružnija reč u obrazloženju, a mogla je. Kako da prihvatite, pa i ako pripadate vladajućoj većini, da vam neko, da vam Vlada Predlogom zakona ograniči rad u Skupštini i da sami sebe nekom autocenzurom ograničavate kada diskutujete o Vladi?
Tvrdim da je sumnjivo i ono čemu je pribegavala prethodna vlast, čemu ćete vi pribeći u utorak, da je sa stanovišta Ustava sumnjivo može li Skupština da izbegne raspravu o izglasavanju nepoverenja Vladi, odnosno ne raspravu, Ustav kaže – glasanje; može li Skupština predlogom i većinom da spreči 20 poslanika da se stavi na dnevni red glasanje o nepoverenju Vladi. Ubeđen sam da ne može, ali kod našeg Ustavnog suda sve može.
Svedoci ste da je DOS u ranijem sastavu skupštinskom većinom odbacio kao tačku dnevnog reda rasprava o nepoverenju Vladi Zorana Đinđića, a samim tim i glasanje o nepoverenju Vladi.
Znam da se pripremate u utorak da izvedete istu ekvilibristiku, da upotrebim jednu blagu reč, a imam ja i ružniju reč za to. Naravno, obratićemo se mi ponovo Ustavnom sudu, ali nije nam odgovorio ni povodom predloga Čedomira Jovanovića da se tačka skine sa dnevnog reda zato što predlog za izglasavanje nepoverenja Vladi podnose oni koji za Vladu nisu glasali. Ćuti Ustavni sud i pred takvom glupošću. Verovatno će ćutati i ako napravite u utorak novu glupost, pa nas sprečite da raspravljamo i da glasamo o nepoverenju Vladi.
Molim vas da u danu za glasanje ne dižete ruku automatski i da ovaj amandman prođe, kako bismo, ako to neće drugi, a onda mi poslanici, sačuvali dostojanstvo Narodne skupštine. Hvala.

Hvala vam. Da li još neko želi reč? Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi smo suočeni danas u Narodnoj skupštini Republike Srbije, 15 godina od obnovljenog višestranačja, sa skandalom da se otimaju poslanici, kupuju i da su na transferu i na izvol′te pojedinim srpskim tajkunima, odnosno onima koji su opljačkali građane Srbije i na narodnoj muci se obogatili, poput Bogoljuba Karića.
Nije dovoljno to što se na takav način ključna institucija u državi urušava, već dolazimo do člana 18. Predloga zakona o Vladi, gde je očigledno ili nerazumevanje ili zaista loša namera predlagača da nam onemogući sve ovo o čemu je govorio gospodin Tomislav Nikolić, predsednik naše poslaničke grupe, da na ustavom predviđen način razgovaramo dokle god je to potrebno o nepoverenju ili poverenju Vladi Republike Srbije.
Prvo, nejasno mi je ko je pisao ova i ovakva obrazloženja. Dakle, sama namera predlagača je u izvesnom smislu tendenciozna, vidite šta on kaže u obrazloženju za odbijanje amandmana Gordane Čomić: ″Mali, Ustavom određen broj predlagača za izglasavanje nepoverenja Vladi (20 narodnih poslanika) praćen je ustavnom obavezom da se predlog za izglasavanje nepoverenja Vladi stavi na dnevni red Narodne skupštine″, što je tačno. Prisutna je izvesna doza malicioznosti u samoj ovoj rečenici u obrazloženju. Ko je taj ko se u ime Vlade, odbijajući ovaj amandman, usudio da na ovakav način to konstatuje? Kaže – mali (u malicioznom i u ironičnom smislu) broj poslanika, a Ustav je propisao; Ustav je važeći.
U mnogobrojnim zahtevima za promenu Ustava od 1990. godine do današnjeg dana od raznih političkih činilaca uvek je priča da nešto fali. Mi smo, kao SRS, izašli sa tim šta su to ključne stvari, a tri stvari su u pitanju, pre svega one koje se tiču svojinskih odnosa, koje treba u Ustavu promeniti. Na ovakav način da se konstatuje da je to neki mali broj – pa šta, Ustav je definisao koji je to broj.
Sada dolazimo do činjenice da bi se sa ovim i ovakvim predloženim članom, bez usvajanja ovog amandmana, onemogućili narodni poslanici i oni koji žele da brane Vladu i da ubeđuju ove koji su podneli inicijativu da je ona dobra da iznesu argumente.
Kada je 2003. godine poslanička grupa SRS podnela inicijativu za izglasavanje nepoverenja Vladi Zorana Živkovića i kada je ovlašćeni predstavnik Srpske radikalne stranke gospođa Gordana Pop-Lazić otpočela sa iznošenjem argumentacije, a nje je bilo zapravo na tone, kilogrami materijala o raznoraznim zloupotrebama i korupciji ministara iz redova DS-a, gospođa Pop-Lazić je tek načela i zagrebala te resore, a rasprava je trajala svega nekoliko dana.
Mogla je da traje i dalje da je Vlada pribegla tome, odnosno da tadašnja, već potpuno raspadnuta, DOS-ovska garnitura nije uvidela da joj nema opstanka i da je mnogo lošeg učinila za narod i državu. Odlučili su da prekinu tu raspravu i da raspišu izbore i izbori su odlučili 28. decembra 2003. godine da SRS danas ima najveći broj birača.
Taj trend se nastavlja, i pored pokušaja ove otimačine i pljačke u Skupštini i kupovine onih koji misle da mogu da budu poslanici i da to zavređuju, a nikada ne bi mogli ni da prođu pored Narodne skupštine da nisu uvedeni na listi političke stranke. Dakle, taj trend se i dalje nastavlja, što se tiče naše popularnosti i samog predsednika poslaničke grupe gospodina Tomislava Nikolića.
Sve da je to kako predlagač kaže, a Ustav je precizirao koji broj, kaže – mali broj, 20 poslanika, niko ne može da spreči sve ostale kada se otvori rasprava da ako treba o tome govore i danima. Dakle, potrebno je, da bi se očuvala mogućnost i nesporno pravo koje nam je narod dao prenošenjem dela svog suvereniteta na nas, narodne predstavnike, da se ne ograničava rasprava o poverenju onima koji se ovde biraju, nosiocima izvršnog organa vlasti, premijeru i članovima Vlade.
Zbog toga je potrebno da se ovaj amandman usvoji i da se na taj način ovaj predloženi tekst zakona uskladi i sa Poslovnikom i sa važećim Ustavom Republike Srbije. Hvala.

Hvala vama. Izvolite, povodom istog amandmana javio se Zoran Krasić.