Hvala vama. Po kom osnovu, izvinite.
Da li još neko od predsednika odnosno predstavnika poslaničkih grupa želi reč? Ne.
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja pretresa prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele dve poslaničke grupe: DSS i SRS.
Prvi prijavljeni je narodni poslanik Vukosav Tomašević, a neka se pripremi narodni poslanik Vjerica Radeta. Izvolite.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, već je u uvodnom izlaganju gospodina ministra i u diskusijama kolega ukazano na to da predlog izmene i dopune Zakona o javnom informisanju u sebi nosi dve teme. Jedno je pitanje evidencije javnih glasila, a drugo je pitanje roka za privatizaciju javnih glasila čiji su osnivači lokalne samouprave. Najpre ću nešto govoriti o ta dva pitanja.
Ovo pitanje evidencije nije ni novo ni nepoznato. Ono je do sada u našoj zakonskoj praksi više puta rešavano na jedan od dva načina. Dakle, bilo je evidencije ili evidencije nije bilo. Uvek ćemo naći, i u stručnim i u pravničkim krugovima, pobornike i jednog i drugog stava, odnosno i jedne i druge prakse.
Ono što znam iz dosadašnjeg iskustva u zadnjih ovih dvadesetak godina, koliko pratim ovu oblast, jeste da nije ni neke posebne pogodnosti, ni posebne mane pokazala ni jedna ni druga varijanta. Lično stojim na stanovištu da ima opravdanja da se uvede jedna ovakva evidencija, jer postoje određeni razlozi, a koji su navedeni u obrazloženju ovog zakona, zbog čega takva evidencija postoji i treba da postoji.
Kao što će uvek, pre svega iz novinarskih krugova, biti protivnika ovakve evidencije, uz osnovno obrazloženje koje ne prihvatam i ne razumem, a normalno uvek se javlja u raspravama, a to je da se na ovakav način ograničava sloboda medija i da je to svojevrstan vid državnog pritiska i državne kontrole javne reči.
Svetska praksa po ovom pitanju je različita, tako da tu ne možemo naći neke konkretne uzore, s tim što je tačno ovo što je pre toga rekao kolega iz DS da neka zakonska rešenja u Evropi nalažu da ovakva evidencija ne postoji. Kažem, smatram da u ovom trenutku, iz ovih razloga koji su navedeni u obrazloženju zakona i u ovom uvodnom izlaganju gospodina ministra, treba podržati Predlog zakona i treba ustrojiti evidenciju.
Mislim da nije dobro ovako kako je dato u Predlogu zakona. Ponoviću, ova evidencija ovde je neka vrsta dobrovoljne evidencije. Dati su amandmani. Jedan je dao DSS, on uvodi evidenciju kao obaveznu, pod pretnjom sankcija za one koji se u određenom roku nakon stupanja na snagu zakona ne evidentiraju, a drugi je amandman DS koji predlaže da se evidencija briše.
Mislim da se treba opredeliti za jednu od ove dve varijante: da evidencija postoji kao obavezna i obavezujuća, da je kao takvu stavimo u zakon i u tom smislu bi trebalo prihvatiti amandman DSS; ili da se evidencija uopšte ne uvodi. Čini mi se da po ovom principu dobrovoljnosti, kako se sada to predlaže, na neki način gubi smisao, jer evidencija neće biti sveobuhvatna.
Moguće rešenje, a i o tome treba razmisliti, imamo prostora u okviru ovoga što je govorio predsednik Skupštine, moguće je možda i neko treće rešenje, međurešenje, a to je da se ponudi neka vrsta stimulacije za one koji se registruju.
Trenutno nemam predlog niti sam čuo da je neko izneo predlog, šta bi to bilo što bi ponudili kao neku vrstu šargarepe za sve one koji se registruju. Predlažem da u okviru toga malo svi porazmislimo i da onda ovaj predlog rešimo.
Mislim da bi bilo dobro da postignemo oko toga kompromis. Nije ovo pitanje onog ranga da treba politički da se prepucavamo i da bilo ko skuplja političke poene.
Kada je u pitanju ova druga tema koju dotiče zakon, a to je rok za privatizaciju medija čiji su osnivači lokalne samouprave, koliko mene drži sećanje, nije prvi put da se ovaj rok pomera. Mislim da smo već jednom pomerali ovaj rok, sada se to ponovo čini.
Mi smo ovde donekle u specifičnoj situaciju u odnosu i na okruženje i na nešto što je evropska praksa. Malo gde i u svetu i u Evropi postoji ta vrsta medija koja je kod nas građena nekoliko decenija, a to su ti lokalni mediji čiji su osnivači lokalne zajednice.
To je razlog zbog čega smo prošli put, ako ima ovde kolega koji su u prošlom mandatu bili akteri kad smo radili na zakonu, prvo o radio-difuziji, a zatim i na sada važećem Zakonu o javnom informisanju, imali dosta žestoke primedbe i pritiske predstavnika OEBS-a i predstavnika Saveta Evrope ovde u Beogradu, upravo na to da se i kod nas ukine ta praksa tih medija čiji su osnivači lokalne zajednice, a koje oni doživljavaju kao državne medije.
Oni tu stalno vide, istina osnovano, imamo primer i u prošlosti da je bilo dosta toga, mogućnost manipulacija i stalno vide varijantu da takvi mediji budu pod direktnom kontrolom aktera lokalne vlasti.
Mi iz DSS stojimo na konceptu da ove medije treba privatizovati. Ako se zalažete za koncept liberalne tržišne ekonomije, onda to mora biti i u medijskoj sferi. Ako nema državnih medija generalno na državnom nivou, što bi tih medija bilo i na nižim nivoima. Mi stojimo na tome da ove medije treba privatizovati.
U pravu je kolega Baralić kad konstatuje ove probleme koji postoje. Preti tu i opasnost da te medije jednim delom ili ne znam u kojoj meri kupe lokalni ili republički tajkuni. Preti opasnost da u manje razvijenim sredinama u Republici za takve medije uopšte neće biti mušterija, neće biti niko zainteresovan da ih kupi.
Jer postoje sredine u kojima takvi mediji, to znam jer sam dugo godina u jednom takvom mediju radio i bio sam u rukovodećim organima Zajednice udruženih radio-stanica Srbije i znam da ni tada, a ni sada u pojedinim opštinama u Srbiji, koje nisu dovoljno razvijene, jednostavno, teško je da medij radi na ekonomskim principima, da bude isplativ, a da se pri tom bavi informisanjem, da ne bude ona trač radio-stanica koja pušta turbo-folk muziku i emituje samo oglase.
Praviti jedan ozbiljan informativni program ili informativno glasilo u najmanjim gradovima i opštinama je ozbiljan posao i to košta, a u određenim situacijama ne može da donese profit.
To su sve opasnosti koje mogu da dovedu do toga da jedan broj ovih lokalnih medija, nažalost, nestane, da jedan broj naših građana ostane bez medija koji ih informišu o zbivanjima u lokalnoj sredini. Mislim da je to nešto što je posledica tranzicije.
Nestaju mnoge stvari i gube se neke stečene navike i stečena prava u raznim oblastima, pa to moramo istrpeti i u oblasti javnog informisanja.
Ono što uočavam i na šta hoću da skrenem pažnju sa ove govornice, to je da se ovaj rok više ne bi smeo pomerati i da bi trebalo i iz ove rasprave, gospodine ministre, a i Ministarstvo, da pošaljemo jasnu političku poruku svim osnivačima ovih medija i svim zaposlenima u ovim medijima - da više pomeranja roka neće biti.
Naravno, to nikakva politička pretnja ne treba da bude i da to niko ne shvati kao političku pretnju, ali da budemo čvrsti u tom stavu, iz razloga što mi se čini da u dobrom delu medija postoji opstrukcija privatizacije i ne da ne čine ništa da se privatizuju, nego čine sve da se ne privatizuju, kako zaposleni u lokalnim medijima, tako i neki rukovodioci u pojedinim opštinama, misleći da će i dalje moći te medije da kontrolišu.
Dakle, mislim da treba da pošaljemo jasnu političku poruku da je ovo poslednja izmena zakona u ovom smislu i da, nakon roka koji utvrdimo članom 2. ove izmene zakona, više neće biti pomeranja ni propuštanja. Medij koji se privatizuju do tog roka nastavlja privatizovan, a ko se ne privatizuje treba da bude sa tim datumom ugašen po sili zakona. Ali, sada bi trebalo jasno da pošaljemo poruku, mislim na Odbor za kulturu i informisanje, a na neki način to treba da uradi i ova skupština, da to ozbiljno shvate i ljudi koji rade u ovim medijima, a da ozbiljno shvate i ljudi u lokalnim samoupravama. Toliko konkretno o ovom zakonu.
Hteo bih da iskoristim prisustvo gospodina ministra i otvaranje ove teme u Skupštini, pošto se vrlo malo govori o pitanju informisanja ovde u Skupštini, da skrenem pažnju na još nekoliko tema koje bi trebalo da budu predmet pažnje ove skupštine.
Pre svega, nadam se i još jednom apelujem, to sam činio i prethodnih nekoliko godina, da će konačno krenuti sređivanje i uvođenje reda i zakona u etar i elektronske medije u ovoj zemlji. Formirana je agencija, stekli su se svi uslovi, formirano je i drugo regulatorno telo u oblasti telekomunikacija. Treba svi zajedno, pre svega, mislim na Odbor za kulturu i informisanje, zatim na Ministarstvo i onda na Agenciju, da učinimo sve što je moguće da taj konkurs za raspodelu frekvencija što pre krene i da se odatle krene u sređivanje medijske sfere.
Druga stvar koju je neophodno urgentno rešavati to je pitanje medijske koncentracije. Mi u DSS smo imali čak ideju da kroz par amandmana na ovaj predlog izmena i dopuna zakona regulišemo pitanje nedozvoljene medijske koncentracije. Sada neću iznositi detalje svega toga, o tome se može raspravljati ovako ili onako, ali je evidentno da se nad medijima u Srbiji nadvila pretnja tajkunizacije.
Postoji ozbiljna pretnja da jedna mala grupa ljudi vrlo brzo preuzme kontrolu nad medijima u Srbiji.
Kakve to pogubne posledice po ukupan razvoj društvenih odnosa, po razvoj demokratije i po pitanju budućnosti ne samo medijske sfere, nego uopšte budućnosti Srbije nosi, neću to ovom prilikom da govorim. Nema potrebe na to posebno ukazivati u ovoj skupštini, ali mislim da se moraju preduzeti mere da se to spreči.
U tom smislu, gospodine ministre, trebalo bi hitno pripremiti makar još jednu izmenu postojećeg zakona, ubaciti u postojeći zakon jedan odeljak koji bi tačno i precizno regulisao pitanje dozvoljene, odnosno nedozvoljene medijske koncentracije, ili možda razmisliti o tome da se donese i poseban zakon na samo tu temu, kao deo paketa medijskih zakona.
Da li i zakonom o monopolu, za koji znam da se radi u određenim ministarstvima, treba tretirati ovu temu ili ne treba, opet je to pitanje koje treba pravnici i stručnjaci da kažu, možda neka uporedna praksa u zemljama Evrope itd. Mislim da hitno treba da i vaše ministarstvo i ova skupština rade u tom pravcu, da ne bi došlo do ovoga što se može desiti u Srbiji, da neko kontroliše medijsku sferu, medije, te kontroliše i politički i društveni život u Srbiji, a već imamo primera kako se to može dešavati.
Takođe je potrebno hitno usvojiti i ovaj zakon o oglašavanju, koji je danas povučen iz procedure. Razumem da je to moralo da se učini da bi se ubrzalo donošenje nekih drugih zakona, da bi ova sednica imala svoj red, svoj kraj i svoj smisao, ali mislim da treba vrlo brzo, ako ne pre, onda na ovom jesenjem zasedanju ovaj zakon vratiti u proceduru i regulisati tu oblast. Nažalost, i tu smo u velikom raskoraku sa svetom i sa Evropom, jer ono što se oglašava danas u medijima u Srbiji, i način na koji se to čini je nešto što je zaista teško naći u zemljama razvijene demokratije u Evropi.
Na kraju, reći ću nešto, osećam potrebu da to kažem kao novinar pre svega, a onda i kao poslanik, a to je potreba da se, uz pomoć i nadležnih odbora, Ministarstva i svih drugih koji imaju dobru volju, donese nešto što će se zvati ili što se ranije zvalo kodeks novinarstva ili kodeks profesije.
Ono što se danas dešava u medijima u Srbiji zaista se graniči sa nečim što je malo gde zabeleženo u istoriji novinarstva. Na delu je totalna tabloizacija medija, ne samo medija, nego i javnog života. Dakle, iz takve situacije u medijima proističe tabloizacija života. U Srbiji su mediji slobodni apsolutno, ali su slobodni i od odgovornosti.
U Srbiji nema odgovornosti za izgovorenu javnu reč. U ovom trenutku, u Srbiji nema odgovornosti za napisanu reč.
Mislim, rizikujem da me kolege pogrešno shvate, da u esnafskim udruženjima u Srbiji u ovom trenutku nema snage ni volje da se donese kodeks novinarstva, kojim bi se uveo red i, da kažem, vratio red u medije u Srbiji.
Danas u Srbiji, nažalost, skoro da nema normalne štampe. Ono što bi trebala da bude normalna štampa je žuta štampa, ono što bi trebalo da bude žuta štampa, to su tabloidi, ono što bi trebalo da budu tabloidi, pornografija je itd.
Sve je pomereno za jednu stepenicu. Pogledajte na šta nam liče mediji. Imate neverovatnu količinu dezinformacija, poluistina, laži; o jeziku koji se govori u medijima da ne govorim.
Zaista mislim da bilo ko, ko je dobronameran u oblasti medija, mora da se zabrine. To bi trebalo vratiti i dovesti u red. To se reguliše kodeksom profesije. Nažalost, tog kodeksa kod nas nema, ali imamo ovakvu praksu kakva je.
Sve ovo o čemu sam govorio i još neka druga pitanja iz ove sfere možda, gospodine ministre, navode na činjenicu, a o tome smo razgovarali, da bi trebalo pristupiti izradi novog zakona o informisanju, kompletnog, celovitog. Znam da je to ozbiljan posao i znam da smo ovaj zakon skoro doneli.
Ali, mislim da na području medijske sfere, novinarske profesije i slobode informisanja, kao i uopšte informisanja, ima toliko problema da ne bi bilo daleko od pameti da počnemo da razmišljamo i o donošenju novog zakona o informisanju, kojim bi se sva ova pitanja koja sam naveo, a i druga pitanja koja se nameću kada se govori o ovoj temi, nanovo regulisala, tako da bi se onda promenila praksa ukupnog medijskog života u Srbiji. Hvala.

Hvala vama, gospodine Tomaševiću. Izvolite, reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta. Neka se pripremi narodni poslanik Stevica Deđanski.

Dame i gospodo, aktuelni Zakon o informisanju je jedan veoma, veoma loš zakon. To smo čuli od još nekih kolega koji su govorili o izmenama tog zakona.
Mi u SRS mislimo da je jedino rešenje da se ozbiljno pristupi regulisanju ove materije na jedan potpuno nov i demokratski način.
Kada smo donosili ovaj zakon, doduše to je bilo u prethodnom sazivu ovog parlamenta, tada smo zaista izneli sve što smo imali vezano konkretno za taj zakon i za sve ono što je prethodilo tom zakonu, a svi se sećate, pre petooktobarske euforije, koliko je bilo povike na tadašnji zakon, koji su, nazovidemokrate nazivali - Vučićevim zakonom.
Ali, verovatno mnogi danas žale za jednim takvim zakonom, jer ovo što sada imamo kao Zakon o informisanju ima za posledicu sve ono što se danas dešava u medijima, u sredstvima informisanja u Srbiji i uglavnom ono što su kolege, koje su govorile o ovim izmenama zakona, na svojevrstan način naglašavali.
(Upadica iz sale: Nema predsednika.)
Nikoga nema, ovo je neverovatno. U ovom poslovniku, po kojem niko ne mora ovde da sedi, ne piše da ne mora predsednik ili predsedavajući. Ovo je zaista neverovatno i neozbiljno.
Dakle, posledica lošeg Zakona o informisanju je i ovo što je ovih dana bilo aktuelno, a to su bile ove bezočne patološke laži Nataše Kandić i Verana Matića protiv gospodina Tomislava Nikolića, koji je naravno podneo krivičnu prijavu Republičkom javnom tužiocu i protiv Nataše Kandić i protiv Verana Matića.
Očekujemo svakako da će Republički javni tužilac reagovati u okviru svojih nadležnosti i svojih ovlašćenja, kao što očekujemo da će i ministar shvatiti dobronamerno sve primedbe koje je danas ovde čuo, a većina njih se svodi na to da je aktuelni Zakon o informisanju loš zakon i da treba pristupiti donošenju jednog zaista ozbiljnog zakona o informisanju.
Svi znamo da je oblast informisanja jedna od svakako važnijih oblasti svakog društva i države. Jer, ako hoćemo i politički i slobodno da delujemo, ako hoćemo zaista da budemo objektivno informisani, mi potporu za to moramo imati u jednom dobrom zakonu o informisanju.
Sećamo se, naravno, vremena kada je ona prethodna vlada, čini mi se dve i po godine, funkcionisala bez zakona o informisanju, jer su, nazovidemokrate stavili van snage, takođe potpuno protivposlovnički u to vreme i neustavno, Zakon o informisanju, i onda smo imali taj jedan vakuum period kada je čak u vreme zloglasne akcije "Sablja", protivustavne takođe, kada je tadašnji ministar, znači bez zakona, gasio medije.
Sećate se televizije iz Trstenika. "Nacional" - novina koja je ugašena. Posle toga je navrat-nanos donet Zakon o javnom informisanju, da bi se valjda legalizovalo to što je tada protivzakonito, odnosno pre tog zakona urađeno. Zaista se nije slušalo šta narodni poslanici misle o tada Vladinom predlogu, a danas pozitivnom zakonskom propisu.
Zato imamo, između ostalog, predlog sadašnje Vlade i sadašnjeg ministra gospodina Kojadinovića za izmene i dopune ovog zakona, kojim ništa u suštini - kada budete ove izmene i dopune usvojili, a naravno da će skupštinska većina da ih usvoji – neće biti popravljeno u oblasti informisanja. Pretpostavljam, ministre, da se slažete sa tim.
Da prokomentarišem i ove vaše predloge o izmenama i dopunama. Podneli smo, naravno, amandmane. Kada se bude govorilo o pojedinostima, govorićemo i o amandmanima. Vi ste u članu 1. predložili novi član 14a, koji govori o podacima, o javnim glasilima koja treba, radi evidentiranja, da se upišu u evidenciju javnih glasila.
Rekli ste da su podaci upisani u evidenciju neophodni i koriste se radi pružanja potrebnih podataka drugim nadležnim organima u cilju nesmetanog obavljanja delatnosti javnog informisanja itd. Evidencija se vodi kod ministarstva nadležnog za poslove informisanja. Nigde niste stavili neko ograničenje, da mora da se zna da postoje neka sredstva javnog informisanja koja ne zaslužuju da budu evidentirana kao sredstva javnog informisanja, poput TV B92. To je sredstvo javnog informisanja notorne laži, antisrpske histerije i takvo sredstvo javnog informisanja ne zaslužuje da se zove sredstvom javnog informisanja.
U istom ovom članu 1, novi član 14v, rekli ste da obrazac prijave za upis u evidenciju i bliži način vođenja evidencije propisuje ministar nadležan za poslove javnog informisanja. Principijelni stav Srpske radikalne stranke je da se nikada u zakonu ministru, kao pojedincu, ne daju nikakva ovlašćenja, već mora da stoji ministarstvo, a u okviru ministarstva, naravno, postoje podzakonski akti koji utvrđuju šta ko u okviru ministarstva radi.
U tom smislu smo i podneli taj amandman. Mi smo predložili da se član 2. ovog vašeg predloga zakona briše. Član 2. odnosi se na član 101. osnovnog zakona, a taj član 101. kaže da su osnivači javnih glasila dužni da svoju organizaciju i opšte akte usklade sa odredbama ovog zakona u roku od 90 dana od dana njegovog stupanja na snagu.
Javna glasila čiji su osnivači država i teritorijalna autonomija, ili ustanova, odnosno preduzeće koje je u pretežnom delu u državnoj svojini ili javno glasilo koje se u celini ili pretežnim delom finansira iz javnih prihoda, a na koje se ne primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje oblast radio-difuzije, prestaju sa radom u roku, u osnovnom zakonu je pisalo od dve godine, a vi ste sada predložili da bude tri godine od dana stupanja na snagu ovog zakona.
Šta je suština i zbog čega smo mi uopšte amandmanski intervenisali na ovaj član? Jednostavno da bismo skrenuli pažnju i skupštinskoj većini i vama, ministre, kao predstavniku predlagača. Očekujem da nam kažete i da objasnite ovom parlamentu zbog čega su protekle ove dve godine, a da se nije izvršila obaveza, da nisu privatizovani svi ti mediji koji su po ovom zakonu trebalo da budu privatizovani.
Šta je Ministarstvo učinilo da se ovaj zakon u ovom delu poštuje? Vi kažete da ste se blagovremeno sa ovim zakonom o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju obratili Skupštini.
Jeste, to je bilo 17. februara 2005. godine. Tada su poslanici dobili ovaj vaš predlog. Zašto predsednik Skupštine nije vodio računa o datumima, pa da to stavi ranije na dnevni red, to je opet stvar predsednika Skupštine.
Ali, i vama zamerka. Suviše je kratko vreme. Ako ste vi to, 17. kada ste govorili ovde u uvodnoj reči, rekli ste da se nije maklo sa početne tačke po pitanju privatizacije ovih medija, vi ste to znali i pre ovog 17. februara i trebalo je da reagujete u okviru postojećih zakona da se jednostavno zakon poštuje. Imate tamo određena ovlašćenja. Doduše, zakon je takav kakav je, rekla sam već više puta da je suviše loš, ali bez obzira i takav kakav je dok je na snazi zakon mora da se primenjuje, pa kakav god da je.
Inače, da ne bude zabune, SRS programski je opredeljena za privatizaciju svih medija osim nacionalne televizije i u tom smislu nije naša primedba, da se pogrešno ne shvati, da mi možda hoćemo da se ne privatizuju. Ne, naprotiv, mi to hoćemo i mi to godinama unazad govorimo, ali ovde postoji drugi problem.
Sigurno i vi, ministre, i sve kolege znaju da formalno nisu privatizovani, ali sve televizije, svi radiji, sve novine na terenu su faktički privatizovane. Politika urednička je privatizovana i to je još tužnije i još gore. I zato kažete vi - nikome ne pada na pamet da privatizuje.
A što će da privatizuje, ima opštinski budžet, opština mu finansira novine, a tamo neki moćnik čija partija vlada u toj opštini ili je finansijski moćnik, on u stvari vodi uređivačku politiku o državnom trošku, odnosno o trošku lokalne samouprave. Naravno, ne pada mu na pamet da daje svoje pare. Ima televiziju, a ne plaća je. Gde to ima nego u zemlji Srbiji. Toga imate u svim opštinama na teritoriji Srbije.
Imali smo primedbu i amandman na član 3. ovog zakona, gde stoji da propis kojim će biti utvrđen obrazac za vođenje evidencije, govorimo sada o evidenciji iz člana 1, i kojim će se bliže odrediti način vođenja evidencije, doneće ministar nadležan za poslove javnog informisanja u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona. U drugom stavu kaže da se prijave za upis u evidenciju mogu podneti počev od 45 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona.
Nema razloga da vi imate, da vama treba toliko veliki rok od 30 dana. Možete to da uradite, odnosno nadležne službe u okviru ministarstva, i u roku od 15 dana i u tom smislu je i bila naša intervencija.
Opet jednom rečenicom da se vratim na ove tzv. neprivatizovane medije u nadležnosti jedinica lokalnih samouprava. Znate koje su osnovne primedbe na terenu kod vlasnika tih televizija ili radiostanica?
Kažu, može da se u toku mesec, dva ili šest meseci promeni pet puta vlasnik i svaki nanovo mora da plati frekvenciju. Znači, ne dobija frekvenciju radiostanica, nego Marko, Janko itd.
Puno je problema pri ovakvom zakonu i na terenu i u medijima. Govorim sada o ovim formalnim, a suštinski problemi su da, nažalost, mi u Srbiji nemamo nezavisne medije, da svaki medij, i ovi veliki i moćni i oni manji po lokalnim samoupravama, imaju svoje gazde, da se ponašaju onako kako gazde kažu, da je objektivno novinarstvo, nažalost, zamrlo i da, opet ponavljam, sve to možemo da vratimo u neke normalne okvire dobrim i na demokratskim principima izgrađenim zakonom o javnom informisanju.

Reč ima narodni poslanik Stevica Deđanski, a neka se pripremi narodni poslanik Goran Cvetanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, u principu mislim da će i ovaj zakon doživeti sudbinu kao i svi ostali. O kojem god smo ovde raspravljali, bar smo još pet puta vraćali isti zakon da pričamo ponovo o njemu.
Znači, nijedan zakon od kada ova skupština postoji nije odjedanput usvojen, a nikakva primedba nije usvojena, i uvek se to vraćalo i vraćalo i gubili smo vreme. Reći ću u globalu. Na početku se kaže da je namera da se sprečava monopol, koncentracija itd. Moram samo da kažem da mi sada imamo, iskoristiću grubu reč, jednu lopužu Bogoljuba Karića, koji još uvek preko Mobtela krade državu, otima pare i sa tim parama plaća svoju televiziju, na kojoj se slika u serijama, te skija, te pliva, te drži neke govore pred autobusom itd. Pre neki dan je držao i neki govor koji sadrži toliko njemu nepoznatih reči da ne može čak ni da ih pročita.
Ako vam je namera časna, bolje da uredite jednu takvu situaciju. Takođe, nameru bivše Dosovske vlasti mi smo videli svi za vreme "Sablje", kada su zatvoreni svi mediji koji misle drugačije. Znači, uništavana je kompletna sloboda medija.
Vi sada hoćete da napravite, možda vam namera nije takva, ali to tako može da se protumači, da napravite spisak i odmah pored možete da stavite krst ili tačkicu onih koji ne vole Bebu, koji ne vole Dinkića itd, pa kada zatreba ili katanac, ili finansijska policija, ili kako ih u medijima zovu Dinkićevi kerberi. Kako sam čuo, i vi ste protiv toga javno istupili.
Ako na osnovu toga želite da kažete da ovo nije DOS, ali pogledajte stanje posle laži koje je izrekla Nataša Kandić u proteklom periodu. Već milion puta smo apsolvirali ovde za govornicom kako su se mediji ponašali. Većina medija je to udarila na sva zvona, ali nijedan demanti, ni film koji je pokazivao kontrasituaciju, stradanje Srba, nije emitovan skoro ni na jednoj televiziji.
Ne bih sada da nabrajam koje jesu, možda ću neku da propustim. Situacija ni tu nije dobra i mislim da bi se time trebalo više baviti nego ovakvim stvarima.
Takođe, ovde imate lopovsku vlast Čanak-Karić-Tadić, koja koristi novac poreskih obveznika u Vojvodini da finansira svoje žute medije po opštinama, svoje, kako ih u narodu zovu, sve više lažovizije. Ako su vam namere časne i želite to da rešavate, medijski problem, treba da pozovete na odgovornost, kao ministar, kao vlada, sekretara za informisanje u Vojvodini, ozloglašenog među medijima, gospodina Đulića, koji selektivno pomaže medije u Vojvodini, tj. kako njemu i kako njegovima iz te koalicije Čanak-Karić-Tadić, i da dodamo Kandić, da ne zaboravim, odgovara.
Predložio bih vam da se manemo ovakvog jednog zakona, da probamo što pre da napravimo i taj zakon o javnom informisanju, da se prekine ta tortura koja postoji nad nekim neistomišljenicima i da se ta laž i sve što se plasira na televizijama prekine, pa da probamo da rešavamo stvari konkretno, a ne ovako parcijalno.

Reč ima narodni poslanik Goran Cvetanović, a neka se pripremi narodni poslanik Radiša Ilić.

Dame i gospodo narodni poslanici, na dnevnom redu je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju. Da budemo potpuno iskreni, uglavnom na dnevnom redu zasedanja narodnog parlamenta imamo izmene i dopune.
Bez obzira što su stalne primedbe da poslanici SRS stalno iznose argumente, mislim da bi rad republičkog parlamenta bio dosta kraći kada bi one amandmane i ono što iznesu poslanici SRS ministri uvažili, saslušali, ispoštovali. Na kraju krajeva, samo kada je u pitanju ovaj predloženi zakon, da su blagovremeno saslušali naše zahteve i naše argumente, sigurno ne bi došlo do ovih izmena i dopuna.
Kao predstavnik SRS zaista nemam ništa protiv da se uredi sistem oblasti društvenog i javnog obaveštavanja, pre svega da se ispoštuje taj član 46. Ustava, kojim se jamči sloboda štampe, kao i drugih vidova javnog informisanja.
Aprila 2003. godine je donet Zakon o javnom informisanju i evo skoro je prošlo dve godine, a za taj vremenski period koji je iza nas ništa nije urađeno. Ministar se malopre složio, potvrdno je odgovorio za taj vremenski period da se nije krenulo sa mrtve tačke. Još tada smo govorili da štampana javna glasila treba da budu u istoj ravni, zajedno sa elektronskim medijima, i da nema razloga da se štampana javna glasila privatizuju u kraćem vremenskom periodu, jer za njih je bio period april 2005. godine, dok je za elektronske medije bio 1. juli 2006. godine.
Ne bih želeo da iznosim da li su štampana javna glasila i elektronski mediji bitni, ali štampana javna glasila, bez obzira da li je osnivač lokalna samouprava ili neko drugi, mogu na mnogo načina da i naše sugrađane koji žive u SAD-u, Australiji informišu, preko e-mail-a i preko nekih drugih načina da se dopisuju i da dođu do pravih informacija, naročito o mestima odakle potiču, jer ove centralne medije mogu da prate uglavnom preko satelitskog programa.
Još tada smo znali da vremenski period koji je dat je kratak vremenski period. Informacija da je teško ući u privatizaciju jednog dela strukture, zbog toga što treba da se razgraniči imovina, tačna je, ali taj argument je još od ranije, pre svega zbog toga što se za javna glasila na nivou lokalne samouprave i dan-danas ne zna, sem ko je osnivač, kakva je njihova imovina, da li su oni vlasnici te zgrade, jer nisu katastarski registrovane, tako da je u startu bio potreban duži vremenski period da se to reši.
Bilo je dosta problema oko članova Saveta za radio-difuziju, tu smo imali dosta imena, postavljeni su neki ljudi koji očigledno nisu mogli da predstave te organizacije ili strukture koje su ih predložile i skoro godinu dana smo izgubili oko toga, a kasnije formirali i agenciju u tom pogledu.
Ta agencija očigledno ništa u međuvremenu nije uradila. Objašnjenje da je potrebno tražiti saglasnost Vlade Republike Srbije za privatizaciju prostora, jer je potrebna određena procedura, pa vi ste u toj Vladi i mislim da imate dobru saradnju sa ostalim članovima Vlade i sa premijerom i da svojim autoritetom možete da utičete da se to na najbolji mogući način reši.
Nije mi baš jasno ovo što ste dali u obrazloženju među razlozima za donošenje zakona po hitnom postupku, gde na kraju pasusa definišete: "Da bi se proces privatizacije medija valjano pratio, u smislu sprečavanja nedozvoljene medijske koncentracije, neophodno je što pre uspostaviti evidenciju javnih glasila." Što se tiče evidencije, tu smo potpuno saglasni i potrebno je da se ima evidencija. Smatramo da treba da bude obavezna evidencija, jer ako nešto radite a nemate konsekvence, apsolutno nema mogućnosti da se završi taj proces.
Sami poslanici pozicije su u izlaganju o ovom zakonu rekli da bogatstvo medija pokazuje da je neko društvo demokratski orijentisano, kao što je i poslanik DSS-a rekao da je potrebno, kada je u pitanju privatizacija medija, koncept liberalnog tržišta i ekonomije.
Pošto se predstavnici SRS slažu da je bogatstvo medija jednako sa bogatstvom društva i sa bogatstvom demokratije, kao i da je potreban koncept liberalnog tržišta i ekonomije, onda mi nije jasno šta to znači sprečiti nedozvoljenu medijsku koncentraciju.
Potrebno je da propišete jasne kriterijume šta određeni mediji treba da imaju, znači, šta od tehnike, šta od kadra, koliko programa, koliko sati određenog programa da imaju i tu ništa nije sporno.
Ali, sami mediji moraju da se izbore za mesto pod suncem, znači, na teritoriji Srbije, i da na osnovu svog kvaliteta, svog programa, broja osoba koje će da konzumiraju te emisije i te informacije, budu na tim principima tržišne ekonomije, da pozitivno posluju ili negativno, a ne nikako mi nekim metodama da to rešavamo.
Ili dozvole, kao što je rekla gospođa Radeta, da vezujemo za ime i prezime; ne, nego za određene medije koji se predstavljaju kao demokratski ili ne. Ako imamo TV B92, a sve vreme blati srpski narod, ponaša se na najnekorektniji način, neargumentovano iznosi određene činjenice i bez ikakvih konsekvenci to radi, a ako optuži određenu osobu koja predstavlja najveću političku stranku na našoj teritoriji i nema nikakve konsekvence za sve to, očigledno demokratija u našem društvu još nije zavladala.
Možda smo u inicijalnoj fazi, na samom početku, ali očigledno smo daleko od tog pravog puta. Ako je Karić, mislim da je malopre gospodin Deđanski mislio o Kariću kao vlasniku Televizije BK, osnivač jedne političke partije i preko svog medija koji pokriva ne samo čitavu teritoriju Republike Srbije, nego i mnogo više, iznosi svakog dana svoje programe, nemam ništa protiv toga, ali smatramo da na taj način ne možemo jednako svi politički da delujemo.
Treba da se vidi ako sve vreme imamo sukob na relaciji G17 i novina "Kurir", gde "Kurir" objavljuje mnoge malverzacije, krađe, dokaze o korupciji za pojedine ministre, članove, potpredsednike Vlade iz G17, a onda se apsolutno ne dešava ništa, ili javni tužilac zbog tih informacija koje je dobio mora da reaguje i da se ti dokazi koji su dati pokažu kao relevantni ili da se jednostavno bore pa da onda glavni i odgovorni urednik "Kurira" ima konsekvence.
Ali, sigurno nije primereno da se preko uprave prihoda rešavaju ti problemi. Znači, ako vas neko optuži, morate jasno i glasno da izađete i da negirate sve to sa jasnim dokazima ili da imate konsekvence. Na ovaj način apsolutno dolazimo do jednog začaranog kruga, gde apsolutno niko nema rešenje.
Postavlja se pitanje šta je urađeno za ove dve godine, jer rok je bio da se privatizuju mediji do 22. aprila 2005. godine. Dva meseca su prošla od tada, svi ti mediji štampani i dalje funkcionišu, ništa od toga nije bilo. Smatram da na osnovu toga nema moralnog prava kada istekne i godinu dana da rade. E, sada ste morali ovaj rok, bili ste obavezni da ga ispoštujete.
Kada se neki zakon donosi, potrebno je vremenski ograničiti bilo šta što se donosi. Siguran sam da je potrebno da mi kao poslanici budemo fleksibilni, zbog toga što moramo da artikulišemo potrebe građana i probleme koji se dešavaju u društvu, ali nezavisno od toga, ako dva puta do sada vremenski rok nije ispoštovan, ne znam zbog čega bi taj vremenski rok od godinu dana bio ispoštovan ako sada ne postoje konsekvence.
Ako imamo štampane medije u Leskovcu, recimo "Naša reč", koja već 60 godina funkcioniše, a sada već 61 godinu, sigurno da postoje problemi i sigurno da se 50 zaposlenih plaši šta će da se desi sa njima. Činjenica je da postoji veliki broj zaposlenih, jer kako je koja lokalna vlast dolazila, ona je prihvatala novinare koji su faktički bili medijatori političke stranke koju zastupaju ili koja ih je zaposlila.
Ali, mora da se nađe način da ti mediji budu privatizovani na najbolji mogući način, a da ta osoba koja uradi privatizaciju nastavi da radi kvalitetnije i bolje. Period od godinu dana nije mali, ali ako su dve godine iza nas i ništa nismo uradili, mislim da je godinu dana nedovoljno.
Zato apelujem u ime SRS da zajedno sa vašim saradnicima ozbiljnije krenete u proces privatizacije, da konkretne mere donesete, da definišete. Znam ono što šaljete lokalnim medijima, jer sam predsednik Skupštine opštine Leskovac, tako da imam vaše dopise, ali smatram da morate da uradite to mnogo brže, kvalitetnije i da na taj način možete da imate našu podršku. U ovom slučaju mi ne možemo da vas podržimo, jer smatramo da za ove dve godine niste postigli rezultate koje smo očekivali od vas.

Reč ima narodni poslanik Radiša Ilić, a neka se pripremi narodni poslanik Zoran Antić, koji će biti poslednji prijavljeni govornik za ovu tačku dnevnog reda.

Dame i gospodo narodni poslanici, u obrazloženju koje nam je dostavilo Ministarstvo kulture na neki način se priznaje da na medijskom polju u Srbiji vlada potpuni haos.
Poslednji Zakon o javnom informisanju, koji je donet 2003. godine, najviše je zaslužan što danas ne postoji skoro nikakva evidencija o medijima na teritoriji Republike Srbije. Dakle, oni kojima su bila usta puna demokratije, reda i zakonitosti, upravo su izbacili iz spomenutog zakona odredbe koje predviđaju uvođenje registra javnih glasila.
Kakvo je stanje u medijima u Srbiji danas? Danas u Srbiji rad medija kreiraju uglavnom nosioci vlasti, ako su njihovi osnivači država, autonomna pokrajina ili lokalna samouprava, ili vlasnici medijskih kuća, koji na posredan način izveštavanje određuju prema interesima svoje političke partije ili poslovne politike.
Nažalost, u Srbiji postoje i oni mediji koji, reklo bi se, proizvode takvu medijsku hajku protiv institucija, lica, političkih partija koje im nisu po volji. Dovoljno je da pomenem B92 i način kako svojom uređivačkom politikom nanosi štetu državi i narodu. Možda i neaktivnost državnih organa da sankcionišu objavljivanje svakojakih neistina doprinosi da se pojedini mediji ponašaju kao nedodirljivi gospodari ljudskih sudbina.
Poznato je takođe da će informativne kuće koje imaju status javnih preduzeća pre ili kasnije biti privatizovane. Zato imamo pojave, pogotovo na lokalnom nivou, da se pojedine medijske kuće užurbano doteruju, kupuje se nova savremena oprema iz sredstava budžeta lokalne samouprave za već unapred dobro poznate kupce.
Naravno, država mora da vodi računa da se pri privatizaciji elektronskih i štampanih glasila ne desi da dođu u ruke vlasnika koji pod uticajem spoljnih faktora mogu da vrše negativni uticaj na javno mnjenje, pre svega kada se radi o odnosu građana prema vojsci, policiji, Srpskoj pravoslavnoj crkvi, Kosovu i Metohiji.
Što se tiče odnosa javnog mnjenja prema radu Vlade Republike Srbije, tu nije potreban nikakav medij. Dovoljno će biti da pogledaju u svoje džepove i radne knjižice i znaće kakva nam je Vlada. Ovo se pre svega odnosi na velike medije u Srbiji, za koje postoji veliki interes da pređu u vlasništvo velikih medijskih magnata.
Takođe postoji jedan veliki broj medija koji dugo rade ilegalno ili što se kaže na crno. Posle donošenja ovih izmena i dopuna, a koji se tiču evidencije javnih glasila, biće onih koji se neće evidentirati, već će nastaviti po starom. Rok koji se pominje kao krajnji za privatizaciju informativnih kuća sa statusom javnog preduzeća, znači april 2005. godine, skoro da nije nigde ispoštovan, a sumnjam da će se to ispuniti do produženog roka, odnosno do jula 2006. godine.
U mnogim lokalnim samoupravama, gde postoje opštinska informativna preduzeća, izdvajaju se veoma značajna sredstva za njihov rad iz opštinskog budžeta. To se, pre svega, odnosi na one opštine koje su, sledeći neku megalomansku ambiciju lokalnog moćnika, gradile velike radio-televizijske centre, koji sada ne rade ili rade jednim delom, jer jednostavno sredstava za finansiranje nema. Obično su te lokalne medijske kuće pod direktnom kontrolom i uticajem opštinskih vlasti i najviše dolaze do izražaja u vreme lokalnih izbora kada se u najvećoj meri favorizuje vladajuća stranka u opštini.
Takođe, postoji više delova neke informativne kuće koji ostvaruju različite prihode. Jedan deo medijske kuće je rentabilan, drugi tavori, a treći u gubitku, i problem će nastati kada neko treba da ih razgraniči i privatizuje.
Još bih ministra pitao šta će preduzeti prema onim medijima koji se ne evidentiraju, a reč je o opštinskim informativnim kućama, dakle ne o nekim ilegalcima koji se povremeno ubacuju u etar.
Reč je o lokalnim medijskim kućama koje godinama emituju svoj program odnosno izdaju novine. Do sada, što se tiče finansiranja rada opštinskih medija, intervenisalo se uglavnom po potrebi, neplanski, kada situacija zahteva da se odradi neki posao iz oblasti izveštavanja, a koji se nije do tada praktikovao.
Na kraju bih spomenuo jednu činjenicu koja se javlja u skoro svim opštinskim glasilima koja su pod ingerencijom lokalne samouprave. Reč je o kadrovima koji vode te informativne kuće, jer se skoro uvek radi o ucenjivanju većinskog partnera u lokalnoj vlasti od strane malih stranaka da se dobije opštinski medij, predsednik upravnog odbora, direktor ili glavni urednik. Često na ta mesta dolaze lica bez odgovarajućih kvalifikacija, pa se onda može pretpostaviti kakav će biti kvalitet informisanja građana.