Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 2. amandman je podnela poslanik Nataša Jovanović.
Vlada, Odbor za finansije i Zakonodavni odbor predlažu da se amandman odbije.
Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, bivša dosovska vlast sa ministrom finansija Božidarom Đelićem je išla u takvo zaduživanje i povećavala ukupan iznos kojim je građanin Srbije po raznim osnovama zadužen, u čemu mu je svesrdno pomagao tadašnji potpredsednik Vlade Miroljub Labus, da mi danas imamo ukupnu zaduženost naše zemlje oko 14 milijardi evra, a ne 9, kao što je to pre neki dan saopštio ministar finansija.
Nama uopšte ta dužnička kriza ne preti, mi se u njoj jednostavno nalazimo, i građani koji sa teškom mukom obezbeđuju sredstva da preživljavaju iz meseca u mesec, i znaju kako su skupi bankarski krediti, sa zebnjom prate kakva je situacija u našoj privredi, šta im sve nedostaje od elementarnih stvari za normalnu egzistenciju i pod velikim pritiskom su zbog činjenice da je to jedna priprema, ne daj bože, za argentinski scenario.
Ali, ako se ovako nastavi sa zaduživanjem, a da se ne pokreće privreda i da ljudi nemaju od čega da žive i da rade, neće biti dobro.
Mi zato želimo da vam kažemo da ovaj način i ovo ratifikovanje potrošenih para od prethodne DOS-ovske vlasti, a vi ste skloni takođe tome da se ponovo zadužujete i da uzimate raznorazne kredite, nije dobro ni za jedinicu lokalne samouprave, a kamoli za Republiku Srbiju, jer su u pitanju veliki iznosi. Diskutabilno je da li se po ovim razdelima za sva tri korisnika iznosi slažu, a jedan poslanik je izrazio sumnju da to nije tako. Nisam stigla sada da saberem i da vidim da li taj iznos odgovara korisnicima kredita.
Želim vašu pažnju da usmerim na način na koji su ta sredstva trošena i na ukupan iznos sredstava za zaduživanje kod Evropske investicione banke za raznorazne projekte koje je Srbija potpisala, ne samo na ovih 223 miliona, a ne znam kome je palo na pamet od predlagača da to zaokruži na 225. Računa, šta je to milion i dvesta, trista hiljada, to nije ništa, ili dva miliona, zaokružićemo to ovako odokativno.
U 2003. godini nastavljeno je sa tim tzv. projektima kod Evropske investicione banke i imam egzaktan podatak koji kaže da je to zaduženje dostiglo 426 miliona evra ukupno do kraja 2003. godine. Samo u 2003. godini 162 miliona i po izveštaju koji ćemo verovatno da dobijemo sledeće godine, a videćemo koliko ste se vi, kao nova vlast, u 2004, odnosno u 2005. godini zadužili.
Ako se ovako nastavi, ako se svake godine u proseku država zadužuje kod Evropske investicione banke za otprilike 180, 160, a nekada i više, a ranije je to bilo i po 300, evo 225 miliona, samo kod te jedne banke za 10 godina, a pet godina je već prošlo od tzv. promena u našoj zemlji, zadužili smo se za pola milijarde evra, znači, za 10 godina za milijardu evra.
Kada pogledate, to bi moralo da bude tako očigledno i da se vidi da je uloženo milijardu evra u raznorazne projekte. Ne, i dalje je država u stagnaciji i dalje se ništa ne dešava na poboljšanju životnog standarda stanovništva, pa i zaposlenih u ovim preduzećima, jer kada pogledate kako je haotično stanje u Jugoslovenskoj železnici, kao i u Direkciji za puteve, kada su bile koncesije, govorili smo o raznoraznim zloupotrebama i o lošim projektima i procenama od koncesija.
A drugi, veoma stručni, ljudi iz Republičke direkcije su nam dali jasnu projekciju koliko bi država samo na osnovu putarina mogla da zaradi. Uostalom, to je sada vama, kako vi to volite da kažete, transparentno, jer je putarina od Beograda do Niša, koliko, više od 1.000 dinara, 700 ili 800 dinara najmanje, jer je do Batočine nekih 400 dinara, a za teretna vozila, pa vi izračunajte koliko je to.
Dakle, kroz sopstvene prihode država mnogo više dobije nego što su ovi krediti za koje nam je nejasno ko ih je i kako plasirao. Bivši predsednik upravnog odbora, a sada ministar, Radomir Naumov, kritikujući onda kao neka navodno opozicionirana opozicija, ali nije baš, kao predstavnik DSS, takve poteze DOS-ovske vlasti, rekao je da u EPS ne stiže taj toliki obim obrtnih sredstava koji je navodno ovde ugovorom naznačen, i kod onog prethodnog i kod ovog koji se tiče ove Evropske investicione banke.
To nije dobar način i dobar put, zato što građani Srbije od toga nemaju direktnu korist, a u najvećoj meri imaju samo štetu, zato što sa druge strane kada pristignu te tranše za vraćanje kredita i kada EPS, pre svega sa ovom dvojicom kriminalaca, vidi da treba da vraća određeni iznos kredita, poveća cenu električne energije i ovaj novi strujni šok, odnosno udar govori u prilog tome.
Kod razloga za donošenje zakona nije jasno kako je neko mogao da napiše da se ova sredstva upotrebljavaju za modernizaciju EPS, a što utiče pozitivno na neprekidnu snabdevenost električnom energijom i otklanjanje mogućnosti za pojavu havarijskih kvarova, koji kao rezultat mogu imati isključenja, kada nijedan iznos sredstava ne može nikada i do kraja da tako upodobi elektroenergetski sistem neke zemlje.
Mislite da u Americi posle onih uragana ili nekih drugih vremenskih nepogoda ne nestane električna energija. Kod nas je takođe država, kao što je prekjuče Kragujevac, pa nekoliko dana pre toga Leskovac i Prokuplje, pogođena elementarnim nepogodama, i što se poljoprivrede tiče i elektroenergetskog potencijala. Nisam još dobila informaciju, naselje Pivara u Kragujevcu, odnosno Filip Kljajić koji je ostao bez struje, u nekim delovima je stizala sukcesivno, ali znam pouzdano da juče u tom delu grada nije bilo električne energije.
To nije dovoljan razlog i opravdanje da bi se uzela sredstva, a naročito kada se ima u vidu, a to sam vam malopre rekla kroz mnogobrojne primere, da u seoskim sredinama napon električne energije nije zadovoljavajući i da ljudi tamo muku muče sa to malo mašina i opreme što imaju. U kom god šumadijskom selu da se pojavite, bilo kom drugom kraju u Srbiji, isto će vam seljaci reći, da im je slab napon i da moraju da vode računa, a naročito prilikom nestajanja struje.
Uređaji u gradu Kragujevcu stradaju. Ženi je stradao televizor u stanu zbog toga što je zaboravila da ga isključi prilikom nestajanja električne energije. To je jedan najnoviji primer, najsvežiji, ko će to njoj da nadoknadi. Niko. Koliko kućnih aparata je stradalo sada ovih dana i u Kragujevcu i u drugim krajevima, gde je bilo neverovatnih nepogoda i gde je ceo grad bio isključen sa mreže, nije bilo električne energije. Neki ljudi nisu bili kod kuće, nisu imali mogućnost da to kontrolišu.
Znači, nikada u tom smislu ne može da se spreči havarija, a što kod stanovništva, što generalno, da biste vi rekli, e, trebaju nam pare zbog toga. A ovde nije naznačeno gde je izvršena ta rekonstrukcija mreže, gde je učinjen taj pomak. Jednostavno, samo je navedeno toliko para treba, i u onoj prethodnoj i ovde su sada objedinjeni i Direkcija za puteve, i železnica, to je 225 miliona, a da građani ne znaju gde su ta sredstva utrošena. Opet sve preko njihovih džepova, jer im računi stižu sve veći i veći, kamata na to ide. Oni ovo sve moraju da vrate kroz utrošak, kroz visoke cene, kroz račune koje nemaju više od čega da plate.

Zahvaljujem se. Da li se još neko po ovom amandmanu javlja za reč? (Ne.)
Na član 3. amandman je podneo poslanik Milorad Mirčić.
Vlada, Odbor za finansije i Zakonodavni odbor predlažu da se ovaj amandman odbije.
Da li se neko javlja za reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 4. amandman je podneo poslanik Veroljub Arsić.
Vlada, Odbor za finansije i Zakonodavni odbor predlažu da se ovaj amandman odbije.
Da li se neko javlja za reč o ovom amandmanu? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić. Izvolite.

Pre nego što pređem na ovaj amandman koji se odnosi na član 4. pod naslovom - Otplata zajma, moram da upozorim javnost u Republici Srbiji da je krajem 2001. godine u Saveznoj skupštini ratifikovan jedan veliki broj sporazuma koji je zaključen, a počev od onog prvog sa vladom Švajcarske, pa kasnije praktično čitav set sporazuma koji je zaključen sa Evropskom investicionom bankom, a koji su se ticali i makroekonomske stabilnosti i navodno pomoći, odnosno davanja zajma za našu infrastrukturu i neke druge potrebe.
To su sve bili zajmovi koje je, moram da kažem, prihvatio Miroljub Labus, jer je on bio na čelu pregovaračkog tima. Da podsetim, to je ona j period kada Miroljub Labus nije dozvoljavao nikome da se meša u ekonomske poslove Savezne vlade. On je vodio ekonomsku politiku DOS-a, bio je neprikosnoven. Naravno, saučesnik je bio, sa druge strane ili preko puta, Mlađan Dinkić, koji je držao Narodnu banku Jugoslavije, u to vreme.
Šta je karakteristično za te sporazume koji su zaključeni? Imali ste prilike vrlo često da čujete kako su to sporazumi sa najpovoljnijim uslovima, sa dugim periodima počeka pre nego što krene otplata prve rate itd. To su sve zajmovi koji se mogu tumačiti kao - dajemo vam zajam, ali vam ujedno i zavrćemo ruke. To su zajmovi po sistemu štapa i onog povrća. Sistem je tako karakterističan i poznat, jer se dešavao, verovali ili ne, u proteklih 15 godina, na teritoriji bivše Jugoslavije, a pogotovo je on korišćen kada je u pitanju ona teritorija gde žive Srbi.
Moram da vas podsetim da su svi ti zajmovi imali svoje anekse. To su identični aneksi. Tu je, u zavisnosti od zajma, bilo propisano između 10 i 12 uslova koje mora da ispuni SRJ. Samo da vas podsetim, uslov je bio da se cena lekova podigne na evropski nivo, da se usklađivanje penzija vrši uprosečenom stopom, pola da zavisi od rasta cena na malo, pola od rasta troškova života.
Tu su bili i uslovi koji su se najdirektnije ticali naše odbrambene moći, vojske i policije. Tu je uslov bio bezuslovna saradnja sa Haškim tribunalom. Tu je bio uslov i progon političkih neistomišljenika, progon predstavnika vlasti koja je skinuta 5. oktobra 2000. godine.
Po tom osnovu su krenule one brojne krivične prijave, one optužnice i oni optužni predlozi. Javnost se seća, to je onaj period kada je prvo u novinama gospodin Anđelković, pošto je on prisutan, mogao da pročita da je nešto loše uradio, a da krivična prijava dođe kasnije ili možda čak ni danas ne dođe.
To se pravdalo time da mora da se prinese neka žrtva, kako bi se obezbedio kredit, obezbedio zajam. Sve je bilo žrtva, samo da se obezbedi zajam, jer bez tih sredstava nema razvoja, nema krpljenja rupa.
Tu su krenuli razni krediti, po raznim osnovama, za razne namene, a kako je vreme odmicalo, mi smo postali svedoci, i kada je u pitanju elektroprivreda, i kada je u pitanju putna privreda, i kada je u pitanju makroekonomska stabilnost, pa još kada je u pitanju onaj sporazum o sukcesiji, pa kada je u pitanju i regulisanje spoljnog duga prema Londonskom i Pariskom klubu.
Videli smo da nikakve koristi od tih zajmova nema. Ima jedna korist: 25-35% ostaje kod zajmodavca, zato što to on usmerava ka konsalting uslugama, odnosno primorava nas da koristimo usluge odabrane firme iz inostranstva ili iz naše zemlje, gde se tako lepo operu te pare, a država zadužuje i zadužuje.
U različitim igrama oko ovoga, sada se vraćam na ono što je propisano članom 4. ovog predloga zakona, sa zakašnjenjem, posle nekoliko godina dolazi ovaj zakon kojim Srbija daje kontragaranciju, jer državna zajednica formalno-pravno i ne može biti neki značajan garant, pošto ne raspolaže imovinom. Kontragarancija je duplo obezbeđenje.
U članu 4. se, u okviru ove kontragarancije, kaže: "Otplata zajma vrši se po nalogu zajmoprimca, preko evro računa zajmodavca kod banke u Luksemburgu, broj računa, ili preko drugog računa koji zajmodavac bude dao zajmoprimcu i zastupniku putem pismenog obaveštenja najmanje šest radnih dana pre relevantnog datuma dospeća." Mislim da su polugodišnji rokovi otplate ovog zajma.
Vidite i sami, taj princip ovde važi, ali ako ste primetili član 4. ili član 5. kod drugih sličnih zakona o kontragaranciji, onda ste mogli da vidite da su različite banke u opticaju, gde se nalaze računi, preko kojih se vode ova sredstva. Puno puta se tu nalaze i domaće banke, ali i neke strane banke.
Znači, nema jedinstvenog sistema u pregovorima između Evropske investicione banke i onih predstavnika koji su u ime, u ono vreme SRJ, pregovarali. Naravno, mi sumnjamo da je ovo čist posao, jer nemamo ni informacije, nemamo ni saznanja da li su ova sredstva namenski potrošena, da li se namenski koriste, u kom smislu se sredstva koriste, preko kojih nosilaca poslova, da se možda i u tom delu sredstva našeg zajma, koji opterećuje celu Republiku Srbiju, na neki način izvlače, odlaze prema inostranstvu ili odlaze prema ovoj odabranoj grupi koja je jedina sposobna da finansijski posluje sa institucijama, državnim i paradržavnim, ali eminentno institucijama koje su pod kontrolom Labusa i Dinkića.
Ovi zakoni su jedan klasičan primer gde se politička procena, samovolja nekoliko ljudi, kao pojedinaca, promoviše u državnu politiku. Radi vašeg saznanja, moram da vam kažem da je 2001. i 2002. godine bilo oštrih sukoba u tada jedinstvenom DOS-u, što je jedna grupacija koja nije politička stranka, koja je osnovana po nalogu MMF-a, finansirana ovde do negde kraja 2002. godine, kada su i oni videli da više nema potrebe da se to finansira, već su im dali nalog da naprave svoju stranku.
Tada su krenuli da prave svoju stranku, ali u tom celokupnom periodu je bio očigledan sukob između ekonomske elite, političara koji se bave ekonomijom i finansijama i, ako mogu da kažem, ovog dela vlasti tzv. opšte politike, opredmećene u Vladi Republike Srbije. Taj sukob je latentan bio, uvek je bio prisutan. Malo je javnost imala prilike da čuje o tom sukobu.
Međutim, tu je došlo do svojevrsne podele posla. Vlada i ono što je pod kontrolom Vlade, verovatno su to ta javna preduzeća koja su, u krajnjem slučaju, krajnji korisnici ovih kredita, bili su u jednoj igri sa Vladom, a ovaj drugi deo - pregovaranje, konsalting usluge, upućivanje, otvaranje računa itd. taj deo je bio pod kontrolom G17 plus.
Pozivam vas da razmislite, bez obzira što će to nekome delovati možda malo i besmisleno, da kod jednog zakona o kontragaranciji verovatno i postoji obaveza da se da kontragarancija, a mene samo zaprepašćuje da se kontragarancija daje sa ovolikim zakašnjenjem. Garancija i kontragarancija se daju onog momenta kada se zaključi sporazum, kao sredstvo obezbeđenja potraživanja zajmodavca.
Sa velikim zakašnjenjem se ide sa ovim kontragarancijama. Verovatno kontragarancija u početku i nije bila tražena, ali zbog političke nestabilnosti i ovih odnosa između predsednika Republike Crne Gore i predsednika Vlade Crne Gore i ostatka sveta, jer oni su takav planetarni program, i te političke nestabilnosti, zajmodavci traže ta posebna obezbeđenja, to je novo sredstvo obezbeđenja koje im garantuje održivost tog potraživanja na jedan dug vremenski period, tim pre što su ovi sporazumi skopčani i sa nekim periodom, čini mi se oko pet godina od početka korišćenja, da tek posle pet godina ide otplata prve rate.
Znači, nekima će delovati, šta to radikali prigovaraju, kada to mora navodno. Ne mora. Ako već mora, onda dajte da se svaki dinar, svako sredstvo namenski utroši, da od toga ima neke koristi, neke beneficije za građane. Jer, ljudi ne mogu da shvate, tolika je pomoć došla za elektroprivredu, toliki remonti, tolike stvari, a cena električne energije se kod nas formira nezavisno od ekonomskih kriterijuma i troškovnog principa u zemlji, nezavisno od socijalnog pogleda, nego po nalogu.
A taj nalog je bio i decembra 2001. godine kada se usvajao ovaj zakon kojim je ratifikovan ovaj sporazum, gde je rečeno da cena električne energije za stanovništvo mora sukcesivno da raste dok dostigne cenu koja je prihvatljiva i primenjiva u Evropi.
Kakve koristi kao država i kao narod imamo od tih zajmova? Valjda, ako su ti zajmovi da se nešto rekonstruiše, a elektroprivreda je opšte dobro svih građana, a imajući u vidu kakav je socijalni položaj građana, zašto bi mi morali da pratimo cenu koja je u Evropi? Zašto bi morali da pratimo? Valjda je neka korist postignuta na taj način što su došla sredstva za remont i za nove investicije u elektroprivredi. Kako je to moguće, došle pare, a nama skuplja struja? O čemu se radi?
Podsećam vas samo na 2000. i 2001. godinu, u to vreme bio je ministar industrije i energetike u Srbiji Goran Novaković, zatim, Kori Udovički, koja je rekla - ko ne može da plati struju neka proda stan koji je maltene besplatno otkupio, pa neka nađe jeftiniji stan, a sa onom razlikom, da ima spremljene pare, da otplaćuje struju. Gde je tu korist građanima Republike Srbije?
Gde je korist od ovog zaduživanja? Nema koristi, samo postoje nameti, samo su još skuplje i za građane teže obaveze koje imaju na bazi blagostanja koje je podelio Dinkić, Labus i kompanija, koja je dobila ekskluzivno pravo da pregovara. Mi ne znamo da li su izboksovali najbolje uslove za našu državu. Evo, kako se to klupče odmotava, kako kojeg dana dolazi neki zakon o kontragaranciji, mi vidimo da je to bilo nepovoljno, da nije bilo u interesu građana.
Što se tiče namenskog korišćenja sredstava, mi možemo svakodnevno da pravimo poneki anketni odbor i da samo konstatujemo brojne nepravilnosti u trošenju tih sredstava.
Zato predlažemo da se ovaj amandman usvoji, da bismo Vladi skrenuli pažnju na opasnost dužničke krize koja će za godinu - godinu i po da zavlada, jer naša privreda ne radi, naša privreda se guši. Gde je onda novostvorena vrednost?
Novostvorena vrednost nije u zajmovima. Novostvorena vrednost je u radu, robama, uslugama, u bruto društvenom proizvodu koji treba da raste. Kako naš bruto društveni proizvod da raste kada stagnira industrijska proizvodnja, kada stagniraju sve privredne aktivnosti.
Želimo da vam skrenemo pažnju - i vama koji odlučujete o ovome i javnosti Srbije - na sve pogubne posledice ove politike koja se vodi od 25. januara 2001. godine do danas.

Zahvaljujem, gospodine Krasiću.
Da li se po ovom amandmanu još neko javlja za reč? (Ne.) Prelazimo na sledeći amandman.
Na član 5. amandman je podneo poslanik Gordana Pop-Lazić.
Vlada, Odbor za finansije i Zakonodavni odbor predlažu da se ovaj amandman odbije.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić. Izvolite, gospodine Arsiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, sada raspravljamo o kontragarancijama za kredite i zajmove koje je već neko uzeo. Uzeo i zadužio Republiku Srbiju.
Tačka dnevnog reda se zove "Predlog zakona o davanju kontragarancije Republike Srbije Srbiji i Crnoj Gori po zajmu Evropske zajednice za izmirenje dospelih a neplaćenih ugovornih obaveza prema Evropskoj investicionih banci".
Zajmoprimac - 14. septembra 2001. godine u Beogradu je potpisao taj ugovor, zadužio Republiku Srbiju sa, može se reći, prilično velikim sredstvima.
Sada vas pitam, jer ste u to vreme još uvek bili jedna kompaktna koalicija, gde su donacije? Kad god sam u to vreme uključio televizor, otvorio novine, slušao radio, Evropska unija rekonstruiše privredu Srbije, međunarodna zajednica nam pomaže, Evropska unija daje sredstva, mi radimo, biće nam bolje, ne moramo više da živimo u strahu od bombardovanja, ne moramo više da živimo u strahu od sankcija, imaćemo bele šengen vize; u stvari, neće ni biti viza, tako ste pričali; tako je tada bilo.
Pričali ste da se elektroprivreda modernizuje od donacija, da je to razlog da podignete cenu struje, jer donator od vas traži da taj novac ne ulaže uludo, kako ste tada tvrdili, nego da prilagodite cenu struje ekonomskoj ceni, da to nije socijalna kategorija, da morate da naterate građane da plaćaju tu struju, da morate da im pretite, ukoliko ne plate struju – da prodaju stanove, pa da plate struju. Tako ste to pričali dok ste bili u Vladi Zorana Đinđića. Čak i ovi poslanici koji su sada ovde opozicija isto tako su pričali.
Sada ovde imamo jednu zanimljivu stvar, da od donacija nema ništa i da je došlo vreme da se donacije plate, odnosno vrate. Od šest milijardi dolara, kojima ste mahali da biste došli na vlast, nema ništa. Od donacija za električnu energiju i rekonstrukciju elektroenergetskog sistema nema ništa. Imamo sada dugove, imamo cenu struje koju građani teško plaćaju, koja je nedavno poskupela.
Sada vas pitam - gde su te priče koje traju već tri, četiri, a evo i peta godina? Pričali ste u to vreme da će za godinu dana svako moći da kupi auto, za pet godina stan ili kuću. Moći će neko, ali ne običan, prosečan građanin.
Valjda se predizborna obećanja odnose na prosečnog građanina. On treba da je najzastupljeniji u biračkom telu - i jeste najzastupljeniji, samo je sada sve siromašniji i siromašniji.
Zadužili ste Elektroprivredu Srbije sa 2.483.107 evra duga. Podigli ste cenu struje, a da vas podsetim da ste sprečili tačan izveštaj anketnog odbora u vezi malverzacija energentima, pa i strujom. Neko je od tog posla strpao prilično dobar novac u džep. Neke su pretpostavke - oko pola milijarde evra.
Koliko je od tih 2.483.107 evra završilo kod društva zvanog Vuk Hamović i Vojin Lazarević? Da li su oni sa tim novcem uvozili struju i skupo je prodavali građanima Srbije?
Da li su od građana Srbije tim novcem jeftino kupovali struju i izvozili je van zemlje? Korist od toga građani nisu imali. Imali su oni koji su je izvozili - Vuk Hamović i Vojin Lazarević.
Zamislite se za koga ćete sada da zadužite Srbiju. Ako su toliko moćni, ako su toliko pokrali para, a jesu, pa dva i po miliona evra za to društvo nije ništa. U to vreme, dok su dobro i tesno sarađivali sa vama, a verujem i sada, toliko su zarađivali za jedno pre podne, ako im dobro krene.
Loše su zarađivali i sve lošije živeli, zbog tog društva kome ste vi to omogućavali da im radi, građani Srbije. Oni su vas birali. Zamislite se kada budete pritiskali dugme kojim glasate, osim ako opet ne bude glasova iz Bodruma ili iz Soluna.
Zadužujete građane Srbije sa još 185.584.881 evra. To duguje Republička direkcija za puteve. Ugovor je potpisan 14. septembra 2001. godine u Beogradu za rekonstrukciju puteva, otprilike tačno u dan, mašine "Difens", odnosno "Difens rouda" počele su rekonstrukciju autoputa kod požarevačke petlje.
Ko je radio rekonstrukciju? Ko je vlasnik Difensa? Ko je profitirao iz tog posla? Vlasnik je Ljubiša Buha, zvani Čume. Kupio je mašine da nam popravlja puteve našim parama, zadužio građane Republike Srbije, odradio nekih 70, 80 kilometara autoputa u oba pravca, mislim 40 u jednom. Da li to stvarno toliko košta, koliko mi sada da zadužimo građane Srbije?
Šta je sa tim mašinama? Posvađali se mafijaši oko podele plena, pa odletelo u vazduh. Ko će sada to da plati? Opet građani Srbije. Posao je ugovoren posle za Republičku direkciju za puteve, ne znamo, te izveštaje krijete ko zmija noge. Samo je bitno da ćemo par stotina miliona evra, eto, tek onako da zadužimo građane Srbije.
A ko su ljudi koji su trošili novac? Saradnici bivše vlasti od 5. oktobra sa kojima vi malo hoćete, malo nećete. Više hoćete, nego nećete, ali to su njihovi saradnici. Sada su zaštićeni svedoci. Sada treba da pričaju ko se s kim družio, ko je šta radio, ali ne daj bože da neko spomene da je tadašnja vlast stajala iza svih tih poslova. Je l' i zato i pod vama sada imaju status zaštićenog svedoka?
Da li je tačno da naslednici Difensa, odnosno Difens rouda, druga pravna lica gde je osnivač isti ili neko je za ta lica osnovao ta pravna lica, počinje polako da kupuju u postupku privatizacije sva preduzeća koja se bave izgradnjom i rekonstrukcijom puteva. Je l' i to kupuju sa ovih 185 miliona 544 hiljade evra? Za koga kupuju? Kupuju za sebe. Čijim parama? Parama građana Srbije.
Zašto sada 2005. godine Skupština Republike Srbije raspravlja o ovim kontragarancijama? Zašto to nismo radili ranije? Zašto to nije bilo na dnevnom redu ranije? Zašto to bar neko nije probao u Sablji da progura? Nataša Mićić je bila sklona tome. Tada je bio ukinut TV prenos, pa je moglo da prođe. Sada je došlo vreme da se plaća, zato se sada vodi rasprava, zato Republika Srbija treba da da garanciju, zato Narodna skupština treba da da saglasnost, to vas muči. Inače se ovo nikada ne bi našlo na dnevnom redu.
Sada, dame i gospodo poslanici, iz vladajuće većine, dobro se zamislite kako ćete da glasate u danu za glasanje. Ove pare treba da vrate Vuk Hamović, Vojin Lazarević i Ljubiša Buha-Čume, da ne bi kupovao naša preduzeća za naše pare, za pare građana Srbije. Vodite o tome računa.

Da li se po ovom amandmanu još neko javlja za reč? (Ne.)
Na član 6. amandman je podneo poslanik Zoran Krasić.
Vlada i Odbor za finansije i Zakonodavni odbor predlažu da se amandman odbije.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Pošto smo završili pretres Predloga zakona u pojedinostima, da li predstavnik predlagača želi završnu reč? (Ne.)
Zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Pošto smo obavili pretres Predloga zakona u načelu i u pojedinostima, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, pojedinostima i celini.
Prelazimo na 22. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O DAVANjU KONTRAGARANCIJE REPUBLIKE SRBIJE SRBIJI I CRNOJ GORI PO ZAJMU EVROPSKE INVESTICIONE BANKE ZA FINANSIRANjE PROJEKTA HITNE SANACIJE SAOBRAĆAJA (pojedinosti)
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Miroslav Nedeljković, Milan Veselinović, Milan Stevović, Miljko Četrović, Radiša Ilić, Zoran Antić i Darko Glišić.
Primili ste izveštaje Odbora za finansije i Zakonodavnog odbora, kao i mišljenje Vlade Republike Srbije o podnetim amandmanima.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 140. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na član 1. amandman je podneo Miroslav Nedeljković.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor predlaže da se amandman odbije.
Da li neko želi reč? Narodni poslanik Miljko Četrović.

Poštovani narodni poslanici, ovih deset predloga zakona o davanju kontragarancija nisu se slučajno našli na dnevnom redu, kako je prvobitno bilo predloženo među 45 tačaka dnevnog reda.
Verovatno se obilnim dnevnim redom želelo da prođu malo primećeno i od narodnih poslanika, a i od javnosti Srbije ove tačke o zaduženjima koja su već učinjena na teret države i naroda od 2001. godine pa do današnjeg dana. Ta zaduženja treba preuzeti i zadužiti državu i narod sa ovim zakonima o kontragarancijama koje raspravljamo danas u pojedinostima.
Predlog zakona o davanju kontragarancije Republike Srbije Srbiji i Crnoj Gori po zajmu Evropske investicione banke za finansiranje projekta hitne sanacije saobraćaja ima ukupno sedam članova. Ovaj zakon, odnosno ugovor o finansiranju između SRJ i Evropske investicione banke potpisan je još 13. decembra 2001. godine, i to u Beogradu, za finansiranje projekta hitne sanacije saobraćaja.
To je bilo 13. decembra 2001. godine i zato je usledila ratifikacija tog ugovora ili sporazuma u Skupštini SRJ, i do današnjeg dana ili do predlaganja ovog predloga zakona o davanju kontragarancije nije početo korišćenje ovog zajma, a on ukupno iznosu po ugovoru 66 miliona evra.
Taj zajam kod Evropske investicione banke, 50 miliona evra za Srbiju, a 16 miliona evra za Crnu Goru. Međutim, usled rasturanja SRJ koje su učinili čelnici DOS-a, aktuelne tadašnje Vlade Republike Srbije i Crne Gore, Evropska investiciona banka verovatno nije htela da pusti u korišćenje ovaj kredit, dok se ne da kontragarancija države Srbije, odnosno Crne Gore za te iznose koji će se koristiti, jer zajednica Srbije i Crne Gore nema svoju imovinu i ne može garantovati za vraćanje ovog zajma.
Ako je zajam ili kredit bio u decembru 2001. godine po nekom projektu za hitnu sanaciju saobraćaja, šta on sada znači posle četiri i više godine. S druge strane, rekao sam da u ovih 10 tačaka o Predlogu zakona o kontragaranciji ima pet ili šest koji se odnose na saobraćaj. Ovde se radi o hitnoj sanaciji saobraćaja, sledeći Predlog zakona je za finansiranje i obnovu puteva u Republici Srbiji, pa sledeći predlog zakona je za finansiranje projekta evropskih puteva Srbija i Crna Gora itd.
Kada se pogleda obrazloženje, razlozi za donošenje ovog zakona, između ostalog je navedeno da ovaj ugovor je zaključen u cilju realizacije prioritetnih investicija u saobraćajnoj infrastrukturi Republike Srbije i Republike Crne Gore.
Prioriteti ili ovaj projekat nema više nikakvog značaja za protekle četiri godine, jer u analizi efekata ovog zakona stoji sledeće - da je dobijanjem ovog zajma omogućeno finansiranje, sanacija i rekonstrukcija puteva, popravka mostova, izgradnja novih objekata na graničnim prelazima, kao i sanacija glavne infrastrukture Aerodroma, uključujući i površine za vazdušni i drumski saobraćaj.
Kada sve ovo analiziramo i sagledamo, ovih 50 miliona evra će se sada po usvajanju ovog zakona o kontragaranciji moći uzeti, da li će se usmeriti za određene namene i prema ovom projektu koji je urađen 2001. godine.
Sa druge strane, šta je sve ovde nabrojano? Koji projekti postoje i kako će upotrebiti ova sredstva. Osnovno što se postavlja pitanje, da li postoje neke obaveze prema državi Srbiji za ovo vreme od 2001. godine do današnjeg dana, za nekorišćenje ovog kredita i za neispunjenje uslova za korišćenje kredita, jer nijedna banka, pa ni Evropska investiciona banka neće odvojiti određena sredstva, pa iako ste korisnik, ako ne ispunite uslove, a da nema nikakvih obaveza za ta sredstva koja su opredeljena za određenu namenu.
Kroz zaduženje i ovih 50 miliona evra, i davanje na korišćenje Direkciji kao direktnom korisniku i aerodromu Beograd, kao javnom preduzeću, a znamo i svesni smo situacije, kao i građani Srbije, kako je poslovalo
Javno preduzeće aerodrom Beograd, koje su se sve afere događale i pitanje je šta se danas događa i tom javnom preduzeću, da li će i ovih 50 miliona evra biti upotrebljeno za opremanje luksuznih salona na aerodromu Beograd, da li će Direkcija za puteve da to upotrebi za hitnu sanaciju saobraćaja.
Jer taj projekat sigurno sada ne važi i ne postoji, imajući u vidu da se – od dolaska demokratskog bloka na vlast, od januara 2004. godine, od preuzimanja i ovog dela u okviru Ministarstva za kapitalne investicije od Nove Srbije, odnosno od Velje Ilića – ogromna sredstva troše svakog dana širom Srbije.
Pošto nema ovde ni ministra finansija, ni ministra za kapitalne investicije, da li Direkcija za puteve ima bilo kakav program i plan rada, da li je imala za prethodne godine i da li ima za ovu godinu, i da li druga sredstva iz budžeta, iz naplate drumarine i mnogi krediti koji su do sada iskorišćeni za Direkciju za puteve, da li se koriste po nekom programu i planu i za rekonstrukciju magistralnih puteva po Srbiji.
Građani Srbije su svedoci da gde god se Velja Ilić pojavi, on se razbacuje milionima dinara, pa kaže, nemate put u ovom selu, nemate, ja ću vam obezbediti, pet miliona dobijate sutra.
Vi nemate put, dobićete sutra deset miliona, ja ću vam pomoći da rešite pitanje obilaznice u Novom Pazaru, kada je bio sa Sulejmanom. Kada je došao do Kraljeva i do Veselog spusta, rekao je, sutra počinjemo sa zaobilaznicom oko Kraljeva.
Ali, je verovatno to rekao u onom stanju kada je bio na onom splavu, pa je spasavao onu finu damu, kako je rekao, pa ga je ona hlada i mutna voda Ibra malo ohladila, ili nije bio svestan toga šta govori. Nema obilaznice ni u Kraljevu ni u Novom Pazaru i nema tih miliona koje svakodnevno obećava širom Srbije.
Moraće pred građanima Srbije, pred onima koji izdvajaju za budžet Republike Srbije i iz tih sredstava se koristi za kapitalne investicije, a pogotovu za sredstva koja se koriste uzimanjem kredita, i to kredita ne znamo po kojim uslovima, jer i ovi svi predlozi zakona o kontragarancijama su samo dati u nekoliko članova, a mi nemamo kao narodni poslanici ni ugovore o tim kreditima, niti uslove za korišćenje tih kredita, niti obaveze koje država, u krajnjem slučaju, preuzima za uredno vraćanje tih kredita.
Ako su korisnici tih kredita Direkcija za puteve i Javno preduzeće Aerodrom Beograd, ako se radi konkretno o ovom kreditu za 50 miliona evra, ukoliko Direkcija za puteve ne bude uredno vraćala te obaveze, ta sredstva će se morati obezbeđivati i isplaćivati na račun banke, kako je navedeno u članu 4, u ratama i tranšama sa svim obavezama kako dospevaju.
Kada smo videli prethodni zakon o kontragaranciji za zajam koji je već iskorišćen od 225 miliona, a ne znamo uopšte za šta je on iskorišćen, i najveći je deo bio za puteve, poslanici SRS sumnjaju u namensko korišćenje ovih sredstava, 50 miliona evra, jer sigurno da ne postoji nikakav projekat o sanaciji saobraćaja i da će se ta sredstva upotrebiti po nalogu Velimira Ilića, koji će direktno davati direktoru Direkcije za puteve Srbije i reći će, danas prenosim toliko sredstava tu, danas otvaramo 200 m da rekonstruišemo, sutra rekonstruišemo tu, i da nema nikakve mogućnosti da se izvrši kontrola ni upotrebljenih sredstava ni izvedenih radova na putevima Srbije.
Svesno se to radi i smišljeno, da se započne na stotine mesta i da niko ne može da kontroliše ni koliko je tu radova bilo, koliko je asfalta utrošeno i koliko će se sredstava upotrebiti i isplatiti.
Kao dokaz toga, kroz privatizaciju preduzeća za puteve koje su do sada učinjene širom Srbije, sa drugim privatnicima koji su ušli u rekonstrukciju i izgradnju puteva po Srbiji, samo je dodatna mogućnost zloupotrebe i sredstava iz budžeta, i sredstava iz kredita koji su do sada korišćeni i koji će se koristiti.
Poslanička grupa SRS nije bez razloga uložila amandmane i na predlog ovog zakona, i nadamo se da neće proći svi članovi od 1. do 7, za koje predlažemo da se brišu, imajući u vidu da nemamo nikakve pokazatelje, niti odlučne činjenice da bi glasali za ovakav predlog zakona. Hvala.

Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)
Na član 2. amandman je podneo poslanik Milan Veselinović.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor predlaže da se amandman odbije.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.
Izvinite, gospodine Krasiću, imao sam upozorenje onih koji prate, malopre smo prešli Predlog zakona o davanju kontragarancije Republike Srbije i Crne Gore po zajmu Evropske investicione banke za izmirenje dospelih a neplaćenih ugovornih obaveza prema Evropskoj investicionoj banci.
Prema tome, 21. tačku smo prošli, a sada smo na 22.

Dobro je što ste citirali šta je bilo na dnevnom redu, jer sada postoji razlika. Prethodna tačka je izmirivanje dospelih obaveza, što znači da su sredstva zajma već potrošena, a ova tačka se potpuno drugačije zove: o davanju kontragarancije Evropskoj investicionoj banci za finansiranje projekata hitne sanacije saobraćaja.
Mislim da je možda sada potrebno da bude prisutan neko iz Vlade i da nam objasni o čemu se ovde zapravo radi. Ako pogledate razloge za donošenje zakona po hitnom postupku, onda ćete jasno da utvrdite da je tu napisano – hitan postupak proizilazi iz činjenice da je uslov za povlačenje sredstava po ovom zajmu kod Evropske investicione banke, u iznosu od 50 miliona evra, izdavanje kontragarancije Republike Srbije.
To znači da su ta sredstva na nekom računu i čim dođe kontragarancija, onda Republika Srbija preko ovih svojih institucija može da povlači ta sredstva i da koristi za ove namene za koje je i ugovoreno. Međutim, naša javnost ima potpuno drugo saznanje. Od 66 miliona, na koji iznos je zaključen ugovor o zajmu, 50 se odnosi na Republiku Srbiju, a 16 na Republiku Crnu Goru. Ovo što je namenjeno po tom zajmu Republici Srbiji odnosi se na poslove koje bi trebalo da uradi Republička direkcija za puteve i na poslove koje treba da uradi Javno preduzeće Aerodrom "Beograd".
Predlagač je u obrazloženju tačno naveo o kojim poslovima je reč. Dobijanjem zajma omogućeno je finansiranje, sanacija i rekonstrukcija puteva, stabilizacija klizišta, popravka mostova, izgradnja novih objekata na graničnim prelazima, kao i sanacija glavne infrastrukture aerodroma. Glavna infrastruktura aerodroma, to potenciram, uključujući i objekte i površine za vazdušni i drumski saobraćaj.
Ako se pogleda namena ovog kredita, za koje poslove je to namenjeno, šta treba da se uradi sa tim parama, onda se sa pravom postavlja pitanje pošto je rekonstrukcija aerodroma završena 2003. ili 2004. godine.
Sećam se da je bila čak afera oko cene fikusa i oko onog specijalnog salona, gde su potrošena velika sredstva. Na čelu te operacije je bila jedna gospođa ministar, poznata po tome što je njen svekar ubedljivo najstariji disk džokej u Srbiji.
Naravno, nije ona samo to radila, radila je i druge stvari, ali neko iz Vlade treba da nam objasni da li su ta sredstva povučena, da li su bila u nekoj funkciji.
Izražavam sumnju da će ta sredstva tek da dođu, jer prosto ono što smo imali prilike da čujemo u medijima prilikom rekonstrukcije aerodroma, prilikom rekonstrukcije puteva u režiji ministarka, Čume i ostali, ova sredstva su bila izvor, ovim sredstvima je vršena rekonstrukcija.
Ovde u razlozima za hitan postupak, naravno, hitan postupak posle dve i po godine od usvajanja Zakona o zaduženju, čudi me da je tek sada hitan postupak za kontragaranciju, valjda ako nam je pre dve i po godine bilo hitno potrebno da obezbedimo sredstva za sanaciju, onda je trebalo po logici stvari odmah da se da kontragarancija da bi se što pre sredstva povukla. Izražavam sumnju, mislim da su ova sredstva itekako potrošena, a da kontragarancija Republike Srbije je naknadni uslov zbog političke nestabilnosti i previranja koja se dešavaju kod nas.
Samo da vas podsetim, u novinama je objavljeno da su ta sredstva namenjena za sređivanje nekih deonica autoputa prema Kumanovu i to u susret Olimpijadi koja je bila prošle godine u Grčkoj, pa je i to promašaj. Hoću da kažem da je jedna garnitura ljudi, koja je ščepala ovaj posao da radi, prevarila inostranstvo, a nas zadužila. Znači, i one tamo su prevarili, jer verovatno rekonstrukcija aerodromske zgrade ne bi ni u Parizu, ni u Londonu iznosila toliko, ako se pogledaju cene piksle, zlatne kašičice, fikusa itd.
Samo da vas podsetim, na kraju one vlade na čijem čelu je bio Zoran Živković, on je tražio njeno razrešenje. Prvo je u javnosti bilo - podnesite ostavku, a na kraju je zvanično podnet predlog da se ona razreši dužnosti ministra za saobraćaj i veze.
Zato mislim da je danas bilo nužno da ovde bude predstavnik Vlade, da nam prvo objasni to, da li ova sredstva tek dolaze ili su ta sredstva potrošena. Ako ta sredstva tek treba da dođu, onda ni za živu glavu niko nema pravo da digne ruku i da glasa za kontragaranciju, jer znamo kako se troše ta sredstva.
Jači smo, imamo neko iskustvo, i na bazi ovakvih i sličnih kredita 2001. godine pravljene su strateške pozicije na našem tržištu, tako da su narkodileri, preprodavci, odmah se prešaltovali i otišli u uzorne proizvođače asfalta, vlasnike mašina, jedinih mašina u zemlji koje mogu da rade neki posao. I, naravno, Direkcija za puteve, Javno preduzeće "Beograd put" ili neko dugo, to su samo obične transmisije preko kojih navodno sve ide, ali se zna gde završava.
Sećate se onih tendera nameštenih, tako je barem u javnosti bilo priče, pa su se iz Direkcije pravdali ko je bio najpovoljniji, zašto je bio najpovoljniji i ovi krediti su vezani kombinacijom nekoliko pobrkanih osećanja. Onaj ko daje računa i na neku korist. To su neke usluge, obrade zahteva, kredit, otvaranje računa i tu kaplje njima.
Ovde država iskazuje potrebu, ovo realizuje preko svog glavnog preduzeća i to je ta veza sa članom 2. ovog predloga zakona, koja definiše obim tih sredstava, pošto je zajam 50 miliona i kontragarancija se daje za pokrivanje tog zajma, ali sigurno i za kamate i ostale troškove koji prate ovo.
Ako se uzmu ostali uslovi korišćenja ovog kredita, on u krajnjem ne može nikako da se svede na 50 miliona evra, nego daleko veći iznos, jer ide kamata, idu troškovi i ako se zakasni sa plaćanjem, znate i sami kako se to zaračunava ili se aktivira kontragarancija, gde se sredstva obezbeđuju u budžetu.
Što se tiče ovog dela zajma, znači ceo paket je 66 miliona, a 50 miliona je namenjeno za Srbiju, autoputevi i aerodrom. Odmah ste videli kakvo se interesovanje pojavilo, a sada imamo novu grupaciju ljudi koji su zainteresovani za puteve, koji nikada nisu bili u putnoj privredi, oni sada otkupljuju jedno po jedno preduzeće za održavanje puteva, jer očigledno to je ta neka strateška pozicija i verovatno će još biti potrebno investicija u našu infrastrukturu.
Znate i sami, svaka investicija u infrastrukturu povlači i neke druge privredne grane, pa pošto tog zdravog novca, normalnog novca u platnom prometu nema, onda dolazi do svojevrsnog pregrupisavanja, tako da oni koji su nekada radili mleko sada pokazuju veliko interesovanje za mašine koje sređuju auto-puteve, da bi se opet preko Zakona o javnim nabavkama, a to je zakon o nameštenim nabavkama, dvojica-trojica u bilo kom postupku izdvojili, pa onda aneksima znate kako to ide.
Sada je centralno pitanje zašto građani Srbije treba da plaćaju besomučno bogaćanje odabrane grupe pojedinaca. Te normalne pare, zdrave pare, nalaze se na tačno određenim mestima. Vi u Srbiji imate pet lokacija po privrednim granama, po sedištu gde se nalaze firme, banke itd. Tu pristup imaju samo odabrani.
Ovo je dobar izgovor, jer retko možete nekog u Srbiji da ubedite da nije potrebna rekonstrukcija puteva, svi znaju da je potrebna rekonstrukcija puteva, godinama su izostale investicije u putevima, jednostavno nije bilo sredstava, nije bilo reproduktivne sposobnosti naše Direkcije za puteve, pa čak ni za ono tekuće održavanje, a kamoli za nešto novo.
Pripremaju se, znate i sami, dve koncesije, takođe vezane za ove glavne puteve. Nama je već naknada za korišćenje puteva na nivou evropske cene, pođite Beograd-Niš i videćete koliko ćete dati samo za putarinu, ali nam plate nisu evropske, standard nam nije evropski. Ne možemo da plaćamo, ne možemo da izdržimo. Ne može običan građanin to da izdrži, neizvestan mu posao.
Samo još nekoliko interesantnih stvari; formalno-pravno ovaj kredit plaćaće Republička direkcija za puteve i JP aerodrom Beograd. Sada ne ulazim da li je to baš pravi naziv, verovatno jeste, a onda se postavlja pitanje, a šta radimo mi sa tim delovima naše strukture privredne kojima je namenjen ovaj zakon.
Šta je to urađeno sa Aerodromom, šta je to urađeno sa našim autoputevima, ne samo u kakvom su stanju, nego kakvo je opredeljenje države prema tim nesumnjivo opštim dobrima za sve građane Republike Srbije.
Onda prvo slika Aerodrom-JAT čini neko jedinstvo, a u JAT-u do pre dva-tri meseca bilo je svega i svačega, pa su nam dolazili stranci da popravljaju avione, produbljivao se taj haos. Putna privreda; nema mosta oko koga mogu da se dogovore da li treba rekonstrukcija ili treba sanacija ili treba nešto da se radi; da li treba da bude u istoj ravni, da li treba dva metra niže ili dva metra više, paralelni most koji ide pored Beške.
A samo sam vas podsetio za Bešku, a ne želim da otvorim temu, obzirom da smo predložili formiranje anketnog odbora, nažalost, zbog stručnih pitanja, iako Skupština nije stručni organ, jednostavno da bi se razuverili neki koji uporno odbijaju nešto, i onda smo morali da uzmemo naučnu studiju ljudi koji su to kontrolisali i videli i ukazali na sve probleme koji postoje na tom objektu.
Zašto to kod nas tako ide? Dokle to može kod nas tako da ide? Jedni se zadužuju, drugi distribuiraju, treći formalno-pravno koriste, četvrti zgrću pare, svi plaćamo, Direkcija treba da isplati. Šta će biti ako se ugrozi poslovanje, Direkcija jednostavno ne može da naplati, izostanu očekivani prihodi, onda se aktivira kontragarancija.
Tu se nalazi odgovor na pitanje, zašto se u ovoj zemlji nepotrebno drže toliko visoke devizne rezerve. Devizne rezerve u ovoj zemlji nisu u funkciji stabilnosti naše valute. Stabilnost dinara i kurs može da se očuva sa daleko manjom količinom deviza koje bi se našle u rezervama NBS.
Ovolike devizne rezerve su pre svega u funkciji garancije stranim zajmodavcima da će njihovi krediti pod svim uslovima biti vraćeni, pa čak i pod uslovom da u Srbiji građani umiru na ulicama, njihova potraživanja su obezbeđena, postoje velike devizne rezerve, a tu bi morao guverner NBS da nam kaže gde čuva devizne rezerve Republike Srbije.