Dame i gospodo narodni poslanici, ovim amandmanom želimo da kažemo da SRS smatra da ne treba trošiti pare iz budžeta na finansiranje troškova raznoraznih agencija.
Ja bih moje izlaganje mogao da završim sa ovom jednom rečenicom, kada je u pitanju ovaj amandman, ali ću iskoristiti priliku da kažem nekoliko rečenica o problemima kojima je gospodin Dinkić, ministar finansija, u svom obrazlaganju ovih predloga izmena i dopuna zakona malo posvetio pažnje, ili nije bio dovoljno jasan.
Nisam dobio odgovor ni na jedno pitanje o privatizaciji, odnosno restrukturiranju i pripremama za privatizaciju društvenih preduzeća, velikih sistema, kao što je to "Zastava" Kragujevac, RTB Bor, "Goša", "Prvi partizan", veliki sistemi koji su nekada u Srbiji značili za privredni i društveni razvoj cele države.
Gospodin Dinkić pominje kao dobro rešenje stečaj nad ovim velikim sistemima, po ugledu kako je to urađen stečaj u "Sartidu" u Smederevu. Kada slušamo njegovo obrazloženje, imam utisak da gospodin Dinkić ne zna da je RTB Bor jedan veliki sistem, gde je Vlada vlasnik tog sistema. Nema ko da donese odluku sem Vlade kada su u pitanju planovi rada tog preduzeća.
Voleo bih, umesto da se šalju subvencije, da Vlada donese poslovnu politiku u RTB Bor, koje je kao društvo kapitala, matično preduzeće, koje u svom preduzeću ima nekoliko zavisnih preduzeća, kao što su rudnici bakra u Majdanpeku, rudnici bakra u Boru, Bor-jama, Bor-kop, Krivelj, da ne nabrajam ostale. Umesto subvencija, gde se jedva pokriva deo dohotka za zaposlene radnike, gde se ne uplaćuju doprinosi za
penzijsko i invalidsko osiguranje, da se obezbede obrtna sredstva, da Vlada utvrdi kapacitete, da Vlada donese fizički obim proizvodnje za tekuću godinu, plan nabavke rezervnih delova i opreme, da utvrdi efektivno vreme rada opreme, odnosno nekakav plan.
Konačno, da stvori uslove da ta preduzeća stvaraju novu vrednost, da obezbeđuju zarade zaposlenima i da na taj način ispunjavaju obaveze prema dobavljačima, prema poveriocima i, na kraju, prema samoj državi, odnosno gazdi koji brine da to preduzeće, koje postoji, pravi dohodak, a ne da pravi gubitke.
Imam utisak da svi ministri u Vladi nemaju isti stav kada je u pitanju šta treba uraditi sa tim velikim sistemima, a postupak privatizacije je veoma spor. Čuli smo od ministra da će to biti možda do kraja naredne godine.
Nedopustivo je da ovi veliki sistemi propadnu. Zamislite radnike koji su doskora bili subjekti u odlučivanju, pravili planove, donosili odluke, bili su u starom sistemu samoupravljači, gde su vodili računa o razvoju preduzeća, proizvodnji, raspodeli dohotka, a onda su kroz izmene Zakona o preduzećima postali upravljači kroz upravne odbore, kroz skupštinu, nadzorni odbor, da bi na kraju država ukinula organe upravljanja, uvela prinudnu upravu, odnosno odredila svoje ljude koji će da upravljaju tim preduzećima i na kraju ostavila ta preduzeća da bukvalno čekaju neka vremena, ne znam koja i koliko teška, a vreme ne ide u prilog zaposlenima, jer oprema propada, dugovi se gomilaju, kamate rastu. Ta preduzeća dolaze u sve veće teškoće, u sve veće probleme.
Ova država mora jednoga dana brže da odlučuje. Ne treba da podsećam ministra na novousvojene zakone, kada je u pitanju Zakon o privrednim društvima, ili one odredbe koje su ranije važile u Zakonu o preduzećima, koje su ostale i dalje da važe, kada direktor tog preduzeća ne može ništa da uradi bez saglasnosti Vlade, odnosno Agencije za privatizaciju.
Nema ko drugi da donese bilo kakvu poslovnu odluku, niti poslovni plan, ako to Vlada sama ne uradi. Ili, ako svi ministri u Vladi ne znaju kakvu je odluku to Vlada donela, pa jedan ministar priča jednu priču, drugi ministar priča drugu priču, ili ne znaju za dogovor u Vladi kada je u pitanju sam RTB Bor ili ova preduzeća koja su nekada bila nosioci razvoja privrednog, ekonomskog i društvenog razvoja cele države.
Drugi deo priče, koji sam hteo da pomenem, vezano za izlaganje ministra, to je nemogućnost isplate starog, velikog duga i isplata penzija za poljoprivrednike. Znam, kada nema dovoljno sredstva, štedi se tamo gde može, a penzioneri su jako nezadovoljni, jer imaju utisak da se štedi samo kod njih. Zamislite rudara koji je, radeći 40 godina, odvajao iz svog dohotka za penziju, odnosno po onom obaveznom Zakonu o socijalnom osiguranju, kada je stekao uslov i ostvario pravo iz penzijsko-invalidskog osiguranja, sada dolazi u situaciju da zavisi od generacije koja danas radi, da li će njegova penzija biti isplaćena, u kom iznosu i da li će biti redovna ili ne.
Ti penzioneri, morate gledati u tom kontekstu, smatraju da su tu penziju zaslužili. Godinama su izdvajali, radili, ti fondovi su punjeni, sada onaj ko je upravljao onim fondovima, tim sredstvima, morao je da vodi računa da se ta sredstva ne upropaste, da se oplode, ulože u neki dobar biznis, uvećaju i kada se stekne uslov - posle 40 godina, da se ostvaruje pravo po osnovu penzijsko-invalidskog osiguranja, da se to ne dovodi u pitanje.
Zamislite vas sada, odnosno nas koji smo u radnom odnosu, da li ćemo mi sutra zavisiti po istoj logici od generacija da li će raditi, hoće li biti fabrika, ko će proizvoditi, ko će stvarati novu vrednost i da li će biti dovoljno sredstava da nam se isplaćuju penzije ili ne. Ima te logike i pravde da mi, koji radimo, moramo stvoriti uslove da zapošljavamo nove generacije, da otvaramo kapacitete da bi nam se bolje vratilo.
Ali, gledano kroz logiku da ste odvojili deo sredstava za penzijsko-invalidsko osiguranje, zašto se ta sredstva ne ulože pametno u neki posao, gde će ta sredstva biti uvećana, pa onda kada budete vi došli u situaciju da koristite tu penziju, ima odakle da je koristite.
Ovo je besmisleno. Praktično se potroše pare, često nenamenski, bilo da je to radila ona generacija koja je upravljala Fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje ili današnji rukovodioci koji upravljaju Fondom penzijskog i invalidskog osiguranja, odnosno Vlada.
Nije u redu ako se grade fabrike iz tog fonda, razvija nekakva proizvodnja, a da se taj novac, uvećan za iznos kamata, kredita i ono što je dato, ne vrati u taj fond i da se ta sredstva ne sačuvaju, da se praktično unište sredstva.
Ne mogu da prenesem nezadovoljstvo rudara koji su posle 35, 40 ili 43 godine staža, radeći u rudniku, proizvodili bakar i gradili ovu zemlju, sada da neko njima kaže da nema sredstava da se penzije na vreme isplaćuju.
Koliko gorčine, koliko psovki. Ne mogu da ih citiram, ali mogu njihovo nezadovoljstvo da prenesem gospodinu ministru, ako ga vidite i to mu kažete, pošto nije tu da sluša, da su strašno nezadovoljni i ne vide razloge zašto oni koji su godinama odvajali značajna sredstva sada ne mogu da koriste pravo koje su dobili.
Kada uzmete statistiku, čovek koji 40 godina radi u proseku, ni 10 godina ne koristi sredstva iz penzijskog i invalidskog. Neki umru, a ne naplate nijednu penziju. Ostaju oni koji po osnovu porodičnih penzija koriste deo sredstava, ali je nedopustivo da se ide do te mere.
Samo u jednom drugom kontekstu kao dobar primer kako je to urađeno u Sartidu. Ministar se time hvali, ali reče jednom prilikom istinu da je Sartid u to vreme kada je pravljen i građen koristio dve trećine ukupne akumulacije Srbije, što je u suštini tačno. Znači, mi radnici iz RTB Bor, radeći u tri smene, proizvodeći 60.000 tona bakra u koncentratu, odvajali smo deo sredstava u taj Sartid, pokrivali te troškove, kao i svi radnici koji su imali akumulaciju.
Taj Sartid je prodat. Kakve smo imali koristi od toga što je taj Sartid prodat, bilo sa aspekta radnika koji sada stiču uslov za penziju, a nema te penzije i ta fabrika prodata nekome. Zašto taj deo sredstava nije vraćen u penzijski i invalidski fond, da se od tog dela sredstava izmire obaveze prema penzionerima. Ovako ispada da niko nije odgovoran.
Ako gospodin ministar kaže - ne možemo sada to uraditi jer smo u teškoj situaciji, jer generacije koje su radile pre nas, koje su upravljale državom i fondovima, nisu dobro radile. Zašto se prihvata te odgovorne funkcije da bude ministar ako ne može da radi? Onaj koji šutira samo levom nogom često ne može dati gol. Mora da šutira i jednom i drugom nogom da bi bio uspešan golgeter, a ovako možda će u ekipi koju predstavlja naći nekoga ko može da rešava ove probleme, neka zatraži pomoć.
Ali je bitna namera, bitna je koncepcija i postupak kako razmišljati, kako se društveni problemi rešavaju, a ne na ovaj način da se štedi kod onih koji su zaslužili da dobiju ono što su zaslužili, a ne da se štedi na njima. To je neoprostivo i to je najteže što se dešava posle već stečenih uslova da se neka prava koriste, posle mnogo godina radnog staža, u teškim uslovima rada u privredi koja je radila, a danas ne radi.