DESETO VANREDNO ZASEDANjE, 25.08.2005.

3. dan rada

PRIVREMENE STENOGRAFSKE BELEŠKE
(neredigovane i neautorizovane)

REPUBLIKA SRBIJA
NARODNA SKUPŠTINA

DESETO VANREDNO ZASEDANjE

3. dan rada

25.08.2005

Sednicu je otvorio: Predrag Marković

Sednica je trajala od 10:05 do 21:35

OBRAĆANJA

Velimir Simonović

Demokratska stranka Srbije
Šteta je što imate tako loše mišljenje o ljudima koji rade na univerzitetu.

Zoran Anđelković

Socijalistička partija Srbije | Predsedava
Hvala, profesore Simonoviću.
Da li se još neko javlja za reč o ovom amandmanu? (Ne)
Na član 60. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Slobodan Vučković i Slobodan Pajović.
Oni su povukli amandman na član 60, o tome ste pismeno obavešteni.
Na član 60. amandman je podneo poslanik Milan Marković.
Predstavnik predlagača i Odbor za prosvetu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li se neko javlja za reč? (Ne)
Na član 61. amandman je podnela poslanik Vjerica Radeta.
Predstavnik predlagača i Odbor za prosvetu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li se neko javlja za reč?
Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta.
...
Srpska radikalna stranka

Vjerica Radeta

Srpska radikalna stranka
Dame i gospodo, član 61. Predloga ovog zakona, u nadnaslovu piše Školarina. Dakle, ovo je ono o čemu bi trebalo posebno da se povede računa, s obzirom da se ovde čulo juče u načelnoj raspravi da Vlada Republike Srbije, a valjda i vladajuća većina koja će glasati za ovaj zakon, u prvi plan stavlja studenta, da se vodi računa o studentima u svakom pogledu.
Mi smo vam juče tvrdili da to nije tačno, da vi ovim zakonom uopšte ne mislite na studente, bar ne u onom smislu u kome bismo mi srpski radikali želeli da to bude. Videćete i govoreno je i u načelnoj raspravi, govorićemo i po amandmanima u onom delu koji se odnosi na ispitne rokove, na ocenjivanje itd, koliko ste tu oštetili studente.
A kada je u pitanju školarina, u stavu 2. predviđeno je da se merila za utvrđivanje školarine utvrđuju opštim aktom visokoškolske ustanove. Mi smo se usprotivili ovako uopštenoj odredbi i amandmanom, koji sam u ime poslaničke grupe podnela, predvideli smo da taj stav 2. treba da glasi: "Kriterijumi za utvrđivanje školarine uređuju se opštim aktom visokoškolske ustanove i usaglašavaju na konferenciji univerziteta, odnosno konferenciji akademija, strukovnih studija, odnosno sa odgovarajućim studentskim konferencijama".
Zašto mislimo da ovo treba na ovaj način da se reguliše? Zato što bi ovo predloženo rešenje, mislim na Vladin predlog, dovelo i dovešće, pošto ćete vi to naravno da usvojite, do nekontrolisano visokih cena školarina.
I danas su veoma visoke cene školarina i mi srpski radikali mislimo da je to nedopustivo, da bar u prvu godinu studija moraju, odnosno trebalo bi da se upišu svi zainteresovani svršeni srednjoškolci koji ispunjavaju uslove da upišu određeni fakultet, i ne sme se dozvoliti da materijalni status studenta, odnosno njegove porodice bude kočnica za eventualni upis, odnosno da od tog materijalnog statusa zavisi da li neko, ko inače ispunjava sve uslove, može da upiše fakultet ili da ga ne upiše.
Naravno, znamo mi praksu svih ovih privatnih univerziteta, znamo kako se studira na BK univerzitetu, znamo da se tamo gde se plati upis i plati ispit, da ne može da se padne na ispitu. Naravno, mi želimo da se takve stvari izbegnu, želimo da studenti zaista uče i nauče, ali da im se stvore uslovi da uz neku prihvatljivu školarinu mogu da se upišu na fakultet, da bi mogli u optimalnim uslovima da uče.
Jer ova vaša odredba će dovesti do toga da će fakulteti da se utrkuju ko će veće školarine da odredi i onda će da se upisuju na fakultete svi oni koji imaju puno para i koji verovatno i neće završiti fakultete, a možda s jedne strane zato što i sami nemaju predispozicije, a s druge strane što fakulteti neće moći da im pruže efikasan način studiranja, efikasan studij, zato što će se zbog tih visokih školarina fakultetima otvarati široko vrata i upisivaće se i mnogo veći broj studenata, nego što to kapacitet fakulteta u svakom pogledu može da izdrži i podrazumeva.
Zašto smo predložili ovakvo amandmansko rešenje? Zato što mislimo da bi bilo normalno da iste grupe fakulteta u čitavoj Srbiji imaju jednaku školarinu. Dakle, da se ne desi da recimo na Pravnom ili Medicinskom fakultetu u Beogradu kažu - oni u Nišu imaju 1.000 dinara manju školarinu, hajde i mi da smanjimo još za 1.000 dinara, da bismo na tako maloj razlici upisali što veći broj studenata, da mi dobijemo više para, a da li ćemo imati uslove da tim studentima pružimo odgovarajuću nastavu, baš nas briga.
Mi smo želeli da se takve stvari izbegnu. Iz tog razloga je predložen ovaj amandman koji sam u ime SRS, odnosno naše poslaničke grupe, ponudila i Vladi, odnosno ministru kao njenom predlagaču, a pošto se on oglušio na to i ne znam uopšte šta misli Vlada ni o ovom amandmanu, kao ni o ostalim amandmanima koji nisu prihvaćeni, nudim kolegama poslanicima da se u danu za glasanje izjasne, da prihvate ovaj amandman.
Razmislite, pogledajte i videćete da zaista veoma je smislen i da bi ovo bilo dobro rešenje za sve buduće studente, jer ipak mi moramo da vodimo računa o toj generaciji, o budućim stručnjacima, o ljudima koji će nas zameniti i na ovom mestu i na mnogim mestima na kojima se danas nalazimo.
Danas se ovde čulo u nekoliko navrata, od strane predstavnika onih koji misle da je ovaj zakon bogom dan i da je najbolje viđeno rešenje, kako su i univerzitetski profesori i fakulteti itd. konsultovani i da svi imaju veoma pozitivno mišljenje u odnosu na ovaj predlog zakona o visokom obrazovanju.
Ja ću morati te kolege da demantujem i da vas podsetim na zaključke Konferencije pravnih fakulteta Srbije, koja je održana povodom ovog predloga zakona; zaključci su dostavljeni predsedniku Republike Srbije, predsedniku Vlade Srbije, predsedniku Narodne skupštine, ministru prosvete i sporta, ministru pravde, ministru za državnu upravu i lokalnu samoupravu, šefovima poslaničkih grupa, predsedniku Izvršnog veća AP Vojvodina, predsedniku Ustavnog suda Srbije, Advokatskoj komori Srbije, Advokatskoj komori Vojvodine i sredstvima javnog informisanja.
Na toj konferenciji, koja je održana početkom marta ove godine, doneto je nekih 11, 12 zaključaka – i radi javnosti i radi onih kolega koji pokušavaju da nas ubede da svi mi iz SRS, koji i juče ceo dan, i danas ceo dan i večeras ko zna do kada ćemo da govorimo o Predlogu zakona i da pokušavamo da vas ubedimo da uredite ovaj predlog da zaista bude primenljiv i smislen i da, pre svega, pomogne budućim studentima i sadašnjim – dakle, prvi zaključak ove konferenicje je da Predlog zakona u potpunosti ukida autonomiju fakulteta i to statusnu, upravljačku, finansijsku i kadrovsku, što je kako kažu potpuno neprihvatljivo.
Nedopustivo je da se fakulteti sa višedecenijskim iskustvom i vrhunskim rezultatima u radu, koji predstavljaju preteče univerziteta, dovode u situaciju da moraju ponovo da traže dozvolu za rad i akreditaciju. O tome su govorile kolege koje su u ime naše poslaničke grupe podnosile amandmane u ovom delu. Ovakav predlog zakona je suprotan intencijama Bolonjske deklaracije, koje su usmerene ka izgradnji jedinstvenog evropskog prostora obrazovanja i unapređenje kavaliteta i efikanosti obrazovanja, koji inače u potpunosti podržavam. Ovakav predlog zakona je suprotan iskustvima evropskih univerziteta, a posebno zemalja iz okruženja.
Konferencija konstatuje da su u postupku donošenja zakona potpuno prenebregnuti rezultati javne rasprave na pravnim fakultetima i zahteva da se prilikom izrade novog nacrta ovog zakona primeni princip javnosti i redovna zakonodavna procedura. Ne bi trebalo dopustiti da se u ime navodne reforme visokog obrazovanja, u ime države, a suprotno njenim interesima, uništavaju baš državni pravni fakulteti, kao vitalne institucije visokog obrazovanja.
Pravni i faktički položaj u kojem bi se u slučaju donošenja zakona našli svi pravni fakulteti u zemlji izrazito bi nepovoljno uticao na obrazovanje pravničkog kadra.
A on predstavlja personalni temelj pravne države. Konferencija smatra da su funkcije koje su Predlogom zakona namenjene univerzitetu predimenzionirane i u potpunosti neodgovarajuće za državne univerzitete sa velikim brojem fakulteta u različitim oblastima obrazovanja studenata i zaposlenih.
Konferencija smatra da su predložena rešenja iz zakona suviše uopštena i neodređena, tako da ostavljaju previše prostora za podzakonsku regulativu i arbitrarnost, čime se bitno narušavaju elementarna pravila pravne sigurnosti.
Konferencija smatra neprihvatljivim vraćanje moralno-političke podobnosti na univerzitet, sada pod novim vidom profesionalne etike. Takođe smatraju neprihvatljivim hitan postupak za donošenje ovog zakona, što kako kažu predstavlja prvi takav primer u zakonodavnoj praksi Srbije.
Amandmani poslaničke grupe SRS su u ovom smislu, a naravno imamo i mnogo više amandmana i sveobuhvatniji su, obuhvataju zaista svaku oblast, i zato mislim da bi bilo dobro da i vi koji mislite da je ovo dobar zakon ipak sagledate koliko će on u primeni imati loše posledice i koliko je u suštini loš zakon, koliko će unazaditi sistem studiranja, koliko će u loš položaj dovesti studente, koliko će svršenih srednjoškolaca ostati neupisano zato što nemaju sredstava da upišu fakultet.
Pa pozovite ministra, možda će vas da posluša, s obzirom da nas iz SRS očigledno ne čuje i ne vidi, ali pokušajte vi da ga ubedite da povuče ovaj zakon. Uradio je po ovom zakonu upis, to sam danas govorila, na fakultete ove godine i ništa više ne može da uradi s obzirom da niti će biti formiran nacionalni savet, ni komisija.
Dakle, nema razloga da se žuri, bar ne zbog ove školske godine. Ima dovoljno vremena da se uradi jedan zaista dobar zakonski tekst, pa da onda ozbiljno o njemu razgovaramo i da ga usvojimo, jer ovo što ćete verovatno u danu za glasanje da usvojite jeste veoma loše rešenje i jedina uteha i budućim studentima, profesorima i građanima Srbije koji imaju nameru da upišu svoju decu na studije jeste da će ova vlada suviše kratko trajati, da neće imati vremena da primenjuje ovaj zakon. Ali, šta da radimo, menjaćemo ga.

Zoran Anđelković

Socijalistička partija Srbije | Predsedava
Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)
Na član 61. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Žarko Obradović i Milisav Miša Petronijević.
Predstavnik predlagača i Odbor za prosvetu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Milisav Petronijević.
...
Socijaldemokratska partija Srbije

Milisav Petronijević

Socijalistička partija Srbije
Dame i gospodo, član 61. Predloga zakona o visokom obrazovanju govori o školarini.
Predviđeno je da visokoškolska ustanova stiče sredstva iz školarine na osnovu odluke o visini školarine za studente koji plaćaju školarinu. Takođe je predviđeno da merila za utvrđivanje visine školarine se utvrđuju opštim aktom visokoškolske ustanove.
Mi smo iskazujući, u načelnoj raspravi svoj stav, tada još upozorili na problem školarina iz nekoliko uglova. Naš stav je da država treba besplatno da omogući svakom ko ima dovoljno znanja da položi prijemni ispit i da se besplatno školuje. To je prioritet države kada je u pitanju visokoškolsko obrazovanje i studenti koji svojim znanjem to mogu da zarade. Samo ukoliko država nije u mogućnosti da obezbedi sva ta sredstva i ukoliko nije u mogućnosti da obezbedi sredstva iz drugih izvora, da samo u tom slučaju se može uvesti školarina koju plaćaju studenti. Tu upozoravamo na dva problema koja se javljaju u praksi.
Prvi je problem nedostatak kriterijuma o visini školarine i mi imamo za posledicu da je ona veoma različita od visokoškolske ustanove do visokoškolske ustanove. Kada se to bliže uporedi, neću navoditi fakultete, vidi se čak da pojedini imaju neopravdano veće nego drugi, koji bi to trebalo da imaju. Rasponi su veliki, od 40 do preko 140.000. Dakle, prvi problem jeste problem nedostatak jasnih kriterijuma kako se može odrediti školarina, koji kriterijumi moraju da budu zadovoljeni. Tako shvatam amandman prethodnih poslanika i mislim da on ide u tom pravcu.
Inače, kada je bila načelna rasprava tada sam, upozoravajući na prenaglašenu ulogu univerziteta koja je dobijena ovim predlogom zakona, upozorio da jedna nije dobijena, iako je trebalo da bude, a to je visina školarine. Visina školarine je određena, ostavljena fakultetima, odnosno visokoškolskim ustanovama da same određuju, a mislim da je baš to bilo nešto što je trebalo izdići na nivo univerziteta i utvrditi jedinstvene i jasne kriterijume. Dakle, iz tih razloga potrebno je utvrditi jasne kriterijume i koliko god je moguće više ujednačiti to.
Drugi problem su veoma visoke školarine. Studenti, iako svojim znanjem to zaslužuju zbog materijalnog stanja u kojem se nalaze, ne mogu da plate. U mnogim slučajevima one su veće nego čak na pojedinim privatnim fakultetima.
Iz tih razloga, a u nedostatku ovih kriterijuma, uz upozorenje vlasti da će sa tim problemom morati da se pozabavi, mi smo se odlučili da predložimo amandman, da se i tu precizira zakonom da visina školarine za jednu školsku godinu ne može preći iznos od dve prosečne zarade u Republici, osim za one visokoškolske ustanove koje, usled laboratorijskih i stručnih vežbi, imaju povećane troškove. U tom slučaju ne bi trebalo da pređu više od tri prosečne zarade.
Možda nije ta brojka adekvatna, ali jeste neki početak gde država stavlja do znanja da vodi računa o tome da i te školarine, koje treba da omoguće dodatna sredstva visokoškolskim ustanovama da bi obavile sve poslove koje treba da obave, takođe ne mogu da budu velike, ogromne, ne mogu studenti to da plate i da posebno mora da postoji red šta se to u stvari sve plaća, da ne bi bilo različitih. Dakle, da li je dve ili tri, to je nešto što mi nudimo kao red u ovoj oblasti.
Ponavljam, obaveza je države da omogući, koliko je god to moguće, koliko joj moć i sredstva dozvoljavaju, svakom studentu da se školuje, ukoliko za to poseduje odgovarajuća znanja, o trošku države na državnim univerzitetima.

Zoran Anđelković

Socijalistička partija Srbije | Predsedava
Reč ima poslanik Rajko Baralić.

Rajko Baralić

Socijalistička partija Srbije
Zahvaljujem, druže Anđelkoviću. Jednom smo to ovde razjasnili. Neko nekoga miloša, nekoga gospodari. Mi smo prihvatili vaš protokol, a nismo obavezni.
Dakle, drugarice i drugovi, dame i gospodo, gospodine ministre, gospodine predsedavajući, bila je jedna insinuacija pre dvadesetak minuta ovde, jednog kolege koji je meni drag, a očigledno nije savladao marksizam, a u vezi je sa ovim amandmanom.
Za mene je važnije pitanje da li državni univerziteti imaju snage da se organizuju i da oni privuku jedan broj studenata koji odlaze na privatne i tamo plaćaju školarine, a protiv privatnih nemam ništa, legitimno je pravo da neko pragmatično preuzima tržište onda kad za to ima uslove i šansu. Dakle, da se državni univerziteti angažuju u višoj meri i da oni pokušaju da rade to isto i, ako je moguće, na taj način obezbede bolju materijalnu osnovu.
Pošto nije to tema i nije rasprava u načelu, ne bih o tome govorio šire. U stvari, šta je školarina? Da definišemo šta je školarina. To je pravo, ako govorimo o državnom univerzitetu, da studirate kad ste ispod crte, kad ste, po kriterijumima koji su jasni i unapred dati, konkurišući za određeni fakultet, po pokazanom znanju ili nivou veštine, u zavisnosti o čemu se radi, po broju bodova ili nekih drugih merila, ispod onih koji su dostigli taj nivo. To je čisto.
Dakle, načelo konkurencije je važno. Ono treba da bude afirmisano i treba se zalagati u najboljoj nameri da to i dalje funkcioniše tako. Ali, na drugoj strani postoje, čini mi se, labavi kriterijumi i postoji ono što jednom broju ljudi daje indeks u ruke, a objektivno to ne bi trebalo da se dogodi.
Amandman koji je obrazložio Miša Petronijević, narodni poslanik, u ime SPS, govori o nečem drugom, govori o tome da školarina treba da bude limitirana. Tačno je precizirao kako, na dve prosečne zarade, verujući da na taj način jedan broj ljudi jedino može da, uz sve ovo o čemu sam govorio, studira.
Mi ulazimo u jedan sistem, ulazimo u društvo gde će objektivno novac biti kriterijum za mnogo toga, a ono što bi po nekim drugim kriterijumima trebalo da bude ispred toga neće više biti moguće, jer inače postoji filozofija da se novcem može sve ili da se novcem može skoro sve, da ne budem previše strog u ovoj oceni.
Veoma je važno da svako od nas ovde pomogne svakom da dobije šansu, a šansu možemo dati onda kada neko može da plati, između ostalog, i ovu školarinu o kojoj ovde govorimo. Odmah da kažem, danas je u Srbiji za najveći broj građana i ova školarina koju mi predlažemo misaona imenica, nedostižna, ogroman finansijski izdatak.
Da li to znači da će doći do tzv. samoprodukcije inteligencije i da će doći u poziciju da studiraju samo oni čiji roditelji to mogu da plate, a da neki drugi nikada neće dobiti šansu. To su pitanja i izazovi za svaku vlast, za ovaj parlament, za sve građane itd.
Naravno da ne treba očekivati da u jednom društvu svi završe fakultet, ali naše nastojanje treba da ide u onom smeru da najvećem broju onih koji imaju talenta, koji imaju želju, koji imaju ambiciju, da im se omogući da studiraju pod adekvatnim uslovima u odnosu na one koji imaju sličan kvantum znanja kao i oni ili koji imaju druge karakteristike kao što su njihove.
Veliko je pitanje, velika je tema šta se u stvari rešava ovim zakonom i u kakvom ćemo se naći društvu za nekoliko godina. Bojim se, da su važila pravila na visokom obrazovanju koja su danas na snazi ili koja će biti uvedena ovim ili nekim drugim zakonima, dve trećine ljudi u ovoj sali nikada ne bi steklo akademsko znanje, akademsku diplomu, jer ne bi njihovi roditelji bili u stanju da njihovo školovanje isfinansiraju.
Kažem da je tema velika. Ne govorim to samo sa aspekta političkog programa SPS, govorim to sa aspekta humanosti, sa aspekta opšte potrebe i važnog načela da jednaka šansa jeste najvažniji kriterijum i da je jedan od najvažnijih kriterijuma jednakosti u onom smislu kako jednakost doživljavamo, jer u protivnom će nam se to vratiti kao bumerang.
Mi već sada imamo u Srbiji jedan trend da se deca iz bogatih porodica školuju na nekim drugim mestima, nekada i izvan zemlje. Nisam baš siguran i ne mogu o tome da govorim, jer nemam dovoljno podataka, šta se sve to tamo dešava. Vraćaju se ovamo, a ovi drugi nemaju šansu. Znate kako, od čobančeta do akademika je strašno veliki put. Ko zna koliko akademika to nikada ne bi postalo da nije imalo šansu.
Zato je naša odgovornost ovde da uradimo sve što možemo, a možemo ako razumemo i ako su nam namere dobre i plemenite, a nadam se da takvi svi jesmo, da obezbedimo svakom od onih koji žele, mogu i umeju da se školuju na način koji je za njih najjeftiniji i najjednostavniji.
U smislu ovoga o čemu govorim, a ne govorim o programu, govorim samo o uslovima.
Pozivam još jednom sve koji mogu, vas gospodine ministre, i sve druge, državni univerziteti sve treba da urade da oni preuzmu jedan broj ovih studenata koji danas odlaze na različite strane i uz velike školarine se školuju. Viši je stepen garancije, u svakom pogledu, kad to čine na državnom univerzitetu nego na nekom drugom. Ne treba da se toga bojimo, ne treba da se toga klonimo, ako to želimo. Znam da nije jednostavno. Proklamovan je potpuno drugi sistem u zemlji, ide sve u drugom smeru, ali pre ili kasnije ćemo razumeti da to tako ponovo jednom mora biti, kako god nekom to danas izgleda daleko.
Zato molim sve narodne poslanike da podrže amandman koji je gospodin Miša Petronijević podneo u ime SPS, koji bi eventualno ublažio nešto od ovoga što ovde govorim i umanjio strahove i bojazni dece koja su danas srednjoškolci, a koja sutra treba da postanu studenti i jednog dana akademski građani.

Zoran Anđelković

Socijalistička partija Srbije | Predsedava
Reč ima poslanik Zoran Krasić.
...
Srpska radikalna stranka

Zoran Krasić

Srpska radikalna stranka
I ovaj amandman kao i prethodni povodom člana 61. Predloga zakona otvaraju jednu temu: ko, kako, kada i koliko, a sve se tiče školarine.
Setimo se kako smo došli do tog pojma školarine. Nekada su bile redovne studije i vanredne studije. Vanredni studenti su uplaćivali nešto i na neki način finansirali obrazovanje, postojali su samo državni univerziteti, državni fakulteti i najveći broj ljudi u ovoj zemlji sa diplomom fakulteta je u tom periodu i na taj način došao do znanja i diplome.
Onog momenta kada je država zapala u probleme, a to nekoliko godina pošto su ugašeni oni SIZ-ovi visokog obrazovanja, pošto je bio potpuno drugačiji koncept i organizacija države i društva, prešlo je to na budžet Republike Srbije. Kada je država došla u probleme da budžetom ne može da obezbedi neophodna sredstva za naše fakultete i univerzitete, javila se ideja o podeli na one čije se školovanje finansira iz budžeta, pa kao rezultat toga i poseban ugovor između fakulteta i države, i one koji sami finansiraju svoje obrazovanje.
Pojavom privatnih univerziteta zaključili smo da jedini motiv jeste da ljudi koji se bave obrazovanjem u tom svojinskom obliku obrazovanja na taj način žele da obezbede svoju egzistenciju i da zarade, ali bogami i osnivači takve visokoškolske ustanove da zarade. Nema tu neke preterane emocije. Novac ih je pokrenuo da krenu u tu delatnost obrazovanja.
Sada dolazimo pred ovu dilemu, da li mi imamo pravo na neki način da utičemo na visinu školarine.
Mi, Narodna skupština, država, da li svojim propisom može da utiče. Sigurno da može kada su u pitanju državni univerziteti i državne škole.
Ali, ona utiče i na drugi način, planom upisa, odobravanjem broja studenata koji će da se prime, onim famoznim ugovorom koji se zaključuje i kojim država iz budžeta obezbeđuje sredstva za visoko obrazovanje. I javlja se onda kao dodatak pitanje školarine i sada se opet vraćam na sva ona pitanja koje određuje visokoškolska ustanova.
Naravno, primećujete i sami, dakle, naš različit stav u odnosu na Predlog zakona, jer mi fakultet vidimo kao samostalnu visokoškolsku ustanovu, pa u tom smislu je i predloženo našim amandmanom kako je određuje kada su u pitanju državne visoke škole, jer onda mi i imamo neko pravo da propišemo te kriterijume ili da odredimo način na koji će se oni propisati i to je donekle sadržano ovde. Ali, onda postavlja se pitanje iznosa te školarine po godini u odnosu na nešto što je kretanje u društvu, troškovi života, prosečna plata, prosečna zarada, jer nečim mora da se limitira.
I ne slažem se kada je u pitanju državni fakultet da oni koji su samofinansirajući, da su to oni koji nisu prešli crtu, nego su ispod crte, nisu talentovani i tako dalje. I student, bez obzira što je punoletan, učenik je, i u obrazovnom procesu je on uvek učenik. Na izborima je birač kao student, ali je birač, kada vozi kola takođe je punoletan, snosi neku odgovornost, ali dok je na fakultetu on je učenik i on uči. U tom odnosu on mora da bude.
Pitanje školarine na neki način kada su u pitanju državne škole treba da se reši. Ali, da li mi možemo ovim zakonom na jedinstven način da rešimo to, imajući u vidu da postoje privatne škole? Molim vas, neke privatne škole su nastale da bi se oprale velike pare i nastale da bi se zaradile neke pare. I naravno da tu važe drugi principi na ispitu, jer s pravom onda roditelj studenta privatnog univerziteta kaže, kako moj sin nije prešao u sledeću godinu, a ja sam dao pare, tražim kontrauslugu, ja sam vam platio, i naravno da će to biti drugačiji kriteriju.
Ali se javlja devijacija i kod državnih fakulteta. Uvek imaju tendenciju da prekorače kvote koje ministarstvo odredi, imajući u vidu budžet i mogućnosti države, pa se traži saglasnost da se pretera sa brojem samofinansirajućih da bi se obezbedila sredstva, pa naravno, oktobra, novembra, decembra meseca fakulteti su poprilično puni para, naročito oni koji mame veliku pažnju i veliko interesovanje i primaju veliki broj studenata, jer veliki broj studenata na budžetskom režimu, znači takođe i mogućnost da se veliki broj studenata samofinansira.
Ko treba da odredi školarinu i na osnovu kojih kriterijuma?
To je pitanje koje je gospođa Vjerica Radeta pokušala da reši amandmanom koji je predložila na član 61. da se ne bi desilo, a može da se desi, da kako deru privatni, tako deru i državni. A izgubilo se ono u šta su se zaklinjali svi da je cilj ovog zakona da se obezbedi kvalitet nastave, kvalitet studiranja i, naravno, visoki kvalitet stečenog obrazovanja onih koji završe fakultete u skladu sa ovim bodovima, godinama i ovim nivoima studija do najvišeg nivoa zvanja.
Znači, pokušaj da se pomogne, ne ugrožavajući te privatne, kao što ste mogli da primetite, jer verovatno na nekoj instanci, a to je ta konferencija univerziteta, postoji potreba da se ti kriterijumi na neki način usaglase da ne bi došlo do velike razlike. Opet vas vraćam na onaj član vezan za garancije, jer je moguće da ako se privatni fakultet ugasi, da se aktivira ona bankarska garancija, kako bi studenti koji su presečeni u obrazovanju mogli da nastave u drugoj visokoškolskoj ustanovi.
Onda se otvara pitanje, a zašto na visokoškolskoj ustanovi državnog, odnosno gde je državala organizovala, gde je školarina bila neuporedivo manja od školarine na privatnom fakultetu, taj fakultet državni preuzima obavezu da završi ono što je zabrljao privatni fakultet.
Znači, pitanje školarine nije samo pitanje koliko će da koštaju studije roditelje, koliko će to da košta studente, koliko će profesori da zarade, koliko će rektorat da uzme od fakulteta, i tu je rektorat opet glavni i pita se, koliko će osnivači privatnog univerziteta da zarade. Na privatnom univerzitetu vi nemate ni autonomiju ni akademsku slobodu. Takva je praksa kod nas.
Kakvu akademsku slobodu imaju ovi na privatnim univerzitetima, objasnite mi. Sloboda naučno-istraživačkog rada, pa oni su tu svoju slobodu realizovali na državnom univerzitetu, pa samo zbog para ili zato što su otišli u penziju, pa ne mogu više, prelaze kod Bogoljuba Karića i predaju budzašto i za bilo kakve pare. Koji je to kvalitet, o čemu mi pričamo?
Znate šta, tržište ekonomije u Srbiji sve više liči na karikaturu nego na neko političko opredeljenje koje ima svoju ozbiljnost. Pogledajte i sami šta se dešava sa tim fakultetima i biće vam sve jasno. Na tu muku naskaču nevladine organizacije, očigledno sa željom da se uništi državno visoko školstvo, sve pod okriljem Bolonje i nedostatka sredstav u budžetu.
O tome mora otvoreno da se popriča, mora otvoreno da se kaže. Bolje sada, nego kroz nekoliko meseci ili nekoliko godina, kako je ovde predviđeno, kada se krene sa primenom ovog zakona nailazi na ogromne zidine koje ne mogu da se preskoče, ne mogu da se savladaju, počev od nivoa obrazovanja, od stručnih profila, stručnih znanja, pa sve do diplome, nostrifikacije i tako dalje.
I onda se otvara pitanje da li to nešto znači u smislu daljeg studiranja u inostranstvu, zapošljavanja u inostranstvu ili zapošljavanja kod nas. Jedno je zakon, jedno je praksa, a ono što je u ovom trenutku važno to je naše upozorenje da ove norme, koje su navedene u ovom predlogu zakona, ne mogu da ostvare ciljeve koji su postavljeni. Ne mogu.
Izražavamo ozbiljnu kritiku. Iznosimo argumentaciju i pozadinu zašto se šta predlaže i odmah ukazujemo zašto ne valja koji član. Zašto ne valja. Vi iz većine shvatite to kako god hoćete, ali imate iskustvo za godinu i po dana, sve što smo vam sa ove govornice ukazali da će biti problem u praksi, u primeni zakona, desilo se. Da li za mesec ili dva dana, za tri. Nije ni čudo, na svaka tri meseca su se menjali zakoni koje ste prethodno donosili. Menjaju se izmene, prethodne izmene izmenjenog zakona.
Pa neće valjda ova skupština da se bavi samo sa 20 zakona za ceo mandat. Prihvatite ovo, pogledajte se. Otkačite se od tih nevladinih organizacija i tih interesnih lobija. Svi ulaze u ovu oblast zato što prepoznaju sebe. E, to je svrha ovog amandmana, da se na neki način urede ti kriterijumi, kako ne bi bila autonomija univerziteta shvaćena kao slobodno određivanje školarine po želji rektora.

Zoran Anđelković

Socijalistička partija Srbije | Predsedava
Zahvaljujem.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 62. amandmane, u istovetnom tekstu, podneli su Vlada Republike Srbije, narodni poslanik Nemanja Šarović i zajedno narodni poslanici Žarko Obradović i Milisav Miša Petronijević.
Predstavnik predlagača i Odbor za prosvetu su prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 62. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Slobodan Vučković i Slobodan Pajović.
Predstavnik predlagača i Odbor za prosvetu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 62. amandman je podneo poslanik Velimir Simonović.
Predstavnik predlagača i Odbor za prosvetu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Izvolite. Reč ima narodni poslanik Velimir Simonović.