Hvala vam, vreme je isteklo.

Gospodine Markoviću, opet me prekidate. Upozoravam da mi u ovo vreme koje teče sve vaše prekide ubrojite, kao i vreme koje mi je bilo potrebno da citiram članove Poslovnika koji su prekršeni.

Gospodine Šaroviću, vratio sam vam vreme, o tome sam vas i obavestio. Budite ljubazni, govorite preko tri minuta. Zahvaljujem.
Da li želite da još jednom jasno pročitamo stav, pošto imperativna norma svakako nije da se sednice Narodne skupštine održavaju utorkom, sredom i četvrtkom od 10,00 do 18,00, sa prekidom od jednog sata.
Dakle, još jednom podsećam na član 104. koji kaže da su narodni poslanici dužni da se jedni drugima obraćaju sa uvažavanjem, te vas molim bez dobacivanja tokom izlaganja jednog narodnog poslanika.
Izvolite, gospodine Šaroviću, po Poslovniku.

Gospodine Markoviću, rekao sam da je povređen član 104, da je povređen član 27. i da je povređen član 85. Nisam vas pitao da li je norma u članu 85. stav 1. imperativnog karaktera ili nije. To je nešto što pokazuje svu besmislenost ovoga što radite.
Možete vi sa vašom skupštinskom većinom da izglasate da je to norma deklarativnog karaktera, ovakva ili onakva, ali jednostavno svakome ko je završio godinu ili dve pravnog fakulteta jasno je o čemu se radi. Prihvatam da niste pravnik, ali nemojte onda ubeđivati nas koji jesmo koja je norma kakvog karaktera i da li ste obavezni da je poštujete ili niste.
Dakle, ukoliko vam to nije jasno, nije sramota, potražite pomoć. Pored vas sedi sekretar Skupštine ili zamenik sekretara, pa neka vam on objasni koja je norma kakva i da li treba ili ne treba da je poštujete, ali nemojte nama koji jesmo pravnici objašnjavati nešto što je zaista besmisleno.
Drugo, prilikom moga prethodnog javljanja ste me prekinuli posle tri minuta. Podsećam vas da imam pravo da govorim tri minuta, ali se u ta tri minuta ne uračunava vreme koje mi je potrebno da citiram članove Poslovnika koji su, po mom mišljenju, povređeni. Citirao sam tri člana Poslovnika i vi ste trebali to vreme koje je svakako duže od 20 ili 30 sekundi da uračunate u ova tri minuta, odnosno da odbijete od ta tri minuta, tako da sam sigurno imao mnogo više vremena da govorim nego što ste vi procenili i nego što je bio trenutak kada ste isključili mikrofone.
Zbog toga ste ponovo napravili još jednu povredu Poslovnika i onda je trebalo da kažete da mi oduzimate reč, ali je trebalo da kažete i zašto, a ne jednostavno da se tako silno ponašate, da isključite mikrofone i da mislite da je to gotovo.
Dakle, vi ste prvi među jednakima. Nemojte dozvoliti, gospodine Markoviću, da se i vama dešava ono što se dešavalo nekim prethodnim predsednicima Narodne skupštine, jer ovo nasilje koje vi vršite je jednako onom koje su oni vršili. Pazite dobro šta radite, da vam se ne bi ponovila sudbina onih koji su tu sedeli pre vas, a vidim da ponavljate iste greške koje su oni pravili.

Dakle, po istom članu 104. dajem objašnjenje. Narodni poslanici dužni su da se jedni drugima obraćaju sa uvažavanjem. U odnosu na to, posle tri minuta i 36 sekundi, u okviru čega je očito bilo uračunato i citiranje od, kako kažete, 20 sekundi, ja sam vas obavestio da ću morati da vodim računa o tome da po Poslovniku imate na raspolaganju samo tri minuta. Da li ste zadovoljni odgovorom? Narodni poslanik sada i fizički više nije prisutan.
Prelazimo na 7. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O ZAŠTITNIKU GRAĐANA (pojedinosti)
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici Snežana Lakićević-Stojačić, Milan Marković, Leila Ruždić-Trifunović, Marko Krstin, Milka Silajev, zajedno Ljiljana Nestorović i Meho Omerović, Zoran Krasić, Vjerica Radeta, Nemanja Šarović, Gordana Pop-Lazić, Vojislav Milajić, Momir Marković, Milan Stevović, Petar Jojić, Božidar Koprivica i Ksenija Milivojević i Odbor za pravosuđe i upravu.
Na sednici Odbora za pravosuđe i upravu narodni poslanik Marko Krstin povukao je amandman na član 18. Predloga zakona.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 140. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na naziv Predloga zakona amandman je podnela narodni poslanik Leila Ruždić-Trifunović.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Snežana Lakićević-Stojačić.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, poslanička grupa Demokratske stranke podnela je amandman na naziv Predloga zakona i predložila da se on menja i glasi - Predlog zakona o građanskom braniocu.
Razlozi su višestruki. Obzirom da se na osnovu jednog zakona i jedne odluke u našem pravnom sistemu pojavljuju dva različita naziva, podsetiću vas po Zakonu o lokalnoj samoupravi, član 126, pojavljuje se naziv građanski branilac, a po Odluci o osnivanju ombudsmana, koju je donela Skupština Vojvodine 2003. godine, imamo naziv ombudsman.
Sada ovim zakonom uvodimo treći termin, koji se zove zaštitnik građana, nepoznat termin u našem sistemu, prilično nerazumljiv termin i brinemo se da ćemo u tom slučaju faktički izazvati jednu konfuziju i nemogućnost građana Srbije da shvate kakve su, da li su, da li postoje i koje su nadležnosti organa koji faktički obavljaju identične funkcije u odnosu na oblast kojom se bave, različite u odnosu na regione koje pokrivaju, a zovu se na tri potpuno različita načina.
Ne vidim mogućnost adekvatnog objašnjenja da u Srbiji u jedinstvenom pravnom sistemu onaj ko se bavi osnovnim funkcijama, koje predviđa ovaj zakon, na nivou Pokrajine se zove ombudsman, na osnovu Zakona o lokalnoj samoupravi se zove građanski branilac, a na osnovu ovog predloga zakona se zove zaštitnik građana.
Iz tog razloga poslanička grupa DS predlaže da ovaj zakon promeni naziv i zove se Predlog zakona o građanskom braniocu, kako je to već ova skupština faktički odlučila kada je prvi put uveden institut građanskog branioca usvajanjem Zakona o lokalnoj samoupravi.

Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne ulazeći u samu suštinu podnetog amandmana, samo da kažem da veoma lepo zvuči na čistom srpskom jeziku ombudsman, pa se zalažem da tako ostane.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Ovu početnu dilemu oko naziva Predloga zakona rešio je Ustav Republike Srbije. Ustav Republike Srbije ima jedno poglavlje koje počinje sa - republički organi. Tu je dat spisak svih državnih organa.
Na prvom mestu Narodna skupština, predsednik Republike, Vlada Republike Srbije. U tom istom poglavlju kao organi državne uprave ministarstva, u okviru njih uprave, upravne organizacije, inspektorati, sekretarijati, zavodi, kao i direkcije.
Sve su to državni organi, a što se tiče sudske vlasti posebno poglavlje govori o sudovima i javnom tužilaštvu, pa onda posebno poglavlje o Ustavnom sudu Republike Srbije i tu je završen spisak državnih organa.
To što je negde određeno da bude ombudsman nekim zakonom, očigledno je u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije. To što na nekom nivou postoji neko ko štiti građane na sličan način kao taj ombudsman, to nije u skladu sa Ustavom, ali moram da kažem da ni ovaj predlog zakona nije u skladu sa Ustavom. Kada bi mogao da bude u skladu sa Ustavom? Tek onog momenta, ukoliko je u Ustavu Republike Srbije propisano, postoji jasna odredba o zaštitniku građana, ombudsmanu, narodnom tribunu ili kako hoćete da se zove.
Ova dilema oko naziva je iracionalna, jer uopšte ne postoji ustavni osnov za jedan ovakav zakon.
Očigledno da Ustav Republike Srbije iz 1990. godine zaštitu građana predviđa i uređuje na drugi način. Tu su, pre svega, ustavne norme o zabrani diskriminacije, ustavne norme o obavezi svakog građanina i svih organa da se drže zakona, da poštuju Ustav i zakon, tu je i advokatura, tu je i služba pravne pomoći, tu su i druge institucije, a svojevrsna kontrola je i upravna inspekcija i svi inspekcijski organi.
Mi nemamo ustavni osnov za donošenje jednog ovakvog zakona, i to zbog dva razloga.
Prvi je što Ustavom nije propisan zaštitnik građana.
Drugi što je već u članu 1. ovog predloga zakona navedeno da je zaštitnik građana državni organ. On ne može biti državni organ. Ne možemo mi u Narodnoj skupštini nekome da damo svojstvo državnog organa ukoliko u Ustavu za to ne postoji ovlašćenje.
Nije dobar amandman, a nije dobar ni predloženi tekst naziva zakona.