Hvala. Po Poslovniku, narodni poslanik Veroljub Arsić.

Dame i gospodo narodni poslanici, javljam se po Poslovniku. Valjda je to predsedavajućem nešto trebalo da znači da ne nastavi da ga krši.
Sada reklamiram član 100, narodnom poslaniku koji želi da govori o povredi ovog poslovnika predsednik Narodne skupštine daje reč odmah po završenom izlaganju prethodnog govornika.
Gospodin ministar još uvek nije dobio reč, javio sam se da reklamiram kršenje Poslovnika. I pored toga, gospodine Mihailoviću, vi ste dali ministru reč, a ne meni.
Prekršen je Poslovnik u članu 104, dok je gospodin ministar pričao ovde za govornicom, a pogotovo u prvom stavu, znači narodni poslanici su dužni da poštuju dostojanstvo Narodne skupštine, a to se odnosi i na ministra i svakog drugog ko govori za ovom govornicom. Gospodin ministar nešto što se u politici u kojoj postoje određena pravila, čini mi se, zaboravio.
Gospodine ministre, iza vas stoji najmanje 126 poslanika. Obezbedite sami većinu za svoje zakone u skupštinskim telima. Nemojte da optužujete predsednika Odbora za saobraćaj, jer je nemoralno optuživati čoveka što ne prisustvuje sednici, ako ne prisustvuje iz zdravstvenih razloga i iz bilo kojih drugih, nemoralno je.
Promenili ste Poslovnik o radu Skupštine Srbije da ovde mogu da sede dva ili tri poslanika i da postoji kvorum za rad Skupštine sa obrazloženjem da odbori treba da pregledaju zakone i da je nemoguće obezbediti kvorum i na odboru i u Skupštini Srbije. Sada nemate nigde, iako ste promenili Poslovnik. Očekujete da opozicija bude ta koja će da vam da podršku za neke zakone.
Onda ste, očigledno, pobrkali neke lončiće. Vreme je da se zapitate gde su tih najmanje 126 poslanika koji stoje iza vas. Gde su oni? Na sednicama odbora nadležnog? Čini mi se da nemaju više poverenja u vas, gospodine ministre.
Optužili ste SRS da nema pojma i da ne zna da napravi strategiju. Još uvek koristite strategiju, a što ste sami priznali, iz 1998. godine. Razmislite o tome o čemu pričate. Nemate svoju strategiju, to je gospodin Đorđević hteo da kaže.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Nemanja Šarović.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo, pobeže ministar, a to nas, naravno, ne iznenađuje od njega. Zaista neću menjati bilo šta što sam isplanirao za svoje izlaganje, obratiću se kao da je ministar tu. To je ono što je njegova dužnost.
Očigledno je da gospodin Ilić u svom starom dobro poznatom maniru, a s obzirom na činjenicu, a jasno je da se nije dovoljno spremio za obrazlaganje zakona, pokušava da ovu raspravu navede na potpuno drugi tok.
Umesto da nam ovde stručno objasni zašto bi trebalo da glasamo za ovaj zakon, da pojasni određena predložena zakonska rešenja, on je ovde došao da po svom starom običaju drži nekome predavanja, da još jednom izvređa poslanike u Narodnoj skupštini Republike Srbije, i na to je trebalo da reaguje ne samo predsedavajući, već su to morali da učine svi ostali poslanici iz onih poslaničkih grupa koje podržavaju Vladu Republike Srbije.
Ne treba zaboraviti da su narodni poslanici neposredno izabrani predstavnici građana, da ovde predstavljamo građane Republike Srbije, a da su i ministar Velimir Ilić i svi drugi ministri Vlade Republike Srbije samo obični državni činovnici. Oni zavise ovde od naše volje i od nas zavisi da li će sutra Velimir Ilić biti ministar ili neće biti ministar.
Ovde smo čuli koješta od strane ministra, čuli smo da poslanici govore gluposti, ali nismo čuli odgovor na one principijelne primedbe koje smo imali. Najpre, što se tiče same konstatacije da amandmani određenih poslaničkih grupa, a mislio je ministar na poslaničku grupu SRS, nisu razmatrani. Mislim da do sada nešto tako niko nije izgovorio u ovom parlamentu.
Obaveza je Vlade Republike Srbije da razmotri sve amandmane, kao što je obaveza Odbora za saobraćaj bila da te amandmane razmotri i obrazloži, zašto neke prihvata, odnosno predlaže Narodnoj skupštini da druge amandmane odbije. Nije jasno ni na osnovu čega su odbijeni svi amandmani SRS, a mi smo podneli ukupno 23 amandmana. Svih 23 amandmana je odbijeno, nije nam jasno zašto, ukoliko ministar sam kaže da oni te amandmane nisu ni razmatrali.
Dakle, trebalo bi ministar da zna da ne postoji nikakva obaveza bilo kog poslanika, ne samo poslanika opozicije, nego bilo kog poslanika, da prisustvuje sednici odbora. To je zahvaljujući vašoj vladajućoj većini. Vi ste doneli takav poslovnik. Unapred smo upozoravali na pogubne posledice koje takve odluke mogu da proizvedu. Tada ste rekli da su to evropske tendencije, da je to moderno, da je tako u većini evropskih parlamenata. Ne znam zašto se onda na ovakve stvari pozivate.
Posebno je nemoralno to što je Velimir Ilić rekao da predsedavajući skupštinskog Odbora za saobraćaj i veze nije došao. To je Dragoljub Stamenković iz SRS. Dobro je poznato ministru da on nije došao iz zdravstvenih razloga. Znaju to kolege iz drugih poslaničkih grupa. To je potpuno nemoralno i neljudski od strane ministra.
A da nije takva situacija treba znati da umesto predsednika odbora može sednicom predsedavati zamenik, a zamenik je iz poslaničke većine.
Vi, bez obzira na to što SRS ima predsednika tog odbora, imate većinu u Odboru za saobraćaj i veze i da su vaši poslanici bili dovoljno vredni i ažurni i da ih je zanimalo uopšte ono što piše u amandmanima SRS, mogli ste da se skupite i da sami održite taj Odbor za saobraćaj i veze.
Takođe, održavanje odbora, odnosno sednice Odbora za saobraćaj i veze nije uslov niti predstavlja bilo kakav preduslov za razmatranje amandmana na sednici Vlade, niti za usvajanje amandmana na sednici Vlade.
To je ono što je osnovna greška ministra i što on misli da ove amandmane razmatra zbog nas ili zbog naše poslaničke grupe. Mi amandmane nismo podnosili zbog Velimira Ilića. Uradili smo to zbog građana Srbije i zbog toga što smo želeli da, koliko je to moguće, poboljšamo ovaj zakon.
Dosta je nepreciznosti u ovom zakonu i dosta je toga što bi mi iz SRS mogli da zamerimo predlagaču ovog zakona. U članu 2. se objašnjava značenje pojedinih izraza koji se koriste u ovom zakonu i gde se definišu. Na primer – državni put.
Kaže, državni put jeste javni put koji saobraćajno povezuje, pa onda kaže, teritoriju države sa mrežom evropskih puteva, odnosno deo je mreže evropskih puteva; teritoriju države sa teritorijom susednih država; celokupnu teritoriju države.
Kako je moguće da javni put povezuje celokupnu teritoriju države? Koji je to deo puta koji povezuje teritoriju sa mrežom evropskih puteva? Da li postoji neki vakuum između države Srbije i Republike Srbije i nekih evropskih puteva? Naravno da ne postoji.
Kaže, državni put je i put, koji saobraćajno povezuje područje dva ili više okruga ili područje okruga kao i njegov deo koji prolazi kroz naselje u slučaju da nije izgrađen obilazni put pored naselja.
Dakle, svaki naredni stav je još besmisleniji od prethodnog i šta to znači uopšte da može da povezuje dva okruga, može da povezuje jedan okrug. Kako put može da povezuje jedan okrug ili deo okruga ili bilo šta drugo? Ovako definisano kako ste dali, znači da državni put može da bude bilo šta, a što istovremeno znači da vam ova definicija onda nije ni bila potrebna, odnosno da je potpuno besmislena.
U tački 4) člana 2. kaže se da autoput jeste državni put koji je namenjen isključivo za saobraćaj motornih vozila sa fizički razdvojenim kolovozima po smerovima, denivelisanim raskrsnicama, potpunom kontrolom pristupa, koji ima najmanje dve saobraćajne i jednu zaustavnu traku za svaki smer i kao takav obeležen saobraćajnim znakom.
Ono što bih želeo da vas pitam jeste da li tu postoji nekakva razlika u odnosu na ono kako je autoput regulisan Zakonom o putevima koji je donet 1995. godine i koji je do dana današnjeg na snazi. Naravno da ne postoji nikakva razlika i hteo bih da ukažem na jednu pljačku građana Republike Srbije, koju sprovodite već godinama.
Radi se o tome da npr. deonicu puta od Novog Sada do Subotice svakodnevno hiljadama i hiljadama korisnika naplaćujete kao da se radi o korišćenju autoputa, a svima koji su ikada tuda prošli jasno je da u skladu sa Zakonom o putevima, koji je sada na snazi i Zakonu o javnim putevima, ukoliko bude izglasan, to ne može predstavljati autoput.
Na ovaj način potpuno besprizorno i neprimereno pljačkate građane Republike Srbije. Niste obezbedili odgovarajuće uslove koji bi trebalo da budu da bi se radilo o autoputu i da biste imali pravo da postavite naplatne rampe i naplaćujete, ali vi to radite. Nije vam palo na pamet da te puteve presvučete, da ih zakrpite, pa da imamo evropske uslove na kakve se pozivate, ali zato kada dođe do naplate onda se pozivate na Evropu, pa kažete – moramo, Evropska zajednica nas pritiska i da budu iste cene putarine za domaća i strana vozila.
Trebalo je ministar Ilić malo više pažnje da posveti tome i da kaže kada će doći do daljeg poskupljenja putarine, jer su putarine već poskupele pre nekoliko meseci i da li će se taj nivo cena za vozila sa stranim tablicama i sa domaćim tablicama izjednačiti na taj način što će se naći neka srednja cena, da li će se povećati cena za domaća vozila do nivoa cene za strana vozila, ili šta će se uopšte raditi.
Dalje, ovde nema jasne koncepcije. S jedne strane kažete da državni put jeste javni put. Kada obrazlažete autoput, jer javni put vam je osnovna kategorija, onda bi trebalo da kažete da autoput jeste javni put, a ne da kažete da je autoput državni put. U tački 5) kažete da je opštinski put javni put koji povezuje to i to. Onda nekategorisani put, kažete da je nekategorisani put saobraćajna površina koja je dostupna većem broju raznih korisnika, koji nadležni organ proglasi nekategorisanim putem i koji je upisan u katastar nepokretnosti kao nekategorisani put.
Ovde je nejasno da li je nekategorisani put javni put, ako se ima u vidu tačka 2) koja kaže da je javni put – put koji ispunjava propisane kriterijume za kategorizaciju od strane nadležnog organa i kada kažete da je nekategorisani put kategorisan kao takav od strane nadležnog organa i upisan u katastar nepokretnosti kao nekategorisan, onda iz toga proizilazi da to jeste javni put.
Evo, na primer, u članu 10. kažete da je javno preduzeće dužno da organizuje naplatu putarine, a to je ono što vas najviše zanima, tako da se obezbedi protok vozila bez neophodnog zastoja. Znači da postoji određeni neophodni zastoj prilikom naplate putarine, ali da je javno preduzeće dužno da organizuje naplatu bez tog zastoja koji je neophodan. Ovo je logički potpuno promašeno. Ne znam ko vam je pisao ovaj zakon, ko je prevodio. Da ste malo slušali nas iz SRS ovde biste, umesto "neophodnog zastoja" stavili "nepotrebnog zastoja" i onda bi to imalo smisla.
U članu 17. kažete da se za upotrebu javnog puta plaćaju naknade i to godišnja naknada za motorna vozila, traktore i priključna vozila, godišnja naknada za vozila na motorni pogon koja nisu obuhvaćena tačkom 1) ovog člana. Da je ministar tu on bi možda pokušao da nam odgovori, ali siguran sam da ne bi uspeo, koja su to vozila koja nisu obuhvaćena tačkom 1) ovog člana, jer jednostavno ne postoje motorna vozila, odnosno vozila na motorni pogon koja tačkom 1) koja je opšteg karaktera nisu obuhvaćena. To pokazuje, na još jedan očigledan način, potpuno nerazumevanje ovoga i diletantski pristup ovom zakonu, kao i mnogim drugim zakonima od strane predstavnika vladajuće koalicije.
Ono što je još veoma specifično, to je član 103. ovog zakona, koji kaže da ovaj zakon stupa na snagu 1. aprila 2005. godine. Ukoliko je ministar Ilić negde izgubio pojam o vremenu, mestu na kome se nalazi, a očigledno je po njegovom ponašanju prema predstavnicima Skupštine da jeste, treba da zna da je danas 25. oktobar, pa da je hteo da mu ovaj zakon stupi na snagu 1. aprila, onda je u skladu sa Poslovnikom trebalo da bude utvrđena određena procedura, da se kaže da će ovaj zakon imati retroaktivno dejstvo, a za to postoje ti i ti razlozi.
Dakle, nije primereno da se po hitnom postupku sada donosi zakon koji je u proceduru predat u februaru ove godine. Od tada je prošlo više od osam meseci, zakon je i dalje po hitnom postupku i da je bilo kakva hitnost postupka postojala ovaj zakon bi na dnevni red došao odavno. Mogli ste u redovnom prolećnom zasedanju da stavite ovaj zakon na dnevni red, mogli ste u vanrednom zasedanju, celo leto je zasedala Skupština vanredno, sada je došlo Drugo redovno zasedanje od trenutka kada ste predali ovaj zakon u proceduru i vi nama i dalje nudite zakon po hitnom postupku, ali istovremeno tražite od Narodne skupštine da ovaj zakon stupi na snagu šest meseci ranije.
Ovo je potpuno neprimereno i mislim da bi bolje bilo da je ministar Ilić umesto osionosti koju je pokazao malo bolje pročitao ovaj zakon, da se malo više potrudio da ovaj zakon bude dobar, da nam je ovde odgovorio na ono što interesuje građane Srbije, a to je možda i više od ovog zakona, zašto su bez tendera uvezene, odnosno kupljenje slovenačke lokomotive.
Takođe je i tada kao razlog za neraspisivanje tendera bila navedena neverovatna hitnost, jer su nam te lokomotive bile neophodne za letnji period. Prošli su meseci i meseci od postavljanja ovog zakona u skupštinsku proceduru, naravno lokomotive još nismo videli, bitno je da su pod neuporedivo nepovoljnijim uslovima naručene, ali ministar umesto da odgovara na pitanja poslanika pije lepo kaficu ispred, a onda će verovatno opet na kraju rasprave doći da kaže kako je veoma zadovoljan diskusijom i kako je imao sve u vidu, ali predloženo rešenje je najbolje, pa glasajte za ovo.
Mi iz SRS držimo do sebe, držimo do ovog parlamenta i pozivamo kolege iz vladajuće koalicije da se na sličan način ponašaju, a predsedavajućeg pozivam da, u skladu sa Poslovnikom, napravi pauzu dok se ministar Ilić ne vrati u salu.

Reč ima narodni poslanik Velimir Simonović, a neka se pripremi narodni poslanik Branka Bošnjak.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što krenem na sam zakon da kažem samo dve reči oko Odbora za saobraćaj i veze, pošto sam član tog odbora i znam šta se događalo ovih dana. Odbor je dva puta zakazivan, nije održan jer nisu došli predstavnici SRS i Demokratske stranke. To je jedina istina, sve drugo nije tačno, a te dve stranke imaju u tom odboru većinu. Drugo ništa neću da komentarišem.
Što se tiče samog zakona i sam kada gledam ovih pedesetak definicija, možda bih imao neku sitniju primedbu, ali i ovako kako stoje od njih neće biti štete, a verovatno će biti koristi.
Ono što želim da kažem u načelnoj raspravi, to je kod Glave 2. upravljanje javnim putevima, a u članu 10. stoji šta se obezbeđuje, upravljanje saobraćaja, naplata putarine, i sada bih tu hteo da skrenem pažnju na činjenicu o kojoj se govorilo pre nekoliko godina i bilo je čak postavljeno i poslaničko pitanje tadašnjem ministru, a radi se o tome kako se plaćaju putarine, konkretno na autoputu, recimo Beograd-Niš. Dobijao sam tada od ljudi koji rade na autoputu podatke da se tamo ta članarina krade, da se stavlja u privatne džepove itd.
Nisu mi dali nikakve konkretne dokaze za to da bih mogao da istupim kao narodni poslanik sa dokazima, ali je činjenica da se godišnje nekoliko hiljada vozila ne upari.
Dakle, vozilo je ušlo na neku rampu, ne zna se gde je izašlo i svakako nije naplaćena putarina. Pravdali su to neki funkcioneri da ima vojnih vozila, da je tu hitna pomoć, da su tu policijska vozila, ali sve u svemu ovaj zakon bi to mogao da predvidi, a današnja tehnologija omogućava da se obezbedi takva naplata da je nemoguće da neko prođe autoputem, a da ne plati putarinu.
U vezi sa tim, takođe bih spomenuo, to je ovamo kod člana 17. tačka 13) – naknada za upotrebu državnog puta za vozila registrovana u inostranstvu. Znate da su strani turisti, oni su se ranijih godina bunili što ne plaćaju istu putarinu kao i domaća vozila, a naročito naši građani koji žive u raznim zemljama i dolaze povremeno u matičnu zemlju. Ne vidim ovde to rešenje, ali možda će biti predviđeno da se uvede jedinstvena putarina za sva vozila, ma gde da su ona registrovana.
Znam recimo primer, ako to nije promenjeno, kada neko vozilo uđe u Švajcarsku, na granici plati neku putarinu i više nema nikakvih rampi na njihovim putevima. Platio je na samom ulazu i dokle god se nalazi na toj teritoriji, nema više nikakvih rampi na autoputevima. Možda to nije promenjeno, možda još uvek važi. Dakle, mi još možda nismo zreli, ali barem da se razmisli o tome da se ta putarina izjednači.
Da se vratim malo na član 15, radi se o održavanju puteva. Molim vas, lepo je to što mi napravimo put bez obzira kog je ranga, da li je autoput, državni put, prvog ili drugog ranga, ali mi to slabo održavamo.
Krenite autoputem Beograd-Niš, pa ćete videti koliko je metalnih ograda neuredno, koliko nije zaštićen od korozije, a da ne govorim o žičanim ogradama koje stoje sa strane, jer one su potpuno neispravne, na mnogim mestima ne postoje, a to je veoma važno.
Da ne govorim o manje važnim putevima koji se takođe ne održavaju. Uzmite recimo puteve kao što je put Valjevo-Mionica, Ljig-Aranđelovac, Čačak-Ivanjica, to su putevi, to su javni putevi drugog reda, nisu opštinski putevi. Oni se dosta loše održavaju. Recimo, ne čiste se kanali tih puteva. To što kanali nisu čisti i propusti nisu obezbeđeni da prihvataju vodu, izaziva to da se voda izliva na kolovoze, da onda dođe zimsko vreme, zamrzavanje i pretvaranje u led, a led jako razara asfaltnu podlogu kao što je to poznato.
Najviše puteva strada preko zime, zbog toga što nije obezbeđeno održavanje. Ukinuti su tzv. putari, a to su ljudi koji održavaju pojedine deonice tih puteva koji su recimo drugog reda. Nisu opštinski, malo su višeg ranga. Ispalo je kao da su nerentabilni, ali kažem vam, kada bi se oni ponovo uveli da čiste šiblje, kanale, da kose travu, da bi efekat njihovog rada bio takav da bi njihove plate bile skoro zanemarljive.
Prema tome, nije tačno da to ne može da bude rentabilno, jer postoje putari koji će održavati puteve i upoznati ih.
Ima sada ovde u članu 29. nešto što, plašim se, teško izvodljivo, da postoji zaštitni pojas. Ako su državni putevi – putevi drugog reda, regionalni putevi, a to sam maločas spomenuo, da mora da bude sa obe strane 10 metara, a za opštinske puteve 5 metara.
Dobro je što je tako nešto predviđeno, ali mislim da je to nesprovodljivo kod postojećih puteva, jer je pored puta izgrađena kuća, stoje ograde, ekonomske zgrade itd. i teško da bi to mogli da sprovedemo kod postojećih puteva, da obezbedimo pet ili 10 metara zaštitne zone sa obe strane. Obično je put negde takav da je sa jedne strane odmah strmo, pa nema šta da se obezbeđuje. Nije loše ovo što stoji za nove puteve, jer ako se vrši rekonstrukcija postojećih puteva, da se gde god je moguće obezbedi ovo što stoji u članu 29.
Toliko sam hteo da kažem o ovom zakonu, ali vraćam se ponovo na ono što sam već rekao. Veoma je važno da se obezbedi održavanje puteva. Kažem vam, ovde ima jedan član koji govori o štetama. Ako vi vaše vozilo oštetite na nekom putu, zato što je kolovoz bio neispravan, nemate šanse da naplatite štetu u današnjim uslovima.
Prema tome, vrlo je važno da ti koji se bave održavanjem puteva, preduzetnici i javna preduzeća, zaista striktno održavaju puteve, a ne da dozvole da neki putevi toliko propadnu, pa onda kažu, nemamo para. A da ste održavali redovno, para bi bilo. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Branka Bošnjak, a neka se pripremi narodni poslanik Vjerica Radeta.

Poštovani predsedavajući, gospodo iz ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je zakon o javnim putevima koji je definitivno sistemski zakon, zbog toga što definiše strategiju ugradnje i razvoja putne mreže, način finansiranja izgradnje i način održavanja putne mreže, način upravljanja javnim putevima, pravila gradnje javnih puteva, povećanje kontrole javnih puteva što je najvažnije i povećanje bezbednosti na tim putevima. Uvodi, takođe, javno preduzeće radi efikasnijeg razvoja putne mreže i na samom kraju propisuje kaznene odredbe bez kojih svaki zakon ne bi bio efikasan.
Počeću od toga kako ovaj zakon predviđa finansiranje razvoja putne mreže i strategije putnog razvoja.
Naravno da on ima nekoliko izvora iz kojih se finansira, a reći ću one najvažnije, to je naknada za upravljanje javnim putevima, 10% od akcize na naftu, zatim krediti međunarodni i domaći, značajna sredstva iz budžeta, a podsetiću da je samo u ovoj godini budžetom Srbije predviđeno tri puta više sredstava za razvoj putne mreže, nego što je to bilo u prethodnom budžetu.
Zatim, očekuje se posle usvajanja ovog zakona povećano interesovanje stranih i domaćih investitora, takođe se predviđa prikupljanje sredstava od zakupa površina uz puteve, sredstva od postavljanja reklama uz puteve i, naravno, komercijalni putevi, odnosno komercijalni sadržaj puteva takođe treba da predstavljaju jedan od izvora finansiranja daljeg razvoja putne mreže.
Ono što je bitno, to je da sve ove izvore finansiranja zapravo dovedemo na jednu ravan strategije i da znamo koja sredstva planiramo, sa kojim sredstvima raspolažemo za narednu godinu i da na osnovu toga pravimo program razvoja i izgradnje puteva.
Uslovi za izgradnju i rekonstrukciju javnih puteva propisuju obim projektne dokumentacije i naravno, kao inženjer, mislim da je to nešto na šta bih posebno skrenula pažnju, jer izuzetno je bitno da se svaki put, svaki priključak, pa čak i seoski put pravi u skladu sa projektnom dokumentacijom i da to ne bude stvar dobrovoljnosti i stvar odluke nekoga da samo sa svojim priključkom izađe na javnu saobraćajnicu.
Takođe, zakon propisuje kako treba da izgledaju objekti uz javne puteve, kako treba da izgledaju svi priključci, ne samo oni koje prave pojedinci i individualci nego i svi priključci na javne puteve i takođe, vrlo bitno, propisima treba da se definiše sva signalizacija na putevima, bilo da se radi o reklami, bilo da se radi o saobraćajnoj signalizaciji.
Kada pričamo o tome šta ovaj zakon donosi novo, to je da uz kategorizaciju puteva on takođe propisuje i standarde izrade i standarde provere kvaliteta izrade tih puteva.
Svedoci smo mnogobrojnih slučajeva kada se ista deonica, isti put radio po nekoliko puta, nažalost u političke svrhe i otvarao nekoliko puta. Svedoci smo da se asfalt na vrlo važnim saobraćajnicama, ponekad autoputu i saobraćajnicama prvog reda ošteti za svega godinu dana.
Zato je bitno što ovaj zakon propisuje i kontrolu kvaliteta izrade puteva. Naravno da se mora znati koja je kategorija puta.
Zna se koja se vrsta saobraćaja kreće kojim putevima. Zna se da recimo autoputevi, putevi prvog reda moraju obezbediti i kvalitet puta, koji obezbeđuju nosivost, na primer 10,5 tona, i slični propisi, da se ne bi moglo reći da odgovarajući put propada zbog neadekvatnog korišćenja i neadekvatnog saobraćaja.
Takođe, propisuje se i kompletan izgled svih puteva prema kategoriji puteva. Na primer, zakon jasno kaže da autoput mora imati dve fizički potpuno odvojene kolovozne trake, da svaka od tih kolovoznih traka mora imati dve potpuno zasebne saobraćajnice i da je autoput – put koji mora da obezbedi kvalitetan i bezbedan saobraćaj, brzinom od 130 kilometara na sat.
Nije bitno da li će se na pojedinim deonicama ta brzina zbog ovog i onog razloga ograničiti, ali na pravcima, na mestima gde je bezbedna ta vožnja, kvalitet puta mora biti takav da omogući takvu brzinu. Recimo, put prvog reda kaže se da mora da ima minimalnu širinu 3,5 metara.
Takođe, u zakonu se kaže da put prvog reda mora da obezbedi bezbednu vožnju brzinom od 100 kilometara na sat i u izuzetnim slučajevima gde je zbog ovih ili onih razloga nekakav prevoj, ograničenje brzine manje, naravno da je to moguće, ali u svojim standardnim deonicama on mora da pruži odgovarajući kvalitet i bezbednost.
Takođe se kaže da raskrsnice puteva bilo kog reda moraju biti vrhunski bezbedne. Zna se po kojim parametrima se projektuje raskrsnica i, naravno, to ovaj zakon sve definitivno precizira. Reći ću još nekoliko detalja, recimo, put prvog reda mora u svojim pravcima koji imaju nagib obezbediti jednu sporu traku za vozila koja se ne mogu kretati odgovarajućom brzinom, da bi obezbedila obilaženje vozila koja se kreću brže.
Prosto rečeno, ovaj zakon je propisao pravila po kojima se projektuju saobraćajnice odgovarajućeg reda. Koliko god prostorni planovi definisali i zacrtavali trase, da li će se put ukrštati sa drugim putem nadvožnjakom ili podvožnjakom, to je u ovom trenutku manje važno, ali bitno je da svaki od ovih puteva pruža odgovarajuću bezbednost učesnicima u saobraćaju.
Takođe, ovaj zakon definiše šta sve jedan projekat sadrži. Projekat javnih puteva ne sadrži samo dokumentaciju vezanu za kolovoznu traku. On propisuje, između ostalog, kako treba da izgledaju objekti uz sam put. Takođe, definiše minimalnu učestalost benzinskih pumpi, servisnih objekata itd.
Takođe, ovim zakonom su se definisale obaveze raznoraznih učesnika u realizaciji programa izgradnje putne mreže. Prevashodno striktno definiše obaveze investitora. Investitor je obavezan na maksimalnu javnost u svom radu.
U trenutku kada dobije odgovarajuću dozvolu za gradnju, mora blagovremeno obavestiti lokalnu vlast, potencijalne učesnike u saobraćaju da će se na određenoj deonici obavljati radovi. Obavezno je njegovo izvršenje efikasno i na vreme i u predviđenom roku ta ograničenja koja vladaju na toj deonici zapravo toliko i traju.
Takođe, sam investitor mora da brine o ljudima, mašinama, koje učestvuju i koje su prisutne na putu u vreme izvršenja radova. Takođe je obavezan da izvrši maksimalnu koordinaciju i sa ostalim učesnicima u izradi infrastrukture na istoj deonici gde se gradi putna deonica.
Prostorni urbanistički planovi, kao što sam na početku rekla, osim što prave strategiju pravaca i kategorizaciju puteva, oni definišu i neke bliže parametre samog kvaliteta i izgleda saobraćajnica, definišu širinu kolovozne trake za određenu kategoriju puta, definišu mesta raskrsnica, podvožnjaka i nadvožnjaka, definišu mesta parkirališta, definišu učestalost odmorišta, mesta potrebnih benzinskih pumpi i servisa.
Da bi ovaj zakon bio efikasan, naravno bilo je neophodno predvideti i odgovarajuće kaznene odredbe. Činjenica je da će stranka G17 plus ovakav zakon sigurno podržati, prevashodno zbog toga što je efikasnost sprovođenja i poštovanja normi obezbeđena prilično rigoroznim kaznama.
Reći ću vam otprilike u kom dijapazonu se kreću te kazne – za pravna lica kazne su predviđene u visini od 100 hiljada do tri miliona dinara. Navešću samo neke od razloga zbog kojih pravno lice treba da bude kažnjeno – ukoliko ne izvršava radove po zakonu, znači bez propisane odgovarajuće planske dokumentacije, ukoliko u toku radova ne obezbeđuje odgovarajuće zaštitne mere, ukoliko nema overenu plansku dokumentaciju, pa i blagovremeno ne podnese zahtev za upotrebnu dozvolu za odgovarajući put, ukoliko ne obezbedi nesmetan saobraćaj. Vi znate da se u pojedinim slučajevima radovi odvijaju samo na delu puta, na samo jednom delu širine kolovoza, ili se na jednoj deonici vrše radovi.
Znači, investitor je obavezan da obezbedi nesmetan saobraćaj odgovarajućom obilaznicom, ili što je još važnije, odgovarajućom signalizacijom u susret radovima.
Naravno da pri obavljanju radova svaki investitor mora da ima odgovarajući nadzor, znači stručan, propisan nadzor što u velikom broju propisa do sada nismo imali. Takođe, ukoliko se postavljaju objekti koji su pomoćni pri izvođenju radova, moraju biti propisno obezbeđeni i ne smeju ometati saobraćaj. Naravno da je obavezno postaviti odgovarajuće ograde, zaštitu, ali tako da ne ometaju saobraćaj.
Takođe će se kazniti privredni subjekti koji u neposrednoj blizini ugrožavaju saobraćaj, ugrožavaju nekakve druge objekte koji nisu vezani za izvođenje radova, ograde, drveće, ostavljaju šut ili otpad, tako da je bezbednost ugrožena. Takođe će se kazniti pravno lice, subjekt koji gradi priključke na put bez saglasnosti javnog preduzeća. Takođe, ukoliko svojim radovima nanosi blato ili eventualno pušta stoku na delove javnog puta ili u neposrednu blizinu, tako da to bude nebezbedno za obavljanje saobraćaja.
Zakon predviđa kazne za fizička lica: u slučaju da gradi objekat i postavlja reklame bez saglasnosti odgovarajućeg javnog preduzeća, postavlja instalacije, vodovod, kanalizaciju, telekomunikacionu mrežu bez saglasnosti odgovarajućeg javnog preduzeća, ostavlja šut, otpad, pali travu uz saobraćajnicu. Znate koliko može biti opasno nekontrolisano samo paljenje trave nečijeg imanja, ali da svojim dimom ugrožava vidljivost na putu.
Takođe će se kazniti fizičko lice ukoliko podiže ogradu i time smanjuje vidljivost na putu, sam gradi priključke na javnom putu bez dozvole, ostavlja građevinski materijal pored puta.
Svedoci smo da i u širem centru Beograda uz javne saobraćajnice veliki broj nesavesnih što građana, što graditelja ostavlja šut i očekuje da će neko za njih obaviti posao odnošenja. Takođe, ukoliko fizičko lice postavlja natpise na putu bez odgovarajuće dozvole.
Svedoci smo političkog nasilja u reklamiranju po putevima i signalizaciji. Svedoci smo koliko je saobraćajnih signala ostalo bez svoje poruke zbog toga što nesavesno lice ostavi svoju političku ili pak komercijalnu propagandnu poruku.
Takođe će se kazniti fizičko lice ukoliko prosipa ulje ili baca neki drugi materijal na put. Ne mogu sa sigurnošću da tvrdim, ali svi znamo da u susednoj Rumuniji postoje deonice puteva gde se prosipa ulje i često se izaziva saobraćajna nesreća i naravno, u neposrednoj blizini se nađu niotkuda neki građani koji vam poskidaju delove sa automobila.
Takođe, ne želim sa sigurnošću da tvrdim, ali znamo, veliki broj nas je svedok da se slična situacija dešava i na jednoj deonici puta u Crnoj Gori, prema moru, kada vam pukne guma, gle čuda – 500 metara ispred vulkanizera i nije tajna da se u svakoj od tih guma nađe po neki ekser.
Stranka G17 plus poziva sve poslanike da podrže ovaj zakon. Cilj nam je, prevashodno, sistemski razvoj putne infrastrukture, usklađivanje sa zakonodavstvom, međunarodnim standardima, jer očekujemo nove investitore. Kada kažem – nove investitore, pod tim ne podrazumevam strane investitore, i naši domaći investitori će investirati samo ukoliko zakonodavstvo garantuje kvalitet zaštite njihove investicije.
Takođe, cilj nam je da se obezbedi sigurna i bezbedna javna mreža puteva. Takođe, vrlo važno je reći da gradnja novih puteva predstavlja nova radna mesta, novi razvojni ciklus, nove turiste, transportne usluge i sve ono što ide uz nove investicije. Naravno da je to zamajac za dodatni opšti privredni razvoj Srbije. Zato vas pozivam, u ime stranke G17 plus, da podržite ovaj zakon. Hvala.

Zahvaljujem se narodnom poslaniku Branki Bošnjak.
Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta, a neka se za reč pripremi narodni poslanik Zlatan Jovanović. Izvolite, gospođo Radeta.

Hvala. Dame i gospodo, danas ovde imamo jedan nepotpun, neprecizan, rekla bih nedovršen zakonski predlog. Sve mi se čini da su ova dva gospodina, saradnici ministra Ilića, učestvovali u radu i izradi ovog predloga zakona. Jedan je čitao hrvatski zakon, drugi je čitao slovenački zakon i onda su bez dogovora napravili veoma lošu kompilaciju. To zaista jeste tako. Delovi hrvatskog zakona i  delovi slovenačkog zakona su ugrađeni u ovaj predlog, ali bez ikakve sinhronizacije.
Bilo bi vam bolje i pametnije, pošto inače samo prepisujete, da ste prepisali jedan ili drugi, nego ste ovako napravili papazjaniju i, kao što rekoh, potpuno nedovršen zakonski tekst.
Kada sam čitala ovaj predlog zakona meni je bilo interesantno obrazloženje, i to deo – razlozi za donošenje zakona. Govoriću malo o tome. Između ostalog, u razlozima za donošenje zakona kaže se: "Međunarodne finansijske organizacije, koje su počev od 2000. godine odobravale kredite, kao i pružale drugu pomoć za razvoj javnih puteva u Republici Srbiji, konstantno ukazuju na potrebu donošenja novog zakona koji će obezbediti samostalnost subjekta koji upravlja javnim putevima, sužavanje kontrole nad ovim subjektom i njegovu fleksibilnu pokretljivu organizaciju, sa namerom da bude ravnopravan partner u pregovaranju i zaključivanju ugovora o zajmu i drugim vidovima pomoći".
Dakle, osnovni razlog za donošenje ovog zakona i predlaganje ovog zakona jesu intervencije međunarodnih finansijskih organizacija. Vlada je to očigledno pogrešno shvatila. To ću vam objasniti kada budemo govorili o članovima 3. i 8. Predloga zakona, kako ćete i putnu infrastrukturu uništiti na isti način kako je uništena železnička, a govorili smo o tome opširno i detaljno kada je bilo reči o Zakonu o železnici.
Rekli smo vam da fizička lica ne možete da uvodite u železnicu na način kako ste to uradili i problemi već postoje, a tek će da postoje. Doduše, ta fizička lica, odnosno privatnici su se dobro udilovali sa ministrom Ilićem, jer smo imali, sećate se, predlog da država da garancije za kredite koji fizička lica uzimaju za uređenje delova železničke pruge.
Dalje, ovde kaže: "Takođe, prisutni su i brojni zahtevi iz Evropske zajednice da se u Republici Srbiji pozitivno zakonodavstvo prilagodi zakonodavstvu Evropske unije". To je ono što vam uporno govorimo da smo daleko od te Evropske unije i da ne treba da zakonima, koji su prilagođeni Evropskoj uniji, uništavamo ono što je moguće da funkcioniše po našim propisima koji, ako treba, mogu eventualno i da se promene.
Onda ste pokušali, da Vlada slaže narodne poslanike i kaže da su, pored navedenih razloga, razlozi za donošenje ovog zakona svrstani u tri grupe: pravna, finansijska i tehničko-tehnološka.
Grupa u okviru pravnih razloga, kaže: "dominantni su zahtevi prema Republici Srbiji da se počne sa usklađivanjem", itd. Dakle, to je Vlada već navela kao jedan od razloga – zahteve međunarodnih finansijskih organizacija i Evropske unije. Onda je suvišno da nas ubeđujete kako je Vlada pametna, odgovorna i brižna i ima pravne razloge da donosi ovaj zakon.
U ovom delu finansijskih razloga, kaže se: "za pretežan broj delatnosti od opšteg interesa, obrazovana su javna preduzeća. Poslove upravljanja magistralnim i regionalnim putevima obavljao je državni organ, što je suprotno zakonskim intencijama. To je u praksi izazvalo brojne nepremostive finansijske i druge probleme, kao i dovelo u pitanje dalje odnose sa inostranim finansijerima i izazvalo poremećaj u obezbeđenju pouzdanog i stabilnog izvora finansiranja. Dok zemlje u okruženju izdvajaju godišnje odgovarajuće procente za razvoj javnih puteva, u Srbiji taj proces ide obrnutim tokovima, odnosno, izdvajanje se, počev od 2000. godine, svake godine smanjuje".
Da je ovde ministar, zamolila bih ga da nam objasni ovu nebuloznu dugačku rečenicu i da nam kaže zašto se izdvajanja od 2000. godine smanjuju, ko je za to odgovoran. Ko je odgovoran za stanje u Srbiji od 2000. godine do danas? Naravno, zna se, to su tri vlade: vlada Zorana Đinđića, vlada Zorana Živkovića i vlada Vojislava Koštunice. Neverovatno je da se ministar i Vlada u obrazloženju ovog predloga žale sami na sebe. Ministar je sam rekao ovde, na primedbu oko strategije u ovoj oblasti, da se i danas primenjuje strategija koja je usvojena 1998. godine, u vreme kada je ministar saobraćaja bio Dragan Todorović, a Dragan Todorović je predsednik Izvršnog odbora SRS.
Naravno, mi to znamo i namerno i svesno smo potencirali taj deo u diskusijama da bismo naveli ministra da to kaže. To je, dakle, tačno i zato ne vidim zašto je, ako to funkcioniše od 1998. godine do danas, sada trebalo angažovati neku švedsku firmu i davati joj ne znam koliko para da prave novu strategiju, ako imamo strategiju koja važi do 2010. godine i koja je bila primenjiva i primenjuje se, i do danas i nije bilo nekih primedbi na nju, tako da je to nešto što je potpuno nepotrebno.
U tehničkim i tehnološkim razlozima za donošenje zakona kaže se: "Zakon o planiranju i izgradnji, (on je donet, samo da vas podsetim 2003. godine), pojedina pitanja koja se odnose na izgradnju i rekonstrukciju, rešio je na nov način, a ti odnosi nisu u skladu sa važećim Zakonom o putevima, zbog čega je, takođe, potrebno pristupiti hitnom usklađivanju".
Sada jedno logično pitanje za ovu i onu prethodnu vladu. Ako je od 2003. godine, nisam sigurna u koje doba je donet taj zakon, čini mi se da je bilo u leto, znači već su prošle dve godine kada je bio donošen, kada je usvajan, kada smo govorili o Zakonu o planiranju i izgradnji, mi iz SRS smo govorili tadašnjoj skupštinskoj većini, gospodo, donosite neprimenjiv zakon.
Evo jednog od priznanja, a posebna priznanja da je to neprimenjiv zakon odnose se na legalizaciju objekata izgrađenih bez građevinske dozvole. Ova vlada nam priznaje da smo imali neprimenjiv zakon.
Pitam ministra, posredno preko njegovih saradnika, kako se onda radilo dve godine. Ova vlada je već više od godinu i po dana aktuelna, kako se onda radilo u ovoj oblasti ako nismo imali usklađenu normativu. Od trenutka, kaže se u obrazloženju, a odnosi se na drastične promene nastale početkom 2001. godine, ukidanjem uredbi itd, kaže, od tog trenutka nastaju krupni problemi u finansiranju, a politika finansiranja koja se ostvaruje od početka 2001. godine neprekidno do sada usmerila je sredstva za puteve u budžet Srbije.
Dakle, opet se žalite sami na sebe, a kod vas je i nož i pogača. Ne vidim zašto se i kome žalite na ono što sami regulišete. To je jedan od problema u funkcionisanju i ove vlade, a o tome ćemo neki drugi put.
Dalje kažete, takav način finansiranja imao je negativne posledice na ukupno stanje izgradnje javne rekonstrukcije i javnih puteva, a posebno se odrazio na obim i kvalitet održavanja. Taj obim i kvalitet održavanja je zaista interesantan i na nivou grada Beograda i na nivou Republike Srbije. Gde god krenemo, šta se radi. Skida se asfalt i stavlja se novi. Neviđeno je pranje para i dešava se kroz takva asfaltiranja. To svi u Srbiji znaju.
To je javna tajna da najviše para može da se opere i da se ukrade i da se uzme od građana Srbije kroz skidanje i ponovno stavljanje asfalta. To se radi na svim putevima u Srbiji i gde ima potrebe i gde nema potrebe. To se radi po gradu Beogradu i ostalim gradovima u Srbiji. Skine se asfalt, stavi se novi, a posle tri meseca deo se kopa i stavljaju se neke cevi i onda se opet zatrpava, pa su onda zaboravili da stave kablove i onda moraju ponovo da otkopavaju i da skidaju asfalt. To se sve radi potpuno svesno.
Nisu baš glupi oni koji rade te poslove, pa da zaborave kada skinu asfalt i kada kopaju da stave vodovodne cevi i da pregledaju kanalizacione i da konsultuju PTT i EPS da li treba da se stavljaju podzemni kablovi itd. Oni to odlično znaju, ali namerno svesno ne rade tako nego rade ovako kako se ne radi nigde u svetu osim u zemlji Srbiji.
Vidite sada šta se dešava sa izgradnjom Nemanjine ulice u Beogradu. Neverovatno je da se zatvori najprometnija ulica u gradu umesto da se radila jedna traka, odnosno jedan deo, pa onda drugi deo. Ne. Sve je zatvoreno, haos je u Beogradu. U prvoj najavi Bojan Stanojević, gradski menadžer, reče da će to trajati 90 dana. Sinoć kaže 124 dana, zamislite preciznosti. Objašnjava kako se svuda u svetu tako radi, a oni će sada da probaju u Beogradu, pa ako se ispostavi da je to dobro, onda će i ubuduće tako da se radi. Onda visokoumni odgovor Bojana Stanojevića na pitanje zašto se to nije radilo u vreme kada je manja frekvencija saobraćaja u julu i avgustu, kaže – zato što za dva meseca taj posao ne može da se završi, pa zašto bismo počinjali, ako ionako moramo da radimo još mesec dana mimo tog perioda kada je slabija frekvencija saobraćaja.
Zamislite vi tu nebulozu i glupost Bojana Stanojevića, pa ako već moraju građani da se muče, onda je bolje da to traje jedan mesec nego sada četiri meseca, koliko predviđa Bojan Stanojević. Naravno, tu ćemo da vidimo ono što smo već navikli od Bojana Stanojevića i od Nenada Bogdanovića.
Čim se zatrpa Nemanjina ulica jednog dana jednog meseca, a to će biti već iduće godine, onda će za mesec ili dva dana ponovo da skidaju asfalt, stavljaju neke nove trotoare, nove cevi. Tako su radili sa ovim delom od Skupštine do Knez Mihailove, u centru grada.
U obrazloženju ovog zakona navedeno je još nešto interesantno, kaže: "U tehnologiji obavljanja pojedinih poslova kao što su asfaltiranje, struganje asfalta, ugradnja stabilnih podloga, izgradnja zaštitnih, odbojnih i drugih ograda, izvršen je veliki napredak koji u Srbiji nije mogao biti prihvaćen iz napred iznetih razloga".
Prvo, potpuno je neprimereno navoditi bilo koji od ovih razloga za ovo što Vlada u obrazloženju kaže. Suština je upravo ono što sam rekla, a to je da se na asfaltiranju kradu pare građanima Srbije, da nije problem u propisima. Zna svaki građevinac, svaki inženjer niskogradnje šta treba i kako treba da se asfaltira put, ulica. Ne treba nam tu ni EU ni njihova pamet.
Naši inženjeri su dovoljno pametni da to znaju. Znaju to i ljudi koji rade da urade. Problem je što u svakom kvadratnom centimetru asfalta mora neko da se ugradi, mora neko da se udiluje. U gradu Beogradu su to Bojan Stanojević i Nenad Bogdanović, a na nivou Republike Srbije je to Velimir Ilić i njegova svita.
Neverovatno je šta pokušavate, Vlada pokušava da se zakonom, odnosno obrazloženjem zakona, sakrije iza nečega što svi u Srbiji znaju da je istina. Gospodo iz Veljinog kapitalnog ministarstva, kažite mu, a i vi radite taj posao, da malo povede računa o saobraćajnim inspektorima, o njihovim nadležnostima i stvarnom učinku na terenu, o broju tih ljudi na terenu. Kada oni budu radili svoj posao, onda će biti manje ovih problema.
S tim u vezi je amandman na član 44. Predloga ovog zakona, a u članu 44. se kaže da je na javnom putu zabranjeno naročito, pa je onda nabrojano šta je sve zabranjeno, naravno uglavnom sve ovo što je ovde nabrojano i treba da bude zabranjeno.
Poslanik SRS, kolega Krajinović je podneo amandman i napisao da se briše ovaj član. Govoriće on detaljno kada se bude raspravljalo u pojedinostima. Nije taj amandman napisan zato što mislimo da ne treba da bude zabranjeno privremeno ili trajno zauzimanje puta, izvođenje radova na javnom putu koji nisu u vezi sa izgradnjom i da ne čitam dalje itd.
Ne, ovaj amandman je napisan da bismo, obrazlažući ga, skrenuli pažnju Ministarstvu i Vladi Republike Srbije da ne mogu da funkcionišu sa, recimo, dva inspektora na teritoriji Vojvodine, pa da su supermeni, da su ne znam šta, ne bi mogli ni da optrče sve puteve, a kamoli nešto konkretno da urade.
To je ono, između ostalog, o čemu bi trebalo u Ministarstvu da vodite računa. Dakle, da povećate broj tih ljudi, da im date određena ovlašćenja i da se pobrinete da ti ljudi svoj posao rade pošteno, da ne može neko da ih plati na terenu i da ih platite onoliko koliko to zaslužuju.
Toliko ste prenatrpali to vaše ministarstvo ljudima, toliko ih pozapošljavali da je to neverovatno. Sve ste ih smestili u kabinete, u kancelarije, u okruženje Velje Ilića, umesto, a ne bismo imali ništa protiv, da ste primili veliki broj inspektora i da ste ih poslali na teren i da građani Srbije imaju koristi od tolikog broja zaposlenih u kapitalnom ministarstvu. U članovima negde od 90, 91, 99. itd, a tu smo išli sa istom vrstom amandmana, takođe da bismo skrenuli pažnju Ministarstvu da ovaj deo materije, koji se odnosi na kažnjavanje, uglavnom mora da bude regulisan Zakonom o bezbednosti saobraćaja na putevima.
Vi ste ne samo tu, nego u dobrom delu ovog zakona, pomešali nadležnosti koje treba da reguliše jedan i drugi zakon. Zato, između ostalog, ovaj zakon nije dobar, ovako kako ste ga koncipirali.
U članu 3. kažete da javni putevi i nekategorisani putevi čine mrežu puteva. "Putevi iz stava 1. ovog člana, kao dobra u opštoj upotrebi, u državnoj su svojini i na njima se mogu sticati prava korišćenja, prava službenosti i druga prava određena zakonom".
Amandmanom smo menjali ovaj član, brisali stav 2. zbog ovog što je napisano u članu 8. gde se u stavu 2. kaže: "Delatnost upravljanja državnim putevima može da obavlja i privredno društvo, odnosno drugo pravno lice ili preduzetnik, pod uslovima i na način utvrđen zakonom kojim se uređuje obavljanje delatnosti od opšteg interesa".
Mi u SRS to ne možemo da prihvatimo, nismo to mogli ni kada se radilo o železnici. Ponavljam ponovo, da su u železnici problemi već evidentni. Pitanje je koliko to ima veze sa Šarančićem i sa sumnjivim nabavkama, ali valjda će nadležni organi da se ozbiljno pozabave tim, da neće samo novine da se bave takvom vrstom problema i kriminala u Vladi i oko Vlade Srbije.
U članu 18. kažete – visina naknade iz člana 17. tačka 1) i 13), a član 17. je da se za upotrebu javnog puta plaćaju naknade i to tačka 1) je godišnja naknada za motorna vozila, traktore i priključna vozila, a tačka 13) je naknada za upotrebu državnog puta za vozila registrovana u inostranstvu.
Zamislite, ove dve kategorije ste predvideli. Odluka o visini naknade iz stava 3. ovog člana za državni put donosi se uz saglasnost Vlade, a za opštinski put, odnosno ulicu uz saglasnost skupštine opštine, odnosno skupštine grada. Šta ovo znači?
Kada se ovo ovako pročita i neko ko nije pročitao ceo zakon reći će – lepo, ovi iz ministarstva počeli da misle o opštinama i o lokalnoj samoupravi i imaćemo i mi neke koristi od primene ovog zakona. Nije tako. Radi se o tome da ste zakonom predvideli da opštine naplaćuju naknade za nešto što uopšte ne postoji. Dakle, još jedna prevara građana Srbije, još jedan razlog više zašto SRS neće glasati za ovaj zakon.
Ne mislimo da ovaj zakon sa ovakvim naslovom ne treba da postoji. Treba, ali zakon koji ispod ovog naslova sadrži sve o čemu sam govorila, i o čemu su kolege govorile i još će da govore, jeste neprihvatljivo za nas iz SRS. Zaista bi bilo najbolje da ovo što stoji u članu 103. bude i tačno, a to je da zakon stupa na snagu 1. aprila 2005. godine, da to bude prvoaprilska šala. Zaista je neozbiljno. Ovo može da se tumači kao formalnost.
Zakon ste predali Skupštini 18. februara 2005. godine i tada ste rekli da stupa na snagu 1. aprila 2005. godine. Neodgovornost, neozbiljnost, potcenjivanje i vređanje dostojanstva Narodne skupštine je iskazano kroz ovaj član, da se niko od vas nije setio da pre nego što je ovaj zakon došao u skupštinsku proceduru kaže da Vlada podnosi amandman, zakon neće i ne može stupiti 1. aprila 2005. godine na snagu, nego nekog datuma koji ćete valjda da utvrdite.
Dakle, još jedanput, govorićemo detaljno i opširno u pojedinostima. SRS neće glasati za ovaj zakon i preporučujem to i ostalim poslanicima, jer očekujem, i normalno je i trebalo bi da narodni poslanici rade na terenu, da se viđaju sa svojim sugrađanima na terenu. Teško će im objasniti ovu prevaru za lokalne uprave po Srbiji.