Dame i gospodo, SRS smatra da nijedan ministar u ovoj vladi, pa bio iz bilo koje stranke, ne bi smeo da ima ovlašćenje da isključivo bude njegovo diskreciono pravo da on daje naređenje za upotrebu jedinica za specijalna dejstva.
Radi se o oružanoj sili. Nije to dobrovoljno vatrogasno društvo. To su specijalne jedinice sa oružanom silom, koje treba da intervenišu na užem i širem području Republike.
Dame i gospodo, bio sam 1981. godine komandir na Kosovu, kada su izbili čuveni i poznati neredi. Znalo se tada ko je doneo odluku da se mogu upotrebiti specijalne jedinice.
Bio sam u sastavu 10.000 policajaca, koji su iz svih tadašnjih republika učestvovali na suzbijanju separatizma i ostalog što je viđeno u to vreme na Kosovu i Metohiji. Imam u tome iskustvo veliko.
Međutim, dati diskreciono pravo jednom čoveku, rekao sam i ponovo ponavljam, bio ministar iz ove ili one stranke, bilo bi pogubno. Odluku za podizanje oružane sile mora da donese Vlada, mora Vlada da odgovara, a ministar unutrašnjih poslova mora predsednika Vlade da hitno obavesti o događajima užih ili širih razmera, gde je neophodno da jedinica interveniše. Hitno se sastaje Vlada, kao u vanredno vreme, u vanrednim okolnostima, donosi odluku i iza te odluke stoji Vlada, a ne pojedinac.
Taj pojedinac može da donese pogrešnu odluku. Šta ćemo onda? On naredi da se upotrebi vatreno oružje na studente, na radnike koji štrajkuju. Šta ćemo da radimo? Neposredni starešina izda naređenje, od strane ministra primio naređenje putem teleksa ili radio-vezom; ovaj izdaje naređenje i šta se događa? Počelo je paljenje automobila, šta će da radi, kao u Francuskoj. Francuska vlada o tome odlučuje. Ne možemo da se ponašamo selektivno.
Prema tome, ne može se dati diskreciono pravo jednom čoveku. Ne bih smeo da prihvatim taj rizik da dam saglasnost za upotrebu specijalnih jedinica. Što se malo istorijski ne vratimo u prošlost? Zašto ne obratimo pažnju šta je bilo sa upotrebom Jedinice za specijalna dejstva - "Crvene beretke". Zašto nam to nije primer i pouka da ne možemo tako dozvoliti nekome, ni generalu Guriju, koji sada telali po televiziji kako je komandovao, šta je ko radio. To je besmisleno, to je nepravedno.
Slažem se da ministar izda uputstvo u tom trenutku za sprovođenje te odluke. Onda bi to bilo u saglasnosti sa mišljenjem i programom SRS. To pitanje je izuzetno problematično i za SRS neprihvatljivo.
Nas iznenađuje da demokrate danas predlažu ovakva rešenja u jednom zakonu, da možemo dozvoliti da nam nevladine organizacije nađu prvo mesto u odnosu na saradnju sa građanima, a bez građana nema uopšte uspeha službe ni javne, ni bivše državne bezbednosti, odnosno sada BIA-e.
Prema tome, verujem da ministar razmišlja o tome da li će takav rizik i odgovornost prihvatiti. Šta će ako ispadnu štetne i opasne posledice po živote ljudi - neko upotrebi vatreno oružje i pobije 100 građana. Šta ćemo? Onda ministar kaže - da, upoznao sam Vladu, Vlada je donela odluku.
Ali, ako ministar da jednu saglasnost i jedno mišljenje, a to mišljenje i tu saglasnost neko izvrši, nastupe štetne posledice, dakle, to je nešto što naš Ustav ne predviđa, a ni međunarodni dokumenti.
Evo vam slučaj Francuske. I oni imaju Šiptare sada. Videli su da im se hiljade automobila pali i gore kuće. Ali, kada su bacali bombe na Srbiju, oni su uživali. Evo, imaju i oni Šiptare tamo, pa neka vide kako da se obračunaju. Zato Vlada i predsednik Republike Širak zasedaju, izdaju naloge kako da se sa teroristima obračunaju.
Mislim da je vrlo rizično da ministar prihvati takvu odgovornost i da sutra bude izložen neprijatnostima. To je naša dobra namera i nije nešto što nije prihvatljivo.
