Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, dobar dan, nastavljamo rad Pete sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2005. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 100 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno više od jedne trećine narodnih poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: Snežana Stojanović-Plavšić, Ivana Kovačević, Donka Banović, Aleksandar Lazarević, Suzana Grubješić, Miroslav Markićević i Nadica Momirov.
Prelazimo na 5. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O BANKAMA (pojedinosti)
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Mita Avramov, Dragoljub Anastasovski, Zoran Antić, Veroljub Arsić, Igor Bečić, Branislav Blažić, Milorad Buha, Milan Veselinović, Živan Vladimirović, Boban Vojinović, Milivoje Vuković, Aleksandar Vučić, Gordana Gajić, Rodoljub Gačević, Darko Glišić, Jovan Daja, Stevica Deđanski, Miloš Dišić, Momčilo Duvnjak, Goran Dunjić, Milomir Dunjić, Aleksandar Đorđević, Miodrag Đorđević, Tihomir Đuričić, Dragan Živkov, Stefan Zankov, Radiša Ilić, Branislav Janković, Zlatan Jovanović, Nataša Jovanović, Petar Jojić, Srđo Komazec, Božidar Koprivica, Ljubomir Kragović, Blagoje Krajinović, Zoran Krasić, Milorad Krstin, Bore Kutić, Nikola Lalić, Srboljub Marinković, Momir Marković, Zoran Mašić, Vojislav Milajić, Dragoslav Milković, Vitomir Milošević, Igor Mirović, Milorad Mirčić, Nenad Mitrović, Paja Momčilov, Miroslav Nedeljković, Tomislav Penezić, Dragutin Perić, Sreto Perić, Vitomir Plužarević, Gordana Pop-Lazić, Mileta Poskurica, Vjerica Radeta, Zlatko Radić, Ivan Radić, Milovan Radovanović, Branislav Rankić, Branko Ranković, Prvoslav Savić, Dragoljub Simonović, Slaviša Slavković, Sulejman Spaho, Dragoljub Stamenković, Mihajlo Stevanović, Milan Stevović, Stojan Tintor, Nikola Todorović, Vučeta Tošković, Goran Cvetanović, Stojan Cvetković, Lazar Čavić, Miljko Četrović, Dragan Čolić, Nemanja Šarović, Milan Škrbić, Ljiljana Nestorović, Meho Omerović i zajedno Milomir Minić i Jovan Todorović.
Primili ste mišljenje Vlade Republike Srbije o podnetim amandmanima.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 140. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na član 1. amandman je podneo poslanik Mita Avramov.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 2. amandman je podneo Dragoljub Anastasovski.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Dragoljub Anastasovski.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 2. Predloga zakona o bankama u ime poslaničke grupe SRS, kojim tražim da se ovaj član briše.
Međutim, pre toga moram da kažem, po starom običaju, nema resornog ministra da prisustvuje ovoj raspravi, da bi mogao da prihvati neki amandman, ali dobro, šta je tu je.
Narodna skupština Republike Srbije ne bi smela da bude glasačka mašina u funkciji G17 plus i Vlade Republike Srbije. Predloženi zakon o bankama treba da ozakoni sve zloupotrebe Mlađana Dinkića i njegovih pajtaša, pa je iz tih razloga dostavljen narodnim poslanicima pred sam početak rasprave, da ne bi mogli da prouče zakon i kroz raspravu u Skupštini obaveste javnost o namerama Mlađana Dinkića.
Bez obzira na sve pokušaje ministra i Vlade da nam otežaju rad, poslanička grupa SRS će učestvovati u raspravi o Predlogu zakona o bankama povodom svih amandmana.
Mislim da su resorni ministar i Vlada zakasnili sa ovim predlogom zakona, jer je trebalo da ga donesu mnogo ranije, odnosno pre uništavanja bankarskog sistema i zatvaranja skoro svih domaćih banaka, te stoga ne vidim svrhu ovog zakona, sem ako ne planirate da sve nelegalne i kriminalne radnje, koje ste počinili, opravdate i ozakonite.
Po mom mišljenju, bilo bi mnogo bolje da danas raspravljamo o predlogu zakona o stranim bankama na teritoriji Republike Srbije, koje niču kao pečurke i veoma dobro rade, ali isključivo za sebe.
Nijedna zemlja u okruženju nema ovako visoke kamatne stope kao mi i, samim tim, banke imaju ogromne profite, a sve su to mogle da rade naše domaće banke i da profit ostaje u Srbiji.
Zbog svega navedenog, poslanička grupa SRS neće glasati za ovaj zakon. Hvala.

Hvala. Da li još neko želi reč o amandmanu? (Da.) Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Opet bez ministra i opet bez guvernera koji je nadležan kada je u pitanju ova materija, pa čak može da bude i predlagač zakona. Praktično, donosi se novi zakon o bankama, da bi javnost u Republici znala o čemu se radi.
Kada budete izglasali ovaj zakon, prestaće da važi Zakon o bankama i drugim finansijskim organizacijama, a to je onaj zakon koji je donet 1993. godine, koji je pretrpeo izmene 1995. i 1999. godine, pa 2002, 2003. i 2005. godine. Znači, danas drugi put pričamo o bankarskom sistemu u nivou normi i propisa koji treba da regulišu poslovanje banaka.
Zašto ovaj zakon dolazi i da li postojeći Zakon o bankama i finansijskim organizacijama predstavlja neku smetnju? Da ne bi bilo improvizacija, da pročitam ono što Narodna banka i Ministarstvo finansija odavno pričaju da je potrebno da se uradi u našem bankarskom sistemu, pa vi procenite da li je to baš opravdano i da li je baš neophodno da se u ovom trenutnu radi.
To je nastavak politike usmeravanja inostranih investitora na kupovinu akcija banaka u većinskom domaćem vlasništvu, kao i podrška pripajanju pojedinih banaka u cilju ispunjavanja propisanih kriterijuma poslovanja. To je od 2002. godine kontinuirani zadatak. U prevodu se to može protumačiti - uništiti do poslednjeg atoma, da ne postoji ni jedna domaća banka, a sve što postoji na našem domaćem tržištu mora biti inostrana banka, inostrani kapital, nije bitno ime i prezime direktora, bitno je da osnivač mora biti neko iz inostranstva.
Dalje, promene vlasničke strukture bankarskog sektora, kako na bazi sprovođenja konverzije potraživanja države po osnovu Pariskog i Londonskog kluba u vlasnički udeo, tako i putem značajnog porasta učešća inostranih banaka u bilansnoj sumi.
Znači, sva strateška opredeljenja nadležnih u državi koja se tiču bankarskog sistema uvek imaju prefiks "ino".
Zatim, sprovođenje svih aktivnosti vezanih za privatizaciju banaka, što se računa da će biti okončano u 2005. godini, a tiče se slučajno preostalih banaka - Jugobanka, Novosadska banka, Kontinental banka, Vojvođanska banka, Niška banka, Panonska banka, Kredi banka iz Kragujevca.
Čitam ono što je zvanični dokument NBS. Nešto je u međuvremenu i urađeno, tako da možda deluje da ovaj izveštaj nije u ovom trenutku aktuelan, ali pričam o opredeljenjima zvanične politike u Republici Srbiji, strateškim ciljevima koje su oni postavili u bankarskom sektoru. Kao kruna svega toga dolazi ovaj zakon o bankama, koji je danas na dnevnom redu.
Dalje, ubrzanijeg rasta štednje stanovništva u odnosu na prethodne godine, jer, navodno, kada je strana banka, onda je štedni ulog sigurniji. Sledeći ciljevi: da se dođe do normativnog rešenja koje će da omogući ocenu boniteta potencijalnih sticalaca akcija banaka, u slučaju kada se radi o sticanju preko 15% akcijskog kapitala; poboljšanje sistema informisanja; davanje saglasnosti bankama za obavljanje brokersko-dilerskih poslova itd.
To se sve nalazi u jednoj od studija, odnosno to ima svoj pravi naziv - izveštaj o stanju u bankarskom i ukupnom finansijskom sistemu zemlje. Znači, prva etapa, po proceni guvernera i ministra finansija, po njima, stabilizovanja, oživljavanja, a po meni i po članovima SRS, pa i po stanovištu većine građana Republike Srbije, ta prva etapa je bila temeljno uništavanje i formiranje novog bankarskog tržišta, ne samo bankarskog, nego i tržišta kapitala, hartija od vrednosti, ukupnog finansijskog tržišta u kome će da gospodari ino faktor.
Ovo što je navedeno u obrazloženju, da je ovaj zakon usaglašenim sa nekim standardima i da, navodno, postoji i naša obaveza da naš bankarski sistem usaglasimo sa tim standardima, verovatno je za ovu grupu koja drma u bankama i bankarskom sistemu najvažniji izgovor. Oni kažu, definicija Bazelskog komiteta za kontrolu banaka, odnosno za kvalitet kapitala, kako to treba da stoji u pravom i originalnom prevodu, samo ukazuje da neki zahtev MMF u ovom delu treba da pojača ono što svi znamo i što svi osećamo, a to je da ino-kapital bude dominantan u našem bankarskom sistemu, ne radi nas, ne radi naše privrede, nego radi onih kojima je ova vlast i ona prethodna na tacnu dala naše kompletno tržište.
Kao posledica toga javlja se ino-monopol u Srbiji, tako da od ino-kapitala, ino-osnivača zavisi život u Republici Srbiji, i privredni i ovaj ljudski svakodnevni život.
Postali smo taoci stranih banaka, a banka je običan papir preko koga se kreira novac i, po pravilu, novac bez pokrića, i izvlači ona osnovna supstanca od svakog građanina, od svakog privrednog subjekta.
Ovaj zakon predstavlja krunu uspeha Mlađana Dinkića, Jelašića i ostalih koji su shvatili svoju poziciju u vlasti - da moraju da čine sve onome ko ih je uzeo u zakup. Zato smo mi podneli ovoliki broj amandmana, da po svakom članu i po svakom amandmanu ukažemo na dugoročno štetne posledice po bankarski sistem i po ekonomiju ove države, tako da, ako se neki put pomene ona čuvena čarapa i oni hekleri, onaj Kipar, Pariski i Londonski klub, gde je pregovarano o nepostojećem dugu, koji postoji u papirima, znate kako bankari to nacifraju, to njima nije nikakav problem, samo da bismo ukazali koja je pogubna politika i kakve sve posledice nas očekuju. Mi koji pretendujemo na buduću vlast moramo unapred da učinimo sve, ako možemo, da spasimo što se spasiti može.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Antić.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman.
Reč ima narodni poslanik Zoran Antić.

Dame i gospodo narodni poslanici, zakon o bankama je izuzetno značajan zakon za sve građane, a pre svega za privredu Srbije. Mislim da bi svi trebalo da delimo mišljenje da je način na koji je došao pred poslanike neprimeren, nedopustiv, jer se preko noći, u setu zakona koji su izuzetno bitni i regulišu sve oblasti, pre svega zdravstva i finansija, našao i ovaj zakon, a da nije bilo dovoljno vremena da se stručna javnost posveti ovom zakonu, pa ni mi poslanici, nažalost, nismo imali dovoljno vremena, jer je po hitnom postupku uvršten na zasedanje Skupštine.
Što se značaja zakona tiče, kao što rekoh, ima izuzetan značaj za celokupnu privredu. Dosadašnje ponašanje Vlade i Ministarstva, kada je u pitanju bankarsko tržište, čine i te kako nezadovoljnom SRS. Naša procena je da je u bankarskom sektoru učinjeno najviše štete u prethodne dve godine, a pre svega kroz jednu privatizaciju u kojoj se niti vidi neka vizija, niti se vidi strategija. I bez strategije i vizije Vlada je krenula u uništavanje svih srpskih banaka.
Ovaj zakon, koji je pred nama, samo ima cilj da taj posao koji je započet i, pre svega, urađen u toku ove godine, bude i dovršen. Mi nemamo nijedan razlog, niti jedno opravdanje od strane Vlade zbog čega se pristupilo privatizaciji svih srpskih banaka, zbog čega nije sačuvano bar par banaka, zbog čega nije došlo do integracije pojedinih srpskih banaka i stvaranje možda neke banke koja bi bila lider na ovim našim bankarskim prostorima i koja bi garantovala da ćemo u nekom narednom periodu preko te banke moći da sprovodimo neku ekonomsku politiku.
Mi smo na ovaj način izgubili bitne mehanizme kojima može da se utiče na sva privredna kretanja, a u kojoj je situaciji privreda nemam potrebe ni da govorim, to svakodnevno osećaju građani kroz sve veće siromaštvo, sve manji broj radnih mesta, sve veću nelikvidnost privrede. Nažalost, to je možda najveća šteta koju je ova vlada od dolaska na vlast učinila građanima Srbije.
Kada je u pitanju konkurencija koja se pojavila na bankarskom tržištu, očigledno je i uvek je bilo zalaganje SRS da se konkurencija omogući na svim tržištima, pa i na bankarskom tržištu. To je prevashodni cilj. U svakom slučaju, bio bi jeftiniji i efikasniji bankarski sistem. Čini mi se da posle godinu dana privatizacije skoro celog bankarskog sektora, niti smo dobili jeftiniji, niti efikasniji bankarski sistem.
Kamate koje su najbolje merilo efikasnosti nekog sistema i dalje su prevelike za našu privredu. Krediti koji se nude i dalje su uglavnom kratkoročni krediti. To su krediti za tekuću likvidnost naše privrede. Sve u svemu, nije učinjen pozitivan pomak kada je u pitanju kreditiranje naše privrede, pa samim tim i mogućnost za ozbiljniji privredni razvoj Srbije.
Hoću da kažem da smo u prethodnoj godini dobili i povoljniji kreditni rejting, tako da je bilo za očekivati da ćemo imati ozbiljniji pad kamata. To se, po meni, pre svega nije desilo zbog toga što imamo kratkoročnu ekonomsku politiku, koja je opterećena inflacijom i, nažalost, efekti koje smo mogli da očekujemo iz privatizacije pojedinih banaka kroz konkurenciju na tržištu istopili su se u činjenici da je visokim bankarskim kamatama Vlada pokušavala da utiče na smanjenje inflacije, bez obzira što će to dugoročno i te kako da utiče na privredni rast i standard svih naših građana.
Vlada ume jako često da se hvali štednjom koja je velika kod građana Srbije. To je samo privid. Činjenica je da je oko 1,5 milijarda danas u depozitima kod banaka širom Srbije. To je samo nekih 25 do 30 posto od ukupnog potencijala koji imaju građani Srbije. Još uvek je veliki novac, što se ono kaže narodski, u slamaricama, a činjenica je da je jedino visokim kamatnim stopama na devizne uloge, koje se nude građanima Srbije, Vlada uspela da jedan deo novca stavi u funkciju razvoja srpske privrede.
Nažalost, mnogo veći deo novca stavio bi se u funkciju privrede kada bismo imali razvijeno finansijsko tržište i kada bismo imali čuveni zakon o investicionim fondovima, koji već godinu dana čekamo u Skupštini Srbije. Kada bismo sav onaj novčani kapacitet koji imaju građani Srbije stavili u funkciju razvoja bilo bi više nade i za sve nas i vere da ćemo u nekom budućem periodu kroz ozbiljniju investiciju moći da pomognemo i hiljadama ljudi koji su ostali bez posla.
Zakon pred nama koji treba da izglasamo u svakom slučaju neće pružiti veliku šansu domaćim bankama, onim bankama koje još uvek nisu privatizovane, jer je očigledna želja Ministarstva finansija da se uništi domaći bankarski sektor. Još jedanput podvlačim, velika je šteta za privredu, to je jedna kratkoročna politika, koja će uticati bitno na standard i dalje osiromašenje svih građana.
Zahvaljujem se i pozivam da sve ove amandmane koje je SRS podnela shvatite kao želju SRS da se ova oblast mnogo ozbiljnije uredi, da sva pitanja u vezi bankarskog sistema budu uređena mnogo transparentnije nego što je to činjeno do sada i da se šansa, propuštenu kroz privatizaciju bankarskog sistema i oživljavanje finansijskog tržišta, ne propusti kroz privatizaciju eventualno velikih javnih preduzeća, koja je pred nama.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 4. amandman je podneo poslanik Veroljub Arsić.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman.
Da li neko želi reč?
Izvolite, reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić.

Dame i gospodo narodni poslanici, Narodna skupština pred sobom ima zakon o bankama i može da se kaže da su pripreme za donošenje ovog zakona započete još pre nekoliko godina. Započete su krajem 2001. godine, početkom 2002. godine. Ni taj datum nije slučajan, jer je u toku 2002. godine otpočela zamena valuta zemalja EU u evre.
Pravi početak jeste prvo stidljivo, a kasnije i masovno zatvaranje domaćih banaka koje su bile uglavnom u društvenom kapitalu. Šta je time tadašnji guverner Narodne banke Jugoslavije Mlađan Dinkić želeo i hteo da postigne? Ma koliko to on ovde isticao da su te banke morale da budu zatvorene, mnogi kasniji njegovi postupci su nas navodili na to da to uopšte nije ni trebalo da se desi.
Šta je prvo bio cilj? Velike banke, koje su bile u vlasništvu društvene svojine, imale su ekspoziture svuda na teritoriji Republike Srbije. Svuda, i to je bio uglavnom ekskluzivan poslovni prostor, koji se nalazio u centrima gradova, sa određenom infrastrukturom, sa određenom kadrovskom infrastrukturom i jednostavno kao takve predstavljale su ozbiljnu konkurenciju određenim stranim bankama, koje u to vreme nisu uopšte htele da imaju nikakvu zakonsku vezu sa svojim pravim osnivačima i vlasnicima u inostranstvu zato što nisu imali određeno poverenje u Mlađana Dinkića i Dosovu vladu koja je tada bila u Srbiji.
Cilj tih banaka je bio taj da sva ona devizna sredstva koja se nalaze kod građana Republike Srbije, a koja nisu bila u evrima, prikupe, izvrše zamenu i, ako je moguće, da se prilikom te zamene ostvari i nekakav profit. To je bio taj prvi cilj koji nije bio mnogo značajan.
Zarada u svakom slučaju jeste bila velika, ali to nije bio primarni cilj. Primarni cilj je bio taj da strane banke, bez dinara sa strane, iz inostranstva, dođu do obrtnih sredstava. U tom poslu je najviše pomagao stranim bankama i određenim domaćim bankama i tadašnji guverner Narodne banke Jugoslavije Mlađan Dinkić. Sa gašenjem velikih poslovnih banaka i prelaskom platnog prometa u banke, izuzimanjem iz Narodne banke, stvorio se još jedan deo poslovnog prostora same Narodne banke, Zavoda za obračun i plaćanja, koji je opet poslužio određenim privilegovanim bankama da dođu u posed tog poslovnog prostora.
Tu na prvom mestu mislim na Nacionalnu štedionicu, koja je sve veće centre Zavoda za obračun i plaćanja tadašnje Narodne banke Jugoslavije uzela pod svoje. Otpočelo je zamena, odnosno vraćanje starog deviznog duga, štampanje hartija od vrednosti za građane koji su morali to duže da čekaju, da ne spominjemo da je u tom poslu najviše profitirala Nacionalna štedionica.
Kada su u pitanju ostale banke koje su ovde poslovale, njihove procene su bile da se ovde na tržištu nalazi negde oko tri, eventualno četiri milijarde maraka tadašnjih i da je to sasvim dovoljan početni kapital za dalji nastavak rada tih poslovnih banaka. U tim procenama su očigledno pogrešili, jer je zamenjeno negde oko 7,5 do 8 milijardi maraka. U svakom slučaju, ta njihova pogrešna procena išla im je na ruku.
Šta se tada dešava? Imali smo domaće banke koje su tada bile u društvenom sektoru, koje su istisnute sa tržišta i pojavio se vakuum i odjednom se pojavljuju neke strane banke i tadašnja Dosova vlada i guverner Narodne banke Jugoslavije, Mlađan Dinkić, počinju da tvrde pred građanima, pred srpskom javnošću, kako te banke imaju cilj da investiraju u domaću privredu.
Kako se investiralo u domaću privredu? Pojavom strane banke i stranog imena na tržištu htela je da se stvori određena sigurnost kod građana koji su vršili zamenu zapadno-evropskih valuta u evro i da taj evro ostave u depozitu kod stranih banaka. U tome se prilično uspelo, iako je činjenica da su te banke izbegavale da imaju bilo kakvu zakonsku vezu sa svojim bankama u inostranstvu.
Dalje, depoziti pod kojima su građani ostavljali svoje devize kretali su se od 1,5 do 2% na godišnjem nivou, a ta ista sredstva bila su upumpavana u kredite i to najčešće kratkoročne, kako građanima tako i privredi, pod kamatnim stopama od 12, 14, 16, 18 i 20%. Tada se tvrdilo da su to jeftini krediti i cilj je bio da se prikaže da je taj novac došao sa strane.
Međutim, u najvećem broju slučajeva, 90%, pa i više, novac je bio domaćeg porekla, tako da niko u tom periodu ozbiljnije ni tada, a ni sada nije investirao u srpsku privredu, nije investirao u potrošnju građana Republike Srbije.
Jedini cilj je bio taj da se stvori određeni ekstraprofit jer kamate na zapadu se kreću za takve kredite od 6 do 8%, a kod nas, kao što ste čuli i to znate i sami, kretale su se 14, 16, 18, pa i 20 i više posto, u protivvrednosti strane valute, znači ne pričam o dinarskim kreditima koji su trpeli revalorizaciju i razne kamate, tako da je taj procenat izlazio na 30 i više posto na godišnjem nivou.
Ko je od toga najveću korist imao? Najveću korist su svakako imali oni koji su u tom periodu bili bliski tadašnjem guverneru NBJ Mlađanu Dinkiću i profitirali su u tom poslu, najviše Nacionalna štedionica, kojom su već tada raspolagali Vuk Hamović i Vojin Lazarević, u tome im je pomogao, doduše bivši, ministar finansija Božidar Đelić i najviše je profitirala Komercijalna banka, odnosno ekspozitura Demokratske stranke u bankarstvu. Zauzeli su sav poslovni prostor koji su imale ugašene banke, Zavod za obračun i plaćanje itd.
Još jedan cilj je bio da se, kada se krenulo sa gašenjem tih poslovnih banaka, platni promet prebaci u poslovne banke, ali opet da se smanji broj eventualnih konkurenata, odnosno da konkurenti budu samo oni koji su privilegovani između sebe i da oni vode politiku platnog prometa, odnosno usluga koje nastupaju u platnom prometu.
Dotadašnja provizija NBJ za obavljanje platnog prometa kretala se u rasponu od 0,15 do 0,22, eventualno 0,25% na ukupno ostvaren promet novca u nekom obračunskom periodu. Prelaskom platnog prometa na poslovne banke troškovi platnog prometa, koji su se u tom trenutku kretali oko 1,5%, porasli su osam do 10 puta, tako da je to već imalo u toku 2002. godine za posledicu neočekivanu inflaciju, jer svaki trošak koji se napravi na kraju mora da se ugradi u cenu gotovog proizvoda i najveću štetu su u svakom slučaju imali građani Srbije, privreda, a najveću korist banke koje su u tom trenutku bile bliske Ministarstvu finansija.
Dalje, tada se počelo sa emitovanjem hartija od vrednosti po raznim osnovama, isplata dečijih dodataka, zaostalih penzija i opet je tu privilegiju imala Nacionalna štedionica, koja je zarađivala prilikom same emisije hartija od vrednosti, a i te kako se trudila da na tržištu stvori uslove da kupuje otprilike, da jedan dinar duga koje je država imala kupuje od građana za pola dinara i već u toku sledeće godine te hartije od vrednosti naplati iz budžeta Republike Srbije.
Opet su štetu imali građani i država. Profit: opet Vuk Hamović i Vojin Lazarević. Sve što sadašnje Ministarstvo finansija radi i što je cilj ovog zakona jeste da se ono stanje koje je počelo da se stvara krajem 2001. godine ozakoni. Znači, oni koji su bili u tom trenutku privilegovani, sada će ovim zakonom ubuduće da spreče svako dalje ozbiljnije ulaganje u bankarski sektor, ozbiljniju konkurenciju i da posluju na tržištu finansijskog kapitala kao isključivi monopolisti. To je jedini pravi razlog donošenja jednog ovakvog zakona.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 5. amandman je podneo narodni poslanik Igor Bečić.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman.
Da li neko želi reč? Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

 Mi u nastavku ovim našim amandmanima pokušavamo da skrenemo pažnju. Nama nije bila namera da poboljšamo ovaj zakon, već da ga do detalja razobličimo kako bi se najšira javnost upoznala sa crnim aspektima ove operacije.
Član 5. ima naslov - Poslovi koje može obavljati samo banka. Kada se tako nešto stavi za naslov, onda su to isključivo bankarski poslovi, koje niko drugi ne može da obavlja. Ovde je napisano da se niko osim banke ne može baviti primanjem depozita. Stav 2: "Niko osim banke ne može se baviti davanjem kredita i izdavanjem platnih kartica, osim ako je za to ovlašćen zakonom." Vidite i sami ovo što je u stavu 2 - niko, osim ako nekim drugim zakonom nije ovlašćen.
Kako se došlo do ovoga? Do ovoga se došlo iz jednog prostog razloga što su član 4. i 5. morali da budu jedan član, pa ako već treba da ima naslov treba da bude - bankarski poslovi, pa u prvom stavu da se navede koji su to čisto bankarski poslovi, pa onda u drugom stavu da se navede šta su to bankarske usluge, pa eventualno u trećem stavu, ako se ide na još neko razgraničenje, da se navede šta su to finansijske usluge.
Ova tri pojma su, možete da zaključite, različiti i imaju svoje značenje. Znači, primarna bankarska usluga, koja se samo u bankama obavlja, mora da bude primanje novčanih depozita i odobravanje kredita i drugih plasmana iz tih sredstava u svoje ime i za svoj račun, kao i izdavanje sredstava plaćanja u tom tzv. elektronskom obliku, odnosno platnih kartica. To su primarni bankarski poslovi.
Ako imate Predlog zakona, videćete da se i u članu 4. to navodi kao Poslovi koje banka može obavljati. Tu se ne pravi razgraničenje, pa se u tački 1) kaže, depozitni poslovi (primanje i polaganje depozita), tačka 2) kreditni poslovi (davanje i uzimanje kredita), ali nema ove veze.
Banka u svoje ime i za svoj račun kada vrši plasmane, a da se pribeglo onome što mi predlažemo, a to je da se razgraniče ti poslovi po stavovima, kako sam malopre naveo, onda u članu 4. stav 1. tačka 10) gde se kaže, poslovi zastupanja u osiguranju, pa to banka može da radi ukoliko dobije saglasnost ili dozvolu NBS. Sve je ovde uslovljeno sa NBS, čak i oni poslovi koji nisu izvorno bankarski poslovi.
Znači, pored ova dva osnovna posla, depozitni i kreditni, u svoje ime i za svoj račun, tu bi verovatno trebalo da dođu i poslovi izdavanja garancija i drugih sredstava obezbeđenja plaćanja, kupovina, prodaja i naplata potraživanja.
Verovatno bi tu trebalo da dođe i finansijski najam, odnosno lizing, mada smo svesni činjenice da taj lizing je izdvojen i posebnim zakonom je regulisan na drugi način.
Narodna skupština je ovlašćena da takav jedan zakon prihvati i Vlada je ovlašćena da to razdvoji. Verovatno bi tu morali da dođu poslovi kreditiranja i uključivanja u potrošačke kredite, hipotekarne kredite, finansiranje komercijalnih poslova, pa onda posebno da se razgraniče poslovi koje banka radi, odnosno trgovina u svoje ime i za svoj račun, ili u svoje ime, a za račun klijenta instrumentima tržišta hartija i ostalim prenosivim vrednosnim papirima, stranim sredstvima plaćanja, finansijskim, terminskim ugovorima i opcijama i da ne čitam čitavu ovu lepezu bankarskih usluga i finansijskih usluga.
Ovde je napravljena svojevrsna mešavina, jer član 4. i član 5. čine jednu celinu, a za sve ovo što pričam može predstavnik Vlade da dođe i da kaže, da, mi smo sve to obuhvatili, ali nije u jednom članu nego je u dva člana. Samo vam skrećem pažnju da nema jasne granice kada to radi banka u svoje ime i za svoj račun i kada to radi banka u svoje ime za račun klijenta.
Tu je poenta. Zato što nema ovih jasnih stvari dolazi do svojevrsnog mešanja, pa kasnije odredbe o ograničenjima u pogledu svojinske strukture banke, odnosno mogućnosti sticanja akcija od pet do 20, od 20 pa nadalje, uz saglasnost Narodne banke itd, praktično i nemaju svoj značaj.
Ovo je opasan predlog zakona kojim se praktično legalizuje sve ono što faktički postoji na našem bankarskom tržištu. Posle ovog zakona koji budete usvojili, ove inostrane banke ili ino-kapital u bankama biće apsolutno nedodirljiv. Zašto? Zato što je maksimalno monopolisan od strane NBS, a koja ima isključivo pravo kontrole poslovanja banaka.
Kako bi se taj koncept sproveo do kraja, predlagač je pristupio svojevrsnom mešanju odredbe člana 4. i 5. Predloga zakona, kako bi to učinio razvodnjenim tekstom i da se ne vidi suština. Suština je samo u nomenklaturi bankarskih poslova, usluga, finansijskih usluga i onoga što postoji kao standard.
Ovde se unosi namerno zabuna, kao što se ona unosi i u članu 2. Predloga zakona, jer praktično od te magle koja stoji u članu 2. sledi sve ovo kao tehničko rešenje, kao logistika za jedan projekat. Taj projekat se zasniva na onome što sam na početku rekao kada sam obrazlagao amandman na član 2. ovog predloga zakona.