Dame i gospodo narodni poslanici, svaka reč u zakonu je bitna. Naravno, ima ona čuvena rečenica Staljinova – u Sibir, ne na smrt. Malopre smo pričali, čini mi se, ne znam koji beše član na poglavlje pet, pa smo pričali, pacijent i onda naravno građanin. To se sada ovde... i smatrao sam da je normalan taj termin - građanin. Taj termin - pacijent, već ovde u članu 62. kaže "pruži hitnu medicinsku pomoć svim građanima". Pruži hitnu medicinsku pomoć svim pacijentima, jer to je uobičajeni termin. Ovo čisto ovako da navedem da oni ljudi koji su pravili ovaj zakon nisu baš precizno izmerili svaku reč, pa se negde pominje građanin, a negde se pominje pacijent. Ja sam za to da se pominje pacijent svuda.
Nije to bila suština mojih amandmana. Suština mog amandmana jeste, pod broj jedan ovde kaže – privatna praksa je dužna da pruži hitnu medicinsku pomoć svim građanima. Ovim amandmanom koji sam ja podneo želeo sam da na neki način zaštitim privatnu praksu i da kažemo da treba da glasi – pruži hitnu medicinsku pomoć shodno svojim mogućnostima u skladu sa strukom.
Zašto? Zato što postoje medicinske prakse različitih profila, a naravno, postoje i različite situacije kada se neko obraća za hitnu medicinsku pomoć, pa se postavlja osnovno pitanje: ako kod jednog stomatologa koji ima praksu dođe neko sa kardiološkim problemima, da li je stručan i da li je njegova privatna praksa opremljena da stručno i adekvatno može pacijentu, ili kako je ovde navedeno - građaninu, pruži hitnu medicinsku pomoć. Mislim da ne može, da može da pruži samo pomoć shodno svojim mogućnostima, a mogućnost je i znanje i, naravno, u skladu sa strukom.
Ovo iz razloga što će se u praksi desiti da, upravo kako sam naveo, kardiološki pacijent dođe u privatnu praksu kod lekara, da ovaj nije stručan da mu pruži pomoć, da izgubi dovoljno vremena i da ga to košta života. Naravno, iz toga onda proizilaze druge komplikacije da će neko da vam kaže da ste vi zadržali pacijenta određeno vreme, a da je to vreme bilo dovoljno da je, da se javio adekvatnoj zdravstvenoj službi, imao šanse da preživi.
Drugi deo amandmana odnosi se na tačku 5) koja kaže da privatna praksa treba da istakne cenovnik zdravstvenih usluga i izda račun za pružene zdravstvene usluge. Naravno, složio bih se apsolutno sa ovom tačkom 5) kako stoji u zakonu, kada bi tu obavezu imalo, naravno, i društveno zdravstvo ili zdravstvene ustanove.
Smatram da upravo to da istakne cenovnik zdravstvenih usluga prvenstveno mora važiti za društveno zdravstvo, jer je to od mnogo većeg interesa za pacijente, a na neki način kod privatnika mi to izgleda više na kasapnicu nego na privatnu praksu.
Izdavanje računa, pošto zdravstvene ustanove ne podležu izdavanju i kucanju fiskalnih računa, apsolutno smatram normalnim, na zahtev pacijenta.
Treći deo zbog kojeg sam uložio amandman ovde u zakonu kaže – organizuje, odnosno obezbeđuje mere za odlaganje, odnosno uništavanje medicinskog otpada, u skladu sa zakonom. Mislim da će ovo stvoriti strašan problem privatnoj praksi, a smatram to vrlo ozbiljnom tačkom i da je neophodno da se reguliše način odlaganja medicinskog otpada.
Ako to bude obaveza svake privatne prakse to će znatno poskupeti otvaranje privatne prakse i onemogućiti mnogim mladim ljudima i onim ljudima koji imaju želje da se organizuju i otvore privatnu praksu. Naravno, smatram da se taj medicinski otpad sada neadekvatno odlaže. Treba na zakonit način odlagati, jer to stvara dosta problema, da ne objašnjavam ovde.
Smatrao sam da bi uništavanje medicinskog otpada, kao obaveza koja bi se nametnula svakoj privatnoj praksi pojedinačno, bio veliki izdatak za privatnu praksu. Zato sam predložio da se ova tačka 7) promeni i da glasi – organizuje, odnosno obezbeđuje mere za odlaganje, odnosno uništavanje medicinskog otpada, zaključivanjem ugovora sa najbližom zdravstvenom ustanovom koja mora obezbediti odlaganje i uništavanje medicinskog otpada, u skladu sa zakonom.
Zašto? Zato što se odmah u članu 63. navodi – privatna praksa mora (da ne čitam sve) obezbediti stalno dostupan sanitetski prevoz, zaključivanjem ugovora sa najbližom zdravstvenom ustanovom koja može obezbediti sanitetski prevoz. Onda kaže da i neke druge dijagnostičke metode privatna praksa mora imati upravo zaključivanjem ugovora sa najbližom zdravstvenom ustanovom, odnosno privatnom praksom.
Smatram da svaka zdravstvena ustanova poseduje mogućnosti za prikupljanje i uništavanje medicinskog otpada i da će u budućnosti, ako želimo da uđemo u EU, morati na savremen način da prikuplja, odlaže i prerađuje medicinski otpad. Sklapanje ugovora privatnih praksi sa državnom ustanovom za odlaganje i preradu medicinskog otpada samo bi koristilo društvu, a samim tim i doprinelo da bi društveni sektor, koji bi to radio i za privatni sektor, mogao sebi da obezbedi dodatna finansijska sredstva, a da bi tim i prihvatanjem ovih amandmana sve ovo bilo regulisano.
Ne vidim ni jedan jedini razlog da se ovaj amandman ne prihvati, jer sve što je rečeno ovde apsolutno je rečeno dobronamerno, a naravno sve u želji da se pospeši privatna praksa i privatno preduzetništvo, što je cilj i intencija ove države, a naravno i budućnost.
Naravno, da to otvaranje tih privatnih praksi bude na neki način moguće i onim ljudima koji nemaju velika sredstva, a žele da kroz tu privatnu praksu izdržavaju sebe i svoju porodicu.
Želim da kažem, ovaj prvi član, a malopre je ministar rekao, kaže – privatna praksa je dužna da pruži hitnu medicinsku pomoć. U članu 56, što sam rekao da je u koliziji, kaže se da privatna praksa ne može obavljati zdravstvenu delatnost iz oblasti hitne medicinske pomoći. Tako piše: hitne medicinske pomoći i hitna medicinska pomoć.
Razumeo bih da je ovde napisano "iz hitne, urgentne medicine", što je već nešto kompleksnije, pa da kaže – privatna praksa ne može obavljati delatnost iz hitne i urgentne medicine. To bi za mene bilo u redu i to bi za mene bila razlika. Mi znamo šta je prva pomoć, šta je hitna pomoć, a pogotovo to treba da znaju lekari. Prvu pomoć pruža svaki čovek ili građanin, a pogotovo oni koji imaju vozačku dozvolu, jer to je sastavni deo obuke za dobijanje vozačke dozvole. To je prva pomoć. Hitnu pomoć, opet, edukovani ljudi, lekari i apsolutno čitam kako je napisano, pa to tako i tumačim.
To bi bila suština izmene ovog člana 62. za koji apsolutno mislim, ako bi se ovi amandmani prihvatili, samo bismo na neki način regulisali bliže neke stvari da ne dolazi do stručnih grešaka, olakšala bi se mogućnost otvaranja ordinacija i regulisanje odlaganja medicinskog otpada. Mislim, možda grešim, ne smem biti sto posto siguran, da minimalno oko 30 hiljada evra košta neka mini komora za odlaganje i preradu medicinskog otpada, što apsolutno mislim da će opteretiti sve privatne ordinacije i da će mnogima onemogućiti da se bave tom delatnošću.

Zahvaljujem se, gospodine Vučićeviću.
Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Nadam se ne, da je dovoljno razjašnjen.
Na član 63. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Radoslav Jović i Nikola Jovanović.
Vlada nije prihvatila amandman, Odbor za zdravlje i porodicu je prihvatio ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 64. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Radoslav Jović i Nikola Jovanović.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 64. amandman je podneo narodni poslanik Vladan Vučićević.
Vlada nije prihvatila amandman. Odbor za zdravlje i porodicu je prihvatio ovaj amandman. Zakonodavni odbor predlaže da se amandman odbije.
Da li neko želi reč? Izvolite.
Reč ima narodni poslanik Vladan Vučićević.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 64. reguliše kada i pod kojim uslovima se privatna praksa briše iz registra, pa onda nabraja, pa u tački 5) kaže – ako osnivač privatne prakse zasnuje radni odnos, odnosno počne da obavlja drugu samostalnu delatnost kao osnovno zanimanje, odnosno ako bude izabran, imenovan ili postavljen na određenu funkciju u državnom organu, odnosno organu teritorijalne autonomije ili jedinice lokalne samouprave, za koju prima platu.
Predložio sam da se ova tačka promeni i da glasi – ako osnivač privatne prakse zasnuje radni odnos, odnosno počne da obavlja drugu samostalnu delatnost kao osnovno zanimanje, odnosno ako bude izabran, imenovan ili postavljen na određenu funkciju u državnom organu, odnosno organu teritorijalne autonomije ili jedinice lokalne samouprave, u slučaju postojanja sukoba interesa.
Znači, ostao je apsolutno identičan član 64. tačka 5) kako piše u zakonu, samo što je dodato: "u slučaju postojanja sukoba interesa". Zašto? Mislim da nije u redu da osnivači privatne prakse ne mogu biti birani, izabrani i postavljani u navedene državne organe, u odnosu na sve druge građane i zanimanja.
Ne vidim ni jedan jedini razlog da neko mora ugasiti privatnu praksu, da ona ne može da miruje, da mora po završenoj funkciji, samo zato što je poslanik, zato što su ga građani izabrali, zato što je odbornik, ugasiti, da čak nije predviđena mogućnost mirovanja. Ne vidim ni jedan jedini razlog zašto ne bi mogao da obavlja delatnost.
Zašto sada, primera radi, jedan savezni poslanik treba da ugasi praksu, ako je njihovo zasedanje jednom u mesec dana ili jednom u tri meseca? Zašto jedan odbornik u lokalnom parlamentu treba da ugasi praksu i ne može da se bavi svojom delatnošću, kada nema sukoba interesa, obavlja privatnu praksu, a jednom u tri meseca ima zasedanje u lokalnom parlamentu?
Mislim da je to nepravedno, da to nije u redu, jer bi po tom osnovu svi narodni poslanici i odbornici trebalo da izgube svoja radna mesta ili da im se ugase, pa kad završe mandat da se ponovo zapošljavaju i da traže radno mesto. To je jedan razlog.
Drugi razlog, ne vidim prava i otkud to pravo da se briše, ako neko otvori drugu delatnost. Zakon i Ustav dozvoljavaju da možete obavljati više delatnosti. Po osnovu svih tih delatnosti plaćate doprinose.
Da li imate jednu, dve ili tri delatnosti, plaćate doprinose. Nekada je bilo da se plaća doprinos samo na otvorenu jednu delatnost, kasnije je uvedeno da se plaća doprinos za svaku delatnost.
Pogotovo kada znamo da se u nekim prethodnim članovima kaže da ministar određuje da li će se raditi u jednoj ili dve smene, određuje radno vreme, što isto mislim da nije najidealnije rešenje, jer za mene je idealno rešenje da ministar propisuje minimalno radno vreme, a da li ću ja raditi jednu, dve ili tri smene, da li ću izdržati da radim 24 časa ili ću raditi 8 časova, to je stvar pojedinca, pogotovo čoveka koji ima privatnu praksu i plaća porez, doprinose i samostalno zarađuje za život.
Ako meni ministar propiše da radim jednu smenu, onda ja želim da radim drugu delatnost u drugoj smeni; ili, druge delatnosti ne propisuju da mora da radi osnivač. Mogu osnovati samostalnu trgovinsku delatnost, gde ću ja biti nosilac samostalne trgovinske delatnosti, ali ću angažovati ljude koji će to obavljati.
Ne vidim baš nijedan razlog da se ovaj član 64. tačka 5) odnosi ovako rigorozno prema privatnoj praksi. Smatram da sve to može ali pod jednim uslovom – ako postoji sukob interesa. Tamo gde nema sukoba interesa ne treba biti tako rigorozan, treba biti popustljiv i liberalan i dozvoliti ljudima da shodno svojim mogućnostima rade i obavljaju svoju delatnost i dati pravo, što je Ustavom zagarantovano svakome, da može biti biran i postavljan na određene funkcije, a da ne treba trpeti konsekvence i biti za to kažnjen.
Mislim da se ljudima koji imaju privatnu praksu ovim članom na neki način zabranjuje da se kandiduju i da budu birani, jer su uslovljeni zatvaranjem svoje prakse, što nije u redu. Nadam se da će ministar shvatiti da to ograničava neke ljude da budu u parlamentu, da se u svojoj sredini kandiduju i za odbornike, a da, ako ne postoji sukob interesa...
A sukob interesa bi bio da neko ima privatnu praksu i da bude ministar zdravlja, onda razumem da morate ili da se odreknete privatne prakse ili bolnice, ili da budete ministar zdravlja. To je u redu. Ako toga nema, onda ne vidim ni jedan jedini razlog. Nadam se da će se izaći u susret ovom amandmanu.

Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na naslov iznad člana 67. i člana 67. amandman je podneo narodni poslanik Vitomir Plužarević.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Vitomir Plužarević.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj zakon o zdravstvenoj zaštiti u ovom trenutku nije dao odgovor na pitanje sistema i uređivanja zdravstvene službe. Zdravstvena služba predviđena ovakvim predlogom zakona ne može da zadovolji potrebe građana. Te potrebe zahtevaju da naši građani u ovom sistemu zaštite budu zadovoljni.
Ako se izvrši samo kratka analiza i ako biste pitali bilo kog građanina ove naše države da li je zadovoljan sadašnjim stanjem zdravstvene zaštite, on će vam reći, odnosno većina će ih reći da nisu zadovoljni. A ovaj zakon ništa radikalno ne poboljšava stanje u ovoj oblasti. Smatramo da ovaj zakon i sa brojem prispelih amandmana ukazuje da nije dovoljno definisan i kao takav neće proći onako kako to treba da prođe ovaj zakon.
Mi kao Srpska radikalna stranka nećemo glasati za ovakav predlog. Našim amandmanima ukazujemo i želimo da pomerimo nit ovog zakona u korist građana, ali smo videli da predlagač ne prihvata naše amandmane i da su uglavnom odgovori na naše amandmane neodgovorni.
Podneo sam amandman na član 67. ovog zakona ispred SRS i želimo da se ovaj član izmeni u smislu da se iznad člana 67. podnaslov "Procena zdravstvenih tehnologija" zameni sa: "Uvođenje novih zdravstvenih tehnologija i procena kvaliteta zdravstvenih tehnologija koje su upotrebi".
U članu 67. u svim stavovima reči "procena zdravstvenih tehnologija" u odgovarajućem padežu se zamenjuju rečima "uvođenje novih i ocena kvaliteta zdravstvenih tehnologija koje su u upotrebi".
Ovo je novina u odnosu na dosadašnji sistem procene zdravstvenih tehnologija koju obavlja nadležna komisija za procenu zdravstvenih tehnologija. Mi smatramo da u tu novinu treba ugraditi: "uvođenjem novih i ocena kvaliteta zdravstvenih tehnologija koje su u upotrebi".
Poglavlje zdravstvenih tehnologija je nedorečeno. Govori se o proceduri procene na krajnje uopšten način. Ministarstvo bi trebalo da usvoji akt u kojem su propisane tehnologije na sva tri nivoa zdravstvene zaštite i da se na osnovu toga vrši procena primene uvođenja novih tehnologija. Treba da podleže kontroli, ali po međunarodno prihvaćenoj metodologiji evaluacije, postojeće prednosti, uključujući i ekonomske, koje pruža nova tehnologija.
Sve te racionalizacije mi pozdravljamo, ali ne na štetu građana, odnosno pacijenata. Ta nova saznanja treba ugrađivati i mislim da zdravstvena struka to svakodnevno radi. Mislim da smo malo i zaostali u tom smislu, da ne navodim prilike koje smo imali u prethodnom periodu, do sada smo manje kao društvo ulagali u te nove tehnologije.
Nekada je bilo više interesa, verovatno i para, i tada smo gradili i izgrađivali objekte koji danas čine okosnicu zdravstvenog sistema.
Nema nigde na svetu da se bilo koja nova tehnologija uvodi u sistem zaštite mimo nadležnog ministarstva, a u okviru tog ministarstva postoje i te stručne ekspertske komisije. Znači, ovim članom 67. mi vas samo uvodimo u obaveznost i ta obaveznost je u korist građana. Te komisije koje daju procenu o zdravstvenim tehnologijama su sled stvari koje moraju da teku u pravcu kvalitetnijeg zdravstvenog sistema.
Obrazloženje koje sam dobio na ovaj amandman nije u skladu sa mojom željom i idejom da poboljšam ovaj zakon. Moj amandman ima za cilj da popravi ovaj zakon, kao što sam govorio u uvodu o obrazloženju ovog mog amandmana. Zakoni kao ovaj, uz veliki broj članova, čine uputstvo. Mi to ne želimo. Mi želimo da zakon bude kratak, jasan i koncizan i da bude prihvatljiv i svrsishodan za sve građane Srbije.
U ovom zakonu se ukidaju određene norme zdravstvene zaštite. Mi smo vam na to našim amandmanima ukazivali i ukazujemo.

Zahvaljujem se narodnom poslaniku Vitomiru Plužareviću.
Da li se još neko po ovom amandmanu javlja za reč? (Ne.)
Na član 71. amandman, sa ispravkom, podnela je narodni poslanik Blagica Kostić.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 71. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Paja Momčilov.

Gospodin Krasić Zoran je ispred SRS uložio amandman na član 71. Član 71. ima nadnaslov - Zabrana reklamiranja.
U stavu 1. kaže da je zabranjeno oglašavanje, odnosno reklamiranje zdravstvenih usluga, stručno-medicinskih postupaka i metoda zdravstvene zaštite, uključujući zdravstvene usluge itd. U stavu 2. kaže: "Dozvoljeno je oglašavanje naziva zdravstvene ustanove, odnosno poslovnog imena privatne prakse, sedišta, delatnosti koja je utvrđena rešenjem o ispunjenosti uslova za obavljanje zdravstvene delatnosti, kao i radnog vremena".
Sledi stav 3. koji glasi: "Rezultati u primeni stručno-medicinskih metoda i postupaka zdravstvene zaštite mogu se saopštavati samo na stručnim i naučnim skupovima i objavljivati u stručnim i naučnim časopisima i publikacijama".
Naša intervencija, odnosno intervencija gospodina Krasića, koji je veoma ugledan pravnik, koji je tvorac socijalnog programa, nalazio se na čelu tog tima koji je radio taj program... Često se kaže – nemate programa. Ali, mi imamo taj program. Smatramo da rezultati rada zdravstvenih ustanova treba da budu dostupni široj javnosti i to, samo po sebi, ne predstavlja reklamiranje.
Ako ovako nešto predvidite dolazite u koliziju sa članom 41. Taj član 41. glasi: "Građani Republike imaju pravo na informacije koje su potrebne za očuvanje zdravlja i sticanje zdravih životnih navika, kao i informacije o štetnim faktorima životne i radne sredine, koji mogu imati negativne posledice po zdravlje." Znači, informacije za očuvanje zdravlja.
Mislimo da je apsolutno potrebno da građani budu informisani o svim rezultatima koji se postižu u lečenju u zdravstvenim ustanovama. Juče ste imali prilike da vidite ministra ovde koji je dva puta izlazio za govornicu koji je saopštio jednu dobru vest. Rekao je – uspešna transplantacija. Ministre, vi ste prvi prekršili član 71, vi ste saopštili rezultat lečenja. Čak ste rekli i uspešno. Da ste rekli da je urađena operacija a da niste vrednovali "uspešno", mi bismo kazali – evo, imamo informaciju o jednom događaju, ali vi ste vrednovali da je to uspešno. Stenogram sam gledao, naravno vi ćete proveriti stenogram, ništa ne govorimo napamet, znači vi ste izreklamirali.
Ako vi možete, pustite i druge da kažu – uspešno smo izlečili toliko srčanih bolesnika, ovoga i onoga. Zašto bi to bilo nešto što bi bilo reklamiranje? Kada bi se govorila neistina i kada bi se pozivalo – dođite kod mene, ja sam bolji od drugih, to bi bilo nešto drugo i to je sasvim jasno. Prema tome, građani više nisu naivni.
Danas imate i internet. Na internetu postoje sajtovi i vi ne možete zabraniti nikome da na sajtu prikaže i rezultate svoga rada. Otiđite u Ameriku, u Englesku, videćete sve velike bolnice, videćete da tamo možete da se informišete šta oni rade. Poznato vam je da ljudi mogu svoje radove da prezentuju preko interneta.
Ako je na internetu dostupan stručni rad svakog lekara i ako se smatra da je to u redu, zašto zabranjujete našim građanima da idu po internetu i da gledaju rezultate koji su u radovima objavljeni? Nećete to moći. Ovako, mislim da se ništa ne postiže i ako čovek dobro radi ili loše radi, pacijent treba da zna. Ako je pacijent u centru pažnje, a nije ovim rešenjima koje vaš zakon daje.
Znači, i pored sve decentralizacije koju sprovodite, kako sprovodite, nigde građanin ne može ništa da odluči.
Vi ste ga u samom početku, na startu hendikepirali da ne može da bira između privatnih lekara i državnih lekara, pa da se onda pojavi fond, nego ste stavili prepreku fond, koji je arbitar, koji je filter, koji ocenjuje, naravno prema vašim propozicijama i pravilima, ko može da bude taj koji će biti na listi za biranje od građana.
Jednostavno tako mislimo, mislimo da je ovo nešto što je restriktivno, nepotrebno restriktivno. Mislim da će kvalitetan rad, recimo i nas poslanika ovde, daleko više biti kvalitetan ako imamo više informacija. Ne treba hvalisanja, ne treba laganja, ali prava informacija mislim da ne smeta.
Ako znate da je neko ove godine uradio 300 baj-pasova otići ćete sigurno kod tog lekara ako možete, pre nego kod onog koji je uradio 20. Imate pravo da znate tu informaciju. Kako ćete vi do tih informacija dolaziti, da vučete lekare i da pitate – koliko si uradio, koliko nisi? Mislim da tako nešto ne treba da stoji u vašem zakonu. Vi ćete ostati tvrdoglavi da treba, pa sad šta možemo, građani će znati sve ovo da ocene da im uskraćujete pravo vi koji tvrdite da mora biti sve transparentno.
Ako je to tako, na narednim izborima verovatno će se volja birača iskazati u pravoj meri, pa će neka druga vlada izmeniti ove zakone. Nije to ništa novo ovde. Mi iz dana u dan često vršimo dopune pojedinih zakona koji su na brzinu doneti, koji se u praksi pokazuju da ne funkcionišu, pa neće ni biti sa ovim članom to nešto posebno da se uradi. Hvala.

Zahvaljujem se, gospodine Momčilov.
Da li se još neko po ovom amandmanu javlja za reč? (Ne.)
Na član 82. amandman je podnela Skupština Autonomne Pokrajine Vojvodine.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 83. amandman je podnela narodni poslanik Nataša Jovanović.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Momir Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ovoj vladi se uvrežila praksa da jednog čoveka proglašavaju institucijom. Sećate se svih onih zakona gde smo ukazivali - ne može ministar, može ministarstvo. Ministarstvo je organ, ministar je samo starešina tog organa, državni činovnik koji obavlja određene poslove.
Doduše, ministar se u ovom predlogu zakona poprilično čuvao da ne napravi tu grešku. Međutim, u članu 58. iza tačke 4) kaže se: "Bliže uslove, u pogledu kadra, opreme, prostora i lekova, za osnivanje i obavljanje određenih poslova zdravstvene delatnosti privatne prakse iz stava 1. ovog člana propisuje ministar." Treba da stoji da propisuje ministarstvo, a ministar će potpisati. Mora ustanova, državni organ da propisuje. Ne može jednom čoveku da se da to pravo.
Dalje, član 72, ja sam na brzinu pregledao ove članove, ali u članu 72. se kaže: "Ministar propisuje način unutrašnjeg i spoljašnjeg obeležavanja zdravstvene ustanove i privatne prakse." Opet dolazimo u situaciju da to pravo dajemo jednom čoveku.
Ja ne sumnjam u ovog ministra. Nemam razloga još uvek. Možda ću sumnjati ako se pojave nekakve informacije. Ali, ako pogledate šta on u članu 58. odlučuje, onda morate, a znajući poslaničku grupu kojoj pripada, da posumnjate malo.
"Bliže uslove", kaže u članu 58, "u pogledu kadra, opreme, prostora i lekova za osnivanje i obavljanje određenih poslova zdravstvene delatnosti privatne prakse iz stava 1. ovog člana propisuje ministar." Znači, on će biti alfa i omega i on će biti tačka na onome da li će neko moći da otvori privatnu praksu ili neće.
U članu 72: "Ministar propisuje način unutrašnjeg i spoljašnjeg obeležavanja zdravstvene ustanove i privatne prakse." E, sad mi pade na pamet, isto je bio neki zakon vezan za privatnu praksu... Ne, bio je zakon koji je gospodin Dimitrijević predložio Skupštini, pa je on odredio da tabla bude 20 puta 50 ili 15 puta 50. I to će biti obeležavanje, privatna stomatološka ordinacija, pa radim to, to i to. Slova moraju da budu veličine ovog teksta, da bi sve stalo. Može, opet kažem, ministarstvo; ministar će potpisati, ali ministarstvo je organ.
I, na kraju, član 83, gde je narodni poslanik gospođica Nataša Jovanović podnela amandman: "Bliže uslove u pogledu kadra, opreme, prostora i lekova, kao i način obavljanja farmaceutske zdravstvene delatnosti propisuje ministar."
Radi se o privatnim apotekama, radi se o mnogima koji su završili farmaciju ili su već u ovom poslu ili će biti prinuđeni da uđu u ovaj posao. I onda će od jednog čoveka zavisiti da li će taj ko hoće da otvori privatnu apoteku ispuniti uslove u pogledu kadra, opreme, prostora i lekova, kao i načina obavljanja farmaceutske zdravstvene delatnosti.
Pa, valjda je način obavljanja farmaceutske zdravstvene delatnosti nekim drugim zakonom propisan. Valjda se zna da ne može poljoprivredni tehničar da prodaje lekove, nego mora da bude farmaceut. na se i kakva oprema mora da bude, ukoliko su lekovi koji se drže na hladnom, na određenoj temperaturi.
Propisano je nekim drugim zakonima. Ne mora sve da se trpa u ovaj zakon, a pogotovu ne mora jednom čoveku da se natovari sve. Da ne kažem da se jednom čoveku daju u ruke ovolika ovlašćenja.

Hvala, gospodine Markoviću. Gospodine Jojiću, izvolite.