Reč ima narodni poslanik Nikola Todorović, a neka se za reč pripremi narodni poslanik Radiša Ilić.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodo iz Ministarstva, ako možete da zamolite ministra da uđe u salu, imao bih par pitanja za njega, hteo bih da mi odgovori ili u formi poslaničkog pitanja, koje ću da postavim u toku rasprave.
Veoma konkretno i kratko ću govoriti o predlogu teksta zakona o finansijskoj podršci porodici i molim vas za malo koncentracije i pažnje i za ovu poslaničku većinu, koja podržava Vladu, u želji da u nekom tehničkom detalju uočite problem koji ću pokušati da objasnim, a i vama gospodo iz Ministarstva, jer mislim da je veoma važno.
Govorimo o drugim pravima, obimu tih prava, o načinu ostvarivanja prava i imam određene primedbe za koje mislim da su opravdane i za koje mislim da ne treba mnogo napora da se one uvaže.
Počeću od člana 13. predloženog teksta zakona, gde se kaže da obračun isplate naknade i zarade vrši poslodavac, pa obratite pažnju – istovremeno sa obračunom i isplatom zarade.
Ključna reč je – istovremeno sa obračunom i isplatom zarade. Zbog gledalaca, da bi bilo jasno šta se smatra naknadom, što je definisano u članu 3. zakona – za ostvarivanje prava na naknadu zarade za vreme porodiljskog odsustva, znači, porodiljsko odsustvo je u pitanju, odsustva sa rada radi nege deteta i odsustva sa rada radi posebne nege deteta.
Znači, radi se o toj naknadi kada je u pitanju porodiljsko odsustvo i odsustvo za vreme nege deteta, gde predlagač kaže – istovremeno sa obračunom i isplatom zarade.
Znate da u Srbiji veoma mali broj poslodavaca isplaćuje redovno zarade, zarade kasne tri, četiri i više meseci. Ako bi se sada na isti način vršio obračun i isplata sa zaradom, onda porodilje i sve majke koje su u tom svojstvu treba da čekaju da li će poslodavac isplatiti, kada i koliko. Ne znam zašto postoji takva potreba za tim.
Ako bi izostavili ovu reč – istovremeno sa obračunom i isplatom zarade, ovu reč "isplatom" zarade, onda bi se situacija poboljšala. Hoću da vas podsetim na obaveze iz Zakona o radu.
Znači, da je poslodavac obavezan da jednom mesečno isplaćuje zaradu ili naknadu zarade, ili ako nije isplatio zaradu, onda do kraja tekućeg meseca da obračuna i dostavi obračun zarade zaposlenom i da objasni razloge zašto nije isplatio zaradu.
Onda bi praktično izvršilac ovih obaveza imao obračunatu zaradu i ne bi imao potrebu da čeka da poslodavac isplati, pa da u to vreme isplati i naknadu zbog trudničkog bolovanja ili nečeg drugog, i zašto majka, porodilja, da čeka na poslodavca, koji nije u stanju to da uradi. Često nije u stanju zbog računa, kasni se sa isplatom, i da li se do kraja isplati to sve. Mislim da je to veoma važno da se na ovakav način formuliše ta obaveza iz člana 13. zakona.
U dosadašnjoj praksi, samo iz neznanja, obračun naknade za bolovanje privremene sprečenosti za rad i način da država plaća, poslodavac treba samo da obračuna, da dostavi nadležnoj službi, da li Zavodu za zdravstveno osiguranje, znači, samo zbog toga što nije znao da obračuna i dostavi, jer tu su tačno na određeni način propisima regulisane obaveze, rokovi su kratki, ta sredstva ne mogu biti predmet naplate po drugom osnovu, nego samo za tu namenu, a ako se ne isplati, mora se u određenom roku vratiti, sa određenom kamatom, zato i u ovom delu mislim da to može biti u redu.
Član 8. predloženog zakona kaže da roditeljski dodatak ostvaruje majka za prvo, drugo, treće dete i tako redom i kaže, pa sada uslovi, ako je državljanin Srbije i Crne Gore, ima prebivalište u Republici Srbiji i sada ključno – ostvaruje pravo na zdravstvenu zaštitu, preko Republičkog zavoda.
Šta ćemo za one koji ne ostvaruju? Šta ćemo sa velikim brojem mladih bračnih parova ili porodica koje ne rade, a imaju decu? Da li je to podrška porodici? Da li je to podrška povećanju nataliteta?
Posebno skrećem pažnju na problem sela. Pre nekoliko dana, za ovom govornicom, naveo sam jedno selo iz Majdanpeka, gde sam zatekao porodicu sa troje dece, mlad bračni par, niko ne radi, deca su u uzrastu od 13, 11 i dve godine.
Majka je plaćala troškove boravka u bolnici za vreme porođaja, troškove izlaska iz bolnice; nema zdravstvenu knjižicu, nema po kom osnovu da bude osigurana. Ako je to uslov, mora da bude osigurana preko Zavoda. Ne vidim način, u smislu zakona, šta se smatra porodicom.
Pored tog bračnog para sa troje dece, živi domaćin koji je rano otišao u invalidsku penziju, radeći u rudniku izgubio je zdravlje, radnu sposobnost, takođe sa njima živi i njegova supruga i deda, solunac. Oni imaju prihod od poljoprivrede, tj. ono što im je poreska uprava izračunala, ukupno 11 dinara.
Veliki broj porodica ima prihod od poljoprivrede jedan dinar. To je razlog što Zavod za zdravstveno osiguranje insistira da se plati obavezno zdravstveno osiguranje da bi se dobila zdravstvena knjižica. Ali, problem je ovih isplata, naknada, bolovanja, dečijih dodataka.
Isto je i u članu 17, kada je u pitanju ostvarivanje prava na dečiji dodatak. Borim se za sela zato što je to poseban primer. Govorim o selima iz Majdanpeka. Doneo sam kartu. Posle ću to povezati sa službom za socijalni rad. Ona ide od nadmorske visine 70 metara, put pored Dunava, do 800 i nešto metara nadmorske visine, znači, potreba opremanja te službe, a kasnije ću se vratiti da detaljnije to objasnim, i mogućnosti odlaska, s obzirom na mesto i značaj službe za socijalni rad, u smislu stvaranja uslova i ostvarivanja prava iz te socijalne zaštite.
Pre neki dan sam rekao, potičem iz sela gde je u mojoj porodici, pored roditelja, bilo je osmoro članova domaćinstva: šestoro braće i dve sestre. Puno je bilo istih slučajeva u porodicama Todorović. Kako je koje dete raslo, školovalo se, odlazilo iz sela, napuštalo selo. To selo je danas pusto. Nema nijedne kuće. Doduše, nalazi se na terenu gde je vođen građanski rat u Bosni i Hercegovini, gde su muslimani imali većinu i, praktično, selo je spaljeno, nema nijednog domaćinstva u tom selu.
Nastavimo li sa ovom politikom, biće raseljena i sela u okolini Majdanpeka. Pominjem okolinu Majdanpeka, razlika je od okoline Negotina, Stiga, Pomoravlja, Šumadije, jer su to bogata sela, plodna je ravnica, što god bacite to nikne, rodi.
U ovim selima to nije slučaj. Svi su živeli od industrije koja je sada prestala da radi. Veoma je težak materijalni položaj tih ljudi, gde još uvek postoje određene porodice – mladi ljudi sklapaju brakove, rađaju decu, ali nemaju nikakve materijalne mogućnosti da tu decu podignu, školuju i da im stvore uslove za život. Odlaze svi oni koji mogu da odu, ali je ostalo dosta njih koji nemaju gde.
Desilo mi se, radeći ovaj politički posao na terenu, da mi kaže domaćin, koji je u godinama, da je pao sa traktora, kaže – umalo nisam stradao, mislio sam da još uvek mogu da vozim, deca su otišla u Italiju, odveli su i decu, ostao sam sam, sve sam pozatvarao, nemam više ni kokošku, ni svinjca, ni kokošinjca, nemam ništa, mislio sam da mogu nešto da radim, preturio sam se i umalo nisam poginuo. Tako da su nam sela u tom delu ostala nezbrinuta.
Pozivam sve koji imaju mogućnosti i snage, posebno ministarstvo i državu, da svojim autoritetom i snagom države pomognu sela u opštini Majdanpek, posebno Centar za socijalni rad, jer nemaju terensko vozilo, nemaju nijedan računar.
Nevladini sektori, njima su to obezbeđivali, u Majdanpeku postoji desetak nevladinih organizacija, svi su dobili od američke, ili ne znam koje nevladine organizacije, neki računar, svi su to odneli kući. Ima tamo entuzijasta, stručnih ljudi koji su postavljeni po ovoj ili nekoj drugoj političkoj liniji, ali materijalne uslove, prostor, tehničke, vozilo, računare, nemaju – nemaju uslove za rad.
U nekoliko navrata sam pričao.
(Zoran Krasić s mesta: Kakve to veze ima sa ovim zakonom?)
Ima, zato što se radi o socijalnoj podršci deci, porodici, posebno sela, insistiram da se obiđu sela.
Ostaviću vam ovu kartu, tu ima puno podataka – i broj domaćinstava, broj stanovnika. Opština Majdanpek ima blizu 10.000 stanovnika manje nego pre dva popisa; odlazi, raseljava se; sva sela će ostati pusta, raseljena. Pritisak je na gradove, u gradu nema mogućnosti zaposlenja.
Ne znam šta je bilo teže – ostati bez posla u gradu, da imate stan sa četiri zida i nikakve mogućnosti da preživite, ili u selu da imate malu okućnicu, pa imate mogućnosti nešto da uradite, uz nečiju pomoć itd. Ne znam gde je teže. Mislim da su sela u tim siromašnim krajevima, gde je loš kvalitet zemlje, gde nema mogućnosti prihoda od poljoprivrede, gde je prihod od poljoprivrede jedan dinar, u najtežoj situaciji.
Zato vas molim, Majdanpek nije daleko, ovde imate i kilometražu, nadmorsku visinu, koliko su druga mesta udaljena od Majdanpeka, pošaljite nekoga ko je nadležan iz ministarstva da obiđe i interveniše i da se tim ljudima, koji su u teškoj materijalnoj situaciji, pomogne. Da se ne pravi diskriminacija, ako radi – onda ima pravo na dečiji dodatak, na sve ostalo, a ako ne radi – nema. Veliki broj ljudi danas ne radi i nisu u prilici da dođu i ostvare nešto od ovoga što država, po ovom zakonu, nudi.
U tom smislu zakon pravi veliku diskriminaciju. To treba ispraviti na bilo koji način. Hvala.

Zahvaljujem se, gospodine Todoroviću.
Reč ima narodni poslanik Radiša Ilić, a potom narodni poslanik Ivan Radić. Izvolite.

Zahvaljujem. Dame i gospodo narodni poslanici, skupštinska većina se opet potrudila da više značajnih tema spoji u jednu načelnu raspravu, bez obzira što o svakoj temi ima mnogo toga da se kaže. Najkraće rečeno, četiri predloga, dva ministra, od kojih trenutno nije prisutan nijedan u sali.
Mlađan Dinkić nam nudi dva zakona o javnom dugu, kako bi nadoknadio penzionerima, kako onima koji se isplaćuju iz Fonda za penziono i invalidsko osiguranje zaposlenih, tako i onima koji primaju tzv. poljoprivredne penzije, dugovanja iz ranijeg perioda.
Nažalost, budžetski prihodi iz kojih se crpi značajan deo sredstava za isplatu penzija, zasnovani su na bezdušnom oporezivanju svega i svačega; pod firmom PDV-a, taksi, doprinosa, akciza i kazni – u državnu kasu se slivaju ogromne sume novca. Ali od koga uzete? Upravo od tih penzionera, od radničkih ubogih plata, seljaka, sitnih preduzetnika, zanatlija, studenata, đaka, pacijenata, itd.
Da li imate evidenciju koliko se mesečno ugasi preduzeća u Srbiji? Previše je, i ovoliko velike namete ne mogu da izdrže. Jedna štamparska greška knjigovođe košta nekog poreskog obveznika 100.000 dinara, a to je dovoljno da ga otera u bankrot. Umesto da u budžet imamo priliv sredstava od preduzeća koja rade i ostvaruju proizvodnju u Srbiji, kod nas je situacija suprotna.
Nije slučajno što je skupštinska većina spojila tačke dnevnog reda, čiji je predlagač, ispred Vlade, ministar finansija Mlađan Dinkić i tačke o socijalnoj zaštiti i finansijskoj podršci porodici sa decom, jer će nas upravo politika sadašnje vlade i dovesti do toga da uskoro cela Srbija dođe pod delokrug rada ministra Lalovića, kao jedinstveni socijalni slučaj.
Što se tiče Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana, nesporna je činjenica da se država suočava sa ovim problemom odavno.
Invalida, kojima je potrebna tuđa pomoć i nega je mnogo. U obrazloženju ste naveli da 50.000 lica koristi pravo na dodatak, a to su, pre svega, invalidi i, takođe, 20.000 lica preko lokalnih socijalnih ustanova.
Oni se tako izdržavaju primajući dodatak za pomoć i tuđu negu. Taj dodatak se obično u porodici gde živi invalid potroši za preživljavanje ukućana, umesto da se nadomeste potrebe samog invalidnog lica.
Svakako da negde postoje zloupotrebe, ali to su propusti koji se mogu rešiti samo u neposrednoj kontroli na terenu. Za sprovođenje ovog zakona, odnosno njegovu primenu, potrebna su vam sredstva, kako ste ovde naveli, od 664 miliona 992 hiljade dinara. Ako ova sredstva ne dobijete od darežljivog ministra finansija, pitam se kako ćete ispoštovati odredbe ovog zakonskog predloga kojim ste predvideli povećanje dodataka za pomoć i negu drugog lica.
Ostaje vam jedino da pooštrite kriterijume i eventualno suzite spisak korisnika dodataka, ali to će ići na štetu ove značajne grupacije, a rekao bih i najnemoćnije u našem društvu.
Jedan broj invalida, mirnodopskih i ratnih, iako imaju značajan stepen invaliditeta, žele da rade na radnim mestima koja mogu da im obezbede opštinska uprava i lokalna javna preduzeća, a pre svega se misli na odgovarajuća radna mesta, njihove invalidnosti, kao na primer prijemne službe, telefonski operateri, kuriri itd.
Ovo je, pre svega, problematika invalidnih lica koja su često diskriminisana i mislim da je u skupštinskoj proceduri upravo zakon koji će obuhvatiti ovu problematiku. Želim da iznesem podatak da u Srbiji trenutno radi oko 3.800 invalida sa visokim procentom telesnog oštećenja, ali njihov status, nažalost, zavisi od milosti lokalnih funkcionera i direktora javnih preduzeća.
Drugi zakon iz domena socijalne zaštite, tiče se dece, odnosno problema smanjenja nataliteta koji preti da za pola veka značajno doprinese smanjenju i nestanku srpske nacije sa ovih prostora.
Stručnjaci odavno upozoravaju na belu kugu u Srbiji. Broj novorođenih i umrlih je u velikoj nesrazmeri, u korist umrlih. Svake godine Srbija izgubi jedan grad od 30.000 ljudi, kao što je npr. Ćuprija. Nedovoljno je i ovo što resorno ministarstvo pokušava da sitnim kozmetičkim izmenama donekle stimuliše roditelje na čuvanje više dece.
Teška ekonomska situacija u Srbiji, ugašena privreda, pljačkaška privatizacija i veliki broj otpuštenih radnika direktno se odrazio na broj novorođene dece u Srbiji. Petooktobarska kriminalna avantura skupo je koštala Srbiju i to se u svim sferama života danas oseća.
Škole u selima širom Srbije polako postaju puste. Do samo pre 20 godina odeljenja su brojala 20, 25, 30 osnovaca, a danas ih je samo četiri ili pet. Tako je skoro svuda u Srbiji.
Uništena poljoprivreda ne daje više nikome alibi da ostane na selu da živi, a tek će se stanje u poljoprivredi pogoršati uvođenjem standarda EU, ograničenim kvotama u poljoprivrednoj proizvodnji i ono što je najgore, neograničenim uvozom poljoprivrednih proizvoda po znatno nižim cenama, a što će konačno uništiti selo.
Ovo ministarstvo može samo kratkoročno da se uključi u rešavanje ovog problema. Vlada je ta koja je u obavezi, zbog opstanka nacije, da sačini dugoročnu strategiju za povećanje nataliteta u Srbiji. Dečji i roditeljski dodatak za sada su jedini put za ostvarivanje kakvog-takvog finansijskog stimulansa za podizanje dece.
Kada je u pitanju dečji dodatak, neka rešenja, kao što su data u članu 5, na posredan način isključuju pojedine porodice sa decom za ostvarivanje prava na dečji dodatak.
Ovim članom mogu biti oštećeni oni roditelji koji su nezaposleni i imaju osam, deset ili više hektara zemlje koja nije obradiva, a to su recimo degradirane šume, šikare, livade itd. od koje ne ostvaruju nikakav prihod zbog samog kvaliteta zemljišta. Ti roditelji neće moći da ostvare pravo na dečji dodatak zbog ovog uslova koji njima konkretno ne donosi nikakav prihod.
Ovo je svakako bolje od prethodnog zakonskog rešenja, gde se to odnosilo na jedan hektar po članu porodice. Najrealnije bi bilo da se ovo ograničenje briše i da se u konačnoj verziji odnosi na dva hektara, ali isključivo obradivog zemljišta, pošto se reč – obradivo ne pojavljuje u tekstu ovog člana.
Član 11. se odnosi na pravo ostvarivanja roditeljskog dodataka za prvo, drugo, treće i četvrto dete. Poslanička grupa SRS je amandmanom pokušala da drugačije reguliše ovo pravo koje treba da se odnosi na oba roditelja.
Ovim rešenjem, kako je predloženo u članu 11, skoro isključivo pravo na roditeljski dodatak daje se majci, dok se ocu ostavlja samo par situacija kada može da ostvari pravo na roditeljski dodatak.
Navešću primer majki koje nemaju državljanstvo SCG, a ovde imaju decu, kao i zbog problema sa papirima i ispisima iz državljanstva, namernim opstruiranjem i neizdavanjem dokumenata, kao npr. iz Republike Hrvatske, ne mogu da sklope brak i na taj način steknu državljanstvo.
Otac deteta, zbog ovakvog zakonskog rešenja ne može ostvariti pravo na roditeljski dodatak, iako živi u vanbračnoj zajednici sa majkom deteta. Roditeljski dodatak pripada detetu i svejedno je ko će ga podići za dete, pod uslovom da roditelji žive u zajednici.
Trebalo bi da prihvatite ovaj amandman, a stav 5, u kome se govori o pravu oca deteta, treba brisati.
Na kraju, problematika isplate roditeljskog dodatka. Ispada da krećete stazama isplate penzionera, pa će onda posle izvesnog vremena neka rata početi da kasni. Usklađivanje na šest meseci, baš kao i penzije, na elegantan način će prikriti ono što će inflacija da obezvredi za ovaj period od dve godine. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Ivan Radić, a vreme za diskusiju je četiri minuta. Izvolite. Ako nema Markovića, onda ćemo praviti pauzu.

S obzirom da su četiri predloga zakona u paketu, a da mi je ostalo malo vremena, neću se zadržavati previše na prvom setu zakona o javnom dugu.
Mislim da su moji prethodnici dovoljno toga rekli i da su ovim predlozima zapravo uskraćeni penzioneri, kako oni koji su nekada bili zaposleni, tako i poljoprivredni penzioneri. To će oni sasvim sigurno osetiti kroz primenu ovog zakona.
Međutim, ono na šta bih se ovde osvrnuo, jeste, pre svega zakon o izmenama i dopunama Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom.
Naime, ovim predlogom zakona se redefiniše roditeljski dodatak. Novina u odnosu na ovaj važeći zakon je ta što je roditeljskim dodatkom obuhvaćeno prvorođeno dete, kao i to da se isplata za drugo, treće i četvrto rođeno dete obavlja ne jednokratnom novčanom uplatom, nego kroz 24 mesečne rate.
Oko toga možemo da se sporimo i razna su mišljenja, kako laika i onih koji treba da koriste ove pogodnosti, tako i stručnjaka iz ove oblasti. Šta je bolje za porodicu, da li je to isplata jednokratnog iznosa, koji svakako nije mali za današnji trenutak u kome živimo, ili je možda podnošljivije i bolje da porodica sa decom izvestan period, a ovde se radi o dve godine, ima koliko toliko stabilan izvor finansiranja, bez obzira o kojim sredstvima se radi.
Kažem, zaista je bilo polemike i mislim da je teško razlučiti šta je najispravnije, najsvrsishodnije i najbolje za porodice sa decom, tako da oko toga ne bi trebalo mnogo da se govori.
Ono na čemu insistira SRS, to je akcenat na prvorođeno i trećerođeno dete. Zašto? Mislim da odgovor možemo dati u samo dve reči: bela kuga. To je opaka bolest koja je zahvatila naše društvo.
Zašto treba poseban akcenat staviti na prvorođeno dete? Vratiću se 30-40 godina unazad i pokušati da iznesem neke trendove koji su vladali u našem društvu.
Recimo, sedamdesetih-osamdesetih godina trend je bio da prosečna srpska porodica ima dvoje dece, što je donekle održavalo ravnotežu između nataliteta i mortaliteta. Usledile su 90-te godine, koje su poprilično bile teške i za državu i za narod. Tu smo imali drugi trend – da su se porodice uglavnom, kako statistički podaci govore, opredeljivale na jedno dete, što je pokrenulo taj veliki točak, koji se zove bela kuga.
Najnoviji trend, to su ove 2000. godine, jeste taj da se omladina sve kasnije odlučuje da uđe u brak. To je ono što daje zamajac tom velikom točku, koji se zove bela kuga i koji je veliki problem, ne samo za našu državu, nego, pre svega, za Vladu koja bi trebalo time da se malo više pozabavi.
Zbog toga smatramo da je dobro što je uveden roditeljski dodatak za prvorođeno dete, ali pored toga, smatramo da je potrebno i da se vrati ona nekadašnja kategorija, a to je naknada za opremu novorođenčeta, kako bi dodatno stimulisali rađanje prvog deteta.
Što se tiče trećeg deteta, to je prvi korak ka suzbijanju bele kuge. To je jedna logična stvar. Tu bi trebalo, pre svega, da se da akcenat, jer nama je potrebno, kad bi uspeli da uspostavimo takav ritam da svaka srpska porodica ima troje dece, kako su poslednje procene iznete u javnosti, 10 godina samo da bi zaustavili belu kugu. Da ne govorimo koliko je potrebno da se taj proces izokrene.
Mislim da nema potrebe govoriti koliko je to bitno za državu, za njen opstanak i egzistenciju itd.
Nažalost, vreme mi ističe. Imao sam dosta toga da kažem, ali sam se potrudio da kažem ono što je najbitnije. Mislim da ćemo imati prilike još o ovome da govorimo. U svakom slučaju, SRS nije baš zadovoljna ovim predlozima zakona i u Danu za glasanje najverovatnije ih neće podržati.

Pošto na listama poslaničkih grupa nema više prijavljenih za reč, a pre zaključivanja načelnog zajedničkog pretresa, pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo? (Ne.)
Zaključujem zajednički načelni pretres o: Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom dugu Republike Srbije po osnovu preuzimanja obaveza Republičkog fonda za PIO zaposlenih nastalih po osnovu neisplaćenih penzija i novčanih naknada; Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom dugu Republike Srbije po osnovu preuzimanja obaveza Republičkog fonda za PIO poljoprivrednika nastalih po osnovu neisplaćenih penzija i novčanih naknada; Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana i Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom.
Prelazimo na 6. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O HIPOTECI (načela)
Primili ste Predlog zakona koji je podnela Vlada.
Pre otvaranja načelnog pretresa, podsećam vas da, prema članu 94. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika, članova poslaničkih grupa.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 140. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres.
Da li predstavnik predlagača, dr Milan Parivodić, ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom, želi reč? Izvolite.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo poslanici, opet mi je veliko zadovoljstvo da vam predstavim Predlog zakona o hipoteci, koji je Vlada Republike Srbije uputila vama na razmatranje.
Radi se o Predlogu zakona koji ima za cilj da omogući efikasnu primenu instituta hipoteke, kao oblika zaloge koja se konstituiše na nepokretnosti, da bi ta nepokretnost svojom vrednošću bila obezbeđenje za potraživanje koje je hipotekarni poverilac dao svom hipotekarnom dužniku.
Dosadašnje rešenje o hipoteci, još uvek aktuelno rešenje, nalazi se u Zakonu o osnovama svojinsko-pravnih odnosa. Taj zakon je ceo u dobroj meri prevaziđen. To je dosta kratak zakon, ukupno nekih 80-tak članova, koji na nepotpun način reguliše svojinsko-pravne odnose u Srbiji. Ako Bog da, nadam se da ću pred vas stati i sa novim zakonom o osnovama svojinsko-pravnih odnosa.
Ipak, ono što je bilo sada najurgentnije pitanje za nas, za privredu i za naše građane, bilo je kvalitetnije uređenje instituta hipoteke, zbog toga što brojne potrebe građana nisu bile zadovoljene prema postojećem zakonskom rešenju.
Konkretni problemi koji su se pojavljivali su bili to što je hipotekovanu nepokretnost prodavao sud po tzv. načelu oficijelnosti. To načelo oficijelnosti imalo je za cilj da se obezbedi da se nekretnina ne proda ispod cene, od strane poverioca, već da sud svojim autoritetom i svojom neutralnom pozicijom, u stvari, garantuje da će ta nepokretnost biti prodavana po tržišnoj ceni, te da time ne bude oštećen poverilac.
Međutim, to načelo oficijelnosti u praksi naših sudova i često u praksi u uporednom pravu pokazalo se kao neadekvatno, jer sudije nisu profesionalci za prodaju nepokretnosti, to nije njihov posao, njihov posao je da presuđuju.
Te prodaje koje su se odvijale preko sudova često su se završavale vrlo niskim cenama. Upravo su rezultati tog rešenja dovodili do suprotnih efekata od onih koja su bila očekivana kada su ta rešenja donošena. Zbog toga se taj princip oficijelnosti pokazao kao neadekvatan.
Drugi problem koji smo imali jeste da vi niste mogli da konstituišete hipoteku na nedovršenom objektu, na tzv. objektu u izgradnji. Svi znate da je pre Drugog svetskog rata postojala tzv. hipotekarna banka i da je ona omogućavala kreditne linije na bazi ustanovljenja hipoteke na objektu u izgradnji. Tim metodom, koji se pokazao kao vrlo efikasan, izgrađen je dobar deo Srbije, između 20-ih i 40-ih godina, između dva rata. Ovaj sistem koji sada postoji je to onemogućavao.
Konačno, imamo ogroman problem, a to je da nama nepokretnosti masovno nisu uknjižene. Ta okolnost je po sadašnjem rešenju onemogućavala da se na takvim nepokretnostima ustanovi hipoteka.
Ono što je neophodno da bi hipoteka postojala, to je da postoji ugovor o hipoteci – ili da postoji sudska hipoteka, na osnovu sudske odluke, ali mi sada govorimo prvenstveno o ugovornoj hipoteci – i način da se postojanje te hipoteke ubeleži u neki javni registar, u neku javnu knjigu koja je dostupna svakome, tako da bi se obezbedila pravna sigurnost svih lica koja eventualno hoće da kupe tu nepokretnost, koja hoće da se zaduže kod istog vlasnika nepokretnosti itd.
Potrebna su dva aspekta, tzv. justus titulus ugovor i potreban je taj način sticanja ili modus acquirendi, koji se zove forma publicita, da postoji publicitet, načelo javnosti.
To je ono što je obavezno. Sve drugo nije obavezno, ukoliko su ovi elementi zadovoljeni. Upravo imajući u vidu taj rezon da probamo da zadovoljimo potrebe ljudi za dobijanjem kredita, poverilac će mnogo lakše dati kredit, ukoliko ima efikasan hipotekarni sistem, u kome može brzo da namiri svoje potraživanje za slučaj neispunjenja obaveza od strane dužnika, kroz prodaju hipotekarne nepokretnosti.
Znači, efikasan sistem prodaje nepokretnosti, uz zaštitu interesa dužnika na jednoj strani i na drugoj strani da proširimo fond nepokretnosti na kojima može da se zasnuje hipoteka, kroz zakonsko omogućavanje da se hipoteka zasnuje na objektu u izgradnji i na izgrađenom objektu, ali koji nije uknjižen, kao i na zemljištu na kome postoji svojina.
Time se bitno proširuje fond imovine koja može da se koristi za hipoteku, time se u stvari proširuje broj građana koji će biti u mogućnosti da dobije kredit od banke i da banka bude sigurna da će taj kredit moći da naplati za slučaj da dužnik ne vraća dug.
Po sadašnjem rešenju pokazalo se iz prakse banaka da je potrebno tri do pet godina da se proda nepokretnost u sudskom postupku. Mi računamo, ukoliko naše predloženo rešenje bude usvojeno, da će hipotekovani objekat moći da se proda u roku od tri do šest meseci, što će biti veoma efikasan rok i što će predstavljati jedno od najefikasnijih rešenja u uporednom evropskom pravu.
Takođe, ovaj predlog zakona omogućava hipoteku na objektu u izgradnji i na neuknjiženom objektu, time što će se praktično na zemljištu na kome se objekat nalazi stavljati zabeležba hipoteke, a u teretni list stavljaće se zabeležba hipoteke na objektu koji nije uknjižen.
To rešenje, priznajem, nije pravno perfektno, može mu se zameriti i duboko sam razmišljao o tome nedeljama, međutim, smatrao sam da dokle god imamo rešenje koje na jednoj strani zadovoljava veliku potrebu građana, a ona je nedvosmislena i mislim da se oko toga svi slažemo, i na drugoj strani omogućava visok stepen pravne sigurnosti, ukoliko su ta dva stuba zadovoljena, postigli smo svoj zadatak.
Nije naš zadatak da budemo zatočeni po svaku cenu u pravne principe ukoliko oni guše potrebe života, već da rešavamo ljudske probleme kroz zakon.
Smatram da će ovaj zakon biti vrlo koristan za privredu. Sproveli smo jednu raspravu, razgovarao sam sa Udruženjem banaka, sa zemljišno-knjižnim sudovima, katastrom i svi su podržali rešenja onakva kakva jesu, tj. ona su pravno sprovodljiva.
Oni koji treba da uknjiže, kažu da to mogu da urade, što je nama bilo najvažnije. Bankari smatraju da će ovo njima bitno pomoći u poslu i da će omogućiti da mnogo više novca plasiraju, jer će biti sigurni da će taj novac biti vraćen.
Konačno, sve to je od najvećeg interesa građana, jer znamo koliko našim građanima fali novac i mislim da će ovaj zakon bitno podići njihov kreditni potencijal, odnosno sposobnost zaduživanja i samim tim – blagostanje građana. Zahvaljujem se, i molim za podršku za ovaj zakon.

Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne.)
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Ovlašćen sam, u ime SRS, da iznesem stav. Mi nećemo glasati za ovaj predlog zakona.
Moram samo da konstatujem da je predstavnik Vlade otprilike nagovestio okvir gde je imao neke dileme, a to je u stvari osnov našeg neslaganja. Krenuo bih redom.
Na početku ove rasprave obavestio bih javnost da smo podneli 32 amandmana. Te amandmane delimo na dve grupe. Prva grupa je grupa tzv. principijelnih i teoretskih amandmana, koji se zasnivaju na nekim teoretskim saznanjima, a druga grupa, gde smo pokušali da obavestimo Vladu da postoje i drugi propisi koji na neki način ovu materiju ili pojedina pitanja ove materije regulišu, a da se ovim predlogom zakona ne vrši nikakva intervencija u nekom od tih zakona, pre svega mislim na Zakon o obligacionim odnosima.
Vi vršite neku intervenciju kada je u pitanju Zakon o osnovama svojinskih odnosa, jer brišete od 30 i nekog člana. Šta smatram da je najbitnije da se kaže na početku?
Mislim da se ne slažemo sa definicijom hipoteke. Verovatno ste mogli da primetite, mislim da je to član 2, naslovili ste ga kao pojam hipoteke. Podneli smo jedan amandman i razlika se ogleda u tome što u definisanju hipoteke polazimo od prava i obaveza samo jedne ugovorne strane, u odnosu na ono što vi ovde predlažete da je to svojevrsni miks, gde se na neki način definišu prava i obaveze obe ugovorne strane.
Mislim da je naša definicija mnogo preciznija i ukazuje na samu suštinu tog vida založnog prava. To je principijelna razlika.
Druga razlika je u tome što, to je ona grupa teoretskih primedbi, ne znamo šta je to predmet hipoteke. Predložili smo da taj član nazovete – založno dobro. Predmet hipoteke ne mogu biti stvari, pa makar bila i nepokretnost u ovom konkretnom slučaju, nego svojinska prava koja proističu iz stvari, i tu se ogleda principijelna razlika između nas.
Hipoteka je pravo založnog poverioca da, ukoliko ne namiri svoj dospeli dug od dužnika, ima pravo da iz vrednosti nepokretnosti, koja ide na prodaju, namiri svoje potraživanje. Založni objekat je nepokretnost, nešto što postoji.
Radi građana Republike Srbije, ukazaću na to da je nepokretnost – zemljište, građevinski objekat i tu je kraj. Vi ste ovde, gospodine ministre, pošto ste u toj oblasti, pa apsolutno razumete svaki od ovih pojmova koje koristim, založni objekat nazvali predmetom hipoteke, a u zagradi upotrebljavate dva sinonima – predmet ili nepokretnost. Tu je osnovna greška.
Predmet hipoteke, prema onome što se koristi u svojinskim i obligacionim odnosima, mogu biti prava koja ima neko lice prema nekoj stvari, jer, uostalom, i imovina je skup imovinskih prava. U žargonu, kada kažemo – imovina, nabrajamo pokretne i nepokretne stvari na kojima postoje svojinska prava. Kažem šta se u žargonu kaže, ali vi shvatate o čemu se radi.
Ako je to tako po definiciji, a mislim da to mišljenje dele i svi oni koji su završili drugu godinu pravnog fakulteta, onda je verovatno jasno da je nepokretna stvar založni objekat ili objekat hipoteke, ali predmet hipoteke – ne može, to je potpuno neadekvatan izraz. Možete da mu date neki značaj, ali to je pitanje konsenzusa, nije pitanje teorije. Ne sporim da neki autori koriste i taj termin, ali zašto pričam ovo? Zato što postoje neki principi manje ili više od rimskog prava, kojim se definiše hipoteka.
Prvo i osnovno načelo, ili princip, jeste akcesornost. Verovatno je drugi princip, koji od početka postoji – princip oficijelnosti. On postoji dvadeset i nešto vekova. Ne sporim da je nemačka teorija počela pre sto godina da menja taj princip, ali vam pričam o tome da je to nešto što definiše hipoteku kao založno pravo na nepokretnost.
Najveća naša zamerka, a to ćete čuti povodom amandmana, barem kada su u pitanju ovi uvodni članovi koje ste obuhvatili, sa poglavljem – osnovne odredbe i nastanak hipoteke, to je ovaj drugi deo, pre svega zasniva se na kršenju jednog principa koji je osnovni za pravo hipoteke, a to je princip specijaliteta.
Založno pravo obuhvata pojedinačno i individualno određene stvari. Ovde imate čak i buduća prava, ne stvari. To ćemo detaljnije da objasnimo kod amandmana na član 3. Predloga zakona.
Izvinite, molim vas, ta buduća eventualna prava ne mogu biti po vašoj terminologiji predmet hipoteke ili založni objekat, jer oni nisu nepokretnosti.
Znači, imamo fizički razlog, u suprotnosti je sa fizikom. Imamo princip nedeljivosti. Vi u nekoliko članova negirate postojanje tog principa. Druga je stvar kada se nepokretnost ne podeli, pa je svaki deo neka nova čestica i nova celina, ali ovde dajete, i kao založni objekat tretirate idealni deo prava svojine na nepokretnost. To je nemoguće.
(Milan Parivodić, sa mesta: To je notorna stvar. Možete da prodate, možete i da založite.)
To je nemoguće. Možda je notorna u Holandiji. Izvinite, molim vas, objasnićete to.
Znači, princip nedeljivosti ste prekršili celim predlogom zakona. Na nekim mestima dovodite u sumnju princip prioriteta, a publicitet vrlo pogrešno tumačite, odnosno ubacujete nam neko rešenje koje ne sporim da znači javnost, dostupnost javnosti preko ove agencije, ali postavljam pitanje: šta je sa zemljišnim knjigama, šta je ovlašćenjem suda koji vodi zemljišne knjige? Zašto ste njega isključili? Gde je on?
Pošto su to načelne primedbe, o tome ćemo razgovarati mnogo konkretnije povodom naših amandmana. Uspećemo, ministre, da vas ubedimo.
Što se nas tiče ne sporimo da je ova materija važna i da treba da se reguliše. Ali, skrenuo bih vam samo pažnju na neke stvari koje ste možda zaboravili, a bile su vrlo interesantne u proteklih 20 godina.
Da vas podsetim, pre otprilike 15 godina donet je jedan zakon, koji je otprilike, da ne ulazimo sada u naziv, imao za cilj da u nekom periodu od deset godina dođe do sažimanja zemljišnih knjiga i katastra u neku buduću zajedničku…( jedinstvenu evidenciju, centralni registar nepokretnosti). Jeste. Zašto?
Ideja je bila, jer se jednostavno videlo, katastar vodi nepokretnosti, sud vodi prava na nepokretnostima, vlasnički popisni teret i tako dalje.
Videlo se da postoji neusklađenost, da zvanične državne evidencije suštinski onemogućavaju sprovođenje mnogih stvari, pa između ostalih i hipoteke. Sada, ako pogledate u zemljišnim knjigama nekih sudova, gde postoji taj sistem, pošto imamo i tapijski sistem, to je nešto drugo, tamo gde je sistem zemljišnih knjiga možete da primetite da čitava naselja nisu ni upisana, niti mogu da se upišu, jer prethodno, posao koji je trebalo da završi katastar i opština, nije završen.
Onda su se javljale mnoge institucije koje su htele to da završe u pripremi za privatizaciju stambenog fonda. Tada je rečeno da je bilo potrebno preko 300 miliona maraka da se te evidencije objedine i da krenemo sa tom jedinstvenom evidencijom, da nema nikakvih problema da se usaglasi i faktičko i pravno stanje.