Osvrnuću se na nekoliko aspekata ovog predloga zakona.
Ne bih hteo da ponavljam ono što je gospodin Momir Marković pre pauze izneo povodom ove tačke dnevnog reda, gde je sa nekim podacima pokušao većinu da ubedi da nama nije praktično potrebno nikakvo zaduživanje kada je u pitanju Uprava za kontrolu letenja. Namerno koristim stari izraz koji je postojao preko 20, 30 godina, ne ovaj novi, zato što je ovo u stvari Uprava za kontrolu letenja, gde je očigledno gospodin Marković imao prilike da iznese autentične podatke o stanju i poslovanju u ovoj novoj agenciji koja je tamo formirana.
Verovatno, na bazi onoga što je gospodin Marković izneo sa ove skupštinske govornice, javni tužilac republički i ministar unutrašnjih poslova bi morali po službenoj dužnosti da se uključe i da utvrde da li je ovo činjenično stanje, koje je gospodin Marković izneo, tačno. Ukoliko je i 2% tačno od onoga što je izrečeno, onda treba da se preduzmu neke mere.
Međutim, onako izneti podaci koji su nesumnjivo precizni i sasvim je očigledno da potiču od neke strukture koja zna šta se dešava u ovoj agenciji, s pravom dovode u pitanje opravdanost zaduživanja države za neke nove investicije, jer tu očigledno da u redovnom poslovanju te agencije postoji i te kako dosta sredstava, mnogo više sredstava koja omogućavaju i investicije i jedno bogato tekuće poslovanje.
Pošto odavno radim ovaj posao, moram da vam kažem da praktično od 92. godine, otkada su uvedene sankcije prema SRJ, jedini organ, institucija, asocijacija u okviru SRJ, koja je uvek donosila sredstva saveznom budžetu, bila je Uprava za kontrolu letenja. Uvek.
Ona je imala dobar status uprave, te po osnovu tog statusa svi njeni prihodi i rashodi bili su uključeni u budžet SRJ i uvek se u budžetu SRJ na prihodnoj strani računao višak prihoda nad rashodima koji se javljao u poslovanju Uprave za kontrolu letenja, kao neka zakonomernost.
Bilo je i situacija kada su ta sredstva bila blokirana u inostranstvu, manje ili više, ali su postojali mehanizmi kako da se izvrši kompenzacija između preduzeća, odnosno aviokompanija koje pretežno plaćaju te usluge Uprave za kontrolu letenja.
Ovo vam pričam da biste shvatili da ono što je pročitao gospodin Marković nije nešto novo u poslovanju od pre godinu ili dve dana otkad je nastala državna zajednica. Ta Uprava za kontrolu letenja je uvek bila organ koji je donosio velike prihode saveznom budžetu.
Druga karakteristika te uprave je bila da je gotovo na čelu te uprave uvek bio neko ko potiče iz strukture ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane. Sada mi pada na pamet prezime, mislim da je bio pukovnik Bilbija svojevremeno, kasnije su dolazili još neki drugi, i ta uprava je počela, to mogu odgovorno da kažem, da propada onog momenta kad je Vuk Obradović svog penzionisanog brata postavio, takođe nagodbom u okviru DOS-a, za direktora Uprave za kontrolu letenja.
Da vas samo podsetim, to je onaj koji nije hteo da digne avione kada je neidentifikovani helikopter 28. juna 2001. godine prebacivao, na tajnom zadatku, u tajnom letu, građanina jednog našeg prema Tuzli, a zatim prema Hagu. Otkada je svanula demokratija – naravno ona je svanula velikom paljevinom, osvetlila se Savezna skupština, osvetlio se RTS, mnoga druga mesta su se osvetlila, a između ostalih i kuća u Leskovcu, ovog našeg poslanika kolege Žike –kada je došla ta sloboda i ta svetlost, krenulo je pomračenje za sve naše institucije, te u tom pomračenju, kao što vidite, na poslednjem mestu se nalazi Uprava za kontrolu letenja.
Ona je, zahvaljujući nagodbi između DS i Demokratske partije socijalista Crne Gore, došla u poziciju da postane agencija, da postane neko pravno lice prema onom d.o.o, znači da je to društvo sa ograničenom odgovornošću. Ako se vidi ta struktura kapitala mislim da u obrazloženju negde stoji da 92% tog kapitala potiče iz Republike Srbije, države Republike Srbije, a 8% iz Crne Gore.
To je pogrešan status. To mora da bude uprava za kontrolu letenja; ona bi mogla da bude zbog ovih raznih stvari u sastavu republičkih organa, zbog ovog pretežnog značaja, ili da bude, u krajnjem slučaju, neka uprava na nivou državne zajednice, uz sve probleme. Oni čak nemaju svoje račune, sve prolazi preko budžeta Republike Srbije. Ali, neću da ulazim u te stvari.
Ovim uvodom hteo sam da pojačam one činjenice koje je vrlo konkretno Momir Marković izneo sa ove govornice. Sve će ovo da se pojavi u novinama. Tužilac i ministar Jočić, ukoliko ne budu čitali stenogram sa ove sednice, mogu slobodno da uzmu primerak "Velike Srbije" koji će da se pojavi i da vrlo precizno saznaju, pa neka pozovu onoga ko je napisao članak, neka pozovu i gospodina Momira Markovića da im objasni neke stvari, da im kaže gde treba da ide poreska inspekcija, UBPOK, a tu ima mesta i za neke druge organe koji se bave specifičnim oblastima.
Dalje, na šta hoću da ukažem, diskutujem sa pozicija da ubedim Vladu da povuče ovaj predlog zakona, da se ne bruka, jer je dovoljno izneto činjenica da se vidi da se iza ovoga kriju pokvarene namere nekih pojedinaca. Ovo ne vezujem za grupacije, pa čak ni za cele stranke, jer neki ljudi nisu u mogućnosti da znaju šta rade neki njihovi pojedinci na nekim isturenim položajima. Ovo su samo istureni položaji kada nekome padne ideja da ove stvari radi.
Znači, ova vaša agencija iz svog tekućeg, redovnog poslovanja može da obezbedi sredstva za normalno poslovanje i za investicije. Ako neko smatra da mi, po svaku cenu, treba da iskoristimo svaku mogućnost da se nešto štrpne iz inostranstva i da se uzme, moram da vam kažem da to, prvo, nije moralno, nije korektno, a mnogo je skupo za sve nas.
Tu taktiku je ovde u Narodnoj skupštini zastupao jedan bivši ministar. Toliko je bio bivši da je zaboravio da podnese zakletvu ovde, pa je posle tri meseca podneo zakletvu. Gospodine Markoviću, moram da upotrebi taj izraz, bez namere da nekoga vređam, ali da bi bilo prepoznatljivo o kome se radi, ovde smo ga zvali Mister evro. To je bio Goran Pitić.
Sva njegova izlaganja su bila otprilike matematičke formule, cifre iza kojih obično ide reč "evro". Kada mu kažemo, izbaci to, pa nam kaži kako to ide sa spoljnom trgovinom, tajac, ne može da bekne ni dve rečenice. Ali, ako treba da kaže - u perspektivi 250 miliona ovaj projekat, uslovi, ovo, ono, ima da vam priča tri dana. Kada mu kažete - sada stavi crtu, podvuci, pa kaži koliko je to u plusu, koliko je u minusu, nema; prototip demokrate, rođeni demokrata.
Znači, ne postoji opravdanost, ne postoji potreba da se neko zadužuje da bi nešto opremio. Postoji mogućnost da se sve to sredi, ako je potrebno da se nadgradi taj sistem, da taj sistem bude kompatibilan sa prvim susednim sistemima, pošto praćenje leta ide preuzimanjem sa jednog centra u drugi centar itd. Mogućnost da se obezbede sredstva za komunikaciju koja bi korespondirala, takođe, postoji u redovnom poslovanju.
Ali, ako se smanji plata direktoru, pa ne bude onoliko koliko je rekao gospodin Marković, ukoliko troškovi poslovanja ne budu onoliki kao što je rekao gospodin Marković, prosto se čudim gde su novinari. Zašto ne pišu članke o tome? Zašto se ne jave Šabiću, Šobiću, ne znam kako se zove taj iz SDPR-a što obezbeđuje prohodnost svih informacija. Ako uprava ne da podatke, neka se obrate njemu, on će da im obezbedi sve podatke o poslovanju, jer to interesuje javnost. To interesuje čak i poslanike.
Mene konkretno interesuje ovaj Srpski sporazum, što to niste dali u prilogu, da vidimo šta piše u tom sporazumu? Zašto niste to dostavili?
Date lepo date taj sporazum i sve ovo što ste ovde napisali od člana 1. do 4. Kaže se: " Iz Srpskog sporazuma o pružanju podrške projektu između Evropske investicione banke i Republike Srbije ". Ko je zaključio taj ugovor, odnosno sporazum u ime Republike Srbije? Ne znam ko je zaključio?
Znam da kod nas postoji državna zajednica, postoji Ustavna povelja državne zajednice, koju je pravio Boško Ristić, Hiber i onaj neznalica Stevan Lilić. Onda se tačno zna ko održava odnose sa inostranstvom, ko koga zastupa. Zašto nam niste dali taj sporazum? Da li krijete nešto da ne treba da vidimo? Taj sporazum morao je da dođe uz ovo.
Dalje, trebalo je da nam dostavite izvod iz registracije za ovu agenciju. Kako je ona mogla da bude agencija? Zašto nije u statusu upravne organizacije? Zašto nije u statusu Uprave za kontrolu letenja, pa da sav višak prihoda ide u budžet, nego je u statusu deoničarskog društva, koje će preko upravnog odbora da rasporedi dobit kako hoće.
Nećemo mi da dižemo ruku za ono što bi neko trebao da uzme nezakonito, a reći ću i nemoralno. Zašto? Hoćemo sve to lepo da se protrese, da sve činjenice izađu na sto i da se svi odluče. Ukoliko je, na bazi svega toga što je potrebno, izađe da je tačno ovo što je Momir Marković rekao, da vidim onda ko će od vas da digne ruku za ovo što predlaže Vlada. Ali ne, ovde se zabašuri, to se stavi itd.
Ima ovde još jedan veliki problem. Pre nekoliko meseci doneli smo Zakon o javnom dugu, o zaduživanju Republike Srbije itd. Naravno, na principijelni način je rešeno pitanje kako će Srbija da se zadužuje. U skladu sa tim zakonom mislim da je trebalo da se formira i uprava za javni dug, čini mi se da se tako zove, koja vodi evidencije, koliko je dužna lokalna samouprava, kako se zadužuje, koliko Republika, koliko javna preduzeća od republičkog značaja itd.
Da vam kažem još jednu stvar, mi smo imali, ne mogu da budem baš precizan, da li se odnosi na ovu materiju ili na elektroprivredu, naftnu industriju, ali imamo predlog zakona koji nam je dostavljen pre desetak dana, gde se predlaže da se Zakon o kontragaranciji - kažem ne znam da li je elektroprivreda, rudnici, naftna industrija, ili neka od tih - stavlja van snage, a od nas se traži da donesemo zakon o davanju garancije.
Još se tamo kaže da inopartner koji treba da obezbedi neka sredstva, mislim da je neka grupacija iz Nemačke, ne priznaje garanciju državne zajednice. Sada ću da vas vratim na onu temu, kada je bio Zakon o javnom dugu, o javnom zaduživanju Republike Srbije, mi iz SRS smo, između ostalog, ukazali i na tu situaciju, da se postavlja pitanje da li je državna zajednica pravno lice u smislu poslovnih odnosa i mogućnosti da ona garantuje nekome? Nije, niti ima svoj budžet.
Ono imovine što ima, to je samo vojna i ona je u nekom nedefinisanom statusu. Kako može da odgovara, kako može da daje garancije onaj ko nema imovine? Kako? Parivodić je nešto izmislio oko hipoteke, ali će da dođe i ovde da obrazlaže, smeju mu se i njegove kolege sa pravnog fakulteta, profesori.
Znači, imamo dva procesa, gde partneri iz inostranstva ne priznaju garanciju državne zajednice, od naše Narodne skupštine traži se da ona donese zakon o garanciji, a ovde imamo situaciju, traži se od ove skupštine kontragarancija da sada Srbija garantuje za državnu zajednicu da će ona, ukoliko ova uprava za kontrolu letenja ne izmiri svoje obaveze, praktično, znači, dupla garancija.
Možete vi ovo da izglasate, ali može da se desi da za 20 dana opet dođe neko pismo i kaže se, s obzirom da državna zajednica nije baš tako nešto sigurna, da finansijer iz inostranstva sumnja u to - s babe na dedu, dok ne dođe na naplatu - ipak tražimo da Republika Srbija donese zakon o garanciji. Šta ćemo onda? Onda ćemo u roku od mesec dana po drugi put da donosimo epohalni ekspertski zakon. Sada imamo na dnevnom redu dva epohalna ekspertska zakona kojima se menjaju dva ekspertska i epohalna zakona koja su doneta pre mesec i po dana.
Malopre sam pričao, pa sam rekao, to što je izgorela dokumentacija, ne znači da se neko izlečio - bio lud, ostao lud, ali dokumentacije nema. A neko smatra, ako nema dokumentacije, on je zdrav. Molim vas, cenite malo mentalno zdravlje.
Znači, dva krupna razloga nalažu poslanicima Narodne skupštine Republike Srbije da ovaj predlog zakona odbace, odbiju, odnosno, hajde ako postoji neko pomirljivije rešenje, da Vlada Republike Srbije povuče ovaj zakon.
Prvi su tzv. materijalni razlozi, koji ukazuju da ne postoji opravdanost za nekim novim zaduživanjem, jer u svom normalnom poslovanju ta vaša agencija, koju morate da pretvorite da bude uprava za kontrolu letenja, u svom redovnom poslovanju obezbeđuje sasvim dovoljno sredstava za tekuće poslovanje i za modernizaciju, odnosno neke investicije. To je prvi razlog.
Drugi razlog je formalne prirode. Mi ne bismo hteli da se upuštamo u razmatranje, dok ne dobijemo kompletan izveštaj i dokumentaciju. Izveštaje o poslovanju i o tome da li je tačno ovo što je gospodin Marković izneo, mislim na Momira Markovića. Da nam se da registracija te vaše agencije, izveštaj o materijalno-finansijskom poslovanju te agencije i da nam se stave na uvid, svakom poslaniku, Srpski sporazum i svi ovi sporazumi koje ste naveli od člana 1. do člana 4, pa i u obrazloženju, gde ukazujete da postoji neka obaveza izdavanja kontragarancije.
Kada to dostavite i ukoliko procenimo da je to opravdano, onda treba nastaviti diskusiju povodom ove tačke dnevnog reda. Ovako, ili ovo povlačite, ili vi koji ste u većini razmislite dobro, jer ovde ima puno podataka, puno činjenica koje ukazuju na kriminal, i ovo je u funkciji kriminala, da ne biste vi dolazili u neprijatnu situaciju da vas sutra neko proziva, pa da vam kaže, čuli ste podatke, a vi ste glasali, znači, vi podržavate kriminal. Mislim da vi ne podržavate kriminal.
Molim sve poslanike da se ovo vrati, da se upotpuni, da se daju vrlo precizni podaci, pa da tek onda procenjujemo da li treba o ovom zakonu da se izjašnjavamo i da li on treba da bude na dnevnom redu.

Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić, a neka se pripremi narodni poslanik Mita Avramov.

Dame i gospodo poslanici, kada se pogleda malo sam predlog, odnosno ime zakona, neko bi pomislio da je ovde reč samo o jednom finansijskom zakonu, o jednoj najobičnijoj kontragaranciji, ali kada se pažljivije pročita, vidi se da je reč i o političkom zakonu.
Sećam se 2001. i 2002. godine, kada je u ovoj skupštini data saglasnost da se ukine SRJ, da se proglasi neka Beogradska povelja, svi su to potpisali, samo nije aktuelni predsednik Republike Srbije tada to potpisao, u ime savezne države to je tada uradio Vojislav Koštunica, a u ime Republike Srbije uradio je premijer, iako ta prava i ovlašćenja nije imao po Ustavu. Tada smo napravili nekakvu državnu zajednicu, dali joj ime Srbija i Crna Gora.
Dotad smo imali i Saveznu upravu kontrole letenja. Sada, na neki način, da li po zakonu ili po političkom pritisku, imamo nekakvu agenciju. Vratićemo se malo kasnije na agenciju, ali neka neko pogleda pažljivije tekst kako se zakon zove, da li mi dajemo kontragaranciju Evropskoj investicionoj banci ili državnoj zajednici.
Znači, Evropska investiciona banka, koja vas je terala da napravite državnu zajednicu, zajedno sa Havijerom Solanom, ne priznaje tu državnu zajednicu i ne priznaje njenu garanciju, nego traži da se o tome izjasni i da kontragaranciju Republika Srbija. Sada postavljam pitanje, šta je starije: kokoška ili jaje.
Znači, državna zajednica, zovite je kako god hoćete, međunarodno priznati pravni subjekt u Ujedinjenim nacijama, i njena garancija se ne priznaje, nego se od nekog dela teritorije te državne zajednice traži da izda kontragaranciju. Zar to nije unapred već uništavanje te državne zajednice? Da li je ovaj zakon pisao G17, jer oni, recimo, jesu da Srbija bude samostalna bez Kosova i Metohije, tako je pričao Miroljub Labus, pogotovo onaj deo koji se odnosi bez Kosova i Metohije, kada je molio Šiptare na Kosovu i Metohiji da izađu na izbore i da glasaju za njega, on će im dati nezavisnost.
Ko je pisao ovaj zakon i u čije se ime i kome daje kontragarancija. Zar to nije na određeni način ponižavanje ovog parlamenta, zar nije ponižavanje državne zajednice, koja je već dala nekakvu garanciju. Ali, to je tako kada neko zarad nekakve političke situacije, pa i zbivanja, napravi jednu ovakvu grešku kao što je bila državna zajednica, zvana Srbija i Crna Gora, pa se sada ne zna ni ko pije ni ko plaća u ovom delu kada su u pitanju bankarske garancije.
Ako pogledamo dalje, ko je korisnik sredstava, pa se kaže, Agencija za kontrolu letenja Srbije i Crne Gore d.o.o. Znači, delimično, odgovorno pravno lice, a navodno su osnivači Republika Srbija i Crna Gora. Republika Srbija sa 92 posto, a Crna Gora sa osam posto. Imamo agenciju, znači, pravno lice sa delimičnom odgovornošću.
Znači, osnivač ne garantuje svojom imovinom, nego lice koje je kao pravno registrovano garantuje isključivo svojom imovinom. Republika se već unapred odriče vlasništva nad tom agencijom, zato što u slučaju njenog neposlovanja ne može da pokrije njene dugove nego ih sama daje.
Ali, nisu problem dugovi koji nastanu, već je problem što kao delimično odgovorno lice nije dužno da sredstva uplaćuje u budžet Republike Srbije, i tu je u stvari problem, zato ste tu i napisali delimično odgovorno lice, a ne da bude javno preduzeće.
Ne može agencija koju osniva Vlada Republike Srbije ili državna zajednica da bude delimično odgovorno lice. Da li je to u skladu sa Zakonom o privrednim društvima, prvo to da proverimo, a onda da postavimo pitanje, gospodin Momir Marković je ovde izneo koliko otprilike može da zaradi jedna takva agencija, pogotovu ako kontroliše samo prelet iznad državne zajednice, a nije samo taj prelet u pitanju, već kontroliše poneki put i prelet okolnih zemalja. Ako ima 800 letova, pa puta 200 dolara, ili da kažem hiljadu letova, radi lakše računice, puta 200 dolara ili evra, sada je mala razlika, to je 200 hiljada dolara dnevno.
Kuda ide taj novac? Kuda ide? Znam dobro da računam, znači, 1.000 h 200 = 200.000. Znači, kuda ide taj novac? Kada se to pitanje postavi, kuda ide taj novac, može da se dođe do zaključka da ide za plate. Ali, koliko ih ima u toj agenciji za kontrolu leta i kakav je raspon plata. Saznali smo ovde da je plata, recimo, jednog kontrolora letenja, lica koje zarađuje taj novac i koji je pod stresom dok to radi, jer je poznato da je taj posao izuzetno naporan, znači imaju platu oko 150.000 dinara do 200.000, ako bude neko dežurstvo itd.
Gospodin direktor, koji nema pojma o kontroli letenja i koji zna avion samo iz biznis klase gde su kožna sedišta i ništa više o kontroli letenja nema pojma, ima platu milion dinara. Saznali smo da je to jedna najobičnija lopuža iz DS. Svi ljudi koji ga okružuju su takođe lopuže iz DS, a zašto su lopuže. Sada ću i to da vam kažem.
Navodno se radi neka modernizacija sistema za kontrolu letenja. Oprema koja se nabavlja je iz Vijetnama. Obično je Savezna uprava za kontrolu letenja koristila opremu koja je ili engleskog ili porekla SAD, nikada iz Vijetnama. Nikada. Postavlja se pitanje koliko je ta oprema moderna, da li su to Amerikanci možda ostavili šezdesetih i sedamdesetih godina kada su se povlačili iz Vijetnama, pa nam sada to prodaju za 32 miliona dolara.
Ako to kupujemo za 32 miliona dolara, to je verovatno zato što je direktoru plata od miliona dinara mala, mesečna plata, pa mora malo da zaradi na provizijama prilikom raspisivanja tendera i javnih nabavki, pogotovo što tendere on raspisuje, pogotovo što komisiju za javne nabavke on formira, pogotovo što komisija njemu odgovara. Znači može da ima pritisak i na nju.
To je navodno preduzeće koje je osnovala Vlada Republike Srbije sa 92% i nikom ne odgovara ništa, najmanje Vladi, a kamoli tek Skupštini, i puštate ih da rade šta god hoćete. Sada dolazite pred Skupštinu Srbiju i tražite da mi damo kontragaranciju državnoj zajednici. Srbija nije priznata kao članica UN. Državna zajednica, kako je vi zovete, Srbija i Crna Gora jeste. Kako mi možemo da dajemo tu kontragaranciju, osim ako neko već sada ne želi da rasturi zajedničku državu. Ako svaka država članica posebno daje kontragaranciju, onda nema ni zajedničke države.
Dalje, da li im je baš taj kredit bio neophodan. Nije, ali izgleda mi da je toj gospodi svega malo. Recimo, umesto radara i radarskih sistema rade rekonstrukciju zgrada. Nemam ništa protiv ukoliko su uslovi za rad u tim zgradama loši. Međutim, ne samo da nisu loši, nego su u odličnom stanju, ali eto mora da se zameni spoljna stolarija, koja je inače aluminijumska, večita, nekom drugom. Zašto? Da bi opet neko uzeo novac prilikom nabavke te stolarije.
Verovatno je u pitanju procenat 20, 30, pa i više posto, jer su te cene prilično naduvane. Dva puta su već za manje od godinu dana potrošili novac za promenu voznog parka. Znači, dva puta su po milion evra utrošili za nabavku novih automobila. Vrhunac svega toga, za taj radarski centar na Kopaoniku, koji nikada neće da proradi, nabavljene su i ski-sanke. A da ne pričamo kada je bio u pitanju Aerodrom Beograd, VIP saloni itd.
Rekli ste, bar im je Velimir Ilić, kada je rušio DOS ovde, pričao da će sve lopuže da pohapsi. Sada, ne samo da ih nije pohapsio, nego ih je još i nagradio i dao im je još bolja mesta, dao im je mogućnost da još više kradu, pa ako firma iz koje kradu ne može dovoljno da zaradi, eto i kredita da im damo neka se nakradu. Najbolje je da se ovakav jedan zakonski predlog povuče.
Nije tu gospodin ministar da mi odgovori na nekoliko pitanja, jer Savezna kontrola letenja, čiji je pravni naslednik ta agencija, radila je sa vreme ekonomskih sankcija. Vršeni su preleti iznad tadašnje SRJ, pod istim uslovima kao i sada. Doduše, sredstva su delimično bila zamrznuta, mogla su da se koriste za isplatu plata zaposlenih i za nabavku nove opreme. Ostatak sredstava je bio uplaćivan u švajcarske banke, gde je bio zamrznut.
Morale su čak i aviokompanije koje su u to vreme i sada nama iz neprijateljskih zemalja, kao što je npr. Slovenija, koja nije htela da leti preko teritorije SRJ, morala je na kraju da se vrati i da isplati sve dotadašnje dospele obaveze. Mi im kao nagradu, što su nas izbegavali tada, dajemo izuzetno atraktivne lokacije na Novom Beogradu, za Merkator i Merkur. Znači, kada treba da plati ne želi, ali kada treba da uzme, tu je.
Šta je sa tim novcem? Nije reč o malim sredstvima. Pored toga što su kasnije ekonomske sankcije ukinute, postoji taj spoljni zid sankcija koji delimično ni do dana današnjeg nije ukinut, iako ste to obećali 5. oktobra 2000. godine. Taj novac koji je zaradila Savezna kontrola uprave letenja za kontrolu letenja iznad SRJ, Makedonije i tadašnje BiH do 99. godine je bio zamrznut po švajcarskim bankama. Gde se sada nalazi?
Pogotovo što nije reč o malim svotama novca. Kada bi saznali gde se taj novac nalazi, a verujem da je već klika koja je 5. oktobra preuzela vlast i u Narodnoj banci i u državi, taj novac odavno potrošila. Nema gospodina ministra za kapitalne investicije, ovde bih rekao, kada čitam ovaj zakon, za kapitalne pronevere i krađe, da nam odgovori na ova pitanja.

Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović, po Poslovniku. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, vi koji možda niste želeli da se do kraja upustite u ovu, kako je ona nazvana, nebesku pljačku, saslušate podatke i glasaćete u danu za glasanje za odobravanje ove kontragarancije.
Verovatno niste ni slutili da je član DS, a već toliko puta pominjani direktor kontrole leta Stankov, jedan od onih iz DOS-ovske garniture, a imate ih mnogo u ministarstvima, i u Institutu, i CIP-u, da li je tako kolega Đorđeviću, svuda, na Aerodromu Beogradu, i koji su nastavili da pljačkaju sve što im dođe pod ruku, i da građani Srbije moraju da znaju da ovoliki milionski iznosi u evrima svakako će biti dugi koji će da plaćaju buduće generacije.
Juče nam je neko govorio ovde od poslanika ekspertske grupacije kako je dug stanovnika toliko veliki da mi u ovom trenutku, praveći komparaciju sa zaduživanjem Amerikanaca i onih koji žive u zapadnoj Evropi, ne znamo ni koliki je. Prema proceni ekonomista u Srbiji kreće se između 12 i 14 milijardi evra. Kako?
Tako što građani sami sebe zadužuju putem skupih kredita i svih onih potrepština koje moraju sebi da obezbede i članovima svoje porodice. Sada im vi lepo servirajte, pobegao ministar Ilić, jer je verovatno znao da će da se desi i da će da usledi jedna takva priča, kada je video da je gospodin Momir Marković ovlašćeni predlagač, jer nije prvi put da gospodin Marković sa podacima do kojih dolazi, a koji su apsolutno kristalno jasni, argumentovani i potkrepljeni gomilom dokaza, pred Velimirom Ilićem i ostalim ministrima, govorio o pljačkama koje se dešavaju u ovom slučaju članova Demokratske stranke, koje čuvate i negujete kao malo vode na dlanu.
Pošto su tu gospoda iz Ministarstva, a nije tu ni predsednik Skupštine, iskoristiću priliku, verovatno je pomoćniku glavnog i odgovornog urednika jedne od najtiražnijih i najčitanijih novina u Srbiji "Velike Srbije", u izdanju SRS, gospodinu Momiru Marković, koji je ujedno jedan od viđenijih novinara ove ugledne novine u Srbiji, ovog časopisa, bilo neprijatno da sam reklamira svoj članak u novinama.
Ostaviću vama, gospodo, da vidite kako se odigravala ta nebeska pljačka i do kojih je podataka, a objavio ih je u najnovijem broju "Velike Srbije", došao gospodin Momir Marković, kada je pisao o tome, a naslov iznad tog članka je - Ko kontroliše kontrolore? Ostaje pitanje, to je ujedno informacija za vas i za narodne poslanike, na taj član Poslovnika se pozivam, da biste mogli dalje da učestvujete u radu po ovoj tački i po razmatranju u pojedinostima, da vidite na koji način će građani Srbije morati ovo da plaćaju za kriminalce i lopove iz DS i ceo taj lobi oko njih, koje vi očigledno podržavate i njihov ste kontinuitet u načinu vladanja, kao i sam ministar Ilić.
Vas ću, gospodine ili gospođo, da zamolim da časopis "Velika Srbija" predate ministru Iliću, pošto nije udostojio ni narodne poslanike, ni kolegu Markovića, koji je govorio o tome, izašao je usred njegovog govora, da mu predate novinu i da pročita o kakvoj se pljački radi.

Reč ima narodni poslanik Mita Avramov, a neka se pripremi narodni poslanik Aleksandar Đorđević.

Dame i gospodo narodni poslanici, čuli ste gospodina Velju Ilića, našeg ministra,  koji je u svom izlaganju ili obrazloženju za ovu kontragaranciju od 31.280.000 evra utrošio ovde nekih dva minuta, rekavši da je to potrebno da se prati tehnika u svetu, da moramo imati novu tehniku za praćenje aviona, pošto i avioni imaju neke uređaje itd.
Mi smo zemlja koja se nalazi na velikim vratima, kako između istoka i zapada, kako u drumskom, tako i u vazdušnom saobraćaju. Ta kontrola leta koju mi imamo, ima jako veliki priliv novčanih sredstava.
To je ovde već više govornika reklo, da ne ponavljam te cifre, ali niko nije rekao gde te pare završavaju.
Ako se te pare usmeravaju za pomoć izbeglim, za pomoć bolesnim, za pomoć bilo koje vrste našem narodu, to je onda za svaku pohvalu. Da su pare usmerene u tom pravcu mi bi to sigurno svi ovde znali i reklo bi se da su pare otišle u tom pravcu, kako je to humano, kako se vodi računa o narodu, što je dužnost i obaveza svake vlade. Te priče nije bilo, što znači da te pare i ne završavaju u tom pravcu. Sigurno da jedan određeni deo sredstava ide za zaposlene, a drugi deo - to samo zna Agencija, a mi možemo da sumnjamo. Otvorena nam je sumnja u svim pravcima, zato što nemamo ni povod da mislimo na nešto drugo.
Crna Gora učestvuje 8%, Srbija 92%. Tu je već sve rečeno. Sigurno da na Srbiji veći deo tereta leži, tako da SRS, što se tiče ove kontragarancije, neće dati podršku ovoj vladi ili Agenciji koja je formirana da vodi računa o ovom novčanom prilivu. Agencija ne polaže nikome računa sem ministru, što znači da je uska veza između ministra i Agencije. Narod uvid u to nema i iz tog razloga nećemo ni podržati ovo, jer otvoreno sumnjamo da ova velika količina novca, ovaj dnevni priliv koji je ogroman, najverovatnije završava u nečijim džepovima.

Reč ima Aleksandar Đorđević.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas raspravljamo o Predlogu zakona o davanju kontragarancije Republike Srbije i Crne Gore po zajmu Evropske investicione banke. Kao što su govorile moje kolege iz SRS, od Momira Markovića, pa Zorana Krasića i kolege Arsića, SRS ima jasnu koncepciju kada su u pitanju zakonski projekti koje je trebalo da usvaja Narodna skupština.
Ovo je još jedan u nizu zakonskih predloga koji se donosi na brzinu, na jedan neprecizan način, pravdajući se kroz razloge za donošenje zakona, na osnovu toga što postoji ustavni osnov za donošenje zakona u Ustavu Republike Srbije.
U ovim razlozima kaže se sledeće: "Razlozi za donošenje zakona o davanju kontragarancije Republike Srbije i Crne Gore po zajmu Evropske investicione banke (Projekat sveobuhvatne rehabilitacije infrastrukture kontrola letenja) sadržani su u Srpskom sporazumu o pružanju podrške projektu, zaključenom između Republike Srbije i Evropske investicione banke. Naime, navedenim sporazumom je predviđeno da Republika Srbija u korist Srbije i Crne Gore, kao garanta, izda kontragaranciju proporcionalnu svom osnivačkom kapitalu kod Agencije za kontrolu letenja Srbije i Crne Gore d.o.o."
Govorile su kolege iz SRS, suština je da mi smatramo da je ovo jedan Predlog zakona koji ne samo da je neprecizan, nego mu nije mesto da se raspravlja o njemu na ovakav način.
S obzirom da se radi ovde o Agenciji, koja je društvo sa ograničenom odgovornošću, to govori o tome da se mogu i ne moraju uplaćivati sredstva u budžet Republike Srbije.
Postavlja se onda pitanje kako će upravni odbor te agencije da raspodeljuje ta sredstva i kako ćemo mi da imamo kontrolu nad tim sredstvima. Znači, suština je da Republika Srbija treba da donese ovakav Predlog zakona.
Mi iz SRS smatramo da je ovaj predlog zakona trebalo povući iz ove skupštinske rasprave i rekli smo razloge zbog čega. Prvo su razlozi materijalne prirode i drugo, što je rekao kolega Krasić, formalne prirode.
Interesuje nas izveštaj o poslovanju Agencije, kako je registrovana Agencija, izveštaj o tehničkoj prirodi. Posebno nas interesuje zašto nas niste u okviru ovoga izvestili o Srpskom sporazumu koji ste pomenuli u razlozima za donošenje zakona. Znači, ono što nas interesuje najviše u ovom predlogu zakona, koji bi razlozi trebalo da budu, a mi nismo dobili kao argumente Vlade Republike Srbije.
Poslanički klub SRS smatra da ne postoji ekonomska opravdanost za formiranje tih silnih agencija u raznim strukturama državne uprave, i kada smo god govorili za ovom govornicom mi smo kritički govorili i mislim da je neko od kolega pomenuo šta je falilo onome kada je postojala uprava za kontrolu leta, koja je bila u SRJ, koje više nema. Naravno da ne postoji ekonomsko opravdanje za formiranje toliko agencija u državnom aparatu, nagomilavanje administrativnog aparata itd.
Znači, ono što je stav SRS i poslaničkog kluba, potpuno je jasno kada predlažete zakone Narodnoj skupštini oni moraju da budu precizni i jasni. Mi poslanici smo dužni da budemo obavešteni i izveštavani o svim sporazumima koje je neko potpisao. Mi to sada ne znamo. Znači, ono što rade neke evropske i svetske aviokompanije, kao što su Britiš ervejz, KLM ili Er Frans, znači naravno da ta iskustva treba primeniti u tom delu kod nas.
Ali, kada govorimo o davanju kontragarancija, to je već veoma ozbiljna materija. Radi se o predlogu zakona finansijske prirode i Srbija kao članica, prema Ustavnoj povelji, ima neke svoje obaveze i ovaj predlog treba da se raspravlja u parlamentu zajednice Srbija i Crna Gora. Ono što smo rekli kao poslanička grupa za ovom govornicom, treba da stoji uvek u razlozima za donošenje zakona jasno argumentovano zašto i zbog čega. A ovako dati predlog je neprecizan i nejasan. Na kraju krajeva, možemo da sumnjamo u namere Vlade i onih koji su predložili Narodnoj skupštini ovakav predlog zakona.
Prema tome, smatramo da je bolje da povučete ovakav predlog zakona iz skupštinske procedure, imate još vremena.
Smatramo da ovaj zakonski predlog nije dobar i argumenti koje smo izneli pred javnošću Srbije i pred građane Srbije potpuno su svima jasni.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja načelnog pretresa pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93. Poslovnika? (Ne.)
Zaključujem načelni pretres.
Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O RASPODELI TRANSFERNIH SREDSTAVA IZ BUDžETA REPUBLIKE SRBIJE I UČEŠĆU OPŠTINA, GRADOVA I GRADA BEOGRADA U POREZU NA ZARADE U 2006. GODINI (pojedinosti)
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Bogoljub Pejčić, Bojan Kekić, Živojin Stefanović, Toma Bušetić i Hranislav Perić. Primili ste mišljenje Vlade o amandmanima podnetim na Predlog zakona. Primili ste izveštaj Zakonodavnog odbora.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 140. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na član 3. amandman, sa ispravkom, podneo je narodni poslanik Bojan Kekić.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman, sa ispravkom, pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. amandman je podneo poslanik Živojin Stefanović.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. amandman je podneo poslanik Toma Bušetić.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Toma Bušetić.