Dame i gospodo narodni poslanici, danas raspravljamo o predlogu Visokog saveta pravosuđa za izbor nosilaca pravosudnih funkcija i za predsednike određenih sudova u Republici Srbiji. Veoma je teško govoriti o kriterijumima za izbor sudija i predsednika sudova. Ko god o ovoj temi govori može biti u pravu, a može i da ne bude u pravu.
Međutim, moramo zauzeti neka osnovna polazna stanovišta kako i na koji način o ovoj temi govorimo i kako se sa ove govornice ophodimo prema dnevnom redu. Mislim da je sve ono što je danas ovde govoreno bilo u skladu sa onim o čemu mi raspravljamo. Mi smo juče govorili oficijelno koje od kojih kandidata SRS osporava, a ovo je prilika da jedni drugima kažemo i nešto van toga, da kažemo o onome što mislimo o pravosuđu, da kažemo kakvo je stanje u pravosuđu i da izložimo određene političke stavove za koje se mi zalažemo.
Mnogo toga ste čuli od gospodina Vučića i od gospodina Krasića. Samo bih se nadovezao i rekao da i ove diskusije, i one prethodne koje su bile ranijih prilika kada smo birali sudije i nosioce pravosudnih funkcija i predsednike sudova i javne tužioce, samo su sa jednim ciljem, a to je da srpsko pravosuđe bude što kvalitetnije i da zaista dođemo do jednog stepena nezavisnosti sudova.
Moram da konstatujem da u državi Srbiji danas imamo sudije koji sa strahom čitaju dnevne novine, da neće slučajno pronaći svoje ime u tim novinama. Nažalost, mi imamo takvo pravosuđe gde sudije danas moraju da se pravdaju kako su to izvodile dokaze, kakav je bio pretkrivični postupak, kako su donete određene presude i, na kraju, kad presude postanu pravosnažne, i tada moraju da se pravdaju.
Upravo svo ovo obraćanje gospodina Vučića i gospodina Krasića bilo je u tu svrhu - ohrabrimo ove ljude, pružimo im podršku, recimo im da država Srbija stoji iza njih, da časno i pošteno treba da vode sudske procese, da onoga čega su se latili treba i do kraja da dovrše. Najgore je ako se poklekne, najgore je ako se stane na pola puta i ako se stane pod uticaj onoga što možemo da navedemo kao mas-mediji, kao novine, kao novinari, bez namere da one časne i poštene novinare omalovažim i bez namere da bilo koji medij povredim.
Situacija je takva. Ne samo da su mediji poveli hajku protiv sudova, protiv tužilaca, protiv postupaka koji se vode, protiv stranaka, protiv svedoka, mediji su u svemu tome prisutni. Dajte jednom da kažemo u ime koga mi sudimo, da li sudimo još uvek u ime naroda ili mi to sudimo u ime nekih političkih stavova, da li mi to sudimo u ime nekih medija, da li mi to sudimo u ime nekih inostranih organizacija ili nekih inostranih stavova.
Budimo jednom otvoreni i kažimo ko u ovoj Srbiji sudi i ko u ovoj Srbiji presuđuje. Jedan sam od onih sudija koji je deset godina obavljao ovu funkciju i smatram da s pravom mogu govoriti o tome kakve su sudije u Srbiji. Ima ih izuzetno časnih i poštenih, gordih, ponosnih, i o njima mora da se zna, ali prošlog puta kada sam hvalio ovde ljude koji su predloženi od Visokog saveta pravosuđa, i samo jednog osporio, imao sam anonimne telefonske pozive, zašto si ga hvalio.
Neću niko da uskrati moje ustavno pravo i da mi uzme za zlo što sam ovde nekoga pohvalio, jer onaj koji radi, i onaj koji zakazuje suđenja u 7,05 i onaj koji sudi posle radnog vremena, i gazi sneg, i po kiši je na terenu, i poštuju ga njegove kolege, i poštuju ga građani, zašto da se njegovo ime ovde ne pomene i zašto da se u Srbiji takvi ljudi ne dignu na jedan uzvišeni pijedestal.
Kada smo govorili o odlikovanjima nisam čuo da se predlaže da se odlikuje neko kao nosilac pravosudne funkcije. Ima i takvih, ima i onih negativnih primera nažalost, ima i onih sudija protiv kojih se vode krivični postupci. Računam, želim da verujem i ubeđen sam u to da su to samo pojedinci i da većina od nas ovde želi one prave i iskrene sudije, pa neka nam sude, i nama, i mi se jednog dana možemo pojaviti pred njima.
Verujem u objektivno suđenje, verujem da tom čoveku kome budem pogledao u oči mogu s poverenjem da ukažem moju sudbinu. Dakle, nemojmo se baviti političkim suđenjima i političkim procesima, bavimo se onim čime u Srbiji treba da se bavimo, a to je moralnim čišćenjem sudskih pravosudnih duša.
Zagadili smo ovim ino-medijima, kvazimedijima, kvazijavnim mnjenjem, ne znam kako da ih nazovem, njihove duše. Ljudi su zaboravili da popodne treba da čitaju zakone, da smišljaju presude, da rade taj sudijski posao i posle 15 sati.
Ne, oni gledaju razne medije, gledaju šta će reći ovaj, šta reći onaj, kako ću da presudim, šta će sa mnom sutra biti. To je njihova sudbina.
Mnogi od toga žive, mnoge porodice, mnogi decu školuju, a drhte kada uđu u sudnicu. Umesto da bude obrnuto, od njih treba da strahuju oni koji su krivi i u njih treba da veruju oni koji nisu krivi, a koji su možda greškom optuženi.
Dakle, sve ovo ide u prilog onoga o čemu su govorili gospodin Vučić i gospodin Krasić, ali u ovoj državi Srbiji ima onih o kojima vredi govoriti, ali nažalost ima i onih o kojima ne vredi govoriti. Ubeđen sam da smo svi mi iz SRS govorili zbog onih prvih, a zbog onih drugih stvarno nam nije ni stalo, niti ćemo govoriti. Da, i naroda koji je uz one prve.
A mi smo uvek bili uz narod i bićemo uz naše iskrene sudije i tužioce. Nemojmo mi njima da pravimo omču oko vrata i da organizujemo te specijalne sudove. Možda su oni s nekog aspekta samo opravdani, ali sa nekog drugog ljudskog stanovišta nikada nisu opravdani. Evo zbog čega.
Kako se ponaša jedan sudija koji je izabran u neki specijalni sud u odnosu na kolegu koji nije izabran u specijalni sud? Da li se oni mogu normalno pogledati u oči ili ovaj prvi uvek govori - malo sam vredniji i zato sam sudija specijalnog suda, a ti si malo nevredniji pa si ostao u redovnom sudu.
Ne možemo tako da regrutujemo sudije, ne možemo tako da regrutujemo tužioce. To je podvajanje, to je ubacivanje koske oko koje treba da se otimaju i glođu. Ne, "regrutacija" sudija kreće od malena, od malih nogu. Ko u Srbiji može da bude sudija, o tome treba da se zapitamo svi, prvo mi narodni poslanici, svi nosioci pravosudnih funkcija, ali i naši profesori na pravnim fakultetima.
Dakle, treba gledati i ko je, i kakav mu je dečački život bio, neka mladost bila, treba voditi računa i o tome kako su se oni ophodili na studijama, treba voditi računa kakav su odnos imali prema profesorima, kakav odnos imaju i poštovanje prema svom narodu i prema svojoj državi. Sve su to kriterijumi, a ja sam rekao na početku obraćanja da je mnogo teško govoriti o kriterijumima i ko god kaže može biti u pravu, a može biti i da nije u pravu.
Međutim, jedna je istina, a to je da mi ovde u ovim salama vrlo često i nismo informisani ko je kakav sudija, jer dođu nam možda i nekakve kontrainformacije, koje mi treba da proverimo. Iz tih razloga često osporavamo i molimo da ono što imamo u rukama od dokaza Visoki savet pravosuđa verifikuje i naravno ministar kao ovlašćeni predlagač.
Tu nema ničeg lošeg. Nema lošeg u tome ako pomenemo, osporavamo ime tog i tog sudije.
Mi tog sudiju ne osporavamo zbog toga što je on tog imena i prezimena, već ga osporavamo zbog nekih podataka koje smo dobili, njegovih manjkavosti u radu ili pak nedoličnosti u njihovom životu. Podvukao sam da bi sudija bio sudija mora imati svoj moralni integritet, mora imati svoj lični moralni lik, mora imati veliki kredibilitet kod ljudi i mora imati veliko znanje.
Iz tih razloga moram da napomenem činjenicu da su mnoge političke stranke u svetu ovlašćene da osnuju određene svoje fondacije i možda nevladine organizacije, ali su jasni zakonski propisi kako se moraju finansirati i u tome su političke stranke potpuno nezavisne u odnosu na te osnovane nevladine organizacije.
Kod nas u državi Srbiji čini mi se sve je naopačke okrenuto i naopako postavljeno. Te nevladine organizacije finansijski podržavaju određene stranke i te nevladine organizacije, preko tih i takvih stranačkih pogleda, dospevaju do Visokog saveta pravosuđa i infiltriraju se u pravosuđe, u onaj sistem o kome želim da govorim sa posebnim poštovanjem.
Dakle, bojim se da ne pokleknemo svemu ovome što je uzelo velikog haosa i apelujem na predstavnike Visokog saveta pravosuđa, na ministra, da SRS u ovom momentu oseća veliku brigu za izbor novih sudija. Oni koji zaslužuju da budu sudije i nosioci pravosudnih funkcija, predsednici sudova, moramo shvatiti da im nije lako i oni ovog momenta drhte, a kažem vam da postoji jedna problematika da mi o tim ljudima ne znamo možda dovoljno.
Zato sam se nekada zalagao da o moralnom liku, podobnosti stručnoj nešto kaže i sredina iz koje potiču. Da li su to lokalne samouprave ili već nešto drugo, o tome ne bih ovde govorio, ali svakako da stav sredine prema sudiji, prema kandidatu za predsednika treba da ima bar malog uticaja na Visoki savet pravosuđa i na predlagače.
Prema tome, negde je sredina verovatno najzlatnija u svim ovim kriterijumima i treba da napravimo jednu fleksibilnu celinu da dođemo do jednog sudije, do jednog predsednika, onakvog kakav treba Srbiji.