Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, pred vama je Zakon o amnestiji. Reći ću kratko – zvanični akt o milosti vlasti.
Reč je o zakonu kojim se predlaže amnestija lica koja su se ogrešila o zakon, služenju vojnog roka ili napuštanju zemlje, radi izbegavanja obaveze služenja vojnog roka. Istim zakonom se aboliraju od gonjenja lica koja su izbegla, prema kojima je pokrenut postupak, prema kojima je postupak u toku, koja se nalaze u pritvoru ili na izdržavanju kazne. Oni se aboliraju od gonjenja i, ako se nalaze na izdržavanju kazne ili u pritvoru, pustila bi se na slobodu, a sud bi po službenoj dužnosti izvršio drugi deo posla i lica bi se smatrala kao da nisu ni osuđivana za ova dela.
Uvek će biti argumenata "za" i "protiv". Vlada je na stanovištu da više ima argumenata za, nego protiv. Između ostalog, okolnosti su se promenile. Vojni rok je smanjen na šest meseci, dozvoljeno je civilno služenje vojnog roka, znači, u Nacrtu je zakon koji predviđa mogućnost otkupa.
Jedna od ključnih stvari je strategija koja je urađena i vidim da je usvojena na Savetu odbrane, predviđa uvođenje profesionalne vojske do 2010. godine. Stvar koja je i te kako bitna, obzirom da se radi o organu koji funkcioniše na celoj teritoriji Srbije i Crne Gore i zakona koji važe za celu teritoriju, jeste da je Crna Gora, decembra meseca, donela Zakon o amnestiji i amnestirala svoje mladiće koji su izbegli služenje vojne obaveze.
U toj situaciji mladići u Srbiji su se našli u neravnopravnom položaju. To je razlog, što i vojska smatra, da ima mesta da se ovaj zakon donese, kako bi se postigla ravnopravnost regruta na celoj teritoriji.
Dali su im mogućnost da uđu u onu zakonsku proceduru služenja vojnog roka, a korist od toga se ogleda u sledećem – stanje nam nije bilo dobro. Dobar broj mladih ljudi je napustio zemlju.
Imate puno njih koji su karijeru nastavili tamo, a bogami svojim radom i trudom, dali dobar doprinos ugledu ove zemlje. Mladi ljudi koji su otišli da studiraju, zaposlili su se, rešili svoje pitanje egzistencije, sklopili brakove, a eventualni dolazak u zemlju zbog služenja vojnog roka potpuno bi poremetio sve to.
Sa druge strane, jedna od najstarijih populacija u Evropi smo mi. Ako bi tim mladim ljudima uskratili mogućnost da se vrate, bojim se da ne bi bilo dobro za nas, jer "bela kuga" to već radi. Morao bi da prekine radni odnos, jer ovde ne važi ono pravilo da može da bude pet godina na bolovanju, da odsustvuješ, pa da imaš radni odnos i dalje. Oni su i otišli u najvećem broju, zato što ovde nisu našli rešenje za svoju egzistenciju.
Tu su one dobre stvari koje bi mogli da postignemo, da omogućimo tim ljudima da se jednog dana vrate. Ako izgubite veliki broj mlade populacije, bojim se da će "bela kuga" i te kako harati Srbijom. To su bili razlozi zbog kojih je Vlada našla da ima mesta da ponudi ovakav predlog zakona.
Znam da će biti argumenata "za" i "protiv", ali kada se sve stavi na vagu, i ono što je "za" i ono što je "protiv", mislim da su prevagnuli razlozi koje vam iznosim "za". Iz tih razloga predlažem da ovaj zakon bude usvojen. Hvala vam.

Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne.)
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, da se služim bombastim rečima, rekao bih da prisustvujemo rastakanju države do kraja. Ovako ću da pokušam da govorim mirno, tiho i staloženo. Ovo je jedan od najvećih udaraca koji možete da izvršite na Srbiju.

Gospodin ministar kaže – amnestija je akt milosti vlasti. Nisam čuo da je to akt milosti vlasti. Zašto onda Skupština donosi zakon o amnestiji? Neka Vlada da amnestiju, pa je to onda akt milosti vlasti. Ovo je zakon, gospodine ministre. Ovo nije akt milosti. Nijedan zakon nije akt milosti vlasti, niti je akt bez savlasti. Akt milosti vlasti je mogao da uradi Boris Tadić, da je dao pomilovanje od krivičnog gonjenja za Miru Marković da prisustvuje sahrani. To je akt milosti vlasti. Ono što je Predlog zakona, to ne može da bude akt milosti vlasti, ne zavisi valjda rad Narodne skupštine od akta milosti vlasti.

Idemo dalje, niste napisali u obrazloženju razloge za donošenje zakona. Sada smo čuli jedne razloge, a u obrazloženju – druge.

Da krenem od početka. Poslednja amnestija bila je do 7. oktobra 2000. godine.

Ova važi od 7. oktobra 2000. godine do dana stupanja na snagu, a mora da stupi odmah čim ga donesemo, da se ne bi nešto poremetilo u državi. Znači, do aprila 2006. godine.

Kada će posle biti donet novi zakon o amnestiji za one koji od tog aprila 2006. ne odu u vojsku? Molim vas, zašto bi neko otišao u vojsku posle svega ovoga? Čuo sam i obrazloženje šefa poslaničke grupe SPO-a na televiziji, kaže – to su ljudi koji su pobegli da ne idu u rat pod Miloševićem. Ne zna da je ovo od 7. oktobra 2000, od kada ste vi došli na vlast.

Molim vas, recite mi zašto da moj mlađi sin ide da služi vojsku, zašto da sada izgubi priliku da se zaposli, sklopi brak, dobije dete? Zašto? Zato što sam ga vaspitao da služi vojsku, zato što je njegov brat otišao za vreme rata u vojsku.

Ko su građani prvog, a ko građani drugog reda? Oni što ne poštuju zakon, to su građani prvog reda. Čim podignu glas, trči u Skupštinu da ih opravdaš. Ma nema nijednog u zatvoru, šta pričate. Recite mi ko se nalazi na izdržavanju kazne zatvora zato što nije služio vojsku? Nema nijednog i ne gonite ih krivično, bezveze pišete. Sada, ovaj što dođe iz inostranstva, postoji pogranična policija, pa ih zadrži, pritvori, stvori se uka, buka, izađu košarkaši, koji nisu služili vojsku i niko ih ne pritvara, izađe nekoliko rukometaša, odbojkaša, Vlada zaseda i predlaže zakon.

Ministre, da li kažete da nam više ne treba vojska? Molim vas, to se reguliše na drugi način – Zakonom o ukidanju vojske Srbije i Crne Gore, a ne ponavljanim i ponavljanim amnestijama. Amnestija ne može da bude pravilo.

Amnestija je izuzetak povodom neke velike svečanosti, kada država obeležava hiljadu godina, dve hiljade godina, kada je država ušla u Evropsku uniju, pa se da amnestija – 25% od izdržavanja svih kazni koje su presuđene za sva krivična dela, osim za krivično delo silovanja, dilovanja nafte, droge, terorizma itd. Sve to razumem, oberučke bih to prihvatio.

Ali, da se amnestija daje zato što nije data od 7. oktobra, neko je sada pogledao i rekao – mi od 7. oktobra nismo dali amnestiju ovima što ne služe vojsku, brže u Skupštinu da im damo.

Šta ako sada izađe iz zatvora, a zakon prestao da važi zato što do dana stupanja na snagu ima amnestiju, pa ga sutra opet uhapse, jer nije služio vojsku?

Ako ima u zatvoru 50 ljudi i ovim zakonom, kojim se amnestija daje do dana stupanja na snagu, čovek izađe iz zatvora i prođe dva dana, dobije poziv, on neće, jer nije hteo ni onda u zatvor, po ovim članovima Krivičnog zakona – izbegavanje vojne službe itd.

Onda, kada ih se nakupi 2000 koji beže po šumama i gorama da ne bi služili vojsku, ili kada neko od čuvenih sportista koji je doneo milione i milione Srbiji, ne služi vojsku, pa mu preti da ne može da putuje, ili kupi neku fabriku ili nešto uradi po Srbiji, opet – Zakon o amnestiji, gospodine ministre.

Koje razloge ste naveli za donošenje zakona? Došlo je do bitnih promena društvenih okolnosti u vezi sa izvršavanjem vojne obaveze. Zato treba amnestija. Koje su to promenjene okolnosti? Jesmo li ratovali od 7. oktobra? Nismo. Koji je to strah postojao da čovek ne služi vojsku. Šta pričate – da se ženi i da ima decu. Kakvu decu, ako nije služio vojsku? Ne, ko će da da ćerku za nekoga ko nije služio vojsku? Šta će mu? Da prave decu ovi što nisu služili vojsku. Molim vas, nemojte.

Ne slažem se ni sa tim što skoro niko više sa puškom i ne služi vojsku. Omogućili ste im da peru pelene, taksiraju, da rade šta hoće. Hajde, i to nekako mogu da prihvatim, ali da sada zapomaže Vlada Srbije što neće da služe vojsku, ne mogu da naprave decu, to mi je malo, gospodine ministre, degutantno.

Zato vas molim, ako ima nekih boljih razloga za amnestiju, hajde da vidimo. Kriminalac je kriminalac. Zakon nije rekao – ko počini neko krivično delo, neka računa na amnestiju. Onaj drugi koji je počinio neko drugo krivično delo, ne može nikada da računa na amnestiju. Jer, ako je neko ukrao 1000 evra, sada ovim zakonom neće biti amnestiran, a ako nije služio vojsku – biće.

Znači, amnestija ne može da se odnosi na krivično delo. Nemojte zato da sazivate Skupštinu. Hajde, dajte amnestiju za sva krivična dela u nekom procentu, razumem, ali da imate zakon kojim amnestirate samo one koji nisu služili vojsku, to je sramota za državu. To uopšte ne mogu i neću da prihvatim. Nećemo vam ponovo ući u salu.

Gospodine ministre, vi i vaša amnesticiona vlada, kažete – nemojte nikada više da služite vojsku, branite Srbiju, da budete građani normalne države u kojoj je Ustavom ustanovljen poredak, prava i dužnosti građana, jer nemate pritisak.

Razumem da smo mi i socijalisti na vlasti, pritisak B92, svih medija, vi koji ste sada bili u opoziciji – na ulicu; zvončići, pištaljke: nećemo u vojsku, nećemo u vojsku; Vlada ne izdrži i kaže – daj amnestiju, ovi će da nas pojedu.

Ali, narod hoće da vas bije zato što nema hleba, a dajete mu amnestiju što ne služi vojsku. Kako to da nazovem? Zamenom teza – pogled kroz tamne naočare? Neprihvatljivo je. Pratim tu raspravu već mesecima, ali nema onih koji su učestvovali u raspravi, da obrazlažu zakone, nego su vas ovde poslali, pošto znaju da ste korektan čovek i niko neće lošu reč da vam kaže.

Voleo bih, ministre, te koji su našli prave razloge zašto da deca ne služe vojsku, da vidim ovde u sali, da oni obrazlažu Predlog zakona, a posebno ministar Vuka Draškovića, iz Osijeka, što brine o dijaspori.

Pa kaže – Srbi nemojte slučajno da šaljete decu iz inostranstva da služe vojsku. Kaže, taman si dobio posao, zove te Srbija u vojsku. A što ovde ne date posao ovom građaninu Srbije koji neće da ide u inostranstvo? Kada će on da dobije posao? On će morati da služi vojsku. Zbog njega nikada niko ne bi izmislio amnestiju.

Ova amnestija je povodom kampanje žutih, zbog nekoliko sportista. Mogli ste to na drugi način. Pet hiljada evra, 50.000 evra, 100.000 evra, ko nije služio vojsku oslobađa se krivično i ponovo se služi vojska, jednokratno oslobađanje za novac, jer je čovek već star, mator, provukao se do 30 godina, više ga ne bih ni terao, ne treba mi.

Ali, država mora da reši. Ako ima vojsku, tu vojsku mora da služi neko. Ako neko ne mora da služi, onda ne mora niko. Ako petorica u ovoj državi ne moraju da služe vojsku, ne mora ni 500.000. Nema izuzetaka, pravilo je za sve isto.

Hoćemo profesionalce u vojsci? Donesite takav zakon. Zapošljava se u vojsci, radi za platu, nosi pušku na leđima i on je vojnik i da nijedno dete više ne ide, ni dete siromaha ni dete bogatog, ni dete koje je završilo fakultet, ni dete seljak.

Znate da 10% dece ne ide u vojsku, šta ćete sa ovih 90%, ponovo zakon o amnestiji? Nemojte da se igrate sa državom, gospodine ministre, vaša Vlada se igra sa državom.

Sada biste mogli da izađete i da kažete da je to vojska Srbije i Crne Gore, da nemate ingerencija. Pa jesam li ja kriv što živim u tako blesavoj državi, ja ili Vlada Srbije, odnosno Savet ministara? Pa isti su ljudi na vlasti, i u Savetu ministara i u Vladi Srbije, ista politička opcija, ista skupštinska većina i tamo i ovde glasa.

Nemojte, osećaćemo se da nas bude sramota što naša deca služe vojsku, jer dete ima pravo da vam kaže – što bre, ćale, da gubim šest meseci života, zato što sam patriota? Pa od kada se u zemlji kažnjavaju patriote? Šta bi trebalo da budem, izdajnik, da me baš briga za vojsku? Predsednik Vlade će da kaže – evo, akt milosti vlasti, nisi služio vojsku, sad te oslobađam toga.

Neprihvatljivo je ovo, uopšte ne znam odakle vam to, koja vas sila tera da izglasate ovo?

(Hranislav Perić, sa mesta: Traži dijaspora.)

Da, šta ste navalili, trebaju vam glasovi iz dijaspore. Nema toga, ima za nas i eventualno, ako još neko dobije neki glas. To vam je, nema.

Nemojte da vas lažu ovi iz SPO-a što drže celu dijasporu, nema ništa od toga, tu nema glasa za njih.

Pitajte ljude koji putuju u inostranstvo, pitajte pevače, glumce, šta im kažu emigranti, za koga će da glasaju.

Predlažem vam, istina, prepisan je ovaj zakon, i onaj iz 1996, kao i onaj iz 2000, već dva puta se prepisuje zakon, s tim što je onaj iz 1996, čini mi se, amnestirao za sva krivična dela. I mogu da razumem, tada je bilo bekstva iz rata.

Znate za prva dezerterstva 1991. godine, 40-50.000 ljudi, ko to da pohapsi i krivično da goni. Gotovo je, bacali puške, došli pred zgradu opštine u Kragujevcu, pucali šest sati, niko nije smeo reč da im kaže. I to razumem.

Pobegli sa Kosova i Metohije, stigli do Varvarina, dokle su stigli, pa opet se nekako vratili, smirili, nećeš valjda da ubijaš tu decu samo zato što ih je neko promašio ili su se uplašili. Ovo je mirnodopsko vreme.

Nađite u Švajcarskoj jednog Švajcarca koji sme da kaže – nisam služio vojsku. I da traži da se oženi i da ima decu. Ponosni su što služe vojsku. A kakvu vojsku imaju, znate i sami. Napreduju samo oni koji su bili u vojsci oficiri, za njih je u Švajcarskoj otvoren biznis, jer je služio vojsku za svoju zemlju.

Ko nema vojsku, nema zemlju, nema državu, ko ne služi vojsku ne brine o državi i nemojte da brinete o njemu. Jer, lekari kažu ko ne može da služi vojsku, svi ostali mogu i moraju dok zakon postoji i ne smeju da računaju da će neka vlast da ih amnestira u služenju vojske, jer je to haos.

Čovek prođe na crveno svetlo, pa ga kaznite, nekoliko meseci niti može da vozi auto, uzmete mu pet plata, a onaj ne služi vojsku i dobija amnestiju. Ako ste u stanju da shvatite šta se sve loše dešava, ako usvojite ovaj zakon, biće dobro. Ako mislite da psi laju, a karavani prolaze, nije tačno.

Ovo ne može večito ovako da prolazi. Šta god učinio, čeka te neko sa amnestijom. Da neko od vas sada kaže – neću u Evropsku uniju, taj ne bi nikada bio amnestiran.

Može odmah da potpiše da izlazi iz Skupštine, iz poslaničkih grupa vladajuće koalicije. Reći će vam Amerikanci – takav da bude vaš poslanik, što neće u Evropsku uniju. A kad kaže da neće u vojsku, Amerikanci mu kažu – dajte mu amnestiju.

Eto, to je vojska koja bi branila Srbiju, a nama ne treba neko ko hoće da brani Srbiju. Hoćemo da Srbiju naseljavaju ljudi koji neće da je brane, koji neće nikada zbog nje da rizikuju bilo šta, nego će da čekaju na tacni.

Ova država je prolazila kroz mnogo iskušenja, kroz više ratova, ali ovakva pojava u mirno doba, u vreme kada su demokratske snage na vlasti, kada zapad kaže da vas neće bombardovati, kad nije bilo nikakve ozbiljne pretnje, u vreme kada je dete moglo u svom gradu da služi vojsku, kada dečaci iz Crne Gore služe u Crnoj Gori, a dečaci iz Srbije – u Srbiji, u to vreme donositi zakon o amnestiji?

To ne mogu da prihvatim i ne znam koliko će vam građana Srbije to prihvatiti. Ali, da znate, još se nešto pita i selo. Ako ovo budete rekli srpskom seljaku, domaćinu, smejaće vam se. A onda, što vam se ne bismo i mi smejali.

 

Hvala vam, gospodine Nikoliću, da li još neko od predsednika...

Prvo ministar ima reč, izvolite ministre Stojkoviću, a potom predstavnik poslaničke grupe SPS, Ivica Dačić.

Rekao sam već da će uvek biti većinskih stavova po ovom pitanju, samo želim da odgovorim na ovo što mi je postavljeno.
Kada sam rekao – akt milosti vlasti, mislio sam na parlament. Imamo podelu vlasti, jedna grana vlasti je parlament, kao najviša zakonodavna vlast. Ovaj akt milosti se donosi zakonom, tako da jesam uvek bio mišljenja da treba ići na takve stvari, pre nego na pomilovanje, gde jedan čovek eventualno mora da donosi odluku. Neću sada govoriti da je bilo tih slučajeva i ranije i kod izbora predsednika, pa smatram da su dovoljno značajni događaji da se oslobode čak i kriminalci. Bilo je i takvih stvari.
Kada govorimo o vlasti, moram da kažem da je parlament treća grana vlasti, najviša zakonodavna i, iskreno rečeno, kod tri jednake grane vlasti, ova je malo jednakija od ostalih. Ona jedina ima izborni legitimitet koji proverava svake četiri godine na izborima.
Prema tome, nisam pogrešio kada sam rekao da vlast treba da odluči. Ovim zakonom, rekoste u jednom momentu, ne oslobađa se vojne obaveze, nego samo prekršaja zakona u odnosu na vojsku. Daje mu se mogućnost da uđe u redovnu proceduru, onaj zakonski tok, da eventualno ispuni svoju obavezu prema vojsci.
Ako se usvoji ova strategija reforme vojske, kako to vojska kaže, a vidim da i ona ima mišljenje da nema smetnje da se ovaj zakon donese, onda bi negde do 2010. godine bilo te profesionalne vojske i tada više ne bi bilo značaja za ovo.
Evo, to je samo objašnjenje, pitali ste me, a ja odgovaram. Kažu da bi do 2010. godine mogla da se sprovede profesionalizacija vojske i onda, što kažete, sa puškom da dođe profesionalni vojnik i da bude plaćen.

Hvala vam, gospodine Stojkoviću. Reč ima predsednik poslaničke grupe SPS, Ivica Dačić. Izvolite, gospodine Dačiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, meni je žao što je ministar Stojković danas, spletom nesrećnih okolnosti, zadužen kao predstavnik Vlade za ova dva zakona, iako sam siguran da oni ne pripadaju njegovoj izvornoj nadležnosti, niti njegovom načinu mišljenja. Pretpostavljam da je ministar služio vojsku.
U našem narodu, kako je malopre rečeno, ne samo da postoji običaj da se ide u vojsku, nego postoji i izreka da je neko nesposoban ako ne ide u vojsku. Očigledno da je došlo vreme da su ti nesposobni više na ceni. Čak su neki od njih bili i predsednici vlade, ministri policije. Ministar policije da bude čovek koji nije išao u vojsku! Mislim da bi sada bio red da bude i ministar vojske.
Naravno, kada govorimo o amnestiji, ona se daje posle određenih velikih društvenih događaja: posle ratova, revolucija, kako kaže ministar, kao akt neke milosti, kada dođe do promene vlasti, itd.
Ovaj predlog zakona nema nikakvog utemeljenja. On definiše da se daje amnestija onima koji se nisu odazvali pozivu za služenje vojnog roka, posle 5. oktobra 2000. godine. Šta je bio razlog da neko ne ide na odsluženje vojnog roka?
Pre 2000. godine govorili su da neće da idu u vojsku zato što Srbija ratuje, da neće da ginu za srpske interese u Kninu, Banjaluci, na Kosovu i Metohiji. Pretpostavljam da ne bi ginuli za srpske interese ni kada bi neki okupator došao u ovu skupštinsku salu. Možda bi se samo premestili u prvi red, kao Milan Nedić. U svakom slučaju, posle toga bi bili rehabilitovani po ovom predlogu zakona. Prema tome, nemate nikakvih pravnih posledica.
Danas imamo predlog zakona koji definiše da se amnestiraju oni koji se nisu odazvali pozivu za služenje vojnog roka posle spektakularnih "demokratskih promena", posle kojih Srbija ni sa kim nije ratovala, posle kojih je Srbija bila u ljubavi sa celim svetom, krenula putem progresa, putem kojim je krenula da vraća decu koja su pobegla od našeg režima pre 2000. godine.
Sve ovo što sam ispričao jeste bajka. Ne samo da se to nije desilo, nego se i povećao broj ljudi koji se nisu odazvali vojnom roku. Ne samo da se nije smanjio broj onih koji su pobegli u inostranstvo, u odnosu na period od pre 2000. godine, nego se povećao. Da li je tako, ministre, po statistikama one prethodne vlade? Kada je toliko dobro posle 5. oktobra, zašto beže, zašto ne služe tu "demokratsku" vojsku SCG, a bežali su iz one "nedemokratske" vojske u naše vreme.
Mislim da je najbolje da se ne brukate više i da stalno predlažete amnestiju.
Predlažem da donesete zakon da više niko ne ide u vojsku. Kako možete da kažete da danas ide u vojsku i da, kojim nesrećnim slučajem, ne daj bože, izgubi život u toj vojsci? Roditelji tih momaka su u pravu – zašto njihova deca da ginu, a druga deca neće da idu u vojsku, a mi ih amnestiramo. Zbog čega?
Hajde, pitajte ponekad te sportiste koji imaju dvojno državljanstvo, da li se ne odazivaju na poziv za vojni rok, npr. u Grčkoj? Proverite da li neki od tih sportista koji ima dvojno državljanstvo ode da služi dva, tri meseca u Grčku, ili, kako to oni tamo zovu, neke treninge, kampove itd. Ne samo da neće da dođe da služi vojni rok ovde, nego neće ni da igra za reprezentaciju.
Nepojmljivo je ovo što ovde radimo. Čak i države koje imaju profesionalnu vojsku imaju načine kako organizuju ljude koji nemaju takav vojni rok kao mi, ali postoji obaveza da se najmanje jednom godišnje odlazi po mesec dana na obuku itd.
Pravo da vam kažem, neće vojska ni biti mnogo oštećena, ako oslobodite ove ljude služenja vojnog roka. Možda će čitaoci u biblioteci malo teže da pronalaze knjige, jer nema ko od vojnika da im pomogne. Možda ovi što peru pelene i veš u bolnicama, a sada se zovu vojnicima, možda će higijena po bolnicama biti malo slabija. Možda će biti malo više lišća po ovim krugovima, itd.
Doći ćemo u situaciju da svaki vojnik nema ni po pušku. Zato treba svaki vojnik, po ovom što ovde govorite, da kada dođe u vojsku, zaduži po kilogram onog praška "Faks helizima" i one vile za skupljanje lišća. Takvu vojsku ćete još da oslobodite obaveze da dođu i da nekoliko meseci sede i čitaju knjige, piju i kuvaju kafu onima koji posećuju biblioteke, pozorišta itd.
Nemojte više da brukate ovu vojsku. Bolje ukinite obavezu da se ide u vojsku. Prosto, ne mogu da shvatim kako neko može da predlaže takve zakone, naročito oni koji su služili vojni rok, koji znaju šta je ozbiljna država koja ne postoji bez ozbiljne vojske. Ministar kaže da se oni ne oslobađaju obaveze da idu u vojsku. Šta, nadate se da će doći posle ovoga? Ukinuli ste im kaznu, a oni će da dođu?
Predlažem da sada Mlađan Dinkić donese amnestiju za sve koji nisu dali fiskalne račune, pa će sledeći put imati obavezu da daju. Što ne amnestirate neka blaža krivična dela u krivičnom zakonu, što ste baš našli ova teška?
Evo šta amnestirate: izbegavanje vojne obaveze, popisa i pregleda, neizvršavanje materijalne obaveze, izbegavanje vojne službe onesposobljavanjem i obmanom, samovoljno odsustvovanje i bekstvo iz vojske SCG.
Hajde sada da idemo redom. Gospodine ministre, zašto amnestirate nekoga za samovoljno odsustvovanje i bekstvo iz vojske SCG?
Da li je to krivično delo neodazivanja i izbegavanja vojne obaveze? Zašto izbegavanje vojne službe onesposobljavanjem i obmanom?
Dešavalo se u ono vreme da neko sam sebi odseče deo prsta da ne bi išao u vojsku. Ne znam da li ga amnestirate, mada zašto bi neko sad to uradio? Sad kad neko ide u vojsku, bolji je provod nego da sedi kući. Svaki dan može da izlazi u grad, ima civilno odelo, a kad dobije da služi vojsku u Beogradu, on je "na konju". Sada te ljude amnestirate od odgovornosti. Uskraćujete im pravo da šest meseci žive u Beogradu.
Zašto amnestirate neizvršavanje materijalne obaveze? Šta je to materijalna obaveza? Kakve to veze ima sa izbegavanjem vojne službe? Materijalna obaveza je, koliko sam shvatio, kada vam vojska kaže da morate nešto da date, o tome ste pričali danas ovde, vi koji se zalažete za rehabilitaciju. Materijalna obaveza je, čini mi se, bio taj otkup posle 45. godine.
Danas postoji ta materijalna obaveza. Dakle, kada vojska kaže – dajte kamion, morate da date kamion. Kakve to veze ima sa izbegavanjem vojne obaveze i sa dijasporom? Zaista ne znam, kao i izbegavanje popisa i pregleda.
Znači, ovde ima nekoliko krivičnih dela koja su predviđena Krivičnim zakonikom, a koja su apsolutno neprimerena da stoje u zakonu o amnestiji. Cilj ovog zakona jeste da se izbegne 2.500 krivičnih prijava u vezi sa krivičnim delima za koje se predlaže amnestija. Kako je malopre rečeno, razlog za to je bitna promena društvenih okolnosti u vezi sa izvršavanjem vojne obaveze.

Da li koristite i drugih 10 minuta?

Da. Ne znam koja je bitna promena društvenih okolnosti koja se desila u vezi sa izvršavanjem vojne obaveze.
Znači, 2000. godine donet je Zakon o amnestiji na saveznom i republičkom nivou. Tim zakonom amnestirani su oni koji se nisu odazivali pozivima do 2000. godine, pravdajući se da je u pitanju nedemokratski režim, da Srbija ide u rat, da neće da ratuju za neke tuđe interese, ne shvatajući da, u stvari, brane svoj nacionalni i državni interes.
Kao što je rekao gospodin Nikolić, posle onih ratova u Bosni doneta je takođe amnestija, što je normalan postupak kada se završe ratovi, dođe do nekih velikih društvenih promena, itd. Tim zakonima 2000. godine, nažalost, amnestirani su albanski separatisti i teroristi koji su ubijali Srbe na Kosovu i Metohiji.
Ne znam ko je amnestirao, gospodine ministre, ne znam kako ste to podveli, ko je proglasio amnestiju za ove što su naredili bombardovanje SRJ, protiv kojih je vođen sudski proces. To je bilo preispitivanje, čini mi se da je Vrhovni sud to praktično činio.
Žao mi je, gospodine ministre, pustite Tomu Nikolića, slušajte ovamo, jer Toma ne glasa za vas, nego ja. Kaže ministar, da nije video da smo glasali za njega, evo veruje na reč da smo glasali. Inače, ne bi bio izabran da nismo glasali.
Znači, da ne stoji ona odrednica u Zakonu o rehabilitaciji da treba da ima prebivalište na teritoriji Republike Srbije, verujem da bi nekome palo na pamet da izvrši rehabilitaciju Bila Klintona, Širaka, Solane, koji su pravosnažnim presudama osuđeni za bombardovanje naše države.
Vidite da Interpol poništava naše poternice. Fjora Brovina je direktno iz zatvora otišla na sednicu, čekalo ju je 20.000 ljudi u Prištini. Reč je o albanskim separatistima i teroristima. Oni su u našim zatvorima bili maltene u istim ćelijama sa ljudima koji su osuđeni zbog, navodno, ratnih zločina prema Albancima.
Ovo je sada nastavak procesa amnestiranja koji je, pre svega, motivisan činjenicom da neki naši poznati ljudi imaju problema sa dolaskom u zemlju zato što će biti uhapšeni, jer nisu služili vojsku. Da među njima nema tih poznatih ljudi, uglednih ličnosti, bogatih ljudi, nego da je to neka sirotinja, znate kada bi se setili da amnestirate – nikada.
Da nije bio Vlade Divac u pitanju, nikada se niko ne bi setio da predloži ovaj zakon. Naravno, ne mislim da su svi ljudi isti, svako ima svoje zasluge, ali svi imaju ista prava, obaveze i odgovornosti.
Bolje je, gospodine ministre, osloboditi služenja vojnog roka i vojne obaveze ljude koji nemaju prebivalište ili boravak u našoj zemlji i privremeno borave u inostranstvu, nego na ovakav način ovo raditi.
Za nekoliko godina imaćete isti problem, zato što ljudi koje smo sada amnestirali sigurno neće doći da odsluže svoju vojnu obavezu. Kada do sada nisu došli, neće doći ni kasnije. Uostalom, zašto od njih tražimo da dolaze?
Oslobodili smo sve one koji su pobegli za vreme rata. Pogledajte sami, poslanici, mnogi od vas nisu bili u našoj zemlji kada je bilo bombardovanje. Oni koji sada nisu ovde, koji bojkotuju rad parlamenta, pozivali su čak da se bombardovanje nastavi, sve dok ne padne Milošević. Samo još malo, kaže, samo još malo bombardujte, još veće bombe, gde je gušća naseljenost, biće veći udarac za Miloševića. Sve smo ih amnestirali, nisu oni ni za šta odgovorni, biće rehabilitovani.
Ovde nije suština da smo protiv ovoga, zato što smo protiv dijaspore. Ako je do toga, ako su u pitanju ljudi koji zaista ne mogu da se vrate zato što će izgubiti posao i sve ostalo, može se zažmuriti, ali nije problem u tome.
Ustanovljava se praksa da ne postoji nikakva obaveza da se služi vojna obaveza i imaćemo veliki problem, ako ikada budemo u prilici da izvršimo bilo kakvu mobilizaciju.
Ako ćete me amnestirati, sada bih mogao odavde da pozovem sve građane ove zemlje da niko ne ide u vojsku, kao što su zvali vaši bivši drugovi i gospoda iz DOS-a, da se ne plaća struja, pa sada kada ste preuzeli EPS mora da se plati. I to što ste pričali da ne treba da se plati, jer ne može da se živi ni od čega, ljudi su bacali račune, pa sada ti što su bacali račune ne mogu da navataju onoga što im je obećavao da ne treba da plate.
Sada imamo situaciju, sutra da se desi nešto vezano za jug Srbije ili za Kosovo i Metohiju, zašto bi ovaj iz Subotice išao dole. On će da kaže – neću, zato što će neki budući ministar da predloži amnestiju, a onaj koji ode i pogine, treba da proklinje celog života nekoga ko ga je tamo poslao.
Moramo imati iste aršine prema svima, ili oslobodimo sve ili svi moraju da idu. Ovako nije pošteno, nije korektno, ljudski. Nije srpski da nekoga oslobađate vojske, možda nije srpski ni da nekoga terate da ide u vojsku. Možda je to neki mit o nama da smo veliki ratnici i vojnici, a u suštini pobegosmo sa bojnog polja.
Ipak mislim da nije srpski ovaj predlog zakona. Trebalo bi da bude ponos i čast svima u zemlji i u svetu da imaju priliku da makar pet dana budu vojnici ove države i ovog naroda. Kada je u pitanju vojna obaveza i kada su u pitanju izbori u većini zemalja na svetu, dijaspora ima obavezu da dođe u maticu i da glasa.
Ako će neko da napusti našu zemlju i državljanstvo i da se odrekne svojih dedova, pradedova i onoga što jeste, zbog toga da ne bi išao u vojsku, takvi i ne zaslužuju da budu naši građani.
Zato, gospodine ministre, predlažem da još jednom razmislite o svemu ovome. Ovaj zakon može imati praktični efekat, da ljudi koji dolaze za uskršnje praznike sada mogu da dođu iz inostranstva bez bojazni da će ih neko privesti.
Ali, zaista nisam primetio da se, osim tih poznatih ličnosti, zainteresovao i bilo ko iz Vlade za neke obične ljude. Primite neku porodicu, nekoga običnog koga je zaustavio na granici zato što nije išao u vojsku, a ne kada ima problem neki ugledni biznismen, sportista, zato što je javna ličnost, zato što poznaje ovoga ili onoga ili zato što za nekoga glasa ili ga podržava na izborima. Zbog njega se pišu zakoni.
Hvala vam puno. Gospodine ministre, još jednom kažemo, ovaj zakon je po našem mišljenju neprihvatljiv, glasaćemo protiv ovog zakona i mislim da je najbolje rešenje da još jednom o njemu razmislite.
Ako se već vojno ministarstvo slaže sa tim, neka jednostavno promeni zakon na saveznom nivou ili nivou državne zajednice Srbije i Crne Gore, pa da kaže da oni naši državljani koji privremeno borave u inostranstvu, dok su tamo nemaju obavezu da dolaze na vojnu obavezu. Ovako ustanovljavate prasku, kao što ste malopre citirali Orvela, koji je rekao: "Svi su jednaki, samo su neki jednakiji od drugih". Tačno je, svi su jednaki pred zakonom, ali neki su malo jednakiji od drugih. Za njih ne važe zakoni. Ako zakoni ne važe za sve, to nisu zakoni, to su nametnute drakonske obaveze. Hvala.

Još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika? (Ne.) Reč ima ministar Stojković, a potom, po prijavi prvo narodni poslanik Velimir Simonović, pa Toma Bušetić.